Šamar sa stilom

U popularnost aktuelnog premijera ne treba sumnjati. Iskrene laži, medijski mrak, partijsko zapošljavanje, populizam i senzacionalizam u atmosferi opozicionog javašluka i vladavine u senci, čini se da građanima nekako više prijaju nego što štete. To pokazuju raznorazna istraživanja javnog mnjenja. Ah, šta zna običan svet osim da veže konja tamo gde gazda kaže. No, da li je premijer zaista siguran u svoju istorijsku popularnost? Odgovor na ovo pitanje mogu dati jedino izbori. Ali koji? Poslednjim izjavama stiče se utisak da je premijer, zarad rešavanja koalicionih problema i ispunjavanja želja opozicionih lidera, spreman da vrati mandat narodu. To bi zaista bio istorijski poduhvat.

Sasvim je sigurno da će izbora biti. Ukoliko ide u pravcu učvršćivanja svoje vlasti, Aleksandru Vučiću bi odgovaralo da pokrajinski i lokalni izbori budu što pre, neposredno nakon obećanog povećanja plata i penzija. Izbori bi najranije mogli biti raspisani za kraj decembra tekuće godine. Eventualnom pobedom na ovim izborima, a ona bi bila više „izvesna“ nego eventualna, Vučić bi ušao u period neometanog vladanja Srbijom na svim nivoima. Naravno, uvek postoji mogućnost raspisivanja izbora na svim nivoima. Za takav scenario ne postoji niti jedan objektivan razlog s obzirom na snagu „naprednjaka“ u parlamentu. Ipak, mnogo štošta nije logično u delanju vlastodržaca, te tako i nije nemoguće da premijer u zanosu donese odluku da  nas „išamara“ o istom trošku.  

Ono što se može očekivati od premijera do kraja godine jeste da se plate i penzije smanjene za nekih 22 do 25 odsto zahvaljujući „suficitu u budžetu“ povećaju za nekih jedan do dva odsto, kako to premijer najavljuje. Takođe, veoma je verovatno da će dijalozi u Briselu i Beču dati rezultate, a time i stvoriti uslove za otvaranje nekih od poglavlja „pravnih tekovina“ EU. U prilog tome svakako ide i prijatan razvoj i negovanje dobrosusedskih odnosa sa državama u regionu. Uzdržanost prema dešavanjima u vezi sa ćiriličnim pismom u Hrvatskoj, oduševljenost idejama koje dolaze iz Sarajeva o izgradnji pruga, pozitivna ravnodušnost u odnosima prema Republici Srpskoj i optimizam pred dijalog sa kosovskim vlastima samo su deo onoga što premijer veoma dobro radi kada je u pitanju politika Srbije u regionu. Dovoljno je samo setiti se kako je posetom u Srebrenici „zasenčio“ dešavanja oko sporne rezolucije Saveta bezbednosti UN, i donekle biti zadovoljan njegovim, a ne Ivicinim vođenjem spoljne politike.

Ovakvom ponašanju premijera svakako u prilog ide njegov odnos prema opoziciji. Tačnije, delovanje pojedinih opozicionih partija ide u prilog vladavini premijera Srbije.  Vučić je u cilju ispunjavanja želja opozicionih lidera, ali i zarad sređivanja situacije unutar vladajuće  koalicije, spreman i za raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora. U atmosferi stvorenoj zadovoljavajućom spoljnom politikom, zadržavanjem nekakvog reformskog kursa, ekonomske kontrole medija i medijskim mrakom, a usled nepostojanja dovoljno jasne alternative, „naprednjaci“ će veoma lako dobiti predstojeće izbore i iz njih izaći kao apsolutni pobednici. Istorija se ponavlja, a mi teško da smo išta naučili iz grešaka prošlosti.

Ono što je sigurno, raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora bi posebno štetilo „demokratskoj“ opoziciji okupljenoj oko „vladara iz senke“. Tražiti vanredne parlamentarne izbore u trenutku kada premijer uživa najveću popularnost u javnosti je, najblaže rečeno, potpuni idiotluk. Još kada to zahteva Demokratska stranka, opterećena unutarstranačkim podelama i teškim finansijskim stanjem, onda se možemo pitati ko u čiju tikvu duva i zašto. Nekadašnji stožer opozicije i „vladar“ nakon petooktobarskih promena u najboljem slučaju bi ostvario rezultat sličan onom na prošlim izborima, što je nešto manje od 6%. Naravno, pod uslovom da Borko Stefanović, kao neko ko nudi promenu kursa u delovanju „demokratske“, ostane u stranci do okončanja izbora, što bi verujem, bila prava šteta. Svakako, najveće iznenađenje izbora bi mogao da bude pokret Dosta je bilo Saše Radulovića. Kampanja ovog pokreta se za razliku od ostatka „opozicije“ bazira na rešenjima za strukturne probleme privrede, a ne na „klevetanju“ aktuelnog premijera. Ipak, sve ovo ne bi bilo toliko zabrinjavajuće da broj onih koji apstiniraju ne raste od izbora do izbora. Nepoverenje u alternative koje se nude kao zamena Vučiću je ogromno. Apstinenti smatraju da je asortiman proizvoda koji im se nudi bajat, dok je nekima i rok istekao odavno. Tu i tamo se nađe nešto novo što obećava.

Dakle, raspisivanje pokrajinskih i lokalnih izbora bi najviše pogodovalo Vučiću kao „vladaru“, ali i Borku Stefanoviću, Saši Raduloviću, pa i Bojanu Pajtiću. Ukoliko se premijer odluči da mandat vrati narodu i spoji parlamentarne sa lokalnim i pokrajinskim izborima, Vučić će komotno moći sam da vodi celu kampanju, i da na njegovim krilima neki opskurni likovi iz pojedinih opština dobiju više nego što bi sami mogli. Pored toga što će da „oduva“ na izborima, on će trajno da osakati postojeću opoziciju Srbije. To i ne bi bilo toliko loše jer bi se ubrzo stvorila nova opozicija. Najveći gubitnici takvog scenarija bi bile Pajtićeve „demokrate“ i ekipa stranaka d.o.o. okupljena oko njih. Moralni pobednik, pod uslovom da samostalno izađu na crtu režimu Aleksandra Vučića, bio bi pokret Dosta je bilo. Naravno, raspisivanje vanrednih izbora bi možda ubrzalo stvaranje moderne levice u Srbiji, a time i mogućnost stvaranja koalicija koje bi zasigurno prešle cenzus i to sa dvocifrenim rezultatom.

Stranke Borisa Tadića, Nenada Čanka i Čedomira Jovanovića, koje već neko vreme čekaju u „predsoblju“ aktuelnog premijera, mogu biti „pozitivno“ iskorišćene od strane istog u vremenu ispred nas. Stranke „desnice“ u okolnostima kakve vladaju, nemaju baš nikakve šanse.

Kako god bude bilo, ne može biti gore nego što jeste. Vanredni parlamentarni izbori neće ništa posebno novo doneti na političkoj sceni Srbije osim što će nakratko odložiti sprovođenje tzv. ekonomskih reformi i integracije Srbije u EU. Eventualno možda nakon izbora dobijemo jasniju sliku opozicije u Srbiji što svakako implicira na stvaranje i jačanje novih igrača, nekompromitovanih, časnih i poštenih ljudi.  

Alternativno ponašanje

Srbija je uvek imala problem u prepoznavanju, ali i praćenju globalnih trendova. Nekako je ili bila u raskoraku sa njima ili su je potpuno zaobilazili. To joj nije smetalo da razvija i gaji pomeren sistem vrednosti u čiji su prvi plan uvek izbijali kompromitovani i nekredibilni likovi u raznoraznim profesijama. Retko se u kukolju nađe zdravo zrno, a i ako ga je bilo, nije dugo opstajalo. Rezultat takvog stila ponašanja stvorio je humus lošeg i daleko lošijeg kadra iz kojeg su negativnom selekcijom od strane negativnih autoriteta birani najbolji, a istovremeno najgori za decenijama napaćeno društvo. Da li su „oni“ plod službe, mašte, vanzemaljaca ili duboko podeljenog polupismenog i etički osakaćenog društva, izgleda nikada nije bilo bitno. Bitno je da decenijama unazad apsolutno niko ništa ne radi da jedan rigidan sistem vrednosti koji vlada Srbijom, promeni.

Energija koja je tog 5. oktobra 2001. godine vladala u velikoj dvorani Sava Centra na 10. Skupštini Demokratske stranke mogla bi se uporediti sa onom koju smo doživeli 5. oktobra, godinu dana ranije. Nadali smo se da ćemo našoj zemlji i našem narodu doneti više sreće nego što smo imali u prethodnom veku. Bili smo svesni da Srbiji možemo pomoći samo izuzetnim rezultatima, nadprosečnim, a nikako ne običnim. Usvajajući strategiju koja je za cilj imala osposobljavanje Srbije za šanse i izazove 21. veka nismo ni slutili da ćemo samo nekoliko godina kasnije uleteti u vrzino kolo politikanata, biznismena i kvazi intelektualaca. Ideja da će nekih deset godina od tada Srbijom vladati ostaci crno-crvene koalicije u najboljem slučaju bi se posmatrala kao frustracija pojedinca izrečena u stanju pomućene svesti ili ludila. Na krilima entuzijazma i sa osećajem pobede nismo slutili šta će nas zadesiti samo nekoliko godina kasnije.
Teško je bilo pomiriti se sa prošlošću i zaboraviti sve ono kroz šta smo prošli tokom njihove vladavine 90-ih godina prošlog milenijuma. Ostaviti prošlost iza sebe i gledati u budućnost bez dostizanja pravde bilo je jednako koračanju prema svetlosti sa bukagijama na nogama. Istini za volju, bilo je onih koji su se zalagali za „revanšizam“ i „lustraciju“ kao rešenja za ponižavanje i sistematsko uništavanje koja smo trpeli tokom vladavine režima Slobodana Miloševića, ali politika stranke nije bila za to. Verovali smo da rezultat jedino i samo može da zavisi od naše odlučnosti, od naše sposobnosti, od našeg samopožrtvovanja u donošenju i sprovođenju važnih odluka kao i od izbegavanja rizika koje u prošlosti nismo uspeli da izbegnemo. Pokazalo se da građenje budućnosti sa „onima“ iz prošlosti nije moguće. Atentat na premijera Srbije bio je početak kraja moderne Srbije i svega onoga što smo zamislili da sprovedemo u delo tog 5. oktobra 2001. godine.

Politiku nade i vere u budućnost zamenila je destruktivna politika truta bazirana na slabljenju institucija sistema, kočenju evro-atlanskih integracija i jačanju nekakvog novog, a opet bajatog nacionalizma. Kohabitacija „demokrata“ sa jednom ovakvom politikom rezultirala je „pomirenjem“. Možda tada nismo bili dovoljno spremni da se pomirimo kao četnici i partizani, ali smo zarad vlasti i vladanja bili dovoljno spremni i pripremljeni da se pomirimo kao „petokolonaši“ i „banda crvena“. Oktobra 2008, samo nekoliko meseci od formiranja jedne slabe koalicione vlade na čijem se čelu našao Mirko Cvetković, Boris Tadić i Ivica Dačić potpisali su Deklaraciju o političkom pomirenju „njihovih“ stranaka, koje je tobože „ujedinila vizija Srbije, kao demokratske, slobodne, celovite, ekonomski i kulturno razvijene i socijalno pravedne zemlje“. Koliko su iskreno verovali u pomirenje postalo je jasno četiri godine kasnije kada je predsednik „socijalista“ izašao pred novinare i rekao: „Možda se u Srbiji ne zna ko će biti predsednik, ali se dobro zna ko će biti premijer“.
I baš u tim danima pomirenja, dok smo se trudili da zaboravimo sve ono što nam je nanela politika 90-ih oličena u liku i delu nekadašnjeg predsednika SPS, Slobodana Miloševića, na političkoj sceni Srbije pojavila se još jedna stranka. Dok je SPS pokušavao da se reformiše, SRS se delila i podelila. Srbija je dobila Srpsku naprednu stranku, a zatim i „budućnost u koju veruje“. Danas nas je prosto sramota koliko nam dobro ide.

I da ne bude zabune, jedini krivac za teško stanje u kojem se nalazimo jeste politika lidera i liderčića Demokratske stranke od 2004. godine pa do danas. Pored „demokrata“ odgovornost za „tranzicionizam“ i „siromaštvo“ u kojem živimo snose i „stranke d.o.o.“ nastale deobom Demokratske stranke. Potreba za njihovim postojanjem i političkim delovanjem apsolutno više ne  postoji. Nova stranka Zorana Živkovića i Liberalno demokratska stranka Čedomira Jovanovića zastupaju potpuno istu ekonomsku politiku kao i „naprednjaci“ (nijanse ih razlikuju, a suština je ista). Socijaldemokratska stranka Borisa Tadića, Zajedno za Srbiju Dušana Petrovića i Zajedno za Šumadiju Veroljuba Stevanovića, su stranke poput onih kojima „rukovode“ Rasim Ljajić i Aleksandar Vulin. Praktično jedini zadatak „stranaka d.o.o.“ jeste da u nekom trenutku budu tas na vagi i deo neke buduće vlasti. Dakle, da vladaju Srbijom na isti, nepromenjen način na koji to danas čine Rasim Ljajić ili Aleksandar Vulin. To je i veoma žalosno i istovremeno mnogo smešno.
Teško da se u ovakvom haosu kakav vlada Srbijom išta može kratkoročno, a kamoli dugoročno promeniti. Zemlja je u veoma teškom stanju. Čak i težem nego u kojem smo je zatekli nakon petooktobarskih promena. No, šansa uvek postoji. Socijalistička partija Srbije prolazi kroz period unutrašnjih previranja. Reformisanje ove stranke jeste sporo, ali je moguće. Od brzine njenog restrukturiranja zavisiće i tempo promena na ovim prostorima. Za razliku od SPS, u Demokratskoj stranci ne postoji volja za promenom sistema koji decenijama unazad vlada ovom strankom. Iz tog razloga će veoma brzo doći do još jedne u nizu njenih deoba i njenog eventualnog nestajanja sa političke scene. Srbija će veoma brzo dobiti jaku i modernu levicu. Nova energija i novi ljudi okupljeni oko modernih ideja daće zamajac novoj transformaciji društva. Takođe, pored „levice“ Srbiji je potrebna i jaka stranka centra. To bi mogao postati Pokret „Dosta je bilo“ Saše Radulovića. Ovaj pokret u svom programu ima iskrenu želju i preciznu strategiju promene trenutnog sistema vrednosti, ali i jasnu viziju ekonomskog oporavka zemlje. To je ono što ih izdvaja od svih ostalih stranaka na političkoj sceni Srbije.

Dakle, u periodu ispred nas Srbija će pod pritiskom političkog kapitalizma i tranzicionog siromaštva sigurno skrenuti ulevo. Politika, ideje i ljudi stranaka (u nastajanju) Borka Stefanovića i Saše Radulovića, uz podršku kadrova reformisanog SPS, postaviće nove standarde „vladanja“ Srbijom. To će ujedno biti poslednji vagon poslednjeg voza. Srbija više nema vremena da bira manje između dva zla. Srbija više nema vremena da čeka da nepoznati postanu poznati kako bi za njih glasali. Novi ljudi, nova energija i nova moderna politika moraju postati budućnost Srbije. Ispušene lule 90-ih, nekredibilni i kompromitovani političari, politička demagogija i usavršeno politikanstvo, iskrene laži i lažna obećanja tzv. lidera političkih partija potkrepljena podrškom kvazielite i intelektualnog mulja Srbije moraju jednom zauvek postati ružna prošlost Srbije. Imaćemo vremena da odvojimo žito od kukolja i na sledećim izborima izaberemo one koji mogu nešto da urade. Birati ponovo one koji su imali šansu da nešto urade, a nisu uradili ništa, te davati im nekakvu drugu šansu, ravno je ogromnoj gluposti, a u slučaju Srbije i samoubistvu. Novi ljudi moraju da obećaju i ispune dva preduslova za izgradnju modernog društva: lustraciju i transparentnost. Jedino ispunjavanjem ovih uslova možemo krenuti u duboke i korenite reforme na svim nivoima i prevazilaženje ključnih strukturnih problema privrede Srbije.

Mr Željko Pavićević
analitičar

Stvar percepcije

Turbulencije unutar Demokratske stranke ne jenjavaju. Posmatrajući sa strane stiče se utisak da demokrate pucaju po svim šavovima i na svim poljima. Podrška koju je nekada imala ova stranka u javnosti svela se na nešto malo iznad cenzusa, što u ovakvim okolnostima kakve vladaju Srbijom, nije dobro. Razlozi za ovakav loš rejting stranke, koja je nekada bila nosilac promena, nalaze se u njenom doskorašnjem, ali i sadašnjem delovanju. Politika pragmatičnih rešenja, demagogija politikanata u njenim redovima i sistemska razjedinjenost njenih lidera su kamen spoticanja internom i eksternom napredovanju stranke. Jedan od slogana petooktobarskih promena bio je “Mora da stane da bi krenulo”. Demokratska stranka je došla do tačke sa koje mora napraviti potpuni zaokret ili će otići u političku prošlost.

Ključni i najveći problem demokrata, prema Ivanu Maroviću, jeste njihova percepcija. “Iako nisu bili sve vreme na vlasti u periodu od 2000. do 2012.  godine javnost ih, pre svega  kao nekadašnje nosioce petooktobarskih promena, tereti za sve što se u tom periodu dešavalo. Sa druge strane, iako oni koji su bili na čelu DS-a u periodu od 2004. do 2012. godine odavno nisu u toj stranci, DS i dalje ostaje ta koju javnost krivi za poteze njenog sada već bivšeg rukovodstva. Ovakav trend u odnosu javnosti prema ovoj stranci se ne može promeniti, jer da može već bi bio promenjen. Demokrate su menjale lidere, ali se kod njih u očima građana ništa nije značajno promenilo. To možda nekima nije fer, ali kako je tako je.”

Posledično, istupanja Bojana Pajtića kao lidera Demokratske stranke, ne ulivaju poverenje u javnosti, već osećaj manipulacije kako bi se pod zastavom nekakvih promena provukao sistem jednako loš kao ovaj koji je trenutno na snazi. Dva su razloga za ovakav odnos javnosti prema demokratama. Prvi je nepostojanje jasnog otklona sadašnjeg rukovodstva od politike oličene u liku i delu nekadašnjeg predsednika i počasnog predsednika ove stranke. Drugi je nepostojanje spremnosti i agilnosti rukovodstva da na primeru Vojvodine pokaže zaokret u odnosu na dosadašnje političko delovanje stranke. Pored unutrašnjih turbulencija, demokrate su opterećene i lošim finansijskim stanjem stranke, ali i nekredibilnom i koruptivnom lobističkom “nematerijalnom aktivom”.

Ovako teško stanje stranke moguće je promeniti samo radikalnim metodama. Jedna od njih je jasan otklon od politike narušenog sistema vrednosti  što podrazumeva isključenje svih onih aktera i sledbenika jedne takve politike u redovima demokrata. Kako je nemoguće seći granu na kojoj sedite sa ubeđenjem da će drvo da padne, Demokratsku stranku u narednom periodu očekuje potpuni fijasko. On će se ogledati u veoma lošem izbornom rezultatu na pokrajinskim i lokalnim izborima, ponovnoj deobi stranke i njenom finansijskom kolapsu. Za ovakav scenario, najgori mogući, samo i jedini krivac će biti članovi Demokratske stranke, negativni akteri i nemi posmatrači. Podele koje će neminovno doći nakon izbornog fijaska dodatno će oslabiti stranku. Napuštanje broda koji tone nije nužno posmatrati kao čin bežanja, već spašavanja onoga što se spasiti može. Koliko će to što se “spasiti može” opstati na političkoj sceni zavisi prvenstveno od toga koliko je kvalitetno, sposobno i jako da istraje u sprovođenju ideje vodilje.

No, šta god i kako god se bude dešavalo u redovima demokrata, Vučić i sateliti neće biti ugroženi. Sličan stav ima i Marović. On navodi da se vladavina svake vladajuće garniture može podeliti u tri segmenta. U prve četiri godine na snazi je učvršćivanje vlasti, zatim sledi nekih četiri godine vladanja, nakon čega imamo period održavanja na vlasti koji može da traje jednu, dve i više godina, ali je tek tada vladajuća ekipa u defanzivi. Vučićeva faza učvršćivanja vlasti još uvek traje. Preuzimanjem vlasti u Vojvodini prelazi se na fazu “vladanja” čije okončanje se u najboljem slučaju može očekivati 2018., odnosno, 2020. godine.

U ovom periodu stvoriće se prostor za novu opoziciju. Takođe, ovo će biti i vreme transformacije političke scene Srbije. Vlast će se s jedne strane baviti ispunjavanjem uslova međunarodne zajednice u cilju jasnijeg geopolitičkog pozicioniranja, a sa druge strane strategijama ekonomskog razvoja zemlje. Mnogo puta se pokazalo da loši potezi mogu dovesti do dobrih rezultata. Ovo nije vreme da se opozicija bavi Vučićem kao svojom glavnom i jedinom preokupacijom. Vreme “vladavine” naprednjačkih snaga opozicija treba da iskoristi za bavljenje sobom. Ovakva kakva je danas, ona ne predstavlja baš nikakvu pretnju vladavini Srpske napredne stranke, već joj pogoduje. Milošević je imao opoziciju. Vučić je još uvek nema. Devedesetih je opozicija imala poštovanje javnosti. Danas je poštovanje prema “liderima opozicije” kao nosiocima iste minimalno ili ga uopšte nema. Srbiji su potrebne nove ideje, nova energija, novi ljudi, tačnije, nova opozicija. Ona se mora izdvojiti iz mora političkih stranaka na političkoj sceni Srbije na lekcijama i greškama DOS-a, koalicija Zajedno i DEPOS-a.

mr Željko Pavićević, analitičar

Lepo, lepše, a može i... levo!

Pojavio se pre nekoliko godina niotkuda. Pomislili smo da je Tadićev kadar i možda jeste bio, ali se pokazao kao novo lice Demokratske stranke i nismo mu zamerili ništa, čiji god da je bio, jer je dobro radio. Podržao je Dragana Đilasa u kampanji za predsednika stranke i pobedio kao kandidat za potpredsednika. Nedugo nakon toga shvatio je šta se dešava u redovima stranke kojoj pripada i okrenuo novi list. To je ta nova energija i jaka volja. To je Borko Stefanović.

Uvek je Demokratska stranka bila ispred svih stranaka opozicije. Bila je i jeste institucija. Okupljala je najbolje ljude iz javnog života Srbije. Bila je stožer demokratske opozicije. No, bila je i najveći politički rasadnik u svakom smislu te reči. Nastajale su neke nove stranke d.o.o. koje su vodila neka stara lica. Neke su opstajale, a neke nestajale sa političke scene Srbije. To je nekako bilo i potrebno. Međutim, ono što se danas dešava u Demokratskoj stranci je nešto što se do sada nije dešavalo. Prvi put, u modernoj istoriji demokrata, predsednik stranke nije iz Beograda, već iz Novog Sada. Prvi put imamo i da predsednik stranke ne sedi u parlamentu države, već u vladi autonomne pokrajine. I ono što je najinteresantnije do sada jeste to da prvi put imamo tako jasno podeljeno predsedništvo Demokratske stranke.  Nova energija i jasna ideja sučeljena je sa idejama predstavnika prošlosti kojih se svojevremeno ratosiljao i pokojni premijer. Iskustvo je neprocenjiva stvar, ali vremena se menjaju, a iskustva zastarevaju. Prosto, postoji “know-how” koji je neprimenljiv u novonastalim okolnostima. Ono što je bilo „in“ 90-ih godina prošlog milenijuma, danas je potpuno „out“.

U tom metežu kratkoročnih ideja i želja za iskazivanjem moći, ali i prevlasti u redovima demokrata pojavio se neko ko se svojom energijom izdvojio. Pored toga, on se i jasno ogradio od destruktivne politike, nekada počasnog predsednika demokrata, Borisa Tadića. Jasan otklon od politike demokrata u periodu 2004-2012. označio je početak jedne nove politike u redovima Demokratske stranke. Naravno, da ne bude zabune, ono što priča i radi ovaj mladi demokrata nije ništa novo. Nije Cipras izmislio levicu. Nije je izmislio ni Stefanović. Nisu je izmislile ni demokrate Demokratske stranke, „članovi“ Socijalističke internacionale, ali su je propagirali. Baš zato je smešno i degutantno onoga ko se u Srbiji zalaže za modernu levicu, nazivati imitatorom nekoga i nečega. No, kako god to zvučalo danas, nekih 20 godina od formiranja Jugoslovenske levice i 25 godina od raspada Saveza komunista Jugoslavije, Srbiji je potrebna nova i moderna levica. Ne zato što će ona nešto suštinski promeniti, već zato što će nešto suštinski pokrenuti.

Srbija je mlada demokratija i kao takva preživljava bolesti mladih demokratija. Ona nije nikada bila spremna za radikalne liberalne ideje. Burazerske privatizacije, investitori brokerskog mentaliteta i investicione kratkovidosti  i organizovani tajkuni su produkt režima 90-ih u senci ideje Vašingtonskog konsenzusa. Naravno, neadekvatni i ad hoc donošeni zakoni u svetlu političkih manevara nakon atentata na premijera, doprineli su da oni koji su nastajali 90-ih, svoj procvat dožive u periodu vladavine „truta“. Neravnopravno u odnosu na ostatak građanstva, „privilegovani“ su postajali bogati i još bogatiji na krilima iskrivljenog liberalizma uzimajući, legalno i legitimno, ono što je decenijama pripadalo državi, a pre toga nekom finom svetu kraljevine. No, ostalo je još toga što se može „dati na doboš“, a za to siće što bi dobili u ovakvim okolnostima, vlastodršci bi mogli da kratkoročno popune budžetske rupe u cilju održavanja socijalnog mira i delom neinteligentno investiraju u mutne projekte. U atmosferi nejasne unutrašnje politike vladajuće koalicije i nemanja vizije kapitalizma kojoj težimo, Srbija kao otvoren sistem, polako ali sigurno, ide ka tački sa koje nema povratka.

Surovo je da nas u nekakvu i sve osim bolju budućnost vode upravo oni koji su nas satanizovali poslednjih deset godina prošlog veka. Takođe, surovo je i to da jedan deo opozicije, na ovaj ili onaj način, vode lideri zaglušeni savetima istrošenih političara. Međutim, dobro je da se na političkoj sceni Srbije pojavljaju nove opcije koje, ukoliko se suprotstave i odupru onome što ih čeka u narednom periodu, mogu uraditi nešto valjano. Jedna od tih opcija je i ona koju zastupa Borko Stefanović. To je opcija moderne levice koja dobija sve veću podršku kod građana Srbije ali istovremeno sve manju kod demokrata. Neujednačena popularnost i ideološka prevaga neće dovesti do propasti „institucije“ ali mogu dovesti do pojave potpuno nove stranke i jasnog nosioca levičarske ideje na mutnoj političkoj sceni Srbije. Takva opcija je u skladu sa globalnim trendovima te nema razloga da ne budemo u trendu.

Mr Željko Pavićević,analitičar

Objavljeno u listu Danas:

http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/_lepo_lepse_a_moze_i_levo_.46.html?news_id=302749

Objavljeno na portalu Tačno:

http://tacno.net/novosti/lepo-lepse-a-moze-i-levo/

Živ je Draža, umro nije!

Maj, 14. 2015. godine bio je malo do umereno oblačan sa povremenim sunčanim intervalima, ali veoma uzbudljiv dan. Tog dana je komandant četničkog pokreta, Dragoljub Draža Mihailović, rehabilitovan nakon 69. godina od smrti. Odlukom Višeg suda u Beogradu, general Jugoslovenske vojske u otadžbini smatra se neosuđivanim. Proces rehabilitacije koji je započet još s kraja 2010. godine, pratile su burne polemike, česti prekidi i dosta kontroverzi. Nije izostao ni sukob „partizana“ i „četnika“ ispred zgrade Suda u Beogradu. No, i konačna odluka je izazvala oprečne reakcije kako u Srbiji tako i u regionu. Šta je to toliko uzbudilo pre svih domaću javnost?

Iz istorije, koju obično pišu pobednici, učili smo dosta toga o Ravnogorskom pokretu i generalu Mihailoviću. Danas je potpuno jasno da je istorija, tačnije ono što istoričari pišu u različitim zemljama pod različitim okolnostima i na osnovu dobijenih informacija, relativna stvar. No, u procesu rehabilitacije istorija jeste bila polazna osnova, ali ne i ključna za donošenje oslobađajuće presude. Ili bar tako nije trebalo da bude. Draža Mihailović je bio armijski general i načelnik Štaba Vrhovne komande Jugoslovenske vojske u otadžbini, kojeg je general Šarl de Gol odlikovao francuskim Ratnim krstom 1943. i Hari Truman američkim ordenom Legije zasluga poshumno1948., kao simbol rodoljublja i najviših vojničkih vrlina na okupiranom tlu. Takođe, prema pisanju domaćih istoričara tog doba, on je bio i ratni zločinac i saradnik okupatora.

U periodu dok je trajao proces protiv Mihailovića, u Nirnbergu se vodio sličan proces. Za razliku od Nirnberškog procesa koji je trajao skoro godinu dana i koji se vodio protiv 24 lica i šest organizacija mnogo svirepijih od generala Mihailovića, proces protiv grupe ljudi među kojima je bio i general Draža Mihailović je trajao svega 29 dana, bio je veoma ispolitizovan, montiran, bez mogućnosti ostvarivanja prava koja mu je tadašnja država garantovala i bez prava na žalbu. Uzimajući u obzir samo proceduralnu stranu procesa i okolnosti pod kojima je vođen, presuda tadašnjeg suda je bila veoma kontroverzna i kao takva s pravom poništena 69 godina kasnije.

Reakcije domaće javnosti, ali i one iz regiona, pre svega iz Hrvatske, nisu izostale. Dok pojedini ovakvu odluku posmatraju samo s pravne strane, drugi joj dodaju istorijski pečat. Veliki broj domaćih političara, ali i onih iz regiona, potekao je iz doba komunizma i, nažalost, mnogi se nisu ratosiljali gunja iz kojeg su potekli. Posledično, bivši predsednik Hrvatske, Stjepan Mesić, je izjavio kako je nakon ovakvog poteza Beograda moguće očekivati rehabilitaciju lidera ustaškog pokreta, Anta Pavelića. Posmatrajući kroz špijunku istorije, dela koja su činili Pavelić i Mihailović teško je izjednačiti. Ipak, odluka o rehabilitaciji ne znači da Mihailović nije počinio zločine za koje je okrivljen. Sada se postavlja pitanje: šta je sa krivičnim delima koja se generalu Mihailoviću kao vođi Ravnogorskog pokreta stavljaju na teret?

Ono što je zajedničko za procese iz 1946. i 2015. jeste da su bili politički procesi vođeni pod zastavom vladavine prava. Mnogim pripadnicima četničkog pokreta je tokom rata suđeno po „kratkom postupku“. Za razliku od njih, generalu Mihailoviću je kroz promociju tadašnjeg državnog pravosudnog sistema udaren „državni pečat likvidacije“. Sada, 69 godina kasnije možemo čuti da se odlukom o rehabilitaciji Mihailovića „podmeće da je vladavina prava sama po sebi cilj, a ne očuvanje vrednosti slobodnog društva“, te da će ovakva odluka izazvati kako pravne tako i istorijske probleme.

Draža Mihailović je rehabilitovan. Njemu se više ne može suditi jer nije među živima. Odluka o rehabilitaciji je pravna odluka. Doneo ju je Viši sud u Beogradu kao institucija pravnog sistema jedne države  na osnovu dugog i detaljnog pretresa, u senci pristrasnog i montiranog procesa iz 1946. godine. Pravno posmatrano, ovakva odluka je ispravna. Sa druge strane, o „zločinima“ i postupcima generala Mihailovića tokom Drugog svetskog rata konačan i najbolji sud daće istorija. Ostavimo istoričarima da se bave istorijom jer, kao što vidimo, njeno tumačenje ne mora uvek i po svaku cenu da bude tačno.Koliko god se trudili da saznamo istinu ona će uvek, hteli mi to da priznamo ili ne, ostati tamo negde. Srbija ima mnogo većih i dubljih problema od polemika o pozadini i ispravnosti donošenja odluke o rehabilitaciji generala Jugoslovenske vojske u otadžbini.

Stranka d.o.o.

Kako stvari stoje, a ne stoje baš najbolje, čini se da će naprednjaci, uz pomoć nesposobne opozicije, vladati bar još jedan mandat, najmanje. Da se Vučić plaši opozicije više nego što se u svoje vreme plašio Milošević, paušalna je  konstatacija jednog dela intelektualne elite iz kruga dvojke. Današnja opozicija, za razliku od one iz vremena prošlih, ima dva velika problema. Jedan se ogleda u nemogućnosti da se sujetni „vladajući“ subjekti dogovore ko je veća opozicija i bolji lider, a drugi u nemogućnosti da se izbore sa tajnim, ali i javnim izražavanjem saosećanja i razumevanja prema vladajućoj većini i njihovim postupcima.

            Ideja o formiranju nekakvog novog DOS-a, odnosno demokratskog fronta, pala je u vodu onog dana kada je Demokratska stranka, tj. jedan njen deo, otišao u senku. Demokratska stranka, hteli mi to da priznamo ili ne, predstavlja instituciju političkog sistema Srbije. Takođe, kod dela javnosti ona se posmatra kao zaostavština pokojnog premijera Zorana Đinđića. No, legat prošlosti nije samo politika pokojnog premijera, energija i znanje koje je uložio u reforme, već i kohabitacija sa podgrejanom destruktivnom politikom „truta“ kao i istorijsko pomirenje sa nereformisanim ostacima režima 90-ih te stvaranje uslova za okupljanje naprednjaka. Oni koji danas vladaju Demokratskom strankom ne ulivaju dovoljno poverenja građanima Srbije. Menjati Srbiju iz senke, a ne pokazati kako se menjaju stvari na primeru Vojvodine, gde jesu na vlasti,  je više nego providno. Dakle, „institucija“ bi morala napraviti najpre otklon od politike iz perioda 2004-2012. i zaokret u odnosu na svoju dosadašnju politiku. Za to su potrebni novi ljudi i nove ideje. Ne treba otkrivati rupu na saksiji. Ne treba izmišljati toplu vodu. Jednostavno, realno sagledati mogućnosti i kapacitete ove zemlje, definisati ciljeve, ali i iznaći načine za mobilisanje ljudi kako bi se postavljeni ciljevi ostvarili u relativno kratkom vremenskom periodu, jer mi vremena nemamo.

Za ovako nešto, Demokratskoj stranci nisu potrebni sateliti. Njeni koalicioni kapaciteti su jasni, ali oni ne smeju biti iskazani pre, već posle izbora. Demokratska stranka je decenijama unazad predstavljala „politički rasadnik“ u svakom smislu. Njeni najveći brendovi su stranke koje u svom uređenju nemaju trunku onoga što je imala ona, a neke čak više liče na privatna preduzeća svojih predsednika nego na organizovane političke stranke. O kredibilitetu pojedinih lidera ne treba trošiti reči. Bilo kakva predizborna koalicija „demokrata“ i njenih „brendova“ bi bila potpuni faul. Ukoliko su maloletne, i kao takve pobegle od kuće, „stranke d.o.o.“ treba da se vrate svojoj majci. No, ukoliko se smatraju punoletnim, jakim i samostalnim, neka se bore za svoj opstanak na političkoj sceni Srbije ravnopravno sa konkurencijom. Skloniti naprednjake tako što će gomila patuljaka na leđima džina doći na nihovo mesto je moguć scenario, ali ne i poželjan. Tako nešto je uradio i pokojni premijer sklanjajući Miloševića. Znamo gde su ga odveli truli kompromisi i spajanje nespojivog na putu istinske transformacije društva. Danas iz perspektive prosečnog građanina i građanke Srbije dolazimo do zaključaka da su koaliciona okupljanja možda „odradila“ postavljen cilj, ali i napravila  jednako, ako ne i veće zlo od onog u kojem smo živeli ranije. Možda baš zato jeste dobro izaći na liniju fronta, samostalno i hrabro, i pobediti ili nestati sa političke scene. Naravno, koalicije jesu oblik demokratske borbe protiv vlasti, ali onda uslove pod kojima se vodi ta borba treba menjati kroz podizanje cenzusa za koalicije. Tada bi se iskazala volja glasača za koaliciju,  a ne volja koalicije za vlašću.

Ovakva kakva je danas, opozicija može jedino da zaplaši narod koji postaje svestan da, ukoliko se ubrzo neko ne pojavi, a politička scena ne iskristališe, može doći do one tačke sa koje nema povratka. Aktuelnu vlast ne mogu da uklone lideri novo nastalih brendova Demokratske stranke. Ne mogu ni oni koji Srbijom vladaju iz senke. Vlast jedino može zaplašiti kritična masa koja je tihom evolucijom napravila pomak u odnosu na onu iz vremena petooktobarskih promena. Taj pomak je iskazan odlučnošću da se više neće glasati za manje zlo. „Zato je krajnje vreme da aktuelni lideri prestanu sa emitovanjem repriznog programa, pozdrave građanstvo i napuste političku scenu Srbije prepuštajući je nekim novim i modernim liderim. Devedesete godine prošlog milenijuma su iza nas baš kao i politika tog doba. Sklonite se i napravite prostor za neku novu opoziciju.“

Mitingovanje

Zapadno polje Kolubarskih kopova, osunčano prolećnim suncem, samo dva dana nakon spektakularnog okupljanja Srbije na Trgu slobode i dan nakon okupljanja beograđana ispred zgrade Geozavoda, ugostilo je vladajuću naprednjačku bolumentu. Sednica vlade na otvorenom, u čijoj se pozadini nalazi „ono što ima onu ruku da prebacuje“, protekla je baš kao i sve dosadašnje u prvih godinu dana rada, u „neprestanoj akciji“. Međutim, sa druge strane ni „mađioničarima“ nije baš najbolje pošlo za rukom osvetljavanje Srbije.

U pokušaju da upale svetlo, nekadašnji i sadašnji funkcioneri Demokratske stranke shvatili su da iako nisu mogli zajedno u jednoj stranci, mogu zajedno u više različitih stranaka. Sa mitinga u Beogradu poslali su demokratskoj javnosti jasnu poruku: „Mi još uvek ne znamo gde udaramo!“. U prilog ovome najpre ide iznenađujuće hrabra, ali i nepromišljena odluka dva „premijera“ da se sa liderom jedne od stranka d.o.o. pojave pred građane pristigle iz svih većih gradova Srbije. Do jučeračnji posetilac rođendanskih žurki naprednjaka ili jednostavno, Dušan Petrović, našao se rame uz rame sa pokrajinskim premijerom, Bojanom Pajtićem i bivšim srbijanskim premijerom, Zoranom Živkovićem. Kao da ga je sam Vučić poslao. Autogo.

Uspesi su počeli da se nižu sami od sebe. U jednoj od svojih prvih izjava pokrajinski premijer je kazao da je tog sunčanog 25. aprila na Trgu bilo okupljeno oko 30.000 građana i građanki Srbije. Ovakva izjava je najpre naišla na poplavu komičih komentara po društvenim mrežama od strane učesnika mitinga. Tako je jedan od interesantnijih glasio: „Ako nas je bilo oko 30.000 onda je mene bilo oko 200“. Takođe, rečeno je kako su prisutni, što na bini, što u publici, oni koji su protiv vladavine aktuelnog premijera. Nije sporno, ali koliko je poznato pokret „Dosta je bilo“ i Saša Radulović su takođe protiv onoga što radi aktuelni premijer, a nisu bili na mitingu. Moglo se i čuti kako je na mitingu okupljeno „tvrdo jezgro“ elite. Zaista, sjajno je bilo videti Radoša Bajića kako se slika sa ministrom odbrane u senci.

Miting „opozicije“ je dodatno zbunio već dovoljno konfuznu demokratsku javnost. Takođe stvorio je dodatni animozitet prema organizatorima skupa. Teško da je danas ikome jasno ko je opozicija u Srbiji i da li ona uopšte postoji. Reklo bi se da postoje nekakve stranke d.o.o. koje na ovaj ili onaj način simuliraju opoziciono delovanje, ali da postoji jasna i organizovana opozicija, teško. Slaba izlaznost i mlaka atmosfera koja je pratila miting pokazali su da je narodu dosta mitingovanja i političarenja istrošenih lica 90-ih. Takođe, organizovanje okupljanja po scenariju iz 90-ih je postalo neukusno. Politički mitinzi su istrošena priča. U modi su građanski protesti u organizaciji nekompromitovanih ličnosti i „grupa“. Možda je najbolji primer toga okupljanje beograđana u akciji „Pokažimo im patku“  organizovanu od strane inicijative "Ne da(vi)mo Beograd".

Evidentno je da postoji opravdani bunt baš kao i energija potrebna za smenu aktuelne vlasti. Neophodno je tu energiju akumulirati i usmeriti u pravom trenutku. To ne mogu da urade lideri novo nastalih brendova Demokratske stranke. Ne mogu ni oni koji Srbijom vladaju iz senke. U redovima svih stranaka postoje ljudi koji mogu zadobiti poverenje građana i građanki Srbije. Vreme je da aktuelni lideri prestanu sa emitovanjem repriznog programa, pozdrave građanstvo i napuste političku scenu Srbije prepuštajući je nekim novim i modernim liderima novog doba. Devedesete godine prošlog milenijuma su iza nas baš kao i politika tog doba. Sklonite se i napravite prostor za neku novu opoziciju.