Eto Vam je Brankica po drugi put

Pet godina prođe kao dlanom o dlan. Ili je bolje započeti sa: “Pet godina prođe, a glupost nikada!” I dalje nisam jedan od novokompovanih patriota, nacionalista, Srbendi. Nisam naprednjak, a ni reformator. Ne obmotavam brojanicu oko ruke. Nisam okitio kola badnjakom za Božić. Nisu mi smešne serije Radoša Bajića. Ne slušam “Zvezde Granda”. Ne gledam “Pink”. Kada pomislim kakav sam ja to čovek, prosto me sramota što, ovakav kakav sam, nisam deo nekakvog “nebeskog naroda”. Kada se ja ovako bedno i ništavno osećam, šta da mislim kako će me moj narod posmatrati. Moj dobri narod.

Moj narod je dobar. Moj narod je narod sa Balkana, ali kao da je sa ulice. Moj narod nije svet. On je polusvet. I kao da je ova Srbija, mučenica, stvorena baš da u njoj živi polupismen i nepismen živalj. Moj narod ponovo vode oni koji su ga poslednjih deset godina prošlog veka, a i milenijuma, satanizovali. I moj narod se ne žali. Moj narod nije dočekao svog heroja, vojvodu Šešelja, kao hrvatski narod svoje generale. U celoj Srbiji moj narod slavi Beograd jer je na vodi, ali i lebu. Mom narodu i nakon smanjenja plata i penzija iste nikada nisu bile veće. I sa tako velikim platama i penzijama moj dobri narod u stopu prati rast cena struje, gasa i hrane. SVE! Dok cela Evropa ide uzvodno, moj narod ide uz Južni tok. Moj narod letuje u Bajčetini, a zimuje u Feketiću. Mom narodu Kosovo je Srbija, a skoro je shvatio da postoji i Trepča. Moj narod je željno iščekivao prodaju železare u Smederevu nekom obliku, kako bih se odrazio, Amerikanaca. Ipak uspelo je spašavanje #železare od Amera koji nam je na tenderu htedoše uzeti. Moj narod nije znao da čobanin iz rukava vadi plan Beeee! Moj narod možda nije bio tolerantan, ali se pokazalo da jeste. Sramota ga da priča koliko su nam dobri rezultati.

Mom narodu je stran pojam “cenzura”. Moj narod više nema #utisak. Mom narodu nije dozvoljeno da, barem jednom nedeljno, misli #24minuta. Moj narod je, nakon što su mu ukinuli “Mentalno razgibavanje”, postao trom i kilav. Moj narod više nema #Problem. Ipak moj narod nije toliko glup. On je mnogo gluplji od “toliko”. Moj narod ima glavni grad koji podseća na geto i na svaku fasadu u njemu neko je nešto meto. Sloboda iživljavanja je nešto što nije strano mom narodu.

Moj narod ima “majku” i ona se zove Rusija. Moj narod ne pravi razliku između evro-atlanskih i evro-azijskih integracija. Moj narod je organizovao paradu u čast predsednika “majke naše” nekoliko dana pre osobođenja Beograda. Moj narod peva i dok kisne. Zbog posledica korozije nastale nakon parade, vojska mog naroda je nekoliko meseci kasnije organizovala rasprodaju vojnog otpada.

U mom narodu vera je jaka. Moj narod umesto patrijarha, ima kompletnu budalu. On veruje da je neometana borba za ljudska prava izazvala poplave u Srbiji. Kačavenda i Pahomije su deo SPC i kao takvi korisni “kompletnoj budali” u širenju vere i ljubavi prema svemogućem i nemogućem.

Moj narod nema opoziciju. Lideri opozicionih političkih stranaka u zemlji mog naroda više liče na rtaće iz kićbloa okupljene u nameri da “divane”. Dok se jedna polovina okuplja kako bi snimila neki drugi film, druga živi u prvom filmu. Moj narod gleda Skupštinu jer malo ko u Srbiji ima “Animal Planet”. Otuda opravdano beše ono #stokojedna u Skupštini onomad. Kada posmatrate političare u zemlji mog naroda teško da možete da napravite razliku između pozicije i opozicije. Toliko su različiti da je neverovatno koliko su isti. Pametan i inteligentan čovek je ugrožena vrsta mog naroda. Ipak, teško da iko gleda #opstanak.

Moj narod ne zna šta znači imati svoje mišljenje. Sa druge strane, moj narod o svemu ima mišljenje. Nema u šta se ne razume moj narod jer njemu je mišljenje kao dupe; svako ga ima. Moj narod nije sujeveran, on je samo veran. On ne veruje u partijska zapošljavanja, korupciju i institucionalni haos. Mom narodu ništa nije sporno osim 24 sporne privatizacije.

Moj narod jede čips od srpskog krompira upakovan u Hrvatskoj. Moj narod za Kraš  kaže Bambi. Većina mog naroda je nepismena, ali redovno i masovno posećuje Sajam knjiga.

Dobar je moj narod. On ne može da pomogne sebi, ali zato može da pomogne narodu Ukrajine da reši probleme sa Rusijom, jer ipak, Rusija je naša majka. U mom narodu orden je nešto kao bedž, može svako da ga dobije i nosi. Deljenje “bedževa” je decenijama unazad popularno u mom narodu. Funkcioneri koji vode moj narod su diplomirali na prestižnim privatnim fakultetima u zemlji mog naroda. Plagijat u mom narodu je drugačiji naziv za naučni rad.

Tako je to u mom narodu. Dok svom snagom ide u reforme kad kad se i saplete. Ipak to ga ne sprečava da i dalje udara glavom o zid.

Mogao bih danima da pišem o svom narodu, njegovim običajima, njegovoj istoriji, njegovim vladarima, biznismenima, političarima, državnicima… Državnicima?

Ovo je bio nastavak najčitanijeg teksta autora iz 2010. godine.

Demokratski front i mnogo razbojnika

Sunovrat trenutne opozicije u Srbiji datira još od atentata na premijera Srbije Zorana Đinđića. Atentat je bio prva pukotina u opozicionom delovanju, a njeno decenijsko širenje pomogli su oni koji danas sede u predvorju Vučićeve vlade, kao i oni koji raspredaju priče o nekakvom „demokratskom frontu“. Da li Srbija ima opoziciju i kapacitet da savlada pogubnu politiku naprednjaka - više nije pitanje. Pitanje je da li u Srbiji postoji „kritična masa“ koja shvata neophodnost promena.

Nedugo nakon atentata započinje propadanje jedne od vodećih opozicionih stranaka, Demokratske stranke. Dolazak Borisa Tadića na mesto predsednika demokrata označio je početak kraja svega onoga za šta se zalagao Zoran Đinđić. Politika kohabitacije sa licima iz pozadine atentata na premijera, pomirenje sa ostacima Miloševićevog režima i apstraktna unutarnja i spoljna politika srbijanskih vlada rezultirala je stvaranjem siromašne i isfrustrirane Srbije, neosposobljene da odgovori šansama i izazovima 21. veka. Period kohabitacije „demokrata“ sa vladom Vojislava Koštunice za rezultat je imao ekspanziju rezultata burazerskih privatizacija iz 90-ih, ali i udaljavanje od politike evroatlantskih integracija. Biznismeni brokerskog mentaliteta i investicione kratkovidosti, koristeći nedostatke monetarne politike, dobijaju na značaju postajući nosioci nekakvog mutnog privrednog razvoja Srbije. Od tada pa do današnjih dana oni samo ubiraju plodove tuđeg rada, u čemu im država svesrdno pomaže svojom pogubnom politikom.

Period kohabitacije sa „destruktivnom politikom truta“ biva zamenjen „pomirenjem“ sa ostacima rigidnog sistema 90-ih, nereformisanom Socijalističkom partijom Srbije. Rezultati ovakvog ponašanja demokrata su nastavak nejasne politike integracija, tada predstavljene kroz oslanjanje zemlje na „četiri oslonca“ i stvaranje uslova za afirmaciju novih političkih ideja te pojavu Srpske napredne stranke. Za sve ovo vreme u Demokratskoj stranci na snazi je negativna selekcija negativnog autoriteta. Na vodeće funkcije izbijaju oni koji su nekada bili oponenti Đinđićeve politike kao i „nova generacija“ tatinih i maminih sinova. Stranku napuštaju Čedomir Jovanović i Zoran Živković, nekadašnji nosioci promena, stvarajući svoje stranke. Nekada ukrupljena opozicija počinje da se sitni, ali i ideološki razilazi. Nekadašnji „levičari“ postaju preko noći „liberali“, zbunjujući demokratsku javnost na više frontova. Konačan udarac demokratama zadaje upravo Boris Tadić, napuštajući stranku i dovodeći je u stanje da ono što je ostalo od nje bude podeljeno napola.

Ovakav ambijent najviše je pogodovao novonastalim „naprednjacima“, jer im omogućava da stvore ono što nikada kao radikali nisu imali - koalicionu širinu. Lepeza mogućnosti i prilika za SNS postaje preširoka, a za Srbiju sve uža i uža. Rigidan sistem 90-ih, modernizovan i suroviji, stupa na snagu ponovnim dolaskom crveno-crne koalicije, a svoju ekspanziju i vrhunac dostiže malom rokadom. Crveno-crna koalicija postaje crno-crvena, a u Srbiji otpočinje period ološokratije oličen vladavinom nekada najbližih Šešeljevih saradnika. Ovaj period ostaće zapamćen po neviđenom gušenju medija, gušenju ljudskih prava i sloboda i uvođenju tihe diktature. Otpočinje snimanje nekog drugog filma u kojem preovladavaju scene prepune iskrenih laži premijera, upucavanja i demagogije političara vladajuće koalicije, promenljivog ponašanja predsednika, ali i politikanstva i populizma dela opozicije.

Pad Dragana Đilasa sa mesta predsednika Demokratske stranke, izazvan prljavom medijskom hajkom naprednjaka i unutarstranačkim smicalicama, ozbiljno je ugrozio neko buduće delovanje onoga što se u Srbiji može nazvati opozicijom. Nikada do sada DS nije bila podeljena tako jasno i tako očigledno kao što je danas. Nikada do sada demokratska javnost nije imala nepoverenje u politiku i pojedine lidere unutar DS kao što ima danas. Baš iz tih razloga, nikada kao danas Srbija nije bila bez jake i organizovane opozicije. Nova stranka Zorana Živkovića i Pokret „Dosta je bilo“ nekadašnjeg ministra Vučićeve vlade Saše Radulovića svojim političkim delovanjem više podsećaju na patuljke koji se sukobljavaju sa razjarenim džinom. S druge strane, LDP Čedomira Jovanovića i SDS Borisa Tadića liče na „udavače“ koje bezrezervno, ali prikriveno, veruju da će ih „mladoženja“ iz Vlade Srbije privesti k sebi iako na lokalu neometano deluju zajedno. Ni sukobi u redovima naprednjaka nisu tajna. Oni postoje i to je potpuno očekivano. Plena je malo, a hijena je mnogo među lavovima. „Tikva“ počinje da puca. No, da li će pući i kako, zavisi pre svega od Demokratske stranke i SPS-a.

Slom režima koji je ukinuo „Utisak nedelje“, „Mentalno razgibavanje“, „24 minuta sa Zoranom Kesićem“ i „Veče sa Ivanom Ivanovićem“, te od nekadašnjeg „B92“ napravio modernu „Palmu plus“, moguć je jedino ukoliko „demokrate“ u redovima DS-a prevaziđu lične interese zarad višeg dobra. Reformisana Demokratska stranka sa pravim liderom na čelu stranke mogla bi postati stožer demokratske opozicije i pokretač promena. Opozicioni lideri bi lične sujete i ideološke razlike morali prevazići konsenzusom oko minimuma nacionalnog interesa i otpočeti progresivno delovanje u cilju stvaranja kritične mase unutar građanstva. Jasnom politikom i merama, „demokratski blok“ bi zadao prvi u nizu udaraca SNS-u i vladajućoj koaliciji. S druge strane, konačan udarac, a time i slom SNS-a, zadao bi upravo lider reformisanog SPS-a. Tada bi mogli da razgovaramo o participaciji SPS u „konsenzusu“ i stvaranju neke buduće postizborne koalicije.