Zašto su smenjivani?

Još u doba Josipa Broza Tita mnogi "drugovi", čak i pri pomisli da se suprotstave mišljenju "vrhovnog komadanta", bili su sklanjani sa svojih "mesta" na različite načine. Ništa bolje nije bilo ni u Miloševićevoj eri, ali ni u dobu "demokracije" srbijanskog društva. Ima dosta primera, no pokušaću da, naravno po svom skromnom mišljenju, iznesem najinteresantnije.
Prvi na listi "smenjenih" je narodni heroj i ex predsednik Vlade Srbije (tada predsednik Izvršnog veća Socijalističke Republike Srbije), Slobodan Penezić Krcun. Ono što ga izdvajalo od drugih Titovih saradnika bila je činjenica da je svoj stav, koji je dosta puta bio oprečan, mogao iskazati Brozu. Iz tog razloga i nije bio Titov miljenik. Naravno, rezultati koji su stajali iza njega predstavljali su ga u javnosti kao Titovog lojalistu. Možda najveći uspeh u karijeri Krcun ostvaruje u periodu kada je obavljao funkciju načelnika OZNE. U tom istom periodu uhapšen je general Draža Mihajlović. Još tada je postojala priča da je Krcun "čovek monarhije" i "veliki srbin" te da je svoj ugled iskoristio kako bi došao do generala Draže. No, mnogi postupci kasnije ukazivali su na činjenicu da je Krcun zaštitnik interesa Srbije i njenog naroda u Jugoslaviji. Možda baš iz tih razloga, 5. novembra 1964 godine, Krcun gine pod sumljivim okolnostima u saobraćajnoj nesreći u selu Šopiću kod Lazarevca. Prema zvaničnoj istrazi, njegov nov automobil, koji mu je bio dodeljen neposredno pre udesa, je tokom pljuska na Ibarskoj magistrali naleteo na blato. Tom prilikom je uz proklizavanje i gubljenje kontrole nad vozilom pri brzini od 130 km/h automobil sleteo s puta i svom silinom udario u drvo. Na licu mesta pored Krcuna, poginula su još dva lica, a jedan je preživeo. I dana danas o Krcunu i njegovoj misterijoznoj smrti se gotovo ništa ne zna. O njegovom položaju, moći i stavovima ispredaju se mnoge priče koje su vremenom postale i legende. Poznat je i vic u kojem u nekom trenutku javljaju Titu da je poginuo Krcun na šta će ovaj "Šta, već je pola dva?".
Drugi na listi "smenjenih" je deklarisani srbin, narodni heroj, osnivač i prvi čovek UDBE i OZNE, ali pre svega toga, Titov kum, Aleksandar Leka Ranković. Ako se pitate zbog čega je drugi na listi, strpite se malo i samo će vam se kasti. Leka je bio pravi "čovek partije". Izuzetno lojalan i odan Titu i Partiji. No, takođe je imao svoj stav koji se kad kad razlikovao od Brozovog. Jedna od najvećih zamerki na njegov rad jeste prosrpski stav i zaštita interesa Srbije u Jugoslaviji. Bio je jedan od retkih koji se zalagao za "trajno" rešavanje problema "Kosovo". Sklonjen je nakon Četvrtog brionskog plenuma gde je razrešen svih funkcija u partiji. Ovakva, pre svega blaga odluka, usledila je nakon otkrivanja aparata za prisluškivanje u radnom kabinetu druga Tita i sobi njegove supruge Jovanke u Užičkoj ulici br. 15. Ko je i na koji način otkrio ove uređaje nikada nije saopšteno. Nakon Brionskog plenuma usledila je "čistka" u kojoj su sklonjeni, penzionisani pa i uhapšeni svi oni koji su na bilo koji način bili simpatizeri Leke Rankovića. Većina njih su bili srpske nacionalnosti. Zbog čega je Tito sklonio Rankovića i danas se nagađa. Leka se ubrzo nakon plenuma penzionisao i preselio u svoju vilu u Dubrovniku. Umro je u noći između 18. i 19. avgusta 1983. usled srčanog udara.
Treće mesto na listi "smenjenih" zauzima bivši predsednik Predsedništva Srbije, Ivan Stambolić. Ono što zna mali broj ljudi jeste da je bio dobar prijatelj sa Slobodanom Miloševićem još od studentskih dana i da ga je metodom "lanac" tokom cele svoje karijere postavljao na upražnjena mesta koja je stvarao odlaskom na bolja. Jednom rečju Milošević je uvek bio stepenik ispod Stambolića. Vrh svoje političke karijere Stambolić dostiže 1986. godine kao predsednik Predsedništva Srbije, a jakim lobiranjem i snažnom podrškom na mesto predsednika CK SK Srbije uspeva da "dovede" Slobodana Miloševića. Iste godine u novembru mesecu na scenu dolazi "buzdovan" nove Miloševićeve politike u borbi za "Veliku Srbiju", Memorandum SANU, čiji je najveći kritičar bio upravo Ivan Stambolić. Dešavanja koja su usledila nakon ovoga dovela su do smene Stambolića sa mesta predsednika Predsedništva Srbije u decembru 1987. godine. Postoji mišljenje da je smrt njegove dvadesetčetvorogodišnje ćerke na putu ka Budvi, u neobjašnjenim i sumljivim okolnostima, bila opomena tadašnjeg DB-a upućena Stamboliću od Miloševića. Stambolić je od trenutka otpočinjanja Miloševićeve ere viđen kao pretnja "režimu". 1997. godine odlukom Savezne valde SRJ po nalogu Miloševića, Stambolić je sklonjen sa mesta direktora JUBMES-a na koje je postavljen januara 1988. godine. Avgusta 2000 godine, pred savezne izbore za koje se pominjalo da bi mogao da istupi kao kandidat DOSa za predsednika SRJ, kidnapovan je u Košutnjaku i od tada mu se gubi svaki trag. Njegovi posmrtni ostaci pronađeni su na Fruškoj gori marta 2003. godine u toku operacije "Sablja". Tada je utvrđeno da je Stambolić ubijen istoga dana kada je i otet od strane pripadnika JSO MUP-a Srbije.
Četvrto mesto pripada narodnom heroju i članu Predsedništva CK SKJ, Svetozaru Vukmanoviću Tempu. Tempo je bio na raznim funkcijama i jedan od veoma bliskih saradnika druga Tita. Bio je lojalan Partiji i obavljao veoma odgovorne funkcije od pomoćnika ministra za narodnu odbranu do predsednika sindikata Jugoslavije. Ovo mu je bila i poslednja funkcija koju je obavljao. U jednom intervjuu na državnoj RTV gde se raspravljalo o lošem položaju radnika, vidno isprovociran i iznerviran je izjavio ono što ga je koštalo "sukoba" sa Titom tj. političke karijere. Tom prilikom je izjavio: "Pa ako radnicima nije dobro, neka štrajkuju!". Pominjanje štrajka u "državama radnog naroda" kakva je bila SFRJ je bilo više nego nezamislivo. Tako je nakon "malih konsultacija" sa Brozom u "četiri oka" na Brionima, Tempo bio primoran, da se te davne 1970. godine, povuče sa političke scene SFRJ. Tempo je jedan od retkih Titovih "drugara" koji je doživeo smenu socijal-komunističkog režima. Umro je u svom selu decembra 2000. godine, dva meseca nakon petooktobarskih promena.
Mesto broj pet na listi "smenjenih" zauzima bankar i predsednik Srbije, Slobodan Milošević. Verujem da dosta znate o ovom čoveku obzirom da je bio ključna ličnost u sukobima na prostorima bivše SFRJ, ali i tokom rata na KosMet-u. I ako je godinama bio u senci Ivana Stambolića iz iste izlazi nakon slavne izjave "Niko ne sme da vas bije!" izrečene u aprilu 1987. na Kosovu. Na Vidovdan 1989. godine na Gazimestanu, sa Memorandumom SANU "ispod miške", udara temelje nove srpske nacionalističke politike čiji su nam rezultati poznati. Nakon poraza na septembarskim izborima 2000. godine i petooktobarskog protesta Milošević biva smenjen sa mesta predsednika SRJ. Ubrzo nakon toga, 1. aprila 2001 godine (april li li li) biva uhapšen i izručen Haškom tribunalu po uredbi Vlade Zorana Đinđića. Umire u Sheveningenu, marta 2006 godine odakle su njegovi posmrtni ostaci prebačeni u Beograd. Sahranjen je "pod lipom" u Požarevcu.

Nastaviće se...

Od drveta ne vide šumu - ओद द्र्वेता ने विदे šउमू

Poslednjih nekoliko meseci kroz glavu mi prolazi samo jedno pitanje „Hoću li se više skloniti sa scene?“. Odgovor može biti jednostavan ali i veoma komplikovan. Ovaj komplikovan odgovor je kompilovan jer otvara niz drugih, teških pitanja.
Ukoliko bih odgovorio sa „Ne!“ to bi značilo nastaviti isto kao do sada, a to podrazumeva kritičku nastrojenost prema dešavanjima i socijalnim patologijama svakodnevnice, suprotstavljanje sistemu, stalnu borbu i pisanje za slavu, a ne za novac. Farmerke, majca i duks bi ostali moja svakodnevna uniforma, a „oštro pero“ jedino oružje. Preterano informisanje bi i dalje zauzimalo značajan deo moga vremena. Ustajao bi i legao sa idejom o izgradnji boljeg i pravičnijeg društva. Nastavio bih svakodnevno sebi postavljati jedno te isto pitanje „Vredili se boriti?“. Mislim da me u ovoj, pomalo ofucanoj borbi drži misao da će se moja borba i pisana reč uvući u nečiju svest i naterati je da mi se pridruži zarad onih koji će nas naslediti, zarad naše dece. Naravno, nisam jedini u ovoj borbi i nikako ne bih voleo da jesam, ali osećam, slušajući i vidim, gledajući, ljude oko sebe da nas je sve manje. To zna da zaboli ponekad, ali baš u tim trenucima pojavi se po neki mail podrške i pohvale za ono što radim. Nešto poput svetla na kraju tunela.

Ukoliko bi kojim slučajem odgovorio sa „Da!“ to bi značilo potpuni zaokret u mom dosadašnjem životu. Tada bih gledao kako i na koj način da napustim ovu „grupaciju ljudi“ i potražim bolji život negde izvan granica ove, sada već, polu zemlje,polu grobnice. Život zna nekada da bude „smešak“, a nekada „sranje“ i kao takav je veoma komplikovan. Ljudi se ne trude da ga pojednostave, već naprotiv, neprestano ga komplikuju. Razlika je u tome što neki ljudi komplikujući svoj, komplikuju i tuđe živote kad kad i nesvesno, a u većini slučajeva veoma svesno. Odlazak odavde možda bi promenio moj materijalni status, ali duhovno, ja bih patio za dobrim ljudima koji su ostali u polu zemlji, polu grobnici. Jednom prilikom mi je jedan taxista vozeći me do mog toplog doma rekao „Sine, idi što pre odavde. Ovde su ostali samo „ludaci“ koji rađaju i vaspitavaju svoja pokolenja od malih nogu da postanu „ludaci“. Ono malo ljudi što je ostalo normalno, veoma će brzo poludeti, a da toga neće biti svesni.“ I onda dolazi ona stara dilema „jesam li lud ili normalan?“. Duvajući u pištaljku krajem 1996. godine i šetajući ulicama beloga grada zapazio sam jedan interesantan grafit. „Ko ovde ne poludi taj nije normalan!“. Nasmejao sam se. Izgledalo je tako, ali ipak nije bilo tako. Borili smo se tih godina i pobedili 2000. Ustvari, verovali smo u to da smo pobedili. Nekoliko godina kasnije uhvatila nas je apatija. Trčanjem u mestu zaluđivali smo sebe da održavamo korak sa vremenom. Danas, nakon 10 godina, maraton i dalje traje, a cilj se ne nazire. Boriti se ili odustati? Toliko godina je utrošeno ni zašta. Toliko života je uništeno ni zbog čega. Tolike žrtve za čiju slavu? Ubice su postale heroji. Lopovi su postali biznismeni. Neznalice su postale profesori. Sve je naopako i teško. Narodu se serviraju lepša vremena davno prošla. Na TV možete gledati „Bitku na Neretvi, Kozari, Sutjesci“. Ministar Jeremić organizuje sastanak Pokreta nesvrstanih. U Beogradu možete čuti pevanje hora čije devojke nose crvene majce na kojima je oslikan srp i čekić. Bratstvo i jedinstvo. Tito. Partija. Međutim, konfuzija ne prestaje tu. Kosovo je nezavisna država ali i deo Srbije. Ratko Mladić je zločinac, ali i heroj. Delta je delom Kiparska, a delom Srpska firma. Ejup Ganić je rođen u Srbiji, ali svojom zemljom naziva Bosnu i Hercegovinu. Vojvodina je autonomna pokrajna i deo Srbije. Guča ili Exit? Koliko zapravo ima „Srbija“ u Srbiji. Odgovor „Ne!“ znači pakovanje kofera i kapitulaciju. Znači predaju. Da li je to samoživo s moje strane? Znam da tamo negde mogu imati bolji i mirniji život. Znam i da me ovde zbog „jezika“ mogu negde u mraku sačekati i nalupati kao Pančića i Anastasijevića. Mnogo toga znam, a opet stalno isto pitanje na koje ne znam odgovor. Ono što me ipak najviše pogađa jeste svest mladih i nemanje vizije. Nije mi jasno kako neko sebi može dati za pravo da priča i piše o onome što nije doživeo i nije okusio niti je izneo na svojim leđima. Kako je moguće da tako neko bude priznat i cenjen u ovom društvu?. Društvu?
Osvrneli te se nekada oko sebe? Pogledate li zgradu ispred čijeg izloga stojite? Posmatrate li prolaznike dok šetate gradskim ulicama? Možda ste vi onaj što u izlogu vidi „Sniženje 70%“ i nakon par mituta raspravlja sa kasirkom o ceni koja nije umanjena za 70% dok se ona trudi da Vam objasni kako u izlogu stoji plakat na kojem piše „Sniženje do 70%“. Eto, možda ste Vi onaj kojem samo fali „do“ da bi videli šta se zaista dešava u vašem okruženju.

by Chile

Duduci (Part One)

„Sinoć su me svi gledali na ulicu, a ja sam morao da se iserem na asvalt. Žao mi je. Evo plačem zbog to. Ali prisralo mi se i morao sam. Morao!“

Možda ovih par rečenica najbolje opisuje kako se osećam dok u glavi ključa materijal proizišao iz nekoliko situacija o kojima ću vam pisati večeras dragi moji sugrađani.

Naravno, kao i Vas i mene je iznenadila teška i ničim izazvana odluka suda pravde. Kog suda? Pobogu, kako kog suda? Pa, britanskog suda, brate! Ex član predsedništva SFRJ i jedan od „otpisanih“ na listi MUP-a Srbije, Ejup Ganić, kako je uhićen tako je i pušten iz zatvora u Londonu. Sudija je mnogobrojnim medijima objasnio kako su se "srbijanski politikanti" prepucavali sa njim i trgovali sa tam-te za kuku-riku. S druge strane, g-đa ministarka, ovde kod nas u zemlji, je pokušavala da nam svima objasni kako engleski sudac "laže i bulazni". Može da bude ali ne mora da znaći. Ispade da Ganić vredi baš koliko i prihvatanje izvinjenja Srbije od strane BiH za zločin načinjen u Srebrenici (da li je zločin ili genocid, neću u to da ulazim). Teške tvrdnje su iskazane u Londonu, ali i u Sarajevu (baš kao pre neko veče na jednom partijskom sastanku kod mene u gradu). Po „silazu“ iz aviJona Ganića je sačekao "odbor za doček" sačinjen od ratnih veterana ali i od mnogobrojnih građana, nekada konstitutivnog naroda SFRJ. Emocije se nisu skrivale. Čak šta više. Tako je u naletu emocija, očaran „spektaklom na aerodromu“ sa kojeg su onomad vojnici Vojske Republike Srpske kidnapovali Aliju Izetbegovića, Ganić izjavio kako je njegovo puštanje iz „ćelije“ i povratak u Sarajevo pobeda BiH te da se u „rodnu grudu“ vraća „sa potvrdom da je Srbija izvršila agresiju na BiH“. Mene se čini da gu je ganić poreklom iz NPC (New Pazar City), ali ne mora da znaći. No, lepo je što na ovim prostorima stalno neko nešto "tvrdi" i potvrđuje. Toliko „tvrdih“ sa svih strana da nas, sve skupa, guzica rasutra od tolikog trpanja, a mi se češemo. Primamo ga dok nam je u glavi samo jedna misao „bulja će da zaceli, ali duša nikada!“ Naravno, Ganiću se nikako ne savetuje put u Srbiju i Srpsku, ali ni u Hrvatsku obzirom da je na snazi sporazum o suradnji dva MUP-a te Ganić može biti uhićen, a tada mu neće biti prijatelj britanski sudija već Ilija Jurišić. Ipak, možda ga poseti i Toma Nikolić obzirom da je malo, malo pa u nekoj poseti. Ne mogu, a da ne iskažem svoju sreću izazvanu srećom Harisa Silajdžića i tugom La Presidente na Tadića. Jbg...život je nekome nekada majka, a nekada tašta.

Predpostavljam da ste, kada sam pomenuo sud i njegovu tešku i ničim izazvanu odluku, pomislili da mislim na odluku Međunarodnog Suda Pravde u Ha... u Ha... (je se kaže Hag ili Had?), a u vezi sa zemljom koja je Srbija, a albanci je zovu Kosovo. Vidite, neću se dugo zadržavati na problemu koji postoji još od 1974. (najkasnije) i koji svaka Vlast u Srbiji koristi kao kakvu mantru, ali ću Vam saopštiti da mi je jako milo (Đukanović) što se posle toliko vremena javnosti Srbije obratio Nebojša Čović. Čak je i izjava predsednika, jednostrano proglašene i međunarodno polovično priznate neovisne, Republike Kosovo bila simpatična. Sve ostale komentare srbijanske političke elite je glupo komentirati. Bolje bi bilo da su prdeli u mikrofon nego što su se onako israli pred građane kojima tek sada nije jasno šta se desilo u Hagu i šta smo mi to tamo i "so čime" branili. A i meni se nešto jebe da im objašnjavam.

Sve ovo što sam gore napisao nije toliko bitno (a bitno je, ali koj gu jebaja!) koliko je važno ono što se Rasimu Ljajiću u poslednjih nekoliko dana dešava iza leđa. Verujem da znate da imam izuzetno visoko mišljenje o radu ovog čoveka ali u poslednjih nekoliko dana sam shvatio da „nije zlato sve što sija“ te da „za ideale ginu budale“. Formiranje i stvaranje stranke je veliki izazov. Za idealiste to je način da se promeni društvo i svest građana usmeri ka pravim i iskonskim vrednostima, dok je za „lopurde“ to način da dođu do većeg bogatstva (npr. Čeda). Obično u svakoj stranci prevagne ova druga opcija. Kvalifikacije koje morate da posedujete da bi ste bili deo ovakve opcije su ... dovoljno je da budete „duduk“. Dakle, ukoliko ste jedva pismeni (znate da pišete i čitate onako, a računar Vam je 8 svetsko čudo i obično drugi naziv za monitor), poslušni („e, sinak, idi kupi burek i jogurat i vidi sutra na sastanku kada ja budem digo ruku digi i ti. Ok? Ajde pa sutra idemo na kafi.“), ikebana (na sastanku samo sedite ne dajući znakove života do trenutka dok ne vidite da je „šef“ dig’o ruku. Naravno veoma je bitno da bar malo oslušate šta se dešava oko vas kako ne bi došlo do situacije da je pdizanje ruku usledilo usled poziva na glasanje, a ne usled javljanja „šefa“ za reč. ), neinformisani (NDI, CEI, Nacionalni Demokratski Institut i Centar za edukaciju i izdavaštvo za nekoga su četiri, a za nekoga dve organizacije),...vi ste duduk i kao takav veoma pogodni za bavljenje politikom u Srbiji, a od skora i u SDPS-u!!! Rasim Ljajić je sebi dozvolio da mu strankom upravljaju duduci. Svi su izgledi da će stranka koja je mogla imati perspektivu i biti jedna od stubova izgradnje demokratskog društva u Srbiji, biti samo još jedna od šarenih laža na srbijanskoj političkoj sceni. Narod može da liže, a može i da ga "duva" sa ovakvim strankama. Žalosno je što se pametni ljudi ponovo povlače pred glupošću prepuštajući duducima svoju sudbinu. No, kao što kaže SDPS, jednim delom naravno, "Jedino narod" može da promeni stvar u svoju korist. A ja kažem da kritične mase nema, a na sceni je kolektivno duvanje.

Nastaviće se...