Politička demagogija

Poslednjih nekoliko meseci u "demokratskoj" javnosti vlada strašna konfuzija koja samo dodatno produbljuje kolektivnu zbunjenost i neznanje nacije, a tiče se stubova vlasti jedne neizgrađene države, sa neizgrađenim institucijama i "slabom" demokratskom tradicijom. Naravno, u duhu naše tradicije, ne biramo koga ćemo i kako ocrniti, a siguran sam, nikoga nećemo pohvaliti jer, zaboga, ko može bilo šta pametno i valjano da uradi u zemlji Srbiji. 

Konfuzija je nastala preispitivanjem prošlosti, utvrđivanjem sadašnjosti i projekcijom budućnosti u Srbiji. Ovim složenim moždanim aktivnostima su se ponajviše bavili "likovi" u redovima nejake parlamentarne opozicije, frustrirani pojedinci nekakvog nevladinog sektora i predstavnici kvaziintelektualne elite, sada već kompromitovane i izblamirane "druge Srbije". Nastala je politička demagogija druge generacije. Pored toga što su izgubili svaki kompas, oni su izgubili i predstavu o vremenu. Kratkih deset godina "kohabitacije i pomirenja" i dugih godinu dana vojevanja novih "reformatora", takvoj nazovi "demokratskoj javnosti" daje za pravo da javno sudi samo jednom čoveku vladajuće koalicije zbog onoga što je radio u proteklih dvadeset godina. Pritom ta ista javnost zaboravlja da je, između ostalog, baš zbog tih radnji izvojevala petooktobarske promene da bi samo tri godine nakon toga ponovo uspostavila rigidan sistem vrednosti. 

Dijametralno od ove, nastala je socijalna grupacija, koja jednako plaši kao "druga Srbija", pokušavajući da implementira nekakav novi sistem gde može sve i ne može ništa. Lični marketing i hvalospevi dela vladajuće koalicije idu u prilog opet samo jednom čoveku, koji ima predispozicije da postane diktator, ako ga do tada nekako, kako i sam kaže, ne ukloni njegov dobar narod. Patetično i neukusno. Tihim i isprekidanim rečenicama, povremeno isprovociran, on mnogo kaže, a malo pokaže. Istini za volju, pomak postoji, ali on je tako mali da se od gomile problema koji nas pritiskaju, ne može uočiti valjano. Teret koji nosi ova, baš kao i svaka prethodna vlada, je teret koji su napravili drugari iz devedesetih: politikanti, biznismeni sumnjivog morala i brokerskog mentaliteta, kvaziintelektualci i (ne)vladina elita. Koga se moramo ratosiljati? 

Tu negde, između dva "ovna" nalazi se narod kojem nedostaje vere da kroz sopstveno delovanje može da utiče na nešto. Bivalentan odnos pojedinca prema politici doveo je do toga da društvo dobije nekakvu emocionalno negativnu "etiketu", gubeći kredibilitet i integritet jedne, nekada civilizovane nacije, postajući navijačka horda .

Ipak, najveći problem Srbije nije "vladavina" interesnih grupacija, već rigidan sistem vrednosti koji ista plasira. Njegov glavni manifest jeste politička demagogija politikanata i populista Srbije. Uspostavljen početkom devedesetih i sistematski gušen krajem prošlog i početkom novog veka, svoje vaskrsnuće i ekspanzivno širenje ponovo započinje u periodu nakon prve kohabitacije. Njegovo učvršćivanje i ustoličenje omogućila je druga kohabitacija, kao i pomirenje "demokratske javnosti" sa ostacima režima haškog optuženika Slobodana Miloševića.

Izborom dr Zorana Đinđića za predsednika Vlade Srbije, otpočinje prva kohabitacija DS i DSS. Koliko god se javnosti, tada probuđene Srbije, politički sukob dva lidera DOS-a u početku činio neočiglednim, on je postojao. Izručenjem Miloševića Haškom sudu, ovaj sukob postaje otvoren sukob dve političke opcije, prerastajući u nekakav oblik političkog rata, čija je jedina i najveća žrtva bio premijer Srbije, dr Zoran Đinđić. Ubistvom premijera, neraspisivanjem izbora i nesprovođenjem akcije "Sablja" u celosti, stvoren je prostor za ponovno uspostavljanje rigidnog sistema vrednosti devedesetih. 

Jednogodišnje vojevanje vlade "reformisane" i levo orijentisane Demokratske stranke i "suicidno desničarske" Demokratske stranke Srbije, čiji premijer je bio Vojislav Koštunica, zajedno sa tadašnjim predsednikom Srbije, Borisom Tadićem, predstavlja period ekspanzivnog širenja Miloševićeve zaostavštine kao i period druge kohabitacije. Rigidan sistem vrednosti teatralno je predstavljen svetskoj i domaćoj javnosti protestima nakon verskog okupljanja, isprovociranog jednostranim proglašenjem nezavisnosti Republike Kosovo, a kroz paljenje džamije i nekoliko ambasada u Beogradu. Ovako nastala situacija prekinula je drugu kohabitaciju i dovela do prevremenih izbora koje je Tadić dobio sa jako malom razlikom što je u tom trenutku, za "mladu demokratiju", bio veliki problem. 

Da bi formirala vladu, tadašnja Demokratska stranka je morala da napravi drugu istorijsku grešku. Ako kao prvu istorijsku grešku "petooktobarske" vlasti, oličene u delovanju DS-a, predstavlja nepotpuna i selektivna lustracija, onda je "istorijsko pomirenje" prve i druge Srbije zasigurno druga. Potpuno nereformisana, Socijalistička partija Srbije tadašnjem političkom magu, Tadiću, omogućava formiranje vlade čiji premijer, Cvetković, "vlada" iz njegove senke. Dnevno političarenje, demagogija, populizam i lopovluk doveli su do stvaranja nove političke opcije koja je, u novoustoličenom rigidnom sistemu vrednosti, dovela do njegovog trijumfa. Povratak crno-crvene koalicije Miloševićevog nasleđa predstavlja krunisanje jednog bolesnog i degenerativnog vrednosnog sistema u čijoj senci su organizovani kriminal, korupcija i bezakonje.

Koliko god se trudio da napravi tranzicioni zaokret, potencijalni diktator, baš kao i pojedini opozicionari, političke poene stiče blaćenjem političkih "neistomišljenika" mada je prikladnije nazvati ih protivnicima. U atmosferi stalnih pretnji, pojačanih tenzija i fiktivnih odnosa nije moguće napraviti debalans koji bi pokrenuo zamajac korenitih i dubokih promena. Pitanje je da li će planirane reforme u ovakvom ambijentu dovesti do željenih rezultata ili linča.

Dakle, politička demagogija kojoj danas pribegavaju kako parlamentarna opozicija, tako i "reformisana" vlast, nije ništa drugo nego sredstvo za opstanak rigidnog vrednosnog sistema gde su tolerancija i solidarnost mane, a licemerje i zavidnost vrline. U takvom sistemu je sasvim normalno sve ono što nam se kao društvu dešava. Takav sistem može biti iskorenjen jedino dolaskom novih generacija koje će, stvaranjem kritične mase, dovesti do novog prevrata. Za to je potrebno da svi oni koji su doveli do petooktobarskih promena budu najmanje dva metra ispod zemlje, upokojeni i mirni.

E pa neće da može

U Srbiji se najteže, skoro nikako, prašta uspeh. Sa druge strane, kontradiktorno jeste, Srbija voli pobednike. Ako si pobedio, vrediš. Nije bitno šta zastupaš, kakvi su ti ciljevi, čemu se nadaš i šta ćeš raditi koliko je važno da si pobedio, na izborima naravno. Uspeh koji je za poslednjih nekoliko meseci postigao prvi potpredsednik Vlade Srbije je više nego neočekivan. Uspeh koji se pre svega ogleda u popularnosti među građanima je najbitniji. Ostalo je farsa, populizam i političarenje i nije relevantno za komentarisati, bar ne u našem narodu.

Aleksandar Vučić je od davnih dana poznat javnosti Srbije. To je onaj gospodin što se oblizuje dok tihim tonom i isprekidanim rečenicama pokušava da nam mirne savesti objasni ono što je od značaja za nas i naš prosperitet. Da, to je onaj mladi gospodin što je onomad gostovao kod Šešelja u Hagu kao “drveni” advokat; onaj što je preimenovao bulevar Dr Zorana Đinđića u bulevar nekog, meni neznanog heroja; onaj što je po skupštini reklamirao novi modni trend Srbije, “prugaste košulje”.

I sve ovo je bilo nekada, ne tako davno, u zemlji seljaka na brdovitom Balkanu. A onda je Aleksandar Vučić otišao na zapad. Vidite, on nije imao priliku, kao pojedini lideri opozicije 90-ih, da stiče znanja o demokratiji i modelima “upravljanja” na raznoraznim kursevima NDI i sličnih nevladinih organizacija. Kao vredan i radan student prava, političko delovanje je učio od radikalnog lidera partije koju je sam izabrao. Kasnije se pokazalo da mu izbor i nije bio neki. No, “čovek uči dok je živ”, kaže naš narod. Vrativši se iz USA novog look-a i imidža, Aleksandar Vučić je “na keca” impresionirao domaću javnost sve “tri” Srbije. Teško je ko ostao ravnodušan ispred takve transformacije. Ipak mnogi su, došavši sebi, shvatili da su ugroženi i da više nisu “in”. Krenulo je saplitanje, podmetanje, prisećanje.

Novi “look” Aleksandra Vučića najviše je smetao “gubitnicima”, demokratama “ojađene i oslabljene” Demokratske stranke. Odlučili su da se “renoviraju” i krenu u ofanzivniji napad “vlasti” predstavljajući sebe kao “opoziciju”. (Is)pomoć su pronašli u predstavnicima kvazi elite i ispošćenog nevladinog sektora “druge Srbije”. Otrcane fore, politikanstvo i populizam. Najgore od svega jeste posthumno veličanje pokojnog premijera i njegovo upoređivanje sa Vučićem. I sada sam se naježio. Kuhinja mora da radi, ali nema potrebe da truje narod.

Šta god da uradi Aleksandar Vučić, “opozicija” je tu da kritikuje. Opozicija, koja je ništa manje bila destruktivna po Srbiju od sadašnje vlasti u čijim je redovima i Aleksandar Vučić.  Šta to treba da uradi prvi “trte-mrte” vlade da bi opozicija mogla da da “#applause”? Vidite, Aleksandar Vučić je postigao dogovor sa Albanicima sa Kosova u vidu Briselskog sporazuma (uz pomoć svojih koalicionih prijatelja). Radi na preispitivanju 24 sporne privatizacije (malo sporije, ali radi). Hapsi selektivno, ali hapsi. Menja “radnike vlade” boljim radnicima. Pomoć traži, bez blama, i od stranaca i od “stranaca kod stranaca”. Privatizovao je, kako tako, JAT i još neke kompanije u Srba (naravno, uz pomoć nekadašnjih koalicionih prijatelja). Planira da gradi “grad na vodi” (naravno, uz pomoć budućih koalicionih prijatelja). Uspeo je da posvađa “nezavisne” medije (e, za ovo mu skidam kapu). Ujedinio je Srbe na Kosovu, naterao ih da izađu na izbore, a neke će i da smeni.

Koliko god mi sve ono što radi prvi potpredsednik vlade Srbije delovalo čudno i kratkog daha, sviđa mi se što radi bar nešto. Sada ću da zvučim bljutavo, ali meni se posebno nije dopadao ni Đinđić 90-ih (npr. jeo je vola na Palama sa g-dinom Dabićem), ali kada je uzeo da radi, “ubio me u pojam”. Onog dana kada su ga ubili bio je najnepopularniji političar u Srbiji. Sahrana mu je bila veličanstvena, a posthumna popularnost ne jenjava. To je naš narod.

Nije Vučić kriv što želi da se promeni i bude malo bolji. Krivi smo mi što na takve promene gledamo zavidno i sa gađenjem. Zato naš narod uvek dobije ono što želi, jer da želi bolje, bolje bi i dobio. E pa neće više da može, i ako mene pitate, bolji mi je Vučić u senci Dačića nego Cvetković u senci Tadića.

Statusno neutralna srpska stvar

Danas, više nego ikad, informacija je nešto najvrednije što čoveku znatno može da olakša, ali i oteža svakodnevni život. Baš iz tog razloga pojedinci pokušavaju da neke informacije "zabašure" kako bi, stvaranjem opšte pometnje, ostvarivali plitke, rigidne i kratkoročne interese. Problem u Srbiji jeste što pored vlasti, maglovitom plasiranju informacija pribegava i njena kvaziintelektualna elita. Tipičan predstavnik takvih "intelektualaca" jeste g-din Đorđe Vukadinović, tvorac nekakve nove, moderne političke misli u Srba koja mnogo liči na podgrejanu, desničarsku demagogiju "truta". Iako bih se složio sa njegovom konstatacijom aktivnosti "crno-crvene" koalicije u proteklih nekoliko meseci vojevanja, reagovanje autora na problem zvan "južna pokrajina" je ništa više nego "copy-paste" populizam i političarenje.

Oni koji prate pisanje somborskog filozova znaju da isti ima ogroman animozitet prema svim onim aktivnostima pojedinih "političara" koje se direktno tiču Kosova i zdravorazumskog rešavanja ovog velikog problema na putu integracije Srbije u EU i njenog geopolitičkog pozicioniranja. Plasirajući demagogiju "truta", za čijeg je mandata i proglašena jedostrana nezavisnost Kosova i Metohije, g-din Vukadinović gubi iz vida realno stanje stvari na terenu. To je svojstveno kadrovima, ali i simpatizerima minorne političke organizacije koja je onomad "znala za jadac", a danas želi da bude "različak". Dakle, za Srbiju je od velikog značaja da lokalni izbori na Kosovu proteknu u najboljem redu. Važno je i da se Srbi na Kosovu organizuju i nastupe jedinstveno, bez političkih obeležja, a u skladu sa Ustavom zemlje u kojoj žive. Politika busanja i inaćenja, prepucavanja i "upucavanja", mora postati prošlost. Rezultati takve "statusno neutralne" politike bili su: bombardovanje Srbije od strane NATO alijanse, Kumanovski sporazum, a kasnije i jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova koje je, by the way, priznalo nekoliko vodećih svetskih ekonomija.

G-din Vukadinović zna da je Srbija zemlja ponosnih građana gde se mešaju značenja pojmova "patriotizam" i "nacionalizam", a ponekad i izjednačavaju. On isto tako dobro zna da je nivo pismenosti naših građana nizak, a prosečne godine visoke, najviše u EU. Otuda je diskutabilna i krajnje interesantna njegova potreba za zloupotrebljavanjem stanja nacije. Srbija je na sebe preuzela neke odgovornosti poput Dejtonskog ili Briselskog sporazuma. Kako bi izgledao svet kada bi svako pogazio ono što je preuzeo da uradi? Ona nacija koja se ponaša odgovorno i ispunjava preuzete obaveze je nacija snažnog duha i ispravnih moralnih vrednosti. Da li bi srpski narod opstao pod Turcima da je kojim slučajem Miloš Obrenović za savetnika imao nekoga poput g-dina Vukadinovića?

Status Republike Kosovo je rezultat nepromišljene politike vlasti u Srbiji koja je decenijama unazad svirala po žici patriotizma i jeftinih emocija naroda. Suočavajući se sa ovim problemom, a pod teretom rezultata politike 90-ih i "ljigave" politike Tadića i Koštunice, sadašnja vlast nema snage da prizna ono što se mora priznati, a to je da Kosovo jeste nezavisna država. Trenutna politika prema Kosovu je "mutna" i samo penalizuje Srbiju, kako ekonomski tako i moralno, zarad lažnog patriotisanja, a u cilju sticanja jeftinih političkih poena. Delovanje iz senke "Memoranduma" i mahanje Rezolucijom 1244 je degutantno, a "spinovanje" konfuzne srbijanske javnosti, patetično i žalosno. G-din Vukadinović više brine brigu o mogućim scenarijima koji idu na ruku premijeru Kosova, Hašimu Tačiju, nego o šansama i mogućnostima za naš narod na Kosovu ukoliko izađe na izbore, odnosno, onome što se može desiti Srbiji ukoliko ih isti budu bojkotovali.

Izlaskom na kosovske lokalne izbore stavlja se tačka na destruktivnu politiku 90-ih i stvara prostor za normalniju i zreliju političku i društvenu komunikaciju kosovskih Srba sa kosovskim vlastima u kojoj će, siguran sam, participirati i Srbi. Takođe, međunarodnoj zajednici se daje do znanja da Srbija, koliko god to nekome čudno zvučalo, ima odgovornu vlast sposobnu da ispuni preuzete obaveze. Emotivno-populistička politika kojoj naginje g-din Vukadinović je mnogo koštala Srbe sa Kosova, ali i građane ostatka Srbije. Svako ko ovakvom problemu pristupa frazama poput "radi za Tačija" ili "izdajnici srpske stvari" ili nije normalan ili ne želi dobro građanima Srbije. Postavlja se pitanje o čijoj "grčevitoj borbi" da ostanu u "raljama" sistema govori g-din Vukadinović? Da li su to isti oni koje je Brankica Stanković "obradila" u emisiji "Insajder - Patriotska pljačka"?

Na kraju, noj je divna ptica i lepo bi bilo kada bi naša vlast i elita rešavali probleme ovog društva brzinom kojom ona trči kada je "problemi pritisnu".

 [1] G-din Đorđe Vukadinović – “Od orla do noja” http://www.politika.rs/pogledi/DJordje-Vukadinovic/Od-orla-do-noja.sr.html?fb_action_ids=10201186472718376&fb_action_types=og.recommends&fb_source=other_multiline&action_object_map=%7B%2210201186472718376%22%3A606299256058690%7D&action_type_map=%7B%2210201186472718376%22%3A%22og.recommends%22%7D&action_ref_map

Srbija, privreda gurana investicijama

Uticaj geopolitičkog šoka, ekonomskih sankcija, bombardovanja Srbije od strane NATO alijanse i rigidnost političkog sistema Slobodana Miloševića do 2000. godine, kao i greške u sprovođenju tranzicije od strane slabih koalicionih vlada nakon petooktobarskih promena, imali su nedvosmislen uticaj na konkurentnost i privredni rast. Stvorena je impotentna privreda, a najbolji pokazatelj njene impotentnosti je trgovinski deficit koji je nemoguće savladati u dužem roku. Kako će se i ko će finansirati trgovinski deficit?

Jasno je da održavanje makroekonomske stabilnosti podrazumeva priliv kapitala (strane direktne investicije pre svega green field investicije, ali i sredstva od privatizacije). Neadekvatan interni preduzetnički kapacitet i destabilizovano poslovno okruženje, sa jedne strane, kao i efekti kombinovane ekonomske krize, sa druge strane, govore o slabim perspektivama investiranja u Srbiju. Interes stranih investitora do danas bio je nedovoljan da bi se obezbedio pogodan nivo ekonomskih aktivnosti potreban za održivost reformi i privredni razvoj. Strane direktne investicije su dolazile više radi osvajanja domaćeg tržišta, nego radi korišćenja komparativnih prednosti naše privrede. S druge strane, jasno je da domaći tranzicioni kapitalisti brokerskog mentaliteta i investicione kratkovidosti nisu imali dovoljan preduzetnički kapacitet da preuzmu ulogu ključnih investitora.

Prateći globalne trendove u stvorenom ambijentu odgovor na gore postavljeno pitanje se nameće sam po sebi: država. Kako u stručnoj javnosti, tako i u političkim krugovima, postoje podeljena mišljenja o tome na koji način i kako „vidljiva ruka“ države treba da interveniše u rešavanju strukturnih problema i savladavanju trgovinskog deficita. Činjenica je da država poseduje vredne resurse u mrežnim tehnologijama, infrastrukturi i industrijama sa visokim eksternim efektima što sve ukazuje na mogućnosti delovanja „vidljive ruke“ države. No, vođeni dosadašnjim iskustvom postavlja se pitanje:  Treba li se plašiti državnog vlasništva?, odnosno,  Treba li se plašiti načina na koji država raspolaže svojim vlasništvom? Ovo su dva slična, ali veoma različita pitanja, nametnuta dosadašnjim delovanjem slabih koalicionih vlada, naročito ako se uzme u obzir da su preduzeća u javnom sektoru predstavljala/ju feud političkih stranaka i nagradu za postignute izborne rezultate, a time posledično, leglo korupcije i organizovanog kriminala.

U javnom sektoru (energetika, poljoprivreda, saobraćaj, telekomunikacije), koji se sa jedne strane može posmatrati kao platforma za tehnološki razvoj, a sa druge kao mesto za investiranje i sidro tržišta kapitala, gde efikasnost ne zavisi prevashodno od vlasništva, država mora odlučiti da li će ovaj sektor privatizovati ili prestrukturirati. U prvom slučaju postavlja se pitanje pogodnosti trenutka u kojem se trenutno nalazimo uzimajući u obzir jake geopolitičke i makroekonomske rizike. Sigurno je da privatizacija nije konačan proces bez ostatka u kojem se sve po svaku cenu mora privatizovati. Prestrukturiranje javnog sektora odlaže razmatranje njegove privatizacije približavajući njihovu efikasnost na nivo tržišnog sektora. U tom slučaju država bi morala ostati u njemu sa značajnim prisustvom.

Prestrukturiranje može biti dakle dijametralno gledište u odnosu na privatizaciju, ali i korak u pravcu dobre privatizacije. Jedno od rešenja u pravcu prestrukturiranja javnog sektora je uvođenje korporativnog, etičkog i efikasnog, upravljanja umesto partijskog upravljanja. Samo u tom slučaju, koristeći postojeću industrijsku infrastrukturu u javnom sektoru, u dugom roku, Srbija se moža osloniti na sopstvene resurse u tehnološkom razvoju ključnih tehnologija. Opravdano je postaviti pitanje: „Da li politička elita ima želju i mehanizme za ovakav iskorak, odnosno, za stvaranje ambijenta u kojem bi se moglo sprovesti korporativno upravljanje?“. Dosadašnja iskustva, kao i predizborna propaganda o departizaciji, ne ulivaju nadu da je ovakvo rešenje moguće u srednjem roku.

Ukoliko bi se stvorio ambijent za uvođenje korporativnog upravljanja u javnom sektoru (eventualna mogućnost dolaska i stranog lica u top management), njegovo prestrukturiranje i blagi oporavak u periodu kombinovane krize uz usvajanje koncepta inteligentnog upravljanja investicijama, sigurno je da bi se budućom privatizacijom istog ostvarili efekti koji mogu biti veoma korisni i multiplikativni sa značajnim uticajem na rast privredne aktivnosti, standard građana i dinamiziranje investicija u drugim industrijskim sektorima i uslugama. Priliv kapitala stvoren SDI i/ili sredstvima od privatizacije, omogućio bi državi unapređenje koncepta inteligentnog upravljanja investicijama učvršćujući na taj način realizaciju ideje privrede gurane investicijama.

Prihodi od privatizacija ukoliko se ne koriste za inteligentno investiranje pretvoriće se u potrošnju. Država prihode od privatizacije ne treba da troši na stimulisanje tražnje ili stimulisanje izvoznih sektora, već ih treba usmeravati u investicije u strategijske sektore (energetiku, poljoprivredu, telekomunikacije), infrastrukturu i obrazovanje. To je svakako bolja alternativa od prevremene otplate duga.

Željko Pa & Leonid Albijanic

Odgovor na destilovanu propagandu "truta"

Nakon jutarnjeg tuširanja toplom vodom, dok je para ispunjavala kupatilo, nisam ni slutio da će me, samo nekoliko minuta kasnije, zapljusnuti „vedro ledene vode“ prof. Begovića.  Kao klasičan predstavnik negativnog autoriteta i kvazi intelektualne elite Srbije, prof. Begović je još jednom na perfidan i krajnje perverzan način stao rame uz rame sa politikom destruktivnih snaga „državice“ čiji je građanin. Bliskost u stavovima sa „Šešeljem u fraku“, Begoviću daje novu intergalaktičku dimenziju gurua liberalne demokratije čija je osnovna moć blokada mozga prosečnog, već dovoljno konfuznog, građanina/građanke Srbije.

Prema prof. Begoviću [1], Srbija je još 2008. godine, nakon jednostranog proglašenja neovisnosti Kosova, trebalo da redefiniše svoj odnos prema EU i zauzme drugačiji, ofanzivniji stav prema evrointegracijama. Zar delovanje slabe koalicione vlade Srbije i precenjenog predsednika nije išlo u tom pravcu? Bivši predsednik Srbije je svojom klimavom politikom zemlju želeo da postavi na „četiri oslonca“. U tom periodu imamo i najofanzivniju spoljnu politiku u poslednjih 23 godine moderne srbijanske političke misli, zaokret u politici prema nesvrstanima i jačanje bilateralnih odnosa sa Ruskom Federacijom i Kinom. Moraću da se složim sa prof. Begovićem da je u ovom periodu potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju predstavljeno sa mnogo pompe, ali ne i sa njegovom konstatcijom da je to istovremeno značilo „kako je sve u najboljem redu“. Naprotiv, vlast u Srbiji je izvodila površne radove na oslanjanju zemlje na jedan od četiri oslonca, EU oslonac. Politika oslanjanja i neiskreno otvaranje Srbije ka ostatku sveta je sigurno uticalo na  usporavanje evrointegracija, ali i na postavljanje novih uslova od strane EU koji se nisu odnosili samo na problem „Kosovo“. Jednostavno, kilava akcija Srbije izaziva već razrađenu reakciju EU.

Povratak „crveno-crne“ koalicije na vlast u Srbiji osvežila je sećanja međunarodne zajednice na ne tako davna dešavanja na ovim prostorima. Rizici su postali veći, a pritisci jači. Javnost u Srbiji bi svakako morala da se priseti, možda pomalo i neiskrenog odnosa međunarodne zajednice prema politici pokojnog premijera u vezi sa Kosovom. Iako nije bila u centru pažnje domaće javnosti, politika premijera Đinđića prema Prištini je imala za cilj normalizaciju postojećih i stvaranje novih odnosa sa vlastima na Kosovu. U svom ekspozeu Đinđić je poručio Albancima sa Kosova da „svoje ekonomske i ljudske interese danas i ubuduće mogu da ostvare samo u saradnji sa Srbijom i preko Srbije, jer ona postaje motor regionalnog razvoja“. No, kontinuitet destruktivne politike prošlih vremena je morao biti nastavljen, a smetnja je bio premijer. Period kohabitacije, a kasnije i „pomirenja“, za posledicu je imao posmatranje Kosova, od strane međunarodne zajednice, kao slučaj sui generis jer je Srbija svojim perverznim ponašanjem u vođenju unutrašnje i spoljne politike, sama po sebi, bila slučaj sui generis.

Realno, prof. Begović bi kao neko ko se bavi ozbiljnim poslovima u „državici“ morao da zna, uzimajući u obzir istorijske činjenice, da Kosovo nije oduzeto Srbiji, već da je vlast u Srbiji aktivno ušestvovala u stvaranju potrebnih i dovoljnih uslova da se Kosovo „samo-oduzme“. Čak i retorika kojoj pribegava guru liberalne demokratije o aktivnom učešću EU u projektu otimanja dela srbijanske teritorije je sama po sebi degutantna i neukusna te podseća na onu iz perioda vladavine porodice Milošević. Možda mi baš zato smeta Begovićeva skrivena paralela političkih dešavanja u Srbiji sa problemima Republike Srpske, te neizostavno kritikovanje američke spoljne politike od strane autora svojstveno Miloševićevim poltronima tokom devedesetih. Dok baca prašinu u oči konfuznom narodu Srbije plasirajući izlizane ideje Vojislava Koštunice, Begović kao reprezent rigidne politike „državice“ na Balkanu,  istovremeno gura prst u oči međunarodnoj zajednici komentarišući, javno, ponašanje pojedinih ambasadora.

Na kraju, sve što je napisao završava pozivanjem na zdrav razum. Prof. Begović predlaže ekonomske, a ne političke integracije, odnosno, pristupanje Srbije Evropskom ekonomskom prostoru bez političkih uslovljavanja, jer za tako nešto po njemu, ukoliko ima zdravog razuma, nema mesta. Klasična demagogija i populizam. I sam Begović jako dobro zna da je ovakav scenario nemoguć te da Srbija mora da ispuni nekoliko veoma bitnih uslova za kredibilitet zemlje, a time i njen razvoj. Za to nam nisu potrebni politički pritisci međunarodne zajednice, već taj „zdrav razum“ (na koji se autor poziva) i politički konsenzus. No, kako govoriti o zdravom razumu prof. Begovića kada je njemu „vidljivo i trajno poboljšanje odnosa sa Prištinom“ nebuloza koju svako može da interpretira na neki politički zgodan način. Posledično, siguran sam da su mu i reči iz ekspozea Zorana Đinđića, koje su se ticale opšte političke stabilnosti u regionu, gde Zoran poziva na istinsku saradnju sa susedima, isto tako tada bile nebulozne.

No, ne bih izmišljao rupu na saksiji, jer ona već postoji. Populizam prof. Begovića je destilovana propaganda „truta“ i kao takva nema uporište u „zdravom razumu“. Srbija treba i mora da ispuni uslove koji se tiču opšte političke stabilnosti u regionu, izgradnje i reforme institucija, stvaranja ambijenta za privlačenje investicija (zakonodavstvo pre svega u oblasti poslovanja), infrastrukture (konceptualne i fizičke), obrazovanja i stvaranja kvalifikovane i pouzdane radne snage. Isprepletanost ekonomskih i političkih uslova je neminovnost svakodnevnice i rezultat dinamičnog okruženja u kojem živimo i stvaramo. Plasiranje populističkih teorija o nekakvim alternativnim pravcima (bez političkih uslovljavanja) je jednako plasiranju laži zarad manipulacije širokim narodnim masama i rušenja onog što smo uspostavili kao temelj modernog razvoja Srbije nakon petooktobarskih promena.

[1] "Preokret" by prof. Boris Begović (u listu Politika)
http://www.politika.rs/pogledi/Boris-Begovic/Preokret-Boris-Begovic.sr.html

Željko Pa

Balansiranje debalansa

Interesantno je da u poslednje vreme imamo ekspanziju populizma i lažne empatije kojekakvih dušebrižnika, autora tekstova rubrike "Pogledi" dnevnog lista Politika. Njihovo populističko jadikovanje nad zatečenim stanjem društva je tako patetično i bljutavo da u najmanju ruku izaziva gađenje. Priznajem da dovodim u sumnju moralne kvalitete proslavljenog Bujketa, te njegovo poimanje "slobode izražavanja". Ako to nije onaj isti list iz ere Hadži-Antića onda kako to da svako smeće može biti objavljeno u ovom, danas donekle jako popularnom štampanom mediju? 

Pored teksta "Preokret", gurua liberalne demokratije i prof. Borisa Begovića, u kojem sugeriše alternativnu koncepciju približavanja EU na punoj ekonomskoj, ali ne i političkoj integraciji (što je, moglo bi se reći, science fiction ukoliko se uzme u obzir trenutna pozicija Srbije), na desetogodišnjicu atentata na premijera Srbije u Politici je osvanuo tekst Đorđa Vukadinovića "Đinđić i sledbenici" [1]. Autor u svom tekstu krajnje cinično, donekle i bolesno, pokušava da ukaže na jednakost "dve" Srbije, apelujući na javnost da će doći vreme kada će se uspostaviti realniji i pravedniji balans između rigidnog sistema Slobodana Miloševića i vizije moderne Srbije, osposobljene za šanse i izazove 21. veka, dr Zorana Đinđića. 

Ponešen lažnim saosećanjem, g-din Vukadinović tekst započinje izražavanjem nezadovoljstva izazvanog odlaskom aktuelnog državnog vrha Srbije u Brisel baš na dan smrti jednog od najvećih zlikovaca moderne srbijanske istorije, Slobodana Miloševića. Nešto se ne sećam kolona političke elite "prve Srbije" i polaganja venaca na mesto obeleženo pod lipom u proteklih nekoliko godina u Požarevcu. Ukoliko kontinuitet žalosti bivših Slobinih saradnika i obožavatelja nije prekinut (jer nije ni postojao), zašto bi se onda srdio g-din Vukadinović? Možda su razlozi lošeg raspoloženja Vukadinovića to što tog oblačnog 11. marta nije imao društvo u dvorištu kraj lipe, dok je prolivao suze krokodilske, ili nedovoljno posvećena pažnja medija liku i delu Slobodana Miloševića. 

Aktuelni državni vrh bije tešku bitku, pre svega sa svojim emocijama. Polaganje venaca ispred zgrade vlade, u senci svega što su činili, ne tako davno, na političkoj sceni Srbije, sigurno nije jednostavno. Ipak, ne vidim ništa sporno u "više-manje" zastupanju Zoranovih ideja od strane njegovih nekadašnjih protivnika. Realno je da je ekspoze Zorana Đinđića obuhvatio sve ono što je bilo/jeste neophodno učiniti kako bi se okončala decenijska tranzicija i krenulo putem dostizanja razvijenih privreda. To se odnosilo na osiguranje opšte političke stabilnosti u regionu, stavranje stabilnih demokratskih institucija (dobra vladavina, nezavisno sudstvo i lična i imovinska bezbednost), zakonodavstvo pre svega u oblasti poslovanja i obrazovanje (stavranje kvalifikovane i pouzdane radne snage). Svako ko je razumeo ove uslove svestan je da su oni bili/jesu neophodni za sticanje kredibiliteta i razvoj Srbije. Zoran nije izmislio rupu na saksiji, ali je konstatovao da saksija ima rupu i objasnio čemu ta rupa služi. Možda je g-dinu Vukadinoviću, baš kao i većini građana, stran pojam "kontinualno unapređenje", ali bez toga nema progresa. Aca Vučić je to shvatio (i stavio naočare). To samo ide u prilog jačanja "mita o Zoranu", a nikako ka balansu sa rigidnim sistemom porodice Milošević i njegovih “saradnika”.

U trenutku atentata, prema tadašnjim anketama, Zoran je bio najnepopularniji političar u Srbiji. Danas, deset godina kasnije, veliki broj tada anketiranih se utrkuje za Đinđićevo političko zaveštanje zajedno sa onima koji su ga onomad verno pratili. Ipak, ovakav obrt u posthumnom rejtingu pokojnog premijera ne daje pravo g-dinu Vukadinoviću da jadno komentariše i nipodaštava lik i delo Zorana Đinđića ističući nekakvo njegovo "patriotisanje" sredinom devedesetih. Teško je reći da su Abraham Lincoln, J.F. Kennedy, Mahatma Gandhi ili Martin Luther King,Jr bili idealni, baš kao što nije bio ni Đinđić, ali ona energija i entuzijazam kojim su širili svoju viziju i način na koji su delovali u javnosti ih podiže na mnogo viši nivo. Sa druge strane, poređenje popularnosti Miloševića i Đinđića pre i posle smrti više govori o stanju svesti i morala konfuznog srbijanskog građanstva nego o tendencijama uspostavljanja balansa između biografija imenovanih. Vizija "Velike Srbije" Slobodana Miloševića (u senci Memoranduma iz 1986 godine) i Zoranova vizija moderne Srbije nikako se ne mogu dovesti u jednakost, a ukoliko “vagane” količine nisu jednake one ne mogu biti u ravnoteži. 

Kratak osvrt g-dina Vukadinovića na biografije dva veoma važna političara novije srbijanske istorije i njegovo viđenje kompleksnosti i isprepletanosti njihovih političkih sudbina svrstava ovog somborskog filozofa u grupu onih koji uporno pokušavaju diskreditovati ono malo pozitivne energije koja krasi Srbiju. Ukoliko je ono što je napisao autor u svom tekstu "nova srpska politička misao" onda sam zasigurno protiv uvođenja noviteta u trenutno veoma konfuznu srpsku političku misao jer ona ne bi dovela do “kontinualnog unapređenja” već do potpunog ustoličenja rigidnog sistema vrednosti.

[1] "Đinđić i sledbenici" by Đorđe Vukadinović http://www.politika.rs/pogledi/DJordje-Vukadinovic/Dindjic-i-sledbenici.sr.html 

Kolateralna šteta

Politikanstvo u Srbiji ne gubi na značaju, već dobija novu dimenziju; jednoumlje i kosovska glupost. Vladajuća koalicija, praćena nesposobnom i impotentnom opozicijom, uvodi red u narodne redove. Simulirajući iskorake, mi ni ne uviđamo da se krećemo unazad. Javnost je omađijana delima prvog potpredsednika Vlade Srbije i njegovim novim izgledom da gubi iz vida ko su bili svi ti ljudi nekada, a koji danas, tako ostrašćeno samo nekoliko godina od velikog pomirenja, ponovo vladaju Srbijom. Premijer Srbije ima vokabular malo slabiji od ministra obrazovanja i predsednika Srbije, zajedno. S druge strane, kvazi elita ne menja svoj destruktivni kurs. Njen tipičan predstavnik, veliki pisac, mislilac, ex predsednik i član SANU, Dobrica Ćosić, ima toliko hrabrosti da napiše pismo mladima u dijaspori i traži od njih ono što u njemu traži. Neko ko je bio u senci režima Slobodana Miloševića, idejno uz Memorandum iz 1986. godine, kumovao krvoprolićem na balkanskom poluostrvu, sada ima toliko smelosti da ignoriše mladost Srbije i ismejava one koji su se iz nje sklonili. Ovaj čovek je pravi predstavnik kvazi elite Srbije. Zlo prekriveno licemerjem. Na žalost ovakva ličnost  ima veliki uticaj na „staru“ Srbiju, koja je većinska u zemlji seljaka na brdovitom Balkanu. To je ono breme koje mlada Srbija mora da nosi na svojim leđima.
No, što je još gore, pod takvim socijalno isfrustriranim i moralno oskrnavljenim teretom, mlada Srbija se deformisala u hodu, neprimetno. U želji da učini sebi i svojim pokoljenjima boljitak ona je ugazila u mulj vođena vaskrslim idejama upakovanim u novo ruho. Nacionalizam i šovinizam s jedne strane, a bezličnost i preterana empatija, s druge strane, omogućile su laganu satanizaciju ono malo dobrog što je u ovoj zemlji preostalo. Dve, jako polarizovane Srbije, drobe sve što se nađe između njih ne pitajući za cenu. Pitanje je samo kada će početi da drobe jedna drugu i šta će od njih ostati. No, to što bi od njih ostalo ni pas s maslom ne bi pojeo.
Politikanti su zamenili političare koji su svojevremeno pobili državnike. Danas u Srbiji nema državnika, a slabo da više postoje i političari. U Srbiji danas teško da postoji išta što se može okarakterisati kao valjano. Kvazi elita ima zadatak da zbuni ono malo normalnih ljudi i prevede ih u redove jedne od dve Srbije. Njene moći su ogromne, a mi kao građani, izgleda ih nismo ni svesni. Podaci koji dolaze do građana i građanki (ako ih tako nazvati mogu) su filtrirani, a za informatički nepismenu naciju, to je jednako samoubistvu. Čak i one informacije koje dobijamo na kašičicu i koje kvalifikuju prljavštvine bivših režima, predstavljaju bajatu robu. To što je iznešeno u etar je davno poznato i politikantima i službama koje treba takve insinuacije da rešavaju, ali nikome to ne ide u interes jer je interes ispred svega. I nije da je u svetu drugačije, ali je uređenije, suptilnije i elegantnije. Ovde je sve tako očigledno, jadno i bedno, da se grozim umreženosti politikanata, kvazi elite i tajkuna. Tako ruralna povezanost, a tako efikasna.
Anksioznost ono malo preostale intelektualne manjine koja postoji ovde je razlog njihove učmalosti i laganog propadanja. Vredi li se boriti za ono što je unapred osuđeno na propast? Ovo pitanje je ono što sebi svakodnevno postavljaju. Njihova dvojba. No, čim ga postavljaju znači da o borbi razmišljaju i da vide da ovaj narod može da ima bolju budućnost. Sebi znam da postavim isto pitanje. Povučem se, razočaran u sve ono što vidim oko sebe i kao kakav nemi posmatrač s vremena na vreme napišem neko slovo. Poneka iskra, zlatna, u hodu se pojavi i nestane. Ipak, od tih zlatnih iskri može nastati veliki grumen zlata.
Jednom mi je jedan jako dobar prijatelj ispričao priču o ajkuli i njenom plenu. Velika bela ajkula uhvatila je čoveka. Svojim snažnim čeljustima ga je zgrabila za butinu. Trzala ga je i bacakala, probijajući mu meso do butne kosti. Ponor. Ali čovek se nije predao. Znao je da je kraj tako blizu, ali se nije predavao. Gurnuo je ajkuli palac u oko, tako jako i tako snažno da ga je ajkula ispustila iz svojih krvavih čeljusti i otplivala. Kraj je bio tako blizu, a opet je postao tako dalek. Povučem se katkad i kao nemi posmatrač posmatram gde nam život prolazi. Poput zombija koračamo ulicama grada nesvesni činjenice da ništa nismo uradili za bolje sutra. To je ono što me jede. Ta učmalost, sebičnost i samoživost pojedinca. Nesposobnost da pokrenemo sebe u svakom pogledu je ono što će nas uništiti kao narod. Možda i treba tako da bude.
Dešavanje na Trgu u novogodišnjoj noći je pravo lice Srbije. Protiv njega se moramo odlučnije boriti jer žrtve takvog lica Srbije su slučajne. Žrtve takvog lica Srbije smo svi mi i oni. Takva Srbija ne bira žrtvu. Ona je jednostavno pravi i odlazi dalje.
Tog dana to je bilo nekih šest ljudi. Sutra ćeš to biti ti. Kolateralna šteta.