Rtaći iz kićbloa

Ono što sledi u nastavku ove beleške je pilot verzija teksta koji bi mogao da izazove blagi potres u javnosti obziroma da je planirano da iz tri dela izađe u listu "Borba" i na blogu Pokreta SOLIDARNOST (dakle ovde), a znamo da je na snazi nakaradni zakon o informisanju. Ono što će te moći da pročitate u nastavku su delovi iz teksta na kojem sam radio nekoliko meseci.

"Još davnih 80-ih godina prošlog veka grupa „ortaka“ se dogovorila kako da podele i kupe Srbiju. Naravno, mnoge stvari su se dešavale u hodu, ali uspeh nije izostao. Veliki novac se slivalo i sliva se u njihove džepove odnosno u ofšor kompanije čiji su vlasnici dok se građani Srbije zanimaju stalnim senzacijama u medijskom prostoru Srbije i nacionalističkim igrarijama po adaptiranom scenariju Memoranduma. U takvim uslovima, ekonomija Srbije postaje ekonomija moralnog hazarda čije su osnovne karakteristike hiperinflacija, burazerska privatizacija, monopoli, korupcija, partijska svojina, apresiran devizni kurs, investiciona kratkovidost, stagflacija i dr."

"Jedan od vodećih ortaka u družini je direktor Delta Holdinga, firme u sastavu Kiparske ofšor kompanije Hemslade Trading Limited čiji vlasnik nije poznat javnosti Srbije i u čuje poslovanje državni organi i šira srpska javnost nemaju apsolutno nikakav uvid. Delta Holding je imperija i apsolutni gospodari privrede Srbije, a njihov kompletan prihod se sliva van zemlje na ofšor račune. Snaga ove imerije pokazala se tek nakon demokratskih promena, tačnije nakon atentata na premijera Srbije Dr Zorana Đinđića. Najveći uspon kompanije ostvaren je u vremenu kohabitacije DSS i DS. 2005 godine u novembru mesecu stvorena je Liberalno Demokratska Partija, Čedomira Jovanovića, čiji je glavni finansijer Milan Beko. Jedna od prvih kampanja ove stranke bila je napad na Miroslava Miškovića. Aktivnosti LDP u ovom pravcu trajale su do dana kada su Beko i Mišković postigli dogovor i ponovo postali ortaci. Nakon medijske hajke i pokušaja hapšenja Slobodana Radulovića te iste godine, Novafin S.A. postaje većinski vlasnik C Marketa, nekada najvećeg lanca marketa u Srbiji, a Radulović beži u Španiju. Novafin S.A. je ofšor kompanija iz Luksemburga čiji je vlasnik Beko. "

"Kupovinom akcija po ceni dvostruko nižoj od realne, država je izgubila najmanje 21 milion evra. Zemljište od oko 200 hektara na području Luke Beograd postalo je sporno onog trenutka kada se otkrilo da namere novih vlasnika nisu modernizacija Luke već nešto sasvim drugo. Promenom urbanističkog plana kojoj mora da predhodi promena republičkog plana, grad Beograd bi mogao biti oštećen za više od dve milijarde evra. Glavni uzrok nastalog problema je taj što se grad Beograd još 1975. godine nije uknjižio kao korisnik ovog dela priobalja jer bi se tada tačno znalo sa koliko hektara raspolaže. Nenad Popović, predsednik skupštine akcionara Luke Beograd, jednom prilikom je rekao da ugovor iz 1975. god. nikada nije pravno stupio na snagu zbog nedostatka saglasnosti ( inače Nenad Popović je član predsedništva Demokreatske Stranke Srbije i direktor ABS Holdinga, a bio je i predsednik Ekonomskog tima za Kosovo i Metohiju i jug Srbije u Vladi Vojislava Koštunice). Ovaj spor čije rešavanje je preuzeo Anketni odbor Skupštine Srbije na čijem je čelu naravno član LDP-a, Dejan Ranđić (stranka koju finansira Milan Beko) koči veliki projekat srpskih biznismena i ortaka, izgradnju „grada na vodi“, novog stambeno-poslovnog kompleksa koji bi trebao da nikne između marine „Dorćol“ i Pančevačkog mosta na zemljištu od oko 96 hektara. Borba oko zemljišta počela je istovremeno sa najavom da će izmenama Generalnog plana područje koje obuhvata 480 hektara, od marine „Dorćol“ do Ade Huje, sadašnja industrijska zona biti prenamenjeno u stambeno-poslovnu zonu. Kao i svi do sada i ovaj proces ili spor je farsa, a epilog je poznat: rešenje u korist Miroslava Miškovića."

"Nakon atentata na premijera, nekoliko meseci kasnije počinje hajka na DS (sukobi unutar DS doveli su do stvaranja G17+, decembra 2002, a kasnije i LDP, novembra 2005, stranaka u vlasništvu Miškovića i Beka). Mlađan Dinkić političku slavu dobija udarom na dugogodišnjeg prijatelja Miroslava Miškovića, bivšeg Ministra policije, Dušana Mihajlovića i njegovu kompaniju „Lutra“. To su prvi udari na Vladu Zorana Živkovića. Sukobi između DS i G17+ jenjavaju nakon „političke eliminacije“ nekoliko političkih barikada unutar G17+ i DS među kojima se izdvajaju Dušan Petrović, Slobodan Gavrilović, Ksenija Milivojević, Goran Paunović, Miroljub Labus, Čedomir Antić i dr. Dušan Petrović se među prvima suprotstavio ideji Miškovića o udruživanju G17+ i DS. U G17+to je bio Miroljub Labus koji kasnije potkupljen odlučuje da se povuče sa mesta predsednika stranke, a kasnije i iz stranke. Nesmemo zaboraviti aferu Erikson. Miroljub Labus nekoliko meseci kasnije postaje jedan od glavnih ekonomskih savetnika Miroslava Miškovića. Preuzimanjem G17+, Dinkić otvoreno radi u interesu Delta Holdinga koji postaje i glavni finansijer stranke. Tako G17+ postaje vlasništvo Miroslava Miškovića, a priča o „skladištenju“ novca na Kipru koju je Mlađan davno započeo, potpuno izumire. Osetivši novac i „ljubav“ svog ujaka, Mlađan postaje politička ekspozitura Miroslava Miškovića. "

"Najpre je udario na Radulovića koji nakon dojave iz MUP-a, napušta Srbiju i odlazi u Španiju. Zatim je usledio udar na Večernje novosti. Mišković pozajmljuje pare Milanu Beku kako bi ovaj mogao da kupi ovaj list. Počinje izrežirana hajka na Manojla Vukotića o čijoj „nevinosti“ ne želim da pišem. Glavni u ovoj hajci bio je školski drug Mlađana Dinkića, policijski savetnik Mladen Spasić, „glava“ Službe za borbu protiv organizovanog kriminala pri MUP-u Srbije."

"Umalo da izostavim udar na Bogoljuba Karića, jedinog konkurenta Miškoviću. Otimanjem „Mobtela“ i njegovom prodajom, onemogućavanjem da Karić učestvuje na tenderima i stavljanjem Bogoljuba i Sretena na poternicu, Mlađan stavlja tačku na ovu priču. U svemu ovome ima i ironije. Ivana Mišković je supruga sinu Sretena Karića. Interesantan je i slučaj Brašnjević. Mišković je od Mike Brašnjevića tražio da mu isti pokloni BIM Slavija, a da mu ovaj sredi da ga puste na slobodu. Iz nekog razloga, Brašnjević ovo odbija. Nekoliko dana kasnije pronađen je obešen u svojoj zatvorskoj ćeliji."

"Jugohemiju, preduzeće čiji je danas većinski vlasnik Delta Holding, nekada je vodio G-din Jovan Mileusnić, ex predsednik Privredne komore Srbije. I danas ovo preduzeće vodi Mileusnić, ali Smiljka Mileusnić Adžić, ćerka Jovana Mileusnića i sestra Milke Forcan, ex Mileusnić, potpredsednice Delta Holdinga i direktorke Delta M. "

"Tada se pojavljuje i Petar Matić, direktor imperije MPC d.o.o., firme najpre registrovane u Hrvatskoj, a kasnije premeštene u Srbiju. Matić je javnosti poznat kao vlasnik zgrade CK i TC Ušće, velikog broja nekretnina u Beogradu (zgrada na uglu Bulevara Kralja Aleksandra i ulice Kneza Miloša, Hotel Mr. President i dr) ali i kao jedan od partnera Marka Miloševića 90-ih godina u švercu nafte, alkofolnih pića i cigareta. Nakon petooktobarskih promena Matić i Miodrag Kostić kupuju zgradu CK na Ušću koju zatim prodaju jednoj slovenačkoj firmi. Kasnije je Matić od istih kupuje, renovira i rentira. Ovaj srpski biznismen je daleko od očiju javnosti. Ne pojavljuje se u medijima, ne daje izjave niti intervjue i pre će te videti zmiji noge nego li njegovu fotografiju u nekom od medijia. Tu je, a kao da nije."

"Interesantno je da pored Mileusnića u Privrednoj komori Srbije sede i Željko Mitrović, direktor Pinka (vlasnik TV Avala čiji prvi direktor postaje Srđan Đurić, ex-sekretar za informisanje u Vladi Vojislava Koštunice) i Zoran Drakulić, direktor YU Pointa, član predsedništva DSS-a i nekadašnji kandidat za gradonačelnika Beograda.O njima malo kasnije."

"...Dragan Đilas, vlasnik je medijskog prostora Srbije i koliko se zna, za sada dve građevinske firme u Beogradu. Postoji priča da će njegova firma biti izvođač radova na zemljištu Luke Beograd. "

"...Dragan Šutanovac, Ministar odbrane u Vladi Mirka Cvetkovića je i kum Borisa Tadića. Terete ga za odavanje državne tajne u vezi sa Miladinom Kovačevićem od kada se i odnosi između njega i Tadića polako zamrzavaju.To je jedan od razloga zbog kojeg ovog čoveka više nema tako često u medijima."

"...Saša Dragin, kumče Borisa Tadića i Ministar poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede u Vladi Mirka Cvetkovića zajedno sa Goranom Pajtićem otvoreno lobira za autonomiju Vojvodine. Sve je izvesnije da sukobi unutar DS prete da dobiju državni epitet i postanu državni problem. Problemi oko statuta Vojvodine predstavljaju uvod u nove političke i nacionalne sukobe. Razlog ovakve politike je kontrolisanje novca iz Vojvodine, ali i kriminalnih radnji pojedinih tajkuna. "

"Svedoci smo da EPS u poslednjih nekoliko meseci zbog ne izmirenih dugova preuzima kapital preduzeća dužnika. Država privatizuje samu sebe. Ovakvi potezi savetnika u Vladi Srbije stvaraju uslove da budući vlasnik EPS-a dobije više nego što će platiti. Poseta predsednika Rusije, Dmitrija Medvedeva zakazana u oktobru, jednim delom biće početak pregovora prodaje ovog srpskog giganta koji danas nema novca da isplati plate zaposlenima. Najveći dužnik EPS-a je sama država."

"Scenario štrajkova u JAT airlinesu trebao bi da dovede do prodaje ovog preduzeće po principu "na doboš". Sinhronizovane akcije rukovodstva, sindikata i vlasti ovo preduzeće dovešće do potpunog kolapsa te njegove privatizacije za bud zašto. Naravno, pre toga će uslediti otpuštanja kako bi se broj zaposlenih sveo na normalan za optimalno poslovanje"

"Samo u poslednjih nekoliko meseci od kada je na snazi odluka o nezapošljavanju u jovnom sektoru i drđavnoj administraciji, samo u Ministarstvu finansija i Ministarstvu ekonomije zapošljeno je više od 50 radnika, uglavnom mladih ljudi, sve sa namerom da se broj poveća kako kad od nove godine pošne "seča" sve bude isto, a oči MMF budu donekle zamazane. Scenario čiji je tvorac Dinkić ima za cilj očuvanje socijalnog mira uz mogućnost ispunjavanja uslova MMF-a. Još samo da su ovi budale pa da im upali."

Autor

Istina je tamo negde

Pokušavajući da shvatim situaciju u zemlji seljaka na brdovitom Balkanu pristupio sam detaljnoj analizi istorijskih činjenica. Počeo sam da pretražujem, istražujem, prelistavam knjige, novine, memorandume. Ko je rekao „Memorandum"? Teško je bilo. Mnogo truda, vremena i znoja uloženo je u tu pretragu. Da li sam uspeo? Ne znam. Baš kada sam pomislio da sam na kraju kompletnog materijala i da je slučaj konačno zaključen, nekako sam bio na početku, zatečen i natečen.

Sve je počelo davne 1986. godine kada su članovi Srpske akademija nauka i umetnosti (SANU) napisali čuveni „Memorandum" i otvorili Pandorinu kutiju srpskog nacionalizma. Bile su to istaknute ličnosti ove ustanove (pričalo se da su mnogi bili i članovi UDBE): Pavle Ivić, Antonije Isaković, Dušan Kanazir, Mihajlo Marković, Miloš Macura, Dejan Medaković, Miroslav Panić, Nikola Pantić, Ljubiša Rakić, Radovan Samardžić, Miomir Vukobratović, Vasilije Krestić, Ivan Maksimović, Kosta Mihajlović, Stojan Ćelić i dr.

Naravno nisu oni izmislili „rupu na saksiji" i napisali nešto novo što već nije bilo viđeno u Srba. Taj „Memorandum", blago rečeno, predstavljao je remix verziju već poznatih tekstova kao npr. „Načertanije", Ilije Garašanina još iz daleke 1844. godine kada je, slobodno mogu reći, rođena ideja „Velike Srbije" i velikosrpskog nacionalizma (ne patriotizma). Memorandum je predstavljao savremenu verziju stare priče prilagođenu modernim vremenima i (ne)modernim Srbima. Otrcana priča koja nam je u periodu globalnih turbulencija donela samo bedu, kompleks i osećaj večitog krivca. Navedeni „intelektualci" i autori ovog famoznog teksta više nisu sa nama, ali njihovo učenje i dalje živi.

Mnogi koji danas sede u SANU su poštovaoci ideje „Memoranduma". To samo govori o tome šta je srpska naučna i intelektualna elita i šta je SANU uopšte. Ovakve institucije u svetu predstavljaju stubove intelektualnog, a time i ekonomskog prosperiteta svake zemlje. Kod nas, ova institucija je proizvela ratove, stradanja i moralni slom jednog naroda. Kao društvo dotakli smo dno dna. Najveći smo gubitnici globalizacije i šampioni tranzicionizma. Srpska ekonomija je ekonomija moralnog hazarda sa specifičnim razlozima za takvu kvalifikaciju; hiperinflacija, „burazerska" privatizacija, partijska svojina, apresiran devizni kurs i sl. Srpska „vrckajuća" spoljna politika i populistička i kontroverzna unutrašnja politika najbolji su pokazatelji (ne)etičkog delovanja naše vlasti.

No da se vratim na famozni „Memorandum". Ovaj dokument je predstavljao politički „buzdovan" bivšeg predsednika, Slobodana Miloševića. Takođe je bio „kamen temeljac" projekta „ Velike Srbije. Obuhvatao je nekoliko važnih celina i to kroz sledeće konstatacije:

- Granice Srbije nisu (bile) u skladu sa etničkim sastavom i kao takve one se trebaju menjati, jer je, prema memorandumu, Ustav iz 1974 naneo mnogo štete Srbiji koje se ogledaju u stvaranju autonomnih pokrajina Kosmeta i Vojvodine, razvodnjavanju federacije, ali i zbog „nacrtanih" administrativnih granica koje ne predstavljaju stvarnu sliku. Iz tog razloga ukoliko ne postoji volja za promenom granica potrebno je izazvati političku i socijalnu krizu.

- Ugroženost srpskog naroda od strane drugih naroda unutar SFRJ, asimilacija, iskorišćavanje, proterivanje, nemogućnost izražavanja, marginalizacija u političkoj, ekonomskoj, kulturnoj i naučnoj sferi. „Hrvatska i Slovenija preuzimaju kontolu nad Srpskom ekonomijom. Jugoslavija uzima industriju iz Srbije" (Slovenija - „Gorenje", Hrvatska - „Rade Končar", Srbija - „EI Niš", Crna Gora - „Obod", Slovenija - „Fructal", Srbija - „Takovo", Hrvatska - „Kraš", Srbija - „Soko Štark", Srbija je imala najjaču mašinsku industriju u regionu).

- Jačanje antisrpskih snaga unutar SFRJ (misli se na Hrvate i Albance), „Srbija je dala 2,5 miliona žrtava u oba svetska rata i danas je žrtva zemalja članica Jugoslavije"; „Između 1860 i 1912 preko pola miliona Srba je napustilo Kosmet zbog agresije kosovskih Albanaca nad njima" ; „Velika je diskriminacija Srba koji žive na teritoriji Kosmeta i Hrvatske"; „Srbi u Hrvatskoj su u opasnosti više nego ikada do sada". (Danas je nemoguće zamisliti funkcionisanje Vlade Hrvatske bez glasova srpskih poslanika u Hrvatskom saboru.)

- Potreba za brzu i skoru akciju da se spreči propadanje Srbije i srpskog naroda; „Ukoliko koncept Jugoslavije propadne, Srbija mora braniti svoj interes". Pod ovim se smatralo izazivanje političke krize koji bi kulminirali sukobima i građanskim ratom.

Dakle, ovaj dokument je još davne 1986. godine otkrio namere srpske elite, kako one intelektualne tako i one političke (ako su se oni tada, a i danas, uopšte mogu nazvati elitom), ali i nesposobnost istih da prepozna i predvidi dešavanja na globalnoj političko-ekonomskoj sceni čiji je vrhunac bio rušenje Berlinskog zida 1989. godine, konačni slom komunizma u Evropi i stvaranje novog političko-ekonomskog poretka u svetu, globalizma.

Rezultat politike vlasti u Srbiji u poslednjih 20 godina tranzicije su socijalne patologije (balkanizacija) i pojedinačne frustracije. Građani Srbije su u proteklim godinama izgubili tri države (SFRJ, SRJ i SCG), na pragu su gubitka dela teritorije (jednostrano priznavanje Kosmeta), sporovi oko statuta Vojvodine predstavljaju uvod u novi geopolitički šok, a kvazi patriotizam i nakaradni nacionalizam su u ponovnom porastu. Turbulencije na političkoj sceni Srbije ne obećavaju dobro. Naprotiv, nacionalno pitanje je ponovo pitanje „broj 1", a lepeza mogućnosti predstavljenih u rezultatima izbora u dve beogradske opštine otkriva namere pojedinih „demokrata" ali i desničara da ožive „Memorandum" i ideju koju on sa sobom nosi. Poraz politike „Memoranduma" je bio prividan.

Politički blok koji je najavljen na dan pobede nad režimom Slobodana Miloševića, 9 godina nakon petooktobarskih promena, okuplja ekipu pisaca, akademika, lica iz koje kakvih državnih službi i vladinih organizacija, tajna udruženja, pojedince iz nevladinog sektora, desničarske političke partije i nacionalističke pokreti. Svesno ili nesvesno oni Srbiju guraju u ambis. Kao ni onda, tako ni danas, vlast u Srbiji neuviđa globalna prestrojavanja i političko-ekonomske promene. Da li je ovaj narod osuđen na potpuni moralni, etički i ekonomski kolaps, vreme će pokazati.

Istina zna da boli. Možemo li je pronaći u najmračnijim odajama naše istorije i pogledati je u oči ili će ona zauvek ostati tamo negde?

Nije Vam to deda ostavio!!!

Borba, Sreda, Septembar,23. 2009. godine (a može i leta gospodnjeg).

Poznato nam je da vlast u Srbiji boluje od investicione kratkovidosti. Potezi koje demokratska vlast povlači u poslednjih nekoliko godina isključivo su usmereni na održavanju socijalnog mira i ublažavanju pojedinačnih frustracija, a sve u cilju opstanka na vlasti. Etičko delovanje, koje se za nijansu razlikuje od onog iz doba masovne socijalne patologije (Miloševićeve decenije i kusur) smanjilo je efekte mnogih reformi, obzirom da političke promene nisu dovele do bitnijih institucionalnih reformi.


Bez institucionalnih reformi nemoguće je sprovesti mikro i makro ekonomske reforme, a time i proces reindustrijalizacije. Umesto da povlači konkretne poteze u cilju sprovođenja navedenih reformi i procesa reindustrijalizacije, vlast u Srbiji povlači pogubne poteze po privredu i društvo. Zasigurno mogu reći da je, po mom skromnom mišljenju, prodaja Naftne industrije Srbije (NIS) jedan od najlošijih poteza Vlade Srbije u poslednje dve decenije tranzicije ( a bilo je dosta loših poteza). Intuicija mi kazuje da ista sudbina može da zadesi i Elektroprivredu Srbije (EPS) obzirom da se poseta predsednika „majke Rusije" bliži, a Srbija grca u dugovima. Prodaja preduzeća iz strategijskog sektora u izuzetno lošim okolnostima i pod pritiskom svetske ekonomske krize, a zarad popunjavanja budžetskih rupa i kupovine socijalnog mira, nije rešenje. Rešenje je u reformama.


Mikroekonomske reforme u Srbiji treba da obuhvate javni i privatni sektor. U pitanju su dva prioriteta i to prestrukturiranje strategijskog javnog sektora i unapređenje korporativnog upravljanja.


Strategijski javni sektor je sektor koji presudno utiče na prestiž jedne države i obuhvata prirodne monopole i mrežne tehnologije u vrasništvu države. To su železnice i avioindustrija u Francuskoj, putevi u Hrvatskoj, energetika na Islandu. Prestrukturiranje strategijskog javnog sektora odlaže privatizaciju istog sa ciljem da njegovu efikasnost približi nivou tržišnog sektora. Država mora da ostane većinski vlasnik (ili zadrži blokirajući paket) u ovom sektoru obzirom na strategijski značaj istog. Razlog? Ovaj sektor predstavlja mesto za investiranje (finansiranje investicija prihodima od privatizacije, zajedničkim ulaganima sa strategijskim partnerima, prodajom hartija od vrednosti), sidro tržišta kapitala i poligon za tehnološki razvoj.


Tipičan predstavnik strategijskog javnog sektora je i EPS jer predstavlja najveći industrijski sektor sa ogromnim direktnim i indirektnim efektima. Proizvod je deficitaran, perspektivan, mobilan i njegova prodaja ne zavisi od brendinga. Dakle, možemo reći da se radi o strategijskom proizvodu. Posle NIS (koji nažalost više nije u rukama države) i Delta Holdinga ( firme u vlasništvu Kiparske ofšor kompanije Hemslade Trading Limited čiji vlasnik nije država i nije poznat domaćoj javnosti), EPS je po veličini treće preduzeće u Srbiji i na 107. mestu 500 najvećih preduzeća u regionu Istočne i Centralne Evrope. Veličinom, ali i razvojnom perspektivom, EPS pruža najveće mogućnosti za investiranje, a time i otklanjanje tranzicionog deficita karakterističnog za Srbiju. Ideja o privatizaciji ovakvog sektora u kojoj država ne bi bila većinski vlasnik je više nego idijotska.


Šta je potrebno uraditi da ovo preduzeće ostane u rukama države i kao takvo ostvaruje izvanredne rezultate?


Potrebno ga je prestrukturirati i strategijski voditi. Prestrukturiranje obuhvata određivanje njegove „prave veličine", repozicioniranje i dokapitalizaciju. Pod određivanjem „prave veličine" mislim na kapital, aktivu i broj zaposlenih. Optimizacija postojećih kapaciteta, investiranje u nove kapacitete i izgradnja i distribucija energije iz obnovljivih izvora predstavljala bi repozicioniranje, dok bi dokapitalizacija mogla da se ostvari mehanizmom prve javne ponude uz unapred određeni procenat flotacije akcija.


Postavljanje partijskih kolega i nestručnog kadra na vodeće funkcije u preduzećima od državnog interesa kakvo je EPS, ali i Telekom, vodi ka slabljenju ovih preduzeća, obaranju njihove stvarne cene i lošoj privatizaciji. Iz tog razloga „političke ikebane" na rukovodećim mestima potrebno je zameniti stručnim i ambicioznim liderima koji će omogućiti strategijsko upravljanje ovim preduzećima.


Javna preduzeća nisu feud političkih partija. Biznis javnih preduzeća treba da bude posao profesionalnog menadžerskog tima čiji rad će kontrolisati Upravni odbor na bazi strategije razvoja, biznis plana i plana investicija. Danas, Upravni odbor jednog javnog preduzeća predstavlja grupu „ortaka" iz koalicionih stranaka čiji je jedini zadatak populističko polemisanje o postojećim problemima preduzeća bez ideje za rešavanjem istih. Upravni odbor moraju činiti nezavisni neizvršni direktori sa nedvosmislenom ekspertizom i iskustvom u datoj oblasti, ali i po koji „nekorumpirani" političar obzirom da se radi o telu koje predstavlja organ vlasničkog upravljanja, a u slučaju javnog preduzeća to je država. Prisustvo i po kojeg stranog eksperta je dobro došlo u svakom organu upravljanja i odlučivanja.


Dakle, očuvanje strategijskog javnog sektora je od velike važnosti za opstanak i razvoj jedne privrede. S tim u vezi, borba za suverenitet i teritorijalni integritet Srbije koja se ogleda u aktivnostima i spoljnjoj politici vlasti po pitanju Kosmeta, s jedne strane i slabljenje i privatizacija (odnosno likvidacija) državnih preduzeća od strategijskog značaja, s druge strane, predstavljaju „kontroverzne pojave". Ekonomska zavisnost je daleko gora od gubitka dela teritorije.


Prodajom svega vrednog na teritoriji Srbije postavlja se pitanje značenja teritorije. Prodajom Naftne industrije Srbije, i sve više izvesnom prodajom EPS (Telekoma i PKB-a u nekom budućem vremenu), Srbija prodaje svoj identitet postajući ekonomski zavisna. Da li je potrebno da Vas podsećam na probleme koji su pogodili EU, a i Srbiju, izazvane sporom između Ukrajine i Rusije, a u vezi sa isporukom gasa? Gospodo političari, ko Vam daje za pravo da prodajete ono što je narod stvarao decenijama, ono što je strategijski interes države, ono što je „naše"? Pobogu, pa nije vam to deda ostavio.

Geopolitički šok i kontroverzne pojave

Borba, Sreda 16. 2009.

Srbija se i nakon dvadeset godina tranzicije nije geopolitički pozicionirala. „Vrckajuća spoljnja politika“ naše vlasti pored građana Srbije, zbunjuje i međunarodnu zajednicu. Srbija sa „četiri oslonca“ pre izgleda kao baba sa polomljenim kukom koju nose četiti starija gospodina negoli kao mlada dama oko koje se vrte četiri mladića. Međutim, i da je moguć drugi scenario, postavlja se pitanje kakve su namere ta četiri mladića.
Rušenjem Berlinskog zida otpočeo je proces globalizacije. Globalizacija dovodi do globalizma, novog političko-ekonomskog sistema u svetu. U globalizmu sve veći značaj pored tržišnih sila dobijaju geopolitika i međunarodna regulacija za koje je karakteristična dominacija ciljeva nad principima. S tim u vezi, globalizam se može posmatrati i kao širenje „kretaivne destrukcije“. Uvek je postojala potreba dominirajućih država da prodru u određene regione i zemlje. Kombinacija geopolitike sa principima liberalne ekonomije može da dovede do različitih vrsta brutalnosti i agresije naročito u slučajevima nedovršenog geopolitičkog pozicioniranja i jakih ekonomskih interesa. Tako nekome je od interesa da Kosovo bude republika, a nekome Osetija nezavisna država.
Stiče se utisak da je geopolitika, bar što se Srbije tiče, dovela do pojave šoka, a zatim straha i odsustva ekonomskih motiva u trenucima nastanka vakuma između nestanka stare i nastanka nove države. U polsednjih 20 godina građani Srbije su izgubili tri države (SFRJ, SRJ i SCG), na pragu su gubitka jednog dela svoje teritorije (Kosmet) i još nisu ni blizu integraciji sa EU.
Ukoliko svemu ovome dodamo činjenicu da su pre samo 20 godina građani Srbije živeli u uniji balkanskih naroda (SFR Jugoslavija), bizernost ove situacije je samo veća. Nekadašnja Jugoslavija predstavljala je preteču nadnacionalne države kakva je danas EU i geopolitički veoma dobro pozicioniranu zemlju. Na geopolitičku poziciju SFRJ posle Drugog svetskog rata presudno je uticao projekat „tampon zone“ u širenju komunizma pre svega na Grčku i Italiju. Ova pozicija kasnije je dodatno pojačana kada je projekat regionalne tampon zone globalizovan formiranjem Pokreta nesvrstanih zemalja u kome je SFRJ imala vodeću ulogu. U tom periodu geopolitički značaj SFRJ bio je iznad ekonomskog značaja. Tačnije, uticao je na povećanje ekonomske moći SFRJ kroz ekonomske odnose sa zemljama nesvrstanih ali i na blagonaklonost zapadnih zemalja koja se ogledala kako kroz tolerisanje aktivizma ekonomski irelevantne države u globalnim geopolitičkim pitanjima tako i kroz razne povoljne kredite, transfer tehnologije i znanja i zajednička ulaganja.
I ako posoje nastojanja da se raspad Jugoslavije objasni kao neminovna polsedica razlika u kulturi, ekonomskom i socijalnom razvoju, ali i demografskim trendovima nacija koje su u njoj živele, evidentno je da je Jugoslavija bila prva žrtva globalizma, odnosno stvaranja novog svetskog poretka. Ista sudbina je zadesila i predhodnu Jugoslaviju (kraljevinu) čiji je raspad predhodio jačanju nacističke Nemačke i Drugom svetskom ratu. Međutim, Jugoslavija kao monarhija i Jugoslavija kao ideologija komunizma za Srbiju su predstavljale predah u dugoj istoriji nesporazume i stradanja. Raspadom SFRJ, Srbija je ponovo uplovila u nemirne vode. Kontraproduktivni napori Srbije za očuvanjem SFRJ rezultovali su geopolitičkim kolapsom, devastaciom privrede i tranzicionizmom. Suprotstavljajući se globalnim trendovima, Srbija je bila kažnjena višegodišnjim sankcijama i bombardovanjem od strane NATO alijanse. Diskontinuitet, kao najteža posledica koju jedna država može da doživi, se pojavio u emotivnom, ustrojstvenom, ekonomskom i prostornom smislu, postavši koren pojedinačnih frustracija i uzrok niza socijalnih patologija (balkanizacija ili sindrom neograničenih podela je jedna od najvećih socijalnih patologija). Priznavanjem Kosova, ukidanjem trgovinskog sporazuma i konstantnim uslovljavanjima od strane međunarodne zajednice, diskontinuitet se samo pojačava. Populizam i politikanstvo s jedne strane i neadekvatna i neemocionalna podrška međunarodne zajednice s druge, Srbiju više vodi prema afrikanizaciji nego integraciji i dostizanju EU. Da li su vlasti u Srbiji i međunarodna zajednica „Za Evropsku Srbiju“ ili se samo prave?
Ono što je zajedničko za političare na ovim prostorima je njihova kratkovidost. Što više menjaju to je više isto. Vođenje naroda ka neostvarenim ciljevima i trošenje vremena u borbi za vlast skrenulo ih je sa puta koji bi morao biti baziran na razvoju izvodljive političke vizije i regrutovanju ljudi od kredibiliteta. U Srpskoj politici, nažalost, dominiraju gladijatorski duh i eksperimentalno ponašanje, senzacionalizam i nedokazane vrednosti, negativna selekcija i negativni autoriteti. „Politikanti“ u Srbiji su jedna kontroverzna pojava koji svojim postupcima prouzrokuju niz drugih kontroverznih pojava (Kako planirate da iskoristite pogodnosti bele šengen liste kada znate da vlast u januaru 2010 planira povećenje PDV-a, povećanje poreza na zarade i nova otpuštanja u javnom sektoru i državnoj administraciji?).
„Političke elite“ koje su sprovodile tranziciju pre i posle petooktobarskih promena, uprkos bitnim ideološkim razlikama ( mada kada malo bolje razmislim i ne vidim neku veliku razliku), imaju sličnu etičku osnovu delovanja. Ta činjenica je smanjila efekte mnogih reformi, pošto političke promene nisu dovele do bitnijih i radikalnijih institucionalnih reformi. Političari u Srbiji nemaju više pravo na eksperimente. U novom kontekstu mora da dominira ekonomija. Novi kontekst mora biti baziran na iskustvima relevantnih država – šampiona tranzicije. Politika u Srbiji je prepuna emocija. Emocije dovode do jačanja nacionalizma i rasta mržnje prema drugačijem. Politikanstvo je potrebno zameniti konstruktivizmom. Nedokazane vrednosti je potrebno zameniti proverenim vrednostima. Pesimizam zameniti optimizmom. Ekonomija nema emocije. Imaju li naši političari mozga?

Narod bez mladosti

List "Borba", Sreda, 09.09.09. (kakva slučajnost)

„Na mladima svet ostaje.“. Kako patetično i ofucano zvuči ova rečenica iz mog ugla posmatranja. Možda, kada budete pročitali ovaj tekst, proverili podatke na nekom od internet sajtova i stavili prst na čelo, shvatite da nije sve tako sjajno i bajno kako nam plasiraju „politikanti“ na vlasti u zemlji seljka na brdovitom Balkanu i zašto, u krajnjem slučaju, meni ova rečenica na početku ovog teksta zvuči krajnje patetično.

Demografski rizik u Srbiji je izrazito visok. Prosto rečeno, postaje zastrašujuć. On se ogleda u smanjenju broja stanovnika, neadekvatnoj strukturi stanovništva i „odlivu mozgova“.O smanjenju broja stanovnika govori negativna stopa prirodnog priraštaja koja svoj pad otpočinje od 1992 godine. Tada je iznosila -0,08%. U godini bombardovanja Srbije, tačnije 1999., stopa prirodnog priraštaja je bila -0,39%. Optimizam i nadu koje su donele petooktobarske promene uticala je na blago smanjenje ove stope te je ona u 2000 iznosila oko -0,27%. Međutim, nejasna vizija, politikanstvo i populizam kasnijih Vlada koji se ogleda u vođenju unutrašnje i spoljnje politike, ali i reakcijama međunarodne zajednice prema istoj, doveli su do potpune nezainteresovanosti mladih u svim segmentima. Sve manje se mladih odlučuje za život u bračnoj zajednici. Ukoliko se i odluče to bude, u najvećem broju slučajeve, zajednica sa jednim detetom. Stopa prirodnog priraštaja u Srbiji je danas alarmantnih -0,50%. Srbija godišnje izgubi jedan grad veličine Gornjeg Milanovca. Smrtnost odojčadi (na hiljadu novorođenih) u 2009. godini od 12,68% je veoma visoka i praktično dvostruko veća od one u Evropskoj Uniji (5,82%). Očekivano trajanje života u Srbiji u odnosu na EU kod žena je smanjeno za 6,5 godina (74), a kod muškaraca za 5,8 godina (70). Srbija se nalazi u stanju duboke demografske starosti. Žene u Srbiji rađaju 1,67 dece tako da prosečna starost od skoro 42 godine predstavlja najveću u Evropi i jednu od najvećih u svetu. Na promenu strukture stanovništva pored rezultata politike domaćih politikanata, uticali su i ratovi na ovim prostorima (jedan od „rezultata“ politike 90-ih). Srbiju je nasesilo oko 620 hiljada izbeglica i privremeno raseljenih lica sa prostora bivše Jugoslavije, uglavnom stanovništva iz ruralnih krajeva obično u poznoj životnoj dobi. Takođe, Srbiju je u periodu od 1992 godine do danas napustilo preko 350 hiljada mladih, uglavnom visoko obrazovanih ljudi, što čini više od 18% radno sposobnog stanovništva. A samo pre 150 godina bili smo zemlja u geopolitičkom usponu. U periodu od 1837 -74 Srbija je imala najviši prirodni priraštaj u Evropi (0,14%). Naravno mnogo toga se promenilo od tada do danas, a najviše „pogled politikanata“ u Srbiji na goruću problematiku. Njihova kratkovidost, ili bolje rečeno slepilo, ovu zemlju vodi u ambis iz kojeg će teško izaći.

Ako mlade i radno sposobne posmatramo kao „humani kapital“ onda humani kapital u Srbiji definitivno gubi na volumenu. Međutim, kako na volumenu, on tako gubi i u kvalitetu. Rezultat politike 90-ih ogleda se i u velikom broju nestručnih kadrova sa kupljenim diplomama i plaćenim ispitima. Naravno, to je deo piramide. Ne treba iz vida izgubiti i nezainteresovanost obrazovnog kadra, njihove stalne štrajkove i loš pristup đacima i studentima, skraćenu nastavu zbog restrikcija struje i nedostatka grejanja, loš naučno-nastavni program neusklađen sa konkurentskim prednostima Srbije, negativnu selekciju i ulogu negativnih autoriteta. Tako se postavlja pitanje da li je Srbiji potreban Mašinski fakultet u svakom većem gradu kada se zna da mašinska industrija u Srbiji ne postoji. Kome će trebati hiljade mašinskih inženjera i gde će oni raditi? U Srbiji svakako neće jer ih Srbija nema gde zaposliti. Stopa nezaposlenosti preti da pređe 20%. Naše „obrazovanje“ praktično radi na povećanju ove stope i povećanju broja mladih koji će napustiti zemlju „trbuhom za kruhom“.Negativna stopa prirodnog priraštaja, odliv mozgova i nestručnost s jedne strane i loša privatizacija, smanjen dotok direktnih stranih investicija i „kratkovide“ makroekonomske reforme s druge strane dovode do pitanja za ovako „matoru“ Srbiju. Ko će zaraditi penzije tako velikom broju penzionera?

Naš penzioni sistem koji se nije reformisao još od svog nastanka, a koji funkcioniše po principu „pay as you go“ i za čije funkcionisanje je neophodan rast populacije, preti da bude trajno urušen. Jednostavno rečeno, u uslovima kada je stopa rađanja manja od stope smrtnosti stanovništva, radna snaga opada i učešće izdržavanih lica raste (danas /1,6 zaposlenih prema 1 penzioneru. 60-ih/ 6 zaposlenih prema 1 penzioneru). Čak i mere Vlade Srbije koje se ogledaju u konceptu „radi dok neumreš“ , koliko god bile morbidne, neće dati dugoročan efekat.

Sve gore navedeno ukazuje na činjenicu da umesto da bude deflatorni faktor i tako pozitivno deluje na smanjenje investicione kratkovidosti, stanovništvo u Srbiji je, po svemu sudeći, inflatorni faktor. Onda mi nekako još populističnije zvući izjava predsednika „zemlje seljaka na brdovitom Balkanu“, kako velika i moćna Kina ima interes da ulaže u proizvodnju u Srbiji obzirom na „kvalitete“ radne snage. Da li predsednik i ja živimo u istoj Srbiji?

Daleko je Slovenija

Petak, Septembar 04. 2009. List "Borba", Beograd

O dešavanjima nakon raspada Jugoslavije pisalo je dosta autora. Srbija je svakako bila jedina članica bivše Jugoslavije čija je vlast, u to vreme, pod rukom nosila „memorandum“. Onako, urolan kako danas možete videti svesku u džepu srednjoškolca. No, čak i tada, dok je padao i poslednji kamen sa Berlinskog zida, naša vlast nije imala pojma kojim putem želi ići i gde želi stići. Već dve decenije, sada znatno starija, Srbija tumara prašnjavim putevima noseći oko vrata oronulu tablu na kojoj piše „Kosovo je Srbija“ pozdravljajući po nekog prolaznika sa podignuta tri prsta.

20 godina tranzicije uvelo nas je u stanje da jednostavno živimo tranziciju. Takvo stanje ili bolje rečeno fenomen nazivamo tranzicionizmom. Postoje četiri procesa koja su inače karakteristična za tranziciju: privatizacija, makro-ekonomska stabilnost, institucionalne reforme i reindustrijalizacija. Ne završavanje pomenutih procesa (reindustrijalizacija nije ni otpočela) sa „vrckajućim“ kretanjem performansi, tranziciju pretvaraju u tranzicionizam. Kao narodu, uvek nam je neko drugi kriv za nered stvoren oko nas. Verovatno su glavni razlozi kašnjenja u traziciji Srbije geopolitička konfuzija izazvana raspadom Jugoslavije i nemogućnost (ili bilje rečeno nesposobnost) Srbije da se uključi u proces integracije sa EU. Čak ni danas, 20 godina kasnije, Srbija je u stanju geopolitičkog šoka (jednostrano priznavanje Kosova, „apetiti“ prema Republici Srpskoj) i spoljno-političke konfuzije (Srbija kao Titova Jugoslavija, Srbija kao članica EU, Srbija kao Ruska kolonija, Srbija kao Kineska ekspozitura).

Kako da znamo kada smo izašli iz tranzicije?

Onog trenutka kada Srbija dostigne predtranzicioni nivo BDP ( nivo iz 1989. god.) možemo reći da je prešla crtu koja označava završetka tranzicije i otpočela dostizanje. Takođe, kao dopunski indikatori okončanja tranzicije mogu se uzeti makro-ekonomska stabilnost ( ogleda se u stabilnosti cena i jednocifrenoj inflaciji), kao i pozitivna stopa rasta.

Kratku uporednu analizu tranzicije možemo sprovesti na primeru Slovenije i Srbije (tipična i netipična tranzicija nekadašnjih članica Jugoslavije). Slovenija je predtranzicioni nivo BDP dostigla 1998. godine sa stopom inflacije od 8% i stopom rasta od 3,9%, tako da danas ima primetan tarnzicioni suficit od preko 0,60 BDP u odnosu na 1989. god..

Za razliku od Slovenije, Srbija i posle 20 godina od otpočinjanja tranzicije je, uprkos visokim stopama rasta u poslednjih pet godina, na 0,66 BDP iz 1989. god. odnosno sa tranzicionim deficitom od 0,34 BDP, stopom inflacije od 9,8% i stopom rasta od 2,5% ( izvor „Dan & Bredstrit“). Značajne stope rasta u periodu od 2004-2008, u uslovima nedovoljnog nivoa privredne aktivnosti i relativne makro-ekonomske stabilnosti, nemaju pravi doprinos zbog dominacije investicija u uslužnom sektoru i arčenja deviza zarad odbrane kursa umesto za rast realnog sektora.

Tranzicionizam je bitno uticao na privredne performanse Srbije. Prema Svetskom ekonomskom forumu, Srbija se nalazi na 84. mestu na rang listi konkurentnosti prema indeksu globalne konkurentnosti (Slovenija je na 42. mestu). Kreditni rejting od BB-stable je na granici odobravanja kredita i ispod glavnih konkurenata (Češka, Poljska, Slovačka, Mađarska, Rumunija, Hrvatska). Posebno je ogroman demografski rizik koga opisuju negativna stopa prirodnog priraštaja u poslednjih 12 godina i najveća prosečna starost u Evropi od skoro 42 godine. Pri svemu tome, javni dug raste i ima tendenciju da pređe tolerantni nivo od 0,80 BDP bez mogućnosti smanjenja u srednjem roku zbog netolerantnog nivoa duga u odnosu na izvoz koji prelazi 3,20. Stopa nezaposlenosti preti da pređe 20%. Volumen stranih direktnih investicija po glavi stanovnika kao i procenta od BDP je veoma nizak. Posebno je nepovoljno učešće green field investicija. Ljudski rad je, zbog visokog demografskog rizika, inflatorni (trebao bi biti deflatorni) faktor. Sistem finansiranja socijalnog i zdravstvenog osiguranja polako se dovodi u pitanje zbog suviše visokog demografskog racia (1,6 zaposlenih prema 1 penzioneru). Javna potrošnja je izuzetno visoka, čemu doprinosi „krupan“ javni sektor i veličina državne administracije koja je nažalost u ekspanziji nakon svakih izbora (recept namirivanja stranaka koje prave većinu Za Evropsku Srbiju) ali i rast plata u javnom sektoru koji prevazilazi rast produktivnosti rada.Sve predhodno upućije na mogućnost uvođenja zemlje u spoljnu nelikvidnost, prezaduženost i afrikanizaciju.

Za početak , rešenje je u radikalnim i korenitim reformama javnog sektora i državnog aparata kao i otpočinjanju reindustrijalizacije, prilagođavanju valute slaboj privredi kakva je trenutno privreda u Srbiji, institucionalne reforme i zauzimanje „snažnog“ kursa u spoljno-političkom delovanju. Naravno, veoma je neodgovorno, nemoralno i populistički očekivati da će ova vlast pristupiti korenitim reformama i učiniti zaokret u svojoj dosadašnjoj politici. Ekonomska kriza koja decenijama pogađa Srbiju, pojačana svetskom ekonomskom krizom, načiniće veliki talas koji nažalost u plitkoj vodi ima razarajuće dejstvo. Udarni, ali i povratni talas ove ekonomske krize za sobom će povući i „političare“ (populiste i politikante), stvriti prostor za rađanje nove snage ali i uslove da tržište ponovo pošalje jasan signal ekonomskim agentima.

Ne preostaje nam ništa drugo nego da se naoružamo strpljenjem, pogledamo istini u oči i pristupimo odgovornije, sa jasnom vizijom i jasnim ciljevima, korenitim reformama ne ponavljajući greške tranzicionizma kada novi, nadolazeći poredak, stupi na scenu.

Srbija je daleko od Slovenije, ali ne mora i neće uvek biti tako.

Pat pozicija

S kraja 90-ih Srbija je otpočela sa tranzicijom koja, i nakon 20 godina, još uvek traje, a po svemu sudeći, preti da postane i novi vid političko-ekonomskog sistema. Ova, ali i predhodna Vlada Srbije stvorile su sve uslove za uvođenje tranzicionizma kao novog oblika političko-ekonomskog sistema u Srbiji. Da li narodu Srbije odgovara da večno bude u tranziciji? Tranzicija treba biti prečica na putu prelaska iz socijalizma u kapitalizam. Mnogi analitičari smatraju da je ovaj prelazak neevolutivan te da predstavlja recept kojeg se „telo“ mora pridržavati kako bi postalo „otpornije“ na pretnje i opasnosti, ali i „sposobnije“ da prihvati šanse i izazove koje donosi globalizacija. Tempo tranzicije, s jedne strane, zavisi od vizije kapitalizma kome se teži. Spektar mogućnosti je širok, a na njegovim krajnjim tačkama je država blagostanja (Švedska) i tržišni kapitalizam (USA). U Srbiji svaka nova Vlast sebi daje za pravo da „ima“ viziju i tako već 20 godina. Mnogo „vizionara“, malo rezultata. S druge strane, tempo tranzicije zavisi i od nacionalne (ne)kulture. Tačnije, ovde se radi o odnosu čoveka prema fenomenima kao što su uvećanje bogatstva, stres izazvan gubitkom posla i naravno, korupcija. Imam utisak da nam i ovaj drugi faktor nekako nedostaje odnosno da nije adekvatno postavljen.
Ne treba gubiti iz vida da Vlast u Srbiji nikada nije imala sposobnost da prepozna šta donose turbulencije na globalnoj političkoj sceni. Čak i onda kada bi se promene desile, Vlast je „terala“ svoju politiku koja se obično pokazala potpuno pogrešnom. Tako, na primer, Miloševićeva administracija nije „provalila“ da se Berlinski zid ruši stvarajući prolaz za globalizaciju i liberalizaciju, već je uporno mahala tamo nekim „memorandumom“ iz 1986 godine, uputstvom za spasenje Srpskog naroda, koji su sastavili „veliki mozgovi“ male Srbije. Godine tranzicije (ako se to tranzicijom nazvati može) iz komunizma, preko socijal-komunizma u neki vid kapitalizma ostale su iza nas kao veoma (ne)uspešne. U prvom delu tranzicije (1989 - 2000), globalizacija kao svetski fenomen nekako je zaobišla Srbiju, a organizovanu i metodičnu ekonomsku tranziciju nije bilo moguće realizovati u uslovima ekonomskih sankcija, ratova u „komšiluku“ koje nismo vodili i vojne intervancije zapadne alijanse. O geopolitičkoj tranziciji u tom periodu nema govora jer smo bili država članica „tamo neke zemlje, Jugoslavije“ koja se van svojih granica borila za suverenitet i teritorijalni integritet. Drugi deo tranzicije (2000-ubuduće), započet petooktobarskim promenama, odvija se u uslovima nametnutog geopolitičkog rešenja u ambijentu nejasne orjentacije ni prema EU ni prema Rusiji.
Ovakva tranzicija, bez institucionalnih reformi i reindustrijalizacije, postaje „igranka bez prestanka“ i opravdanje za politikanstvo, populizam i pilićarenje. Sad se već može reći da je Srbija jedna od najvećih gubitnika globalizacije. Sa sigurnošću mogu reći da je najveći krivac za to svakako sama Srbija, tačnije njenaVlast u predhodnih nekoliko godina, da ne kažem decenija. Drugi deo krivice leži na međunarodnoj zajednici. Njenim odlaganjem političke integracije u EU kao i priznavanjem Kosova, međunarodna zajednica je marginalizovala Srbiju uvodeći je u afrikanizaciju umesto evropeizaciju. Kosovo, ali i Aphazija i Južna Osetija, su primeri „igrarija“ velikih sila sa malim narodima. Iz tog razloga je geopolitičko pozicioniranje od velikog značaja za Srbiju. Da bi preživela u kratkom i prosperirala u dugom roku, Srbiji je potreban politički konsenzus oko strateških pitanja, ali i iskrena politička i dobro strukturirana ekonomska podrška EU (ili možda Rusije, Kine i Nesvrstanih). Sa trenutnim stanjem u društvu i ekonomiji, pod pritiskom ekonomske krize i bez iskrene podrške EU, Srbija se nalazi u pat poziciji, na korak od večite tranzicije ili možda bankrota i afrikanizacije.