Restrukturiranje tranzicije ili totalni fijasko

Radeći na svojoj magistarskoj tezi pročitao sam dosta interesantnog materijala raznih autora. Neki od njih su istaknuti svetski ekonomisti sa raznih strana sveta, a neki su i „naše gore list“. Naravno, ne pocenjujem „snagu sile“ ali ovi naši uopšte nisu loši. Jedino što mi kad kad njihove analize deluju ako i analize rezultata naručenih istraživanja raspoloženja biračkog tela u Srbiji. No to je ne bitno. Potrudiću se da kao i uvek budem realan, koliko je to odista moguće biti u ovom nerealnim, naučno fantastičnim i bajkovitim vremenima u zemlji seljaka na brdovitom balkanu.
Nekako mi se čini da su, a kod nas sigurno, tranzicija i globalizacije povezane teme. Ideja „globalnog sela“ nastala je u starim kapitalističkim privredama. Rezultat širenja globalizacije je svakako smanjivanje ekonomskog nacionalizma na tržištu roba, liberalizacija tržišta kapitala, konvertibilnost valuta i svakako tehnološki progres koji je doveo do smanjivanja informacione asimetrije i troškova transporta. Zasigurno možemo reći da u ekonomiji globalizacija startuje liberalizacijom (čak i neoliberalizacijom), a nastavlja se postepenom integracijom tržišta roba, kapitala i rada. Liberalizacija dovodi do rasta i blagostanja za učesnike razmene, bar tako kazuje jedna od osnovnih hipoteza. Ona omogućava nove direktne investicije, primenu novih tehnologija i menadžmenta, razvoj know how i privlačenje portfolio investicija na lokalna tržišta novca i kapitala. Strani kapital koji predstavlja neku vrstu štednje stranih investitora u državu i privatnu aktivu neke druge privrede utiče na agregatnu ponudu i tražnju, cene proizvoda i usluga, cene faktora proizvodnje i svakako na devizni kurs te privrede. Možemo reći da liberalizacija stvara mogućnost za razvoj dok od drugih faktora zavisi intezitet korišćenja te mogućnosti. Nekako imam utisak da Srpska vlast pored toga što ne koristi ili ne želi da koristi mogućnosti koje su joj na raspolaganju, slabo i radi na liberalizaciji pre svega kroz nepoštovanje usvojenih zakona i stvaranje jakih političkih rizika odajući utisak nestabilne, ruralne i needukovane sredine (što svakako jeste da se ne lažemo).
Globalizacija dovodi do globalizma, novog svetskog ekonomsko-političkog poretka. Globalizam stvara gubitnike i dobitnike i to prvenstveno zbog asimetričnih mogućnosti. U dobitnike svakako svrstavamo politički i privredno najsnažnije države čija je konkurentska prednost posledica akumuliranog finansijskog kapitala i razvijenog humanog kapitala, ali i efikasnih institucija koje pojačavaju delotvornost navedenih faktora. Naravno, koristi od globalizacije mogu imati i zemlje koje su svesne svog cilja, vizije i misije. Dakle to su one zemlje tj. male privrede sa dobrom konstelacijom geopolitičkih faktora i faktora konkurentnosti, kao i adekvatnom strategijom integracije ( na primer članica ex YU, Slovenija i npr. Finska). Danas je važno s kim si u vezi, a ne ko si. To je izgleda svima jasno osim vlastima u Srbiji. Iz tog razloga i pored potencijala koje poseduje (a posdujemo ih) Srbija je ubedljivo najveći gubitnik globalizacije. Možda je Srbija deo pokreta antiglobalista (u šta sumnjam). Međutim, i da jeste tako mogu reći da problem anti i alter globalista nije u neargumentovanoj kritici globalizma, već u odsustvu bolje i izvodljive alternative (ovo bih da menjamo ali ne znam kako, a i ne interesuje me...u svakom slučaju sam protiv). Naravno, Srbija po svemu sudeći nema apsolutnio nikakvu ideju niti ima alternativu za ono što pokušava da uradi. Kompletna filozofija vlasti u Srbiji jeste davanje odgovora i doktrina na pitanje „Kako što duže ostati na Vlasti i kasapiti zemlju Srbiju?“. Danas bi svima trebalo biti jasno da je globalizam za relativno kratko vreme, pored nove raspodele političke moći u svetu, doveo i do značajnog rasta i strukturnih promena svetske privrede. Dakle imamo masovno širenje „kreativne destrukcije“ kapitalizma sa lokalnog na globalni nivo. Rezultat globalizacije je svakako ubrzana ekonomsko-politička tranzicija zemalja Istočne i Centralne Evrope (Češka, Mađarska, Poljska i Slovaška), reforme u zemljama u razvoju (Kina, Rusija, Indija, Brazil...), ali i izdvajanje „usporenih snimaka“ i „retardiranih civilizacija“ (Srbija, BiH, Albanija, Iran).
Zasigurno možemo reći da u globalizmu sve veći značaj dobijaju geopolitika i međunarodna regulacija za koje je karakteristična dominacija ciljeva nad principima (USA: Priznaćemo Kosovo, ali ne i Osetiju; RUSIJA: Priznaćemo Osetiju, ali ne i Kosovo. SRBIJA: Mi smo u kurcu. Toma rasturio na izborima. Jebe nam se za Osetiju.). Kombinacija ova dva „efekta“ sa liberalnom ekonomijom može dovesti do različitih oblika brutalnosti i agresije čiji je stepen naročito prisutan u slučajevima nedovršenog geopolitičkog pozicioniranja i jakih ekonomskih interesa (Srbija u čeljustima SAD-a s jedne i Rusije s druge strane. Zabluda je da nam i jedni i drugi žele sve najbolje, ali želeći dobro sebi moraju želeti i dobro nama. Kontradiktorno možda?).
Konstatovao sam da je najveći gubitnik globalizacije zasigurno Srbija. Razlozi za to se mogu pronaći delom u nerazumevanju geopolitičkih trendova od strane domaće političke (ne)elite (pre politikanata i populista) na startu tranzicije 1989 godine, a delom u suštinskom, pristrasnom i kapricioznom delovanju geopolitičkog faktora (međunarodne zajednice) ne samo protiv doktrine i dostojanstva tekuće političke elite, već i protiv ljutskih prava i državnosti kao najvišeg ekonomskog i političkog interesa građana Srbije. Naravno, ponašanje Srpskih vlasti od 1988 do 2000 i od 2003 do danas ukazuje na nemanje političko-ekonomske strategije. Vlast Srbije ne zna u kom bloku je Srbiji mesto. Da li je to „zapad“, „istok“ ili ponovo „nesvrstani“. Potezi naše vlasti u ovom periodu su najviše štete doneli građanima Srbije, a epilog takvih poteza još nije poznat, ali dobar biti neće. Naravno, takvo ponašanje Vlasti u Srbiji koje se ogleda u ogromnoj korupciji, usvajanju zakona radi usvajanja, a ne poštovanja istih, pravljenju „neprirodnih političkih“ koalicija i ustupaka, lutanju u prostoru i vremenu, nemanju adekvatne političke i ekonomske strategije, stalnom kršenju ustava od strane onih koji su ga doneli i veštačkom održavanju ekonomske stabilnposti dovelo je, možda, do ne adekvatnih poteza EU. Odlaganje političke integracije u EU zajedno sa priznavanjem Kosova, zapravo, znači marginalizaciju Srbije, afrikanizaciju umesto evropeizacije. Da bi preživela u kratkom i prosperirala u dugom vremenskom periodu Srbiji je potrebna iskrena politička i dobro strukturirana ekonomska podrška EU, ali i promena političko-društvenog sistema u samoj Srbiji.
Ekonomska tranzicija gubi smisao bez geopolitičke tranzicije. Srbija je krenula u ekonomsku tranziciju još kao država članica Ex Jugoslavije (s tom razlikom što je ispod miške nosila „Memorandum“ SANU). U prvim godinama tranzicije Srbija je imala brži ritam privatizacije od ostalih država članica. Naravno, zbog kašnjenja u geopolitičkom repozicioniranju (koje još uvek traje) nisu sprovedene dezinflaciona politika i institucionalne reforme, tako da je izostala reindustralizacija. Danas anatomija i fiziologija privrede Srbije nije u korak sa EU, nisu kompatibilne, a performanse su daleko ispod njegog prosečnog nivoa. Održavanje makrostabilnosti je skupo i bazira se na prihodima koji dolaze od privatizacije, ubiranja harača od građana, oporezivanju svega pa i vazduha i ukidanju kisele vode i kafe na sednicama Vlade. Monetarna politika je strogo skoncentrisana na kontrolu inflacije i potpuno ignoriše razvojni aspekt i konkurentnost (Maksi je konkurencija Tempu). Regionalna politika (ako ne računamo podelu Srbije na regione uz stravišno kršenje Ustava Srbije) i industrijska politika ne postoje. Regulativa je netransparentna i nekompletna, a regulatori kontradiktorni i kapriciozni. Strategijski posmatrano Srbija nema značajne depozite prirodnih resursa koji bi mogli da predstavljaju osnovu njenog boljeg geopolitičkog položaja i/ili povećanja nivoa ekonomske aktivnosti. Ponuda radne snage je neadekvatna. Negativan domino efekat doveo je do pada demografskog aktivizma, rasta demografskog rizika i niza socijalnih patologija koje su devalvirale industrijski mentalitet i tradiciju poljoprivredne proizvodnje. Jednom rečju, odliv mozgova, loše obrazovanje, izopačena svest, negativna selekcija, populizam i pomeren sistem vrednosti ovu zemlju guraju u sigurnu propast. Bez adekvatne strukture fizičkih faktora proizvodnje, sa kapitalnom insuficijencom u potpuno raštimovanom i neefikasnom institucionalnom ambijentu u kome je lična angrada za preduzetništvo manja od socijalne, rezultati nisu izostali. Evo nekih performansi s kraja 2008 i sredine 2009 godine:
ü nivo privredne aktivnosti je na 65% GDP iz predtranzicione 1989. godine;
ü indeks nekomfornosti privrede prema A.Okuna je 0.22 (= stopa inflacije 6,8% + stopa nezaposlenosti 15,6%), pri čemu je tolerantni nivo ovog indeksa 0.10;
ü stopa štednje je 12,8% što je skoro dvostruko manje od razvijenih privreda i skoro trostruko manje od najdinamičnijih privreda u razvoju (Indija i Kina);
ü kreditni rejting BB je opao i na granici je preporuke za investiranje;
ü tržište kapitala je u padu, a akumulativnost privrede je ispod akumulativnosti privreda u tranziciji.

Privredu sa takvom impotencijom, insuficijencijom, nesređenošću i astigmatizmom finansijeri, kako oni domaći tako i inostrani, teško prepoznaju kako bi se snjom rukovali preko investicija.Pad na tržištu kapitala je loš indikator obzirom na uzročno-posledične pokazatelje, kretanja na tržištu kapitala predhode opštim privrednim kretanjima. Dakle, u privredi sa ovakvim karakteristikama teško se mogu praviti bilo kakve projekcije, pa prema tome i voditi smislene politike ili kreirati valjane strategije.Srbija je tipičan primer na kojem se pokazalo da ko u reformama izgubi vreme, izgubio je sve. Izgubljen momentum za završetak tranzicije stvara opasnost da se tranzicija nikada ne završi. Postavlja se jednostavno pitanje: Da li to znači da će tranzicija večno trajati, odnosno da umesto tranzicije iz socijalizma u kapitalizam Srbiji preti političko-ekonomski sistem tranzicionizma? Možda Srbija kreira nove političko-ekonomske tokove (tranzicionizam) i ima intuiciju ili zastupa ideju „kvazi“ korporativne privrede ali i populistički pristup rešavanju starih i novonastalih problema?

„Shoot the Dog!!!“ ili na Srpski „Rokni svinju da ti keva živi duže!!!“

Hmmm...kako ostati ravnodušan ovih dana u gradu Beogradu i Srbiji uopšte? Da li je to ikako moguće i ako jeste kako Vam to uspeva? Koliko se god trudio, tako nešto mi ne polazi za rukom. Jednostavno ovoliko informacija i podataka na ovako malom prostoru je nemoguće ne prikupiti makar i van svoje volje. Nisam hteo pisati jer znam da će me mrzeti da pročitam sve dalje napisano, ali obzirom da je interesovanje za mojim tekstovima poraslo, moram pisati kako moji čitaoci ne bi flipnuli. I evo me... spremite se za pucanj...moram „roknuti“ džukca... ili svinju.

Sve je počelo tog divnog i sunčanog jutra Juna, 7. 2009. i kulminiralo te mirne i tople večeri istog dana. Nekolicina savesnih građana dve Beogradske opštine, Voždovca i znači Zemuna, izašlo je da ispuni svoju građansku dužnost i po ko zna koji put dokaže sebi da su lojalni ili lojni građani ove lepe nam zemlje Srbije u kojoj Mrkonjić namerava sam da izgradi koridore 10 i 7. Ta šačica građanstva je profilisala novu političku scenu Srbije istakavši u prvi plan Bonda, Tomu Bonda, ex radikala, a danas čoveka koji napredno vuče napred Srbiju ka Evropsku Uniju. Mogao bi i mene malo da povuče. No, naravno tu je i veliki pobednik BoTa koji je svojom pobedom na Voždovcu (DS 18 mandata, SNS 17 mandata i ponovljeni izbori na ovoj opštini zbog „malih pravilnosti“) krunisao svoju političku vladavinu ušavši u istoriju kao političar i državnik koji je dva svoja mandata uložio kako ni Srbija došla na „bledu šangajsku“ listu. Naravno, nije još ali tu je, blizu, iza ugla. Dakle, pobeda svih učesnika izbora dovela je do početka realizacije projekta „protiv-prirodni blud“ (poližu mi ono što se rimuje) koji se u ovoj fazi odnosi na zamišljanje mogućnosti ulaska u koalicije koje normalnom svetu nisu normalne. Kako u Srbiji nema normalnih, odnosno kako je ovde sve normalno, postaje izvesno da će desno-leva ili levo-desna koalicija ugledati svetlost dana. Sve je ovo projekat velikog politikologa i psihologa BoTe koji je nakon posete Bajdena došao na ideju da političku scenu Srbije sredi i podeli na demokrate, tj. On i napredne republikance tj. Bonda, Bonda... L&Ma, L&Ma.

No, kada sam već pomenuo Bajdena, čijem sam se dolasku zaista radovao, ne mogu, a da ne pomenem sve ono što je predhodilo njegovom dolasku. Najpre smo imali zvaničnu posetu predsednika Gore Crne koji je došao da se pomiri sa BoTom (nije ’teo očima da vidi onog Jelašića). Nakon toga su usledile pripreme za Bajdenov dolazak. Zavareno je nekoliko šahtova po ulici Kneza Miloša, uklonjene su sve kante kako Bajden ne bi imao gde da baci otpatke (ko još u Bg. baca smeće u kantu), sklonjeni su svi automobili, sve je spremljeno za ometanje mobilnih telefona i zabranu kretanja. E baš ta zabrana kretanja me najviše iznervirala jer se nas nekoliko nedeljama spremalo da u Ul. Kneza Miloša mašemo Američkim zastavicama.
I dođe Bajden. I sve stade na nekoliko sati. Beograd postade Bajden city. Svi samo o njemu melju. U gradu kažu bio kolaps, a ja nikad brže iz grada nisam stigao gajbi. Prosto sam imao želju da Bajden ostane u Beogradu što duže može ili možda postane i gradonačelnik ovog grada. A bilo je raznih komentara u autobusu. Jedni ga teraju u kurac ( valjda zato što su nas „rokali“ s kraja 90-ih) , drugi žele da ga neko rokne u sred grada (nisu ljudi svesni da bi nam Ameri onda jebali kevu u sred guzice. Od nas bi ostali samo dugmići.), treći su srećni što je došao da nas vidi ( u „govna“ se negleda, ali ajde...ipak je to Bajden). Naravno susreo se sa svim „relevantnim faktorima“ osim sa onom smradinom od Jelašića (kad nije hteo Fića da ga vidi koj kurac da ga gleda Bajden). BoTa je iskoristio priliku da pozove Obamu u Bg, a Bajden da kaže BoTi kako ćemo kurac da dođemo na „bledu šangajsku“ listu. Izljubiše se, izgrliše se (naravno nije Bajden isto što i Ivica Dačić pa da se ljubi sa BoTom ispred slike pokojnog Premijera Srbije) i ode Bajden na Kosovo. E, ono tamo je bio doček. Priština je pokazala svetu kako se dočekuje jedan vice president i to USA. Imamo sreće da je Kosovo deo Srbije pa se nismo u totalu obrukali (napominjem da je nama bilo zabranjeno da mašemo zastavicama, a ’teli smo, majkeim ga).

I tako, ode Bajden. Mi ostali ovde. Ista meta, isto odstojanje. Ah, setih se. Sedeo čovek mesecima, danima, satima, ispred zgrade Predsedništva Srbije ( to vi je ona zgrada di sedi i sedi BoTa). Sedeo tako i jednog dana odlučio da uđe. Bilo mu glupo da ulazi sam i on, da mu ne bi bilo dosadno, ponese sa sobom dve bombice. Nastade haos. Mediji, čuda, muda...ma opšte ledilo. Sve to gledao Šaper i malo razmisli te reče sebi „Ne, ne. Neveruj u idole!“ i pozva BoTu. I eto ti ga na.
Šaper: E lepi šta misliš da baneš na posao sad kad je gusto.
BoTa: Ma idi u kurac, pa da me roknu ko Zokija.
Šaper: Neće bre majmune. Ti si sin Ljube Tadića, pisca memoranduma, velikog prijatelja pukovnika Anfilohija Radovića i pukovnika Dobrice Ćosića. Idi i malo se kurču tamo. Znaš već, nemoj sve da ti govorim.
BoTa: Oće mi skoči rejting?
Šaper: Oće more, nemo se sikiraš.
BoTa: E, Mile, aj zovi i Bonda. Da ne blejim tamo sam.
Šaper: Daj bre ne seri. Zovemo Šutanovca i Acu Tomića.
BoTa: E da. Obavezno mi zovi kuma. Mojne Acu. Ne zna narod da je sa nama. Ne bi da remetim ugled u narod. I zovi Bonda. To je naređenje.
Šaper: Ajde, jebo te Bond.
BoTa: Ma oću ja, al on neće.
Šaper: Mislio sam hipotetički.
BoTa: Aaaa. Pa i ja, jebo te.
Šaper: Ajde pali. Bond će doći malo kasnije. Dok mu javim.
BoTa: Oki doki. A šta da palim?
Šaper: Brateee!!!. Aj žurim.
BoTa: Samo ti žuri. I zovi Bonda. E, i nekog od Vojinih. I smisli tamo još nešto. Neki faks, preteća pisma i tako to.
Šaper: Ma važi.
BoTa: Aj prijatno.
Šaper: Prijatno.
BoTa: Prijatno.
Šaper: Prijatno.
BoTa: Aj prijatno.
Šaper: A, spusti slušalicu kretenu.
BoTa: Aj prijatno.
Sve vreme dok su ćaskali prijatelji, ovaj u zgradi kovitlao bombama. Jedna mu ispade i dohvati je pandur pa poče da razmišlja da li da mu vrati ili ne. Naravno, nije mu vratio. Ovaj se naljutio, pa izvuko osigurač. Postavlja se pitanje kako ga je vratio kasnije. A sve je počelo još 90-ih godina kada su sjebali čoveka jatovci (ne natovci). On se kasnije bavio svakakvim biznisom. Te ovo, te ono. Al ne ide...Srbija brale. I završi se farsa. Uhapsiše ga i čiča miča gotova priča.

Moglo je da bude mrtvih, to je sigurno. Ali zaboravljate da je za mrtve zadužen Mili Tomica i odeljenja za likvidaciju. Dakle ukoliko osetite da vam je kraj blizu obratite se prvom domu zdravlja (odeljenju za likvidaciju) i shvatićete da je kraj bliži nego što mislite. Ovo je zemlja u kojoj odete da operišete čukljeve i umrete od sepse. Žena ode da se porodi i umre. Dete dobije temperaturu i umre. Tinejdžer uradi gastroskopiju i umre na stolu. Odete u hitnu pomoć i tamo vam „hitno pomognu“ poslednji put u životu. Odete na operaciju želudca i izvade vam bubreg. I sve to u ovom narodu prolazi jer samoživa stoka ne oseća solidarnost. Moli Boga da se tako nešto njima ne desi, a ostale ko jebe. Da, mi smo stoka. Najveća stoka koja postoji na ovim zemaljskim, a Boga mi i vanzemaljskim prostorima. Mislite da je nekog dotakla smrt N.T.? Jeste, tog dana. Više iz sažaljenja. Javno mnjenje...koje bre javno mnjenje. Mi smo go kurac. Bagra. Lepo reče nekadašnji Srbin, a danas, po mišljenju crnogorske elite (turim ih na karu ekipno), CrnoGorac Njegoš „Narode, STOKO!!!“. Čovek još tada video s kim ima posla. Obrni,okreni ugurati se može uvek građanima Srbije. Mi ga primamo od svakoga, a najviše od politikanata i sugrađana i naravno najboljih naših prijatelja, Rusa.
Rusa?....DA!!! Eto benzin poskupeo. U celom svetu cena pada,a kod nas raste. Najpre podiže NIS, a onda i Maček...i najavljuju nova poskupljenja. Oćete se vozite? Oćete kurac. Još malo pa će vidimo ko će se vozi. Vozaju oni nas godinama.
Na svu sreću ima Boga pa nađosmo mamuta. Očuvan...lep primerak. On izumreo, a pećinski ljudi i dalje nastanjuju Srbiju. Stvarno onaj od gore nema ni malo milosti. Ubi mamute. I pitam ja BoTu zbog čega...mamu ti!?
A bili Mersi Grej i Enrike. A i Nik Sloter došo isto. I nikako da ode. I ne treba da ode. Uvek smo imali ideju da predsednik Srbije mora da bude neko od vani. I eto ga...baš kada su u Srbiji tropske vreline dođe Nik Sloter da ne spasi. „Sloteru Niče Srbija ti kliče“...“BoTo smrade, ti si pravo piče“. Eh...jeba gu. Biće BoTa još dugo predsednik jer ipak je njegov tata stari udbas i komunjara, debeovac Ljuba...poliže mi muda.
I tako...studenti prodaju bubreg u centru da bi upisali master. Svi bre hoće da budu mastersi i da se bore protiv BoTe...Hi Man-a. Ali slabe vajde. Znanje u Srbiji ne prolazi. Morate da odete vani pa da se vratite kao Đela i Jelašić. To je poenta. Ustavri ni to nije poenta. Poenta je da budete mnogo glupi jer tako mnogo glupi koristite zemlji. Pa pogledajte samo ove silne patriotske organizacije Obraz, 1389, Nacionalni stroj...sve ih turim na moj. To je elita Srbije. To je snaga Srbije. To je naša budućnost. E moja Srbijo. Džabe druga polica DS, ona Zokijeva, šalje poruku „Srbija je keva. Čuvaj kevu da ti duže živi.“ Davno je riknula keva. Otegla papke.
A grip? Ovaj svinjski... Baš me čudi da nije stigao u Srbiju. Toliko svinja na političkoj i javnoj sceni ove naše male zemlje da je prosto fenomen što je nastao u Meksiku, a ne u Srbiji. Ustvari, ovde imamo neku vrstu ideološkog gripa. Što više slediš ideologiju BoTe i ekipe, to više postaješ svinja. „Srbija je keva. Rokni svinju da ti keva živi duže.“ E to je tolerancija. Kažu za mene da sam mnogo destruktivan. Da moji tekstovi i sve što pišem ljude pomeri, pojedine malo baci u depresiju. Ima i onih koji me pljuju. Mnogi me pitaju ko je taj koji meni odgovara, koja je to politička opcija iza koje bih stao, ko su ti koje ja ne bi podkačio. „More, ti si meni nešto mutan.?“ Mutan, mutan. Negro kako.
Droga. Ubistva. Pljačke. Sve mi je jasno, al’ da sede na ladan beton to mi ne ulazi u glavu. Duvaju ljudi. Ne zna se dal’ je jači lepak ili trava. Znam samo da Olju u poslednjih nekoliko dana boli glava. Navatali panduri malog joj sina sa vutru, a „kupije se na trafici , a nisu novine“ ili ti Kurir objavio udarnu vest „Sin Olje Bećković diler droge“. Uuuu... Opasno. Sve 5. Toliko dilera po školama i ništa. Ovaj je poseban. Veoma poseban. Ljudi, pa i BoTa kad kad „smota“ i nije ga sramota. A kad dune i vatru sune...sjebaće nam ovu našu kuću. No, ko ga jebe. Srbija je željna novoga diktatora da ima ko da joj diktira diktate.
Meni je nekako veoma interesantno ono što se desilo pre par dana. Ivica i BoTa znatno suzdržaniji u izjavama u vezi sa onom „bledom šangajskom listom“. Znaju da od toga nema ništa. Pobogu, ova zemlja i institucije su korumpirane do srži. Tolika korupcija nije zapamćena u svetu. Zajebali smo i Rusiju. I onda pričaju o Evropi. No i da dozvole da prismrdimo toj jebenoj listi koja će nam olakšati ulazak u zemlje civiliziranog sveta postavlja se pitanje da li će nam gospoda i dalje olakšavati plate kako bi tako olakšani i dalje čumili po Srbiji bez mogućnosti odlaska u beli svet. Naravno „elita“ putuje i danas i ne sekiram se ja za njih. Običan svet i dalje guli suljpa i kupus salatu i naravno čita Kurir. A sve je to moglo da se sredi davne 2000 godine, Oktobra 6.. Da je tog dana radila motka sve bi danas bilo drugojačije. Danas se suočavamo sa istorijom koja se u Srba veoma često ponavlja. Na pomolu je ideja o ponovnoj crveno crnoj koaliciji pojačanoj žuticom koja mutirana može dovesti do velikih žrtava i zajebe meksički svinjski grip.
I tako, dok slušam Freemasons i njihove fenomenalne pesmice, piskaram ovo sranje od teksta i kontam kako je lepo kad se istreses na ovakav način i odeš da sa prijateljima popiješ kavicu. Nemojte misliti da tu sve prestaje. Svakodnevno obraćanje pažnje na dešavanja u zemlji i svetu dovode do nove inspiracije, prosvetljenja i spisanija. Udari Obama muvi i ubi je na licu mesta. Zamisli te kako bi sve to izgledalo da je BoTa ubio muvu u studiju kod Olje Bećković. BoTa je car. Smiren glas, utegnuta guzica i puno gluposti u vazduhu ukazuje da nam slede jebeno zabavne godine života u Srbiji. Meni je sve jedno jer ja ću da ih napušavam u svakom slučaju, ali je pitanje šta će te vi dragi moji učiniti. Da li će te i dalje aplaudirati svojoj propasti, laganoj i dostižnoj, ili će te uzeti stvar u svoje ruke. Sistem se menja od čoveka u ogledalu. Nije pitanje šta država može da uradi za tebe već šta ti možeš da uradiš za državu i sebe. Ovo danas je sve osim države. Ovo danas je banana republika. Da li si spreman da ponovo u vlasti vidiš neupućenog debeovca, Vojislava Koštunicu? Da li si spreman da gledaš kako se „ližu“ Boris i Toma dok im Ivica titra jajca? Da li možeš da zamisliš šta će se desiti odlaskom Vojvodine kojoj nije stalo do Borisove pornografije? Da li i dalje možeš da veruješ rečenici „Kosovo je Srbija!!!“, a da znaš da je Metohija nezavisna? Da li ti prija da unazad 5 godina slušaš kako do kraja godine upadamo na belu šengensku listu? I da te ne smaram pitanjima jer ih ima jako mnogo, pitam te da li ti je lepo da te prave budalom ili si zaista budala.?

Ja možda jesam blesav, ali budala nisam. Možda mnogo lajem, ali znam i da ujedem. Možda jesam besan, ali verujem u pravdu. Ničija nije gorela do jutra...neće ni njihova. Podigni glavu, otvori um i udri. Menjaj Srbiju menjajući sebe. „Srbija je keva. Rokni svinju da ti keva živi duže.“