Uticaj geopolitičkog šoka, ekonomskih sankcija,
bombardovanja Srbije od strane NATO alijanse i rigidnost političkog sistema Slobodana
Miloševića do 2000. godine, kao i greške u sprovođenju tranzicije od strane slabih
koalicionih vlada nakon petooktobarskih promena, imali su nedvosmislen uticaj
na konkurentnost i privredni rast. Stvorena je impotentna privreda, a najbolji
pokazatelj njene impotentnosti je trgovinski deficit koji je nemoguće savladati
u dužem roku. Kako će se i ko će finansirati trgovinski deficit?
Jasno je da održavanje makroekonomske
stabilnosti podrazumeva priliv kapitala (strane direktne investicije pre svega green
field investicije, ali i sredstva od privatizacije). Neadekvatan interni
preduzetnički kapacitet i destabilizovano poslovno okruženje, sa jedne strane,
kao i efekti kombinovane ekonomske krize, sa druge strane, govore o slabim
perspektivama investiranja u Srbiju. Interes stranih investitora do danas bio je
nedovoljan da bi se obezbedio pogodan nivo ekonomskih aktivnosti potreban za
održivost reformi i privredni razvoj. Strane direktne investicije su dolazile
više radi osvajanja domaćeg tržišta, nego radi korišćenja komparativnih
prednosti naše privrede. S druge strane, jasno je da domaći tranzicioni
kapitalisti brokerskog mentaliteta i investicione kratkovidosti nisu imali
dovoljan preduzetnički kapacitet da preuzmu ulogu ključnih investitora.
Prateći globalne trendove u stvorenom ambijentu
odgovor na gore postavljeno pitanje se nameće sam po sebi: država. Kako u stručnoj
javnosti, tako i u političkim krugovima, postoje podeljena mišljenja o tome na
koji način i kako „vidljiva ruka“ države treba da interveniše u rešavanju strukturnih
problema i savladavanju trgovinskog deficita. Činjenica je da država poseduje vredne
resurse u mrežnim tehnologijama, infrastrukturi i industrijama sa visokim
eksternim efektima što sve ukazuje na mogućnosti delovanja „vidljive ruke“
države. No, vođeni dosadašnjim iskustvom postavlja se pitanje: Treba li se plašiti državnog vlasništva?,
odnosno, Treba li se plašiti načina na
koji država raspolaže svojim vlasništvom? Ovo su dva slična, ali veoma
različita pitanja, nametnuta dosadašnjim delovanjem slabih koalicionih vlada,
naročito ako se uzme u obzir da su preduzeća u javnom sektoru predstavljala/ju
feud političkih stranaka i nagradu za postignute izborne rezultate, a time
posledično, leglo korupcije i organizovanog kriminala.
U javnom sektoru (energetika, poljoprivreda,
saobraćaj, telekomunikacije), koji se sa jedne strane može posmatrati kao
platforma za tehnološki razvoj, a sa druge kao mesto za investiranje i sidro
tržišta kapitala, gde efikasnost ne zavisi prevashodno od vlasništva, država
mora odlučiti da li će ovaj sektor privatizovati ili prestrukturirati.
U prvom slučaju postavlja se pitanje pogodnosti trenutka u kojem se trenutno
nalazimo uzimajući u obzir jake geopolitičke i makroekonomske rizike. Sigurno
je da privatizacija nije konačan proces bez ostatka u kojem se sve po svaku
cenu mora privatizovati. Prestrukturiranje javnog sektora odlaže razmatranje
njegove privatizacije približavajući njihovu efikasnost na nivo tržišnog
sektora. U tom slučaju država bi morala ostati u njemu sa značajnim prisustvom.
Prestrukturiranje može biti dakle dijametralno
gledište u odnosu na privatizaciju, ali i korak u pravcu dobre privatizacije. Jedno
od rešenja u pravcu prestrukturiranja javnog sektora je uvođenje korporativnog,
etičkog i efikasnog, upravljanja umesto partijskog upravljanja. Samo u tom
slučaju, koristeći postojeću industrijsku infrastrukturu u javnom sektoru, u
dugom roku, Srbija se moža osloniti na sopstvene resurse u tehnološkom razvoju
ključnih tehnologija. Opravdano je postaviti pitanje: „Da li politička elita ima želju
i mehanizme za ovakav iskorak, odnosno, za stvaranje ambijenta u kojem bi se
moglo sprovesti korporativno upravljanje?“. Dosadašnja iskustva, kao i
predizborna propaganda o departizaciji, ne ulivaju nadu da je ovakvo rešenje
moguće u srednjem roku.
Ukoliko bi se stvorio ambijent za uvođenje
korporativnog upravljanja u javnom sektoru (eventualna mogućnost dolaska i
stranog lica u top management), njegovo prestrukturiranje i blagi oporavak u
periodu kombinovane krize uz usvajanje koncepta inteligentnog upravljanja
investicijama, sigurno je da bi se budućom privatizacijom istog ostvarili
efekti koji mogu biti veoma korisni i multiplikativni sa značajnim uticajem na
rast privredne aktivnosti, standard građana i dinamiziranje investicija u
drugim industrijskim sektorima i uslugama. Priliv kapitala stvoren SDI i/ili
sredstvima od privatizacije, omogućio bi državi unapređenje koncepta
inteligentnog upravljanja investicijama učvršćujući na taj način realizaciju
ideje privrede gurane investicijama.
Prihodi od privatizacija ukoliko se ne koriste
za inteligentno investiranje pretvoriće se u potrošnju. Država prihode od
privatizacije ne treba da troši na stimulisanje tražnje ili stimulisanje
izvoznih sektora, već ih treba usmeravati u investicije u strategijske sektore
(energetiku, poljoprivredu, telekomunikacije), infrastrukturu i obrazovanje. To
je svakako bolja alternativa od prevremene otplate duga.
Željko Pa & Leonid Albijanic
