Stvar percepcije

Turbulencije unutar Demokratske stranke ne jenjavaju. Posmatrajući sa strane stiče se utisak da demokrate pucaju po svim šavovima i na svim poljima. Podrška koju je nekada imala ova stranka u javnosti svela se na nešto malo iznad cenzusa, što u ovakvim okolnostima kakve vladaju Srbijom, nije dobro. Razlozi za ovakav loš rejting stranke, koja je nekada bila nosilac promena, nalaze se u njenom doskorašnjem, ali i sadašnjem delovanju. Politika pragmatičnih rešenja, demagogija politikanata u njenim redovima i sistemska razjedinjenost njenih lidera su kamen spoticanja internom i eksternom napredovanju stranke. Jedan od slogana petooktobarskih promena bio je “Mora da stane da bi krenulo”. Demokratska stranka je došla do tačke sa koje mora napraviti potpuni zaokret ili će otići u političku prošlost.

Ključni i najveći problem demokrata, prema Ivanu Maroviću, jeste njihova percepcija. “Iako nisu bili sve vreme na vlasti u periodu od 2000. do 2012.  godine javnost ih, pre svega  kao nekadašnje nosioce petooktobarskih promena, tereti za sve što se u tom periodu dešavalo. Sa druge strane, iako oni koji su bili na čelu DS-a u periodu od 2004. do 2012. godine odavno nisu u toj stranci, DS i dalje ostaje ta koju javnost krivi za poteze njenog sada već bivšeg rukovodstva. Ovakav trend u odnosu javnosti prema ovoj stranci se ne može promeniti, jer da može već bi bio promenjen. Demokrate su menjale lidere, ali se kod njih u očima građana ništa nije značajno promenilo. To možda nekima nije fer, ali kako je tako je.”

Posledično, istupanja Bojana Pajtića kao lidera Demokratske stranke, ne ulivaju poverenje u javnosti, već osećaj manipulacije kako bi se pod zastavom nekakvih promena provukao sistem jednako loš kao ovaj koji je trenutno na snazi. Dva su razloga za ovakav odnos javnosti prema demokratama. Prvi je nepostojanje jasnog otklona sadašnjeg rukovodstva od politike oličene u liku i delu nekadašnjeg predsednika i počasnog predsednika ove stranke. Drugi je nepostojanje spremnosti i agilnosti rukovodstva da na primeru Vojvodine pokaže zaokret u odnosu na dosadašnje političko delovanje stranke. Pored unutrašnjih turbulencija, demokrate su opterećene i lošim finansijskim stanjem stranke, ali i nekredibilnom i koruptivnom lobističkom “nematerijalnom aktivom”.

Ovako teško stanje stranke moguće je promeniti samo radikalnim metodama. Jedna od njih je jasan otklon od politike narušenog sistema vrednosti  što podrazumeva isključenje svih onih aktera i sledbenika jedne takve politike u redovima demokrata. Kako je nemoguće seći granu na kojoj sedite sa ubeđenjem da će drvo da padne, Demokratsku stranku u narednom periodu očekuje potpuni fijasko. On će se ogledati u veoma lošem izbornom rezultatu na pokrajinskim i lokalnim izborima, ponovnoj deobi stranke i njenom finansijskom kolapsu. Za ovakav scenario, najgori mogući, samo i jedini krivac će biti članovi Demokratske stranke, negativni akteri i nemi posmatrači. Podele koje će neminovno doći nakon izbornog fijaska dodatno će oslabiti stranku. Napuštanje broda koji tone nije nužno posmatrati kao čin bežanja, već spašavanja onoga što se spasiti može. Koliko će to što se “spasiti može” opstati na političkoj sceni zavisi prvenstveno od toga koliko je kvalitetno, sposobno i jako da istraje u sprovođenju ideje vodilje.

No, šta god i kako god se bude dešavalo u redovima demokrata, Vučić i sateliti neće biti ugroženi. Sličan stav ima i Marović. On navodi da se vladavina svake vladajuće garniture može podeliti u tri segmenta. U prve četiri godine na snazi je učvršćivanje vlasti, zatim sledi nekih četiri godine vladanja, nakon čega imamo period održavanja na vlasti koji može da traje jednu, dve i više godina, ali je tek tada vladajuća ekipa u defanzivi. Vučićeva faza učvršćivanja vlasti još uvek traje. Preuzimanjem vlasti u Vojvodini prelazi se na fazu “vladanja” čije okončanje se u najboljem slučaju može očekivati 2018., odnosno, 2020. godine.

U ovom periodu stvoriće se prostor za novu opoziciju. Takođe, ovo će biti i vreme transformacije političke scene Srbije. Vlast će se s jedne strane baviti ispunjavanjem uslova međunarodne zajednice u cilju jasnijeg geopolitičkog pozicioniranja, a sa druge strane strategijama ekonomskog razvoja zemlje. Mnogo puta se pokazalo da loši potezi mogu dovesti do dobrih rezultata. Ovo nije vreme da se opozicija bavi Vučićem kao svojom glavnom i jedinom preokupacijom. Vreme “vladavine” naprednjačkih snaga opozicija treba da iskoristi za bavljenje sobom. Ovakva kakva je danas, ona ne predstavlja baš nikakvu pretnju vladavini Srpske napredne stranke, već joj pogoduje. Milošević je imao opoziciju. Vučić je još uvek nema. Devedesetih je opozicija imala poštovanje javnosti. Danas je poštovanje prema “liderima opozicije” kao nosiocima iste minimalno ili ga uopšte nema. Srbiji su potrebne nove ideje, nova energija, novi ljudi, tačnije, nova opozicija. Ona se mora izdvojiti iz mora političkih stranaka na političkoj sceni Srbije na lekcijama i greškama DOS-a, koalicija Zajedno i DEPOS-a.

mr Željko Pavićević, analitičar

Lepo, lepše, a može i... levo!

Pojavio se pre nekoliko godina niotkuda. Pomislili smo da je Tadićev kadar i možda jeste bio, ali se pokazao kao novo lice Demokratske stranke i nismo mu zamerili ništa, čiji god da je bio, jer je dobro radio. Podržao je Dragana Đilasa u kampanji za predsednika stranke i pobedio kao kandidat za potpredsednika. Nedugo nakon toga shvatio je šta se dešava u redovima stranke kojoj pripada i okrenuo novi list. To je ta nova energija i jaka volja. To je Borko Stefanović.

Uvek je Demokratska stranka bila ispred svih stranaka opozicije. Bila je i jeste institucija. Okupljala je najbolje ljude iz javnog života Srbije. Bila je stožer demokratske opozicije. No, bila je i najveći politički rasadnik u svakom smislu te reči. Nastajale su neke nove stranke d.o.o. koje su vodila neka stara lica. Neke su opstajale, a neke nestajale sa političke scene Srbije. To je nekako bilo i potrebno. Međutim, ono što se danas dešava u Demokratskoj stranci je nešto što se do sada nije dešavalo. Prvi put, u modernoj istoriji demokrata, predsednik stranke nije iz Beograda, već iz Novog Sada. Prvi put imamo i da predsednik stranke ne sedi u parlamentu države, već u vladi autonomne pokrajine. I ono što je najinteresantnije do sada jeste to da prvi put imamo tako jasno podeljeno predsedništvo Demokratske stranke.  Nova energija i jasna ideja sučeljena je sa idejama predstavnika prošlosti kojih se svojevremeno ratosiljao i pokojni premijer. Iskustvo je neprocenjiva stvar, ali vremena se menjaju, a iskustva zastarevaju. Prosto, postoji “know-how” koji je neprimenljiv u novonastalim okolnostima. Ono što je bilo „in“ 90-ih godina prošlog milenijuma, danas je potpuno „out“.

U tom metežu kratkoročnih ideja i želja za iskazivanjem moći, ali i prevlasti u redovima demokrata pojavio se neko ko se svojom energijom izdvojio. Pored toga, on se i jasno ogradio od destruktivne politike, nekada počasnog predsednika demokrata, Borisa Tadića. Jasan otklon od politike demokrata u periodu 2004-2012. označio je početak jedne nove politike u redovima Demokratske stranke. Naravno, da ne bude zabune, ono što priča i radi ovaj mladi demokrata nije ništa novo. Nije Cipras izmislio levicu. Nije je izmislio ni Stefanović. Nisu je izmislile ni demokrate Demokratske stranke, „članovi“ Socijalističke internacionale, ali su je propagirali. Baš zato je smešno i degutantno onoga ko se u Srbiji zalaže za modernu levicu, nazivati imitatorom nekoga i nečega. No, kako god to zvučalo danas, nekih 20 godina od formiranja Jugoslovenske levice i 25 godina od raspada Saveza komunista Jugoslavije, Srbiji je potrebna nova i moderna levica. Ne zato što će ona nešto suštinski promeniti, već zato što će nešto suštinski pokrenuti.

Srbija je mlada demokratija i kao takva preživljava bolesti mladih demokratija. Ona nije nikada bila spremna za radikalne liberalne ideje. Burazerske privatizacije, investitori brokerskog mentaliteta i investicione kratkovidosti  i organizovani tajkuni su produkt režima 90-ih u senci ideje Vašingtonskog konsenzusa. Naravno, neadekvatni i ad hoc donošeni zakoni u svetlu političkih manevara nakon atentata na premijera, doprineli su da oni koji su nastajali 90-ih, svoj procvat dožive u periodu vladavine „truta“. Neravnopravno u odnosu na ostatak građanstva, „privilegovani“ su postajali bogati i još bogatiji na krilima iskrivljenog liberalizma uzimajući, legalno i legitimno, ono što je decenijama pripadalo državi, a pre toga nekom finom svetu kraljevine. No, ostalo je još toga što se može „dati na doboš“, a za to siće što bi dobili u ovakvim okolnostima, vlastodršci bi mogli da kratkoročno popune budžetske rupe u cilju održavanja socijalnog mira i delom neinteligentno investiraju u mutne projekte. U atmosferi nejasne unutrašnje politike vladajuće koalicije i nemanja vizije kapitalizma kojoj težimo, Srbija kao otvoren sistem, polako ali sigurno, ide ka tački sa koje nema povratka.

Surovo je da nas u nekakvu i sve osim bolju budućnost vode upravo oni koji su nas satanizovali poslednjih deset godina prošlog veka. Takođe, surovo je i to da jedan deo opozicije, na ovaj ili onaj način, vode lideri zaglušeni savetima istrošenih političara. Međutim, dobro je da se na političkoj sceni Srbije pojavljaju nove opcije koje, ukoliko se suprotstave i odupru onome što ih čeka u narednom periodu, mogu uraditi nešto valjano. Jedna od tih opcija je i ona koju zastupa Borko Stefanović. To je opcija moderne levice koja dobija sve veću podršku kod građana Srbije ali istovremeno sve manju kod demokrata. Neujednačena popularnost i ideološka prevaga neće dovesti do propasti „institucije“ ali mogu dovesti do pojave potpuno nove stranke i jasnog nosioca levičarske ideje na mutnoj političkoj sceni Srbije. Takva opcija je u skladu sa globalnim trendovima te nema razloga da ne budemo u trendu.

Mr Željko Pavićević,analitičar

Objavljeno u listu Danas:

http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/_lepo_lepse_a_moze_i_levo_.46.html?news_id=302749

Objavljeno na portalu Tačno:

http://tacno.net/novosti/lepo-lepse-a-moze-i-levo/