Odgovor na destilovanu propagandu "truta"

Nakon jutarnjeg tuširanja toplom vodom, dok je para ispunjavala kupatilo, nisam ni slutio da će me, samo nekoliko minuta kasnije, zapljusnuti „vedro ledene vode“ prof. Begovića.  Kao klasičan predstavnik negativnog autoriteta i kvazi intelektualne elite Srbije, prof. Begović je još jednom na perfidan i krajnje perverzan način stao rame uz rame sa politikom destruktivnih snaga „državice“ čiji je građanin. Bliskost u stavovima sa „Šešeljem u fraku“, Begoviću daje novu intergalaktičku dimenziju gurua liberalne demokratije čija je osnovna moć blokada mozga prosečnog, već dovoljno konfuznog, građanina/građanke Srbije.

Prema prof. Begoviću [1], Srbija je još 2008. godine, nakon jednostranog proglašenja neovisnosti Kosova, trebalo da redefiniše svoj odnos prema EU i zauzme drugačiji, ofanzivniji stav prema evrointegracijama. Zar delovanje slabe koalicione vlade Srbije i precenjenog predsednika nije išlo u tom pravcu? Bivši predsednik Srbije je svojom klimavom politikom zemlju želeo da postavi na „četiri oslonca“. U tom periodu imamo i najofanzivniju spoljnu politiku u poslednjih 23 godine moderne srbijanske političke misli, zaokret u politici prema nesvrstanima i jačanje bilateralnih odnosa sa Ruskom Federacijom i Kinom. Moraću da se složim sa prof. Begovićem da je u ovom periodu potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju predstavljeno sa mnogo pompe, ali ne i sa njegovom konstatcijom da je to istovremeno značilo „kako je sve u najboljem redu“. Naprotiv, vlast u Srbiji je izvodila površne radove na oslanjanju zemlje na jedan od četiri oslonca, EU oslonac. Politika oslanjanja i neiskreno otvaranje Srbije ka ostatku sveta je sigurno uticalo na  usporavanje evrointegracija, ali i na postavljanje novih uslova od strane EU koji se nisu odnosili samo na problem „Kosovo“. Jednostavno, kilava akcija Srbije izaziva već razrađenu reakciju EU.

Povratak „crveno-crne“ koalicije na vlast u Srbiji osvežila je sećanja međunarodne zajednice na ne tako davna dešavanja na ovim prostorima. Rizici su postali veći, a pritisci jači. Javnost u Srbiji bi svakako morala da se priseti, možda pomalo i neiskrenog odnosa međunarodne zajednice prema politici pokojnog premijera u vezi sa Kosovom. Iako nije bila u centru pažnje domaće javnosti, politika premijera Đinđića prema Prištini je imala za cilj normalizaciju postojećih i stvaranje novih odnosa sa vlastima na Kosovu. U svom ekspozeu Đinđić je poručio Albancima sa Kosova da „svoje ekonomske i ljudske interese danas i ubuduće mogu da ostvare samo u saradnji sa Srbijom i preko Srbije, jer ona postaje motor regionalnog razvoja“. No, kontinuitet destruktivne politike prošlih vremena je morao biti nastavljen, a smetnja je bio premijer. Period kohabitacije, a kasnije i „pomirenja“, za posledicu je imao posmatranje Kosova, od strane međunarodne zajednice, kao slučaj sui generis jer je Srbija svojim perverznim ponašanjem u vođenju unutrašnje i spoljne politike, sama po sebi, bila slučaj sui generis.

Realno, prof. Begović bi kao neko ko se bavi ozbiljnim poslovima u „državici“ morao da zna, uzimajući u obzir istorijske činjenice, da Kosovo nije oduzeto Srbiji, već da je vlast u Srbiji aktivno ušestvovala u stvaranju potrebnih i dovoljnih uslova da se Kosovo „samo-oduzme“. Čak i retorika kojoj pribegava guru liberalne demokratije o aktivnom učešću EU u projektu otimanja dela srbijanske teritorije je sama po sebi degutantna i neukusna te podseća na onu iz perioda vladavine porodice Milošević. Možda mi baš zato smeta Begovićeva skrivena paralela političkih dešavanja u Srbiji sa problemima Republike Srpske, te neizostavno kritikovanje američke spoljne politike od strane autora svojstveno Miloševićevim poltronima tokom devedesetih. Dok baca prašinu u oči konfuznom narodu Srbije plasirajući izlizane ideje Vojislava Koštunice, Begović kao reprezent rigidne politike „državice“ na Balkanu,  istovremeno gura prst u oči međunarodnoj zajednici komentarišući, javno, ponašanje pojedinih ambasadora.

Na kraju, sve što je napisao završava pozivanjem na zdrav razum. Prof. Begović predlaže ekonomske, a ne političke integracije, odnosno, pristupanje Srbije Evropskom ekonomskom prostoru bez političkih uslovljavanja, jer za tako nešto po njemu, ukoliko ima zdravog razuma, nema mesta. Klasična demagogija i populizam. I sam Begović jako dobro zna da je ovakav scenario nemoguć te da Srbija mora da ispuni nekoliko veoma bitnih uslova za kredibilitet zemlje, a time i njen razvoj. Za to nam nisu potrebni politički pritisci međunarodne zajednice, već taj „zdrav razum“ (na koji se autor poziva) i politički konsenzus. No, kako govoriti o zdravom razumu prof. Begovića kada je njemu „vidljivo i trajno poboljšanje odnosa sa Prištinom“ nebuloza koju svako može da interpretira na neki politički zgodan način. Posledično, siguran sam da su mu i reči iz ekspozea Zorana Đinđića, koje su se ticale opšte političke stabilnosti u regionu, gde Zoran poziva na istinsku saradnju sa susedima, isto tako tada bile nebulozne.

No, ne bih izmišljao rupu na saksiji, jer ona već postoji. Populizam prof. Begovića je destilovana propaganda „truta“ i kao takva nema uporište u „zdravom razumu“. Srbija treba i mora da ispuni uslove koji se tiču opšte političke stabilnosti u regionu, izgradnje i reforme institucija, stvaranja ambijenta za privlačenje investicija (zakonodavstvo pre svega u oblasti poslovanja), infrastrukture (konceptualne i fizičke), obrazovanja i stvaranja kvalifikovane i pouzdane radne snage. Isprepletanost ekonomskih i političkih uslova je neminovnost svakodnevnice i rezultat dinamičnog okruženja u kojem živimo i stvaramo. Plasiranje populističkih teorija o nekakvim alternativnim pravcima (bez političkih uslovljavanja) je jednako plasiranju laži zarad manipulacije širokim narodnim masama i rušenja onog što smo uspostavili kao temelj modernog razvoja Srbije nakon petooktobarskih promena.

[1] "Preokret" by prof. Boris Begović (u listu Politika)
http://www.politika.rs/pogledi/Boris-Begovic/Preokret-Boris-Begovic.sr.html

Željko Pa

Balansiranje debalansa

Interesantno je da u poslednje vreme imamo ekspanziju populizma i lažne empatije kojekakvih dušebrižnika, autora tekstova rubrike "Pogledi" dnevnog lista Politika. Njihovo populističko jadikovanje nad zatečenim stanjem društva je tako patetično i bljutavo da u najmanju ruku izaziva gađenje. Priznajem da dovodim u sumnju moralne kvalitete proslavljenog Bujketa, te njegovo poimanje "slobode izražavanja". Ako to nije onaj isti list iz ere Hadži-Antića onda kako to da svako smeće može biti objavljeno u ovom, danas donekle jako popularnom štampanom mediju? 

Pored teksta "Preokret", gurua liberalne demokratije i prof. Borisa Begovića, u kojem sugeriše alternativnu koncepciju približavanja EU na punoj ekonomskoj, ali ne i političkoj integraciji (što je, moglo bi se reći, science fiction ukoliko se uzme u obzir trenutna pozicija Srbije), na desetogodišnjicu atentata na premijera Srbije u Politici je osvanuo tekst Đorđa Vukadinovića "Đinđić i sledbenici" [1]. Autor u svom tekstu krajnje cinično, donekle i bolesno, pokušava da ukaže na jednakost "dve" Srbije, apelujući na javnost da će doći vreme kada će se uspostaviti realniji i pravedniji balans između rigidnog sistema Slobodana Miloševića i vizije moderne Srbije, osposobljene za šanse i izazove 21. veka, dr Zorana Đinđića. 

Ponešen lažnim saosećanjem, g-din Vukadinović tekst započinje izražavanjem nezadovoljstva izazvanog odlaskom aktuelnog državnog vrha Srbije u Brisel baš na dan smrti jednog od najvećih zlikovaca moderne srbijanske istorije, Slobodana Miloševića. Nešto se ne sećam kolona političke elite "prve Srbije" i polaganja venaca na mesto obeleženo pod lipom u proteklih nekoliko godina u Požarevcu. Ukoliko kontinuitet žalosti bivših Slobinih saradnika i obožavatelja nije prekinut (jer nije ni postojao), zašto bi se onda srdio g-din Vukadinović? Možda su razlozi lošeg raspoloženja Vukadinovića to što tog oblačnog 11. marta nije imao društvo u dvorištu kraj lipe, dok je prolivao suze krokodilske, ili nedovoljno posvećena pažnja medija liku i delu Slobodana Miloševića. 

Aktuelni državni vrh bije tešku bitku, pre svega sa svojim emocijama. Polaganje venaca ispred zgrade vlade, u senci svega što su činili, ne tako davno, na političkoj sceni Srbije, sigurno nije jednostavno. Ipak, ne vidim ništa sporno u "više-manje" zastupanju Zoranovih ideja od strane njegovih nekadašnjih protivnika. Realno je da je ekspoze Zorana Đinđića obuhvatio sve ono što je bilo/jeste neophodno učiniti kako bi se okončala decenijska tranzicija i krenulo putem dostizanja razvijenih privreda. To se odnosilo na osiguranje opšte političke stabilnosti u regionu, stavranje stabilnih demokratskih institucija (dobra vladavina, nezavisno sudstvo i lična i imovinska bezbednost), zakonodavstvo pre svega u oblasti poslovanja i obrazovanje (stavranje kvalifikovane i pouzdane radne snage). Svako ko je razumeo ove uslove svestan je da su oni bili/jesu neophodni za sticanje kredibiliteta i razvoj Srbije. Zoran nije izmislio rupu na saksiji, ali je konstatovao da saksija ima rupu i objasnio čemu ta rupa služi. Možda je g-dinu Vukadinoviću, baš kao i većini građana, stran pojam "kontinualno unapređenje", ali bez toga nema progresa. Aca Vučić je to shvatio (i stavio naočare). To samo ide u prilog jačanja "mita o Zoranu", a nikako ka balansu sa rigidnim sistemom porodice Milošević i njegovih “saradnika”.

U trenutku atentata, prema tadašnjim anketama, Zoran je bio najnepopularniji političar u Srbiji. Danas, deset godina kasnije, veliki broj tada anketiranih se utrkuje za Đinđićevo političko zaveštanje zajedno sa onima koji su ga onomad verno pratili. Ipak, ovakav obrt u posthumnom rejtingu pokojnog premijera ne daje pravo g-dinu Vukadinoviću da jadno komentariše i nipodaštava lik i delo Zorana Đinđića ističući nekakvo njegovo "patriotisanje" sredinom devedesetih. Teško je reći da su Abraham Lincoln, J.F. Kennedy, Mahatma Gandhi ili Martin Luther King,Jr bili idealni, baš kao što nije bio ni Đinđić, ali ona energija i entuzijazam kojim su širili svoju viziju i način na koji su delovali u javnosti ih podiže na mnogo viši nivo. Sa druge strane, poređenje popularnosti Miloševića i Đinđića pre i posle smrti više govori o stanju svesti i morala konfuznog srbijanskog građanstva nego o tendencijama uspostavljanja balansa između biografija imenovanih. Vizija "Velike Srbije" Slobodana Miloševića (u senci Memoranduma iz 1986 godine) i Zoranova vizija moderne Srbije nikako se ne mogu dovesti u jednakost, a ukoliko “vagane” količine nisu jednake one ne mogu biti u ravnoteži. 

Kratak osvrt g-dina Vukadinovića na biografije dva veoma važna političara novije srbijanske istorije i njegovo viđenje kompleksnosti i isprepletanosti njihovih političkih sudbina svrstava ovog somborskog filozofa u grupu onih koji uporno pokušavaju diskreditovati ono malo pozitivne energije koja krasi Srbiju. Ukoliko je ono što je napisao autor u svom tekstu "nova srpska politička misao" onda sam zasigurno protiv uvođenja noviteta u trenutno veoma konfuznu srpsku političku misao jer ona ne bi dovela do “kontinualnog unapređenja” već do potpunog ustoličenja rigidnog sistema vrednosti.

[1] "Đinđić i sledbenici" by Đorđe Vukadinović http://www.politika.rs/pogledi/DJordje-Vukadinovic/Dindjic-i-sledbenici.sr.html