Kukuriku, kokoda!!!

Nije sve tako crno. Da je malo i svetlosti u balkanskom tunelu pokazuju rezultati izbora u susednoj nam Hrvatskoj i bliskoj nam Sloveniji. Ubedljiva pobeda Kukuriku koalicije u Hrvatskoj zasigurno ukazuje na pozitivniju energiju Hrvatske u sumornim danima globalne ekonomske krize. Hrvatska je pokazala da vredi ulaska u EU, bar dok se ista ne raspadne, te da politika pogrešnih poteza mora biti sankcionisana u civiliziranim društvima. Svakako se ovim izborima pokazalo da je EU u Hrvatskoj, bez obzira što ona možda neće stići do nje, te da se grupica drugara može, uz piće i po nešto na čačkalici, dogovoriti o daljem delovanju u korist svoga naroda ali i svoju ličnu, svakako. Čak su toliko bili genijalni da im nije padalo na pamet da osmišljaju ime koaliciji kako ne bi gubili vreme već su istu nazvali po kafanici u kojoj su mezili. Iako mogu konstatovati da je Jadranka Kosor imala niz dobrih poteza u svojoj političkoj karijeri ipak nijanse su uticale da politika HDZ, na upravo okončanim izborima, bude ocenjena kao nedovoljno jaka i veoma mutna. Možda je uhićenje Sanadera velika stvar za HDZ, ali ispostavilo se da je mala za građanstvo. No, bar je u Hrvatskoj neko od ex vlastodržaca uhićen za razliku od onih koji nemilosrdno ubiraju harač po Srbiji. Hrvatska je dobila Kukuriku, a Srbiji ostaje Ko Ko(liko)Da.
Veliko iznenađenje predstavljaju i rezultati izbora jedne od članica EU, Slovenije. Tamo je na izborima pobedila stranka formirana neposredno pred izbore. Janša je izgubio ovaj put bitku za Sloveniju. U narednom periodu Sloveniju će voditi Zoran Janković, srbijanski biznismen poreklom iz nekog sela kraj Smedereva. Ovim je Slovenija pokazala da je „pozitivna“ i opravdala svoje evropske vrednosti baš kao i USA izborom Obame za predsednika. Sada, kako zbore moji sugrađani, ostaje da se u Sloveniji vode „srpska posla“. Čudno je kako su komentari običnog sveta ovde u Beogradu bili izuzetno pozitivni ali nekako naopako. Mogli su se čuti razni komentari ali najčešći su bili oni u kojima se promene kod suseda gledaju kao promene koje će najviše koristiti Srbiji u daljim integracijama i jačanju regionalne saradnje. Stekao sam utisak kako promene kod nas nisu neophodne jer će naše poslove tamo negde završavati naši sugrađani i prijatelji. Da li su Srbiji zaista potrebne promene i hoće li biti preokreta u njenoj unutrašnjoj i spoljnoj politici?
Na kraju 2011. godine privredu i društvo Srbije karakterišu: nedovoljan nivo ekonomske aktivnosti, jak inflatorni pritisak izazvan neskladom između agregatne ponude i agregatne tražnje, deevroizacija nacionalne valute, kolaps tržišta kapitala, zaustavljena privatizacija malih i srednjih preduzeća, potreba za preispitivanjem procesa privatizacije ranije privatizovanih preduzeća i smanjena likvidnost privrede i države, potreba za korenitim institucionalnim reformama, izuzetno velika korupcija, postojanje organizovanog kriminala, geopolitička nepozicioniranost i nemanje minimuma nacionalnog interesa. Globalna ekonomska kriza, kombinovana sa lokalnom stagflacijom koja traje pune dve decenije, produbljuje probleme nezavršene konfuzne tranzicije čije prevazilaženje nije vidljivo u dužem roku. Neorganizovano društvo, konfuzno i polupismeno, izloženo je torturi korumpirane vlasti uz prećutno posmatranje kvazi inteligencije i kvazi elite. Tajkunizacija Srbije ulazi u završnu fazu. Da li Srbiji predstoji „vakuum stanje“? Sigurno je da je to sledeće stanje u kojem će se građani Srbije naći. Takvo stanje će imati katastrofalne posledice ali istovremeno kreirati ambijent za eventualno stvaranje kritične mase koja ovaj put ne bi smela da izbegne „6. Oktobar“.
Moram prokomentarisati komentar mog dobrog prijatelja Hrvoja iz Zagreba koji mi je na moj pozitivan koment o rezultatima izbora u dve ex članice SFRJ rekao kako nije bitno kome pripadaš i za šta se zalažeš koliko je bitno da se zoveš Zoran. Srbija je imala Zorana i ubila je Zorana. Proći će dosta vremena (nekada su u pitanju vekovi, a nekada decenije) kada će se u Srbiji pojaviti novi reformator. Ukoliko bude učio na greškama svojih prethodnika iz novije istorije u Srba, a mislim na greške Markovića i Đinđića, postoji šansa da okonča ono što su davnih dana započeli nosioci ideja moderne Srbije, Srbije osposobljene za šanse i izazove koje nameće turbulentno globalno okruženje. Do tada nama „destruktivnim misliocima“ ostaje da ukazujemo na slabosti i mane postojećeg sistema, da isti kritikujemo i da posmatramo kako se narod menja, da li na bolje ili na gore, nije bitno koliko je bitno da se menja. Ja navijam za progres. Navijam za preokret...ali ne Čedin.

Tolumba i baklava

Posmatrajući ljude na ulicama i prateći situaciju na terenu stičem utisak da se politička elita po ko zna koji put nalazi u raskoraku sa realnošću, a narod ne odustaje od tumačenja uloge koja mu najbolje leži...budale. Jadan narod, zbunjen i konfuzan, blentavo, blago telećim pogledom, posmatra ono što se dešava oko njega upijajući bez mnogo razmišljanja sve ono što mu se svakodnevno servira. Naravno, kada uzmemo u obzir da smo matora nacija, polupismena i nepismena, bez ideje i etike, sasvim je jasno da ne postoji baš nikakva šansa od promene dosadašnjeg kursa. Kakav "preokret!!!". Mi ne odustajemo od pravca kojeg se držimo kao pijan plota decenijama unazad...suverenitet i teritorijalni integritet. Suvereni smo opasno, a integritet smo odavno izgubili. No,leba i igara, Kosovo je Srbija, a vutra je zelena. Poznate činjenice od kojih su neke postale i aksiome modernog srpstva. Ipak to nema nikakve veze sa onim što Mrkonja ovih dana laprda po medijima. Nema veze ni sa Borisovim stavom o deklaraciji i onome što se dešava na teritoriji Republike Kosovo. Nikakve, ali baš nikakve veze nema sa željama pojedinih političkih aktera da se vrati redovno služenje vojnog roka u nameri da osposobimo i ono malo mladih što imamo da izginu ko ljudi za odavno izgubljene ciljeve. Nema veze ni sa plakatima haškog optuženika na ulicama glavnog grada Srbije bez Kosova. Nipošto sve ovo nije u vezi sa kandidaturom za članstvo u EU koja se raspada. Pitam se samo šta je poenta ovako nakaradne politike pozicije i dokle će ovaj narod da glumi budalu???

A šta je "pozicija" u Srbiji. Pozicija u Srbiji je grupacija ljudi ili socijalna zajednica koja sedi u parlamentu, vladi i drzavnim institucijama. To su oni koje smo birali na neposrednim izborima nakon što smo mesecima unazad bili izloženi njihovim mahinacijama i manipulacijama, slušali njihove veličanstvene laži, bajke i propovedi i naravno, pali na to. Obično, izabrani mentoli nemaju većinu za formiranje vlade te stupaju u nelogične koalicije stvarajući koalicione vlade ili vladajuću većinu. To nikako ne znači da su oni ljudi od "širokog" shvatanja. Naprotiv. Počev od 2001. godine koaliciona „širina“ je enormna i vladina većina se nije bitno izmenila od tada. Tada ju je činilo 18, a danas čak 14 stranaka od kojih su pojedine u parlamentu, (a parlament čine poslanici iz 22 stranke) sa jednim poslaničkim mandatom („čovek stranka“). Pozicija svoju poziciju ušvršćuje velikim brojem zaposlenih u državnoj administraciji, lokalnoj upravi i samoupravi, javnom sektoru i još po negde. Pozicija ima i izuzetnu zakonodavnu širinu. Ona ima moć da donosi zakone koji su u koliziji jedni s drugima, krši Ustav, pretvara parlamentarni u presednički ili polu-predsednički sistem, organizuje parade i molebane, donosi deklaracije i organizuje putovanja za mnogobrojne delegacije i ... ma može šta joj se hoće. Pozicija može od vladine da napravi nevladine organizacije koje rade za vladu. Ona je u tesnoj vezi sa državnom bezbednošću kako bi bila bezbedna. Pozicija povezuje domaće tajkune sa dobrostojećim lošim preduzećima u periodu privatizacije kako bi ih ovi "oporavili". Ona zajedno sa njima radi na sprečavanju velikih katastrofa poput one koja nas je mogla zadesiti u danima "pandemije" svinjećeg gripa. Pozicija od "dobitnika" (NIS, TELEKOM, EPS, Železnice Srbije, JAT i dr.) pravi gubitnike. Na kraju, pozicija sve čini da nikada više ne postane opozicija. S druge strane, opozicija u Srbiji ne radi ono što radi pozicija u Srbiji jer ne može. Obično u Srbiji ona predstavlja grupaciju koja se suprotstavlja poziciji kako bi i sama postala pozicija i radila drugačije isto ono što radi trenutna pozicija. No, opozicija u Srbiji ne postoji tako da nema potrebe za zamaranjem prstiju lupkanjem po tastaturi.
"I Srbija! I Svet!!!" Ovako je nekako zvučao slogan SPS u Miloševićevoj Srbiji. Narod je verovao da Srbija može i mora da održi suverenitet i teritorijalni integritet te opstane kao vlastodržac na celoj svojoj teritoriji. Probleme su tada, kao i danas, zadavale nekadašnje autonomne pokrajne Kosmet i Vojvodina ali i Srbijanska Palestina, Sandžak (to je ono mesto od kude je došao Rasim). Geopolitički nepozicionirana Srbija je redovno dobijala po "guzi". Međutim, izgleda da međunarodna zajednica ništa nije naučila za svo ovo vreme. "Tvrd je orah voćka čudnovata. Ne slomi ga, a zube polomi." Nisu nas Turci slomili za 500 godina. Neće, Boga mi i ovoga mi krsta, ni "razjedinjena" EU. Nas niko i ništa ne može da razjebe koliko to sami sebi možemo da učinimo. Mi smo sami sebi dovoljni za "svakodnevno razjebavanje". Nema šta mi ne možemo da rasturimo, pokvarimo ili ...ispoštujemo. Kakve rezolucije, dogovore, zakone ili propise...to za nas ne postoji. Mi gledamo samo svoju guzicu, svoje sitne interese, svoja prava i sve to kršeći interese i prava drugih. Mi želimo da budemo kandidati, ali slabo nam ide da čak i to postanemo. Nama nije namera ulazak u EU. Mi želimo samo kandidaturu jer ako može Turska da bude večiti kandidat, onda možemo i mi. Mi nećemo u EU zbog sebe nego zbog njih. Mi bi da uđemo samo s jednom namerom...da ih dokusurimo. I gde je bre više taj Šešelj?

Naravno, mi nikada nismo vodili bitku na jednom frontu. Nikada. Najmanje na dva. Tako je i sada. Pored uništavanja stranog okupatora mi moramo da uništimo i domaće izdajnike, petokolonaše, (šta ono beše još). Tako, dok je god živ Vuk Drašković će biti meta onih koji se nisu pomirili sa Borisom Tadićem i koji su ostali dosledni politici pokojnog predsednika i bankara, Slobodana Miloševića. Takođe, Otporaši nikada neće biti obeštećeni za ono što su doživeli u vreme vladavine Markovog tate. Čeda Jovanović će umreti sa idejom da u Srbiji napravi Preokret sa Rasimom. Toma će uskoro ponovo doživeti prosvetljenje ali unazad. Ivica će možda, ali samo možda, uhapsiti sebe za aferu "kofer", a Tomicu za aferu "cepilo". Sigurno je da će doći vreme kada će se u Srbiju vratiti Mrkonjini drugari, Mare i Mira, a sve je izvesnije da će se vreme kandidature pomeriti na vreme "kad nam ga ture".

Nikako, ali nikako za to nije kriva politička elita, DB i SANU. Nikako. Za to smo krivi mi i samo mi jer mi smo govna i samo treba neko sa strane da dođe i "povuče vodu" kako bi govna mogla da odu. Do tada nam ne preostaje ništa drugo no da gledamo šou Ivana Ivanovića i smejemo se svakog petka uveče dok nam saopštava kako nas "ovi gore" zajebavaju. Tu je i uživanje uz fenomenalne glasovne mogućnosti pojedinaca koji nastoje da postanu "Prvi glas Srbije". Pomno pratimo nastajanje planinskog venca na granici sa Kosovom i nikako ne bi smeli da propustimo "vesti u 7pm" na B-92.

Tko nam jebe majku?

Odista nisam želio objaviti ovaj tekst, ali ponešen osjećajem gađenja i gnušanja izazvanim sjećanjem na peti kolovoz dvetisućite i pogledom na ono što se danas, nakon 11 godina od takozvanih promjena, zbiva u zemlji seljaka na brdovitom balkanu, bio sam prisiljen odreagirati. A za kaj pa ne bi. Vi, da li reagirate uopće?

Moram priznati da mi pomalo smeta, ali i imponira, kada mi pojedinci kažu kako sam ogorčen, gnjevan, neostvaren i sl.. Zašto? Paaaa, 'vako. Ja dosta "pljujem" po sistemu u Srbiji unazad 22. godine (bilo je pauze između 2000-2003). Toliko sam se ispljuvao da sam mogao da napravim još jedno Beogradsko more. Ta pljuvačina je bila kritički nastrojena i veoma argumentirana, ali nije to mnogima dopiralo do mozga. Zašto? Paaaa, 'vako. Prvo zato što im se može, a drugo...

Znate, dugo mi je trebalo da shvatim koja mi od dve "Srbije", koliko ih navode u domaćoj javnosti, neopisivo mnogo smeta i nakon mnogo zapažanja, analitike, politike i proseravanja, shvatio sam. Bio sam prosvjetljen. Prosvijetlio sam sebe. Odvratne su mi obe. I bla, bla, bla... pitate se "a kak'e su to "Srbije" koje ja pokušajem da shvatim tj. shvaćam?". Eeee, ukoliko do sada niste pronašli odgovor na ovo pitanje vjerujte da ga nećete dobiti ni sada od mene. A možda su u šumi, u šumi, u šumi... Budem vam ispričao jer vi to budete zaboravili do ujutra. Ju hu...

Devedesetih godina borio sam se protiv Srbije Slobodana Miloševića sa nekolicinom normalnih ljudi. Bila je to rigidna, lopovska, šovinistička, izopačena, kriminalna, huškačka i prvenstveno svega konfuzna Srbija. Deset jebenih godina borio sam se da bi danas živio u bolesnoj, lopovskoj, korumpiranoj, rođačkoj, osobnoj, iskompleksiranoj i prije svega konfuznoj Tadićevoj Srbiji. Odahnuo sam u periodu vladavine pokojnog premijera, ali i on se pokazao dovoljno glupim i na kraju je i tako završio. Ajde što se on pokazao glupim nego što smo i nas nekolicina normalnih ljudi progutali žvaku kako revanšizam nije rješenje problema i kako do 6. kolovoza nije smjelo doći. Osposobiti Srbiju za šanse i izazove 21. vijeka. Kakav sam magarac ispao. Još tog davnog 6. kolovoza sam trebao otići iz ove zemlje i reći sebi "ne okreći se sine". Nažalost, ostao sam promatrati propadanje svojega naroda. Na početku, to propadanje bilo mi je žalosno, a zatim sam mu se počeo radovati. Tek što smo se, prije jebenog 5. kolozova, donekle podigli na koljena, uslijedio je pad toliko niski da smo se slizali sa podom. Kakva smo stoka postali i ostali.

I kada pomislim da sam sa širokim neartikulisanim narodnim masama uzvikivao "Spasi Srbiju iz ludnice...Koštunice!!!" dođe mi da pojedem ´ladno govno, i to ne jedno. Prvi "srčani udar" dobio sam u vremenu kohabitacije DS i DSS, a "moždani udar" onog dana kada su se Ivica i Borko zažvalili ispred slike pokojnog mi premijera, Zorana. Ma, lakše bi mi bilo gledati dvoje lijepih muškaraca kako se strastveno ljube na sred Knez Mihajlove ulice nego vidjeti bivšeg potparola SPS kako se cmače sa sinom srbijanskog udbaša. Samo u jebenoj Srbiji ova dva morona mogu biti predsjednici koje kakvih stranaka. Još je onaj uštirkani hvalisavac, nagruvan lekcijama NLP-a, zamjenio jednog Zorana Đinđića. Zemljo, otvori se! Ne bih mu dao ni da mi pričuva dve nacrtane ovce, a kamo li da vodi zemlju. No, ne pitam se samo ja već i polupismena i nepismena raja. A kako uštirkani vodi zemlju pokazala nam je njemačka kancelarka. Jebala mu je majku u četiri oka.

Zbilja je nevjerovatno koliko ovaj narod ima visok prag tolerancije. To je nečuveno. Možeš ga jebati 5 vjekova i tek mu onda sine da mu je guzica puna sranja i da se mora podići ustanak. Ali 5 jebenih vjekova nije malo. To su shvatili još davnih dana Tito, Sloba, Boris... Jedino ova bagra od naroda to nije shvatila već prima li prima. A vrhunac svega je projekat nazvan "dve Srbije". Dobra i loša. Od ove dobre mi je muka, a na ovu lošu sam oguglao. Dobra "Srbija" su E-novine, Peščanik, Biserko, Kandić i da ih ne nabrajam jer kada završim popis ni rola papira "Perfex" neće mi pomoći. Toliko je ova druga Srbija licemjerna da to nije normalno. Zaluđivanje širokih narodnih masa polovičnim sistematskim filtriranim i iz konteksta izvučenim informacijama je postala njihova uža specijalnost. Dakle, krajnost one prve Srbije nastale u doba Tita, a utemeljene u doba Miloševića jest ova druga, kvazi-intelektualna Srbija, "pravična" i prije svega "tolerantna". Kao i ona prva Srbija koja je samo na trenutak ostala bez zraka 5. kolovoza, ova druga ima istog poslodavca; DB infiltriran u svim porama sustava. Paranoja? Ha ha ha. Paranoja???? Mili moji, paranoja Vam je na ulicama, u novčanicima, na računima, u prodavnicama...to je paranoja. Paranoja je radnica u Belgijskom Maxiju sa plaćom od 17 tisuća dinara (feudalizam). Paranoja je doktor nauka na znanstvenom institutu sa plaćom od 40 tisuća dinara (romantizam). Paranoja je nepostojanje industrije, rudnika, proizvodnje, infrastrukture, obrazovanja. Paranoja je nezaposlenost od preko 25% kolika je u Srbiji. Paranoja je Europska Srbija, Borisa Tadića i KOSOVO, Vuka Jeremića. To je paranoja dragi moji paranoični sugrađani ili bolje rečeno stoko nepismena. To je jebena paranoja.

Radite (kao nešto radite) i gledate kako da zajebete onog pored sebe, preko puta sebe, iza sebe...one oko sebe. Korupcija na najvišem mogućem nivou baš kao i u bratskoj Rusiji. Zaposleni u EPS-u, Telekomu, Željeznicama Srbije i ostalim javnim poduzećima kao i njihovi direktori postavljeni ispred svojih političkih organizacija, ´lade jaja ili ribu. Dignu noge na stol i jebe im se za posao. Njima je misaona imenica vizija, misija, strategija, profit. Njihova moto je "kradi na svim nivoima". Njihova realnost je korupcija i negativna selekcija. Oni su predstavnici poslovnih ljudi godine. Branko Radujko. Jebem ti majku.

Vas iritira ono što i sami radite kada vas nitko ne vidi. Vi ste fini pred drugima, ali zato stoka seljačka kada vam se okrenu leđa. Pljujete po ulicama, pišate po haustorima, serete po parkovima, bacate smeće kroz prozor, djeca vam se igraju u parkovima punih igala i kondoma, pijete ispred dučana, vozite kao luđaci (ubojice na kotačima), ubijate se po štalama, hranite se po kontejnerima... Građani jedne demokratske Srbije, prve i druge. I samo žurite. Gdje? Gdje koji kurac žurite?

A oni koje ste izabrali da vas predstavljaju u parlamentu, u Vladi, u zemlji i svijetu, oni su samo malo drugačiji od vas. Nose lijepa i skupa odijela, kravate, lakirane cipelice, šišaju se kod istog frizera (da izgledaju jednako), imaju najmanje dva stana, tri automobila, nekoliko plaća, privatne firme. Oni su članovi upravnih odbora, bordova direktora, honorarni predavači na fakultetima (privatnim), anketnih odbora, bla bla odbora i koje čega. Oni su ista govna kao i vi samo što imaju znatno više para, a i mogućnosti. Malo su više educiraniji i emancipiraniji za "velike pothvate" tj. lopovluk na višim i nižim nivoima. Za to vrijeme vi ste kmetovi, fizikalci, radnici (lopovi koji gledaju kako da zajebu poslodavca) i još po nešto. Vi ne kradete kao što to radi država kroz organizirani kriminal. Vi kraduckate, kradete na sitno. Ukradete pokoji tolet papir po wc-ima u firmi, beštek iz menze, uzimate sve što se može uzeti, a da ne bude primjećeno. Koristite iskorištene karte po vozilima GSP-a (Dragan Dabić je zbog toga najebao i sada je u Hagu). Prepravljate što se prepraviti može kako bi ste na najbolji i najlakši mogući način zajebali ovu državu koja vas zaista jako dobro krade gdje stigne i kako stigne. Jebete vi nju, ali ona vam razvali guzicu jer na kraju koliko god mijenjali, prilagođavali, lagali i krivotvorili vi ipak dajete koji dinar državnoj administraciji, javnom sektoru, vlasti, a ona vama da kitu. I na kraju se osjećate sretnikom (Đogani), a ustvari ste obični, jebeni luzeri.

I neka, vjerojatno Vam je taj kratkoročni osjećaj ugodan u samom početku (onaj osjećaj kada nekoga zajebete), ali vi niste ni svijesni da ste ustvari trajno zajebali sebe i svoje potomstvo. Potomstvo! Ahahahah. Potomstvo u Srbiji. "Bijela kuga" je bolest koja je još krajem osamdesetih (danima kada se unutar zidina SANU pisalo djelo nad djelima, Srbijanska Biblija nazvana "Memorandum") zadesila Srbiju. Danas se vlast u Srbiji protiv "bijele kuge" bori tako što godinama unazad ima prijedlog za smanjenje PDV-a na proizvode namjenjene dijeci. U tome joj pomaže "moja Prva" kroz rijalati šou "Gazda, oženi se!", Palma i to tako što šalje neženje i mlade parove na račun poreznih obveznika na more u Grčku (a toliko beogradsko more mu leži na par kilometara od Jagodine) kako bi se mogli opušteno "kidati" nakon brčkanja, a "druga Srbija" poziva na feminizam i paradiranje gay udruga. Po autobusima zaljepljene su naljepnice bebac, ali vama, govnarima, ne pada na pamet da ustanete trudnici ili malom dijetetu. I ako je rijetkost tako nešto vidjeti, mislim trudnicu i dijete, Vama čak ni ta pojava ne znači ništa. A hoćete penzije. Hoćete, hoćete, ali dobit ćete kurac. Danas u Srbiji na jednog "fosila" dolazi 0,68 zaposlenih. Dakle...kita u usta.

Spomenuo sam gay udrugu. Ah, nemojte me shvatiti pogrešno (shvatite me kako god hoćete), nemam ništa protiv ovakvih metoda iskazivanja seksualnosti (mnogi se danas javno krešu po parkovima, liftovima, garažama i sl. bez obzira na seksualnu orijentaciju) jer svako ima pravo na svoju sreću i svoju slobodu, ali ljudi... gdje vi jebeno živite!? Na Marsu? Pojedini kažu kako se mora voditi borba na svim frontovima. Helloooo!!!! Vidjeli smo mi borbu srba na svim frontovima kroz vjekove. Ekonomska stabilnost je jedini front koji rješava probleme na ostalim frontovima. Jebe se meni ko se s kim i gdje kreše ako imam novac da sebi priuštim dva odmora godišnje, pristojan namještaj, normalnu prehranu, povremene izlaske, obuću, odjeću, školovanje svojoj dijeci. Jebalo bi mi se i ko vodi ovo govno od države da nije govno kakvo je.

Davno su pametni ljudi (kojih je u Srbiji uvijek bilo jako malo, a sada su potpuno deficitarna roba) rekli kako se od govana pita ne pravi. Svi smo mi gola govna kada dozvoljavamo da nam se sve ovo događa. Gledamo "Insajder" B92, čudimo se nekoliko minuta kao ostali smo bez teksta, a onda nastavljamo gurati glavu u pijesak. Jebeš Kolubaru, EPS, JAT, Telekom (i pokradene milijune i milijune), Beka ( i Luku Beograd), Miškovića ( i njegovu imperiju Delta i ofšor kompaniju na Cipru), Budalu, Kuma, Pacova ( i članove mnogih srbijanskih klanova), Šarića ( i mnoge druge kriminalce koji su radili pod pokroviteljstvom sistema svih ovih godina), Šutanovca, Cvetkovića, Petrovića (i ostale korumpirane političare), Forcan, Pecu (i ostale biznismene brokerskog mentaliteta i investicijske kratkovidosti), Radulovića, Bojića, Karića ( i ostale suradnike Miloševićevog sistema koji su se dobro uhljebili i zapalili/ostali da krckaju svoje bogatstvo) Milosavljevića, Veselinova (ministre koji ubiju i za to ne odgovaraju), Koštunicu, Tomića ( i sve one koji su u pozadini atentata na premijera Đinđića, a slobodno hodaju Srbijom tj. Srbijama), Biserko, Kandić, Pavićević ( i sve one iz NGO koji rade kako "mama" kaže), B92, RTS, Pink ( trovače uma, ubojice kreativnosti, gušače ideja...), Irineja, Anfilohija, Pahomija ( i ostalim predstavnicima vjere u srba, vjerne članove službe-kako se god ona nazivala), Mladića, Hadžića ( i druge moderne srbijanske heroje koji su ponos i dika srpskog lika), Krkobabića, Mićunovića ( i ostale budale koji negativnim autoritetom pomoću negativne selekcije grade europsku Srbiju) i...

Ne mogu više jer mi postaje zlo.

Da bude da nema

Ne postoji ništa lepše nego posmatrati dete kako se igra sa svojom omiljenom igračkom. Kada je dete pronađe od tog trenutka ona je njemu sve. Ono se toliko veže za nju da je sa njom kada jede, spava, šeta i kada se igra sa ostalim, manje interesantnim igračkama. Ta omiljena, jedinstvena i najlepša igračka među svim ostalim igračkama, pamti se za ceo život. Ona se nalazi na vašim slikama, video snimcima, wallpaperu, svuda gde je vaše dete. Roditelji kupovinom igračaka nemaju predstavu koja će od istih njihovom detetu postati No.1. Ipak, kada je dete nađe i idealizuje, zadovoljstvo kao i muke koje tada nastaju znaju samo roditelji. O njima nekada pričaju, a nekada ne. Majci Srbiji je dugo trebalo da nađe omiljenu igračku svojoj deci, građanima i građankama Srbije, ali kada ju je našla uz pomoć svojih međunarodnih prijatelja, igri nije bilo kraja. Nazvala ju je Kosovo.

Nekada davno, još pre rođenja Isusa Hrista, grupa Ilira šetajući se prostorom današnjeg Balkanskog poluostrva zastala je da se odmori i olakša na mestu gde je mnogo vekova kasnije došlo do oružanog sukoba Lazarove i Muratove vojske. Šest vekova nakon Isusovog rođenja na tom istom prostoru, slučajno ili namerno, zatekli su se i Slaveni. Vekovi su prolazili i tokom mnogih ratova (krstaških, Otomanskih, Balkanskih, svetskih i građanskih) i nakon evolucije, a evolucija je čudo, vremenom Iliri su postali Albanci, a deo Slavena postadoše Srbi, nebeski narod. Kasnije su od Srba nastali Crnogorci, munje nebeske, ali to sada nije bitno.

Iako mnogi u Srbiji misle da problem sa njihovom omiljenom igračkom, oko koje su se još davnih dana zavadili Iliri i Slaveni, traje od proglašenja Autonomne Kosovsko-Metohijske oblasti iz 1945., situacija na terenu se komplikovala još davnih dana, nekoliko vekova nakon Isusovog rođanja. Ne smen ni da pomislim kako bi danas, da su kojim slučajem živi, reagirali Boro i Ramiz. O Brozu da ne govorim. No, jedinstveno je da jedan narod kakav je Srbijanski, nije uspeo kroz vekove da reši problem na delu svoje teritorije već je od njega napravio omiljenu igračku.

Milošević je iskusno, onako kako je samo on umeo, igračkicom lupao kao zvečkom. Lupao i lupao i na kraju je olupao. Ne bih ja sada pisao o svemu onome što se dešavalo unazad 50 i više godina, iako bi možda trebao jer svest i pamćenje ovog mog, srbijanskog, naroda nadasve je jako kratka. To bih ipak ostavio istoričarima jedne i druge strane. Oni će to najbolje da udese.

Ja bih opisao osećaj koji sam imao dok sam te letnje večeri do kasno u noć gledao i slušao predstavnike naroda i La presidente BoTu kako se jebeno dobro zajebavaju u Parlamentu Srbije. Ne mogu vam opisati gađenje koje sam kao građanin Srbije imao dok sam posmatrao La presidente Srbije koji je, obraćajući se onim dupeglavcima u Parlamentu, počeo da nabraja stranke iz kojih su isti. Nisam mogao da verujem da se jedan tako lepo podčešljani i uštirkani lepotan nije pre nego se usudio da ih nabraja, podsetio da u parlamentu ima 22. stranke od kojih je 14 u Vladi njegove tvorevine, Belke Cvetkovića. Još se gosin BoTa naljutio što su mu pojedini nabacili da ih nije pomenuo. Diskriminacija? Neee. Glupost. A onda je usledila prazna priča umiljatim i isprekidanim tonom kako to smao on ume. Mnogo je pričao, a ništa nije rekao. A da! Pomenuo je da sve što se dešava "dole" mora da se dešava mirno jer njemu više ne pada na pamet da se izvinjava za tuđa sranja.

Mučnina je počela da mi se javlja još dok su pojedini "narodni poslanici" ispljuvavali hvalospeve o sebi i svom mukotrpnom zalaganju za dobrobit srbijanskog življa na Kosovu. Posmatrajući Tomu i njegovu poluzbunjenu i tužnu facu stekao sam utisak da je čovek u gadnom problemu jer je tokom svog izlaganja izgleda vlažno prdno i sada ne zna šta mu valja dalje činiti. Velja Selja je znao i bolje da priča kada je nacirkan. A govorancija Belke, Jeremića i Šutanovca je više nego zevzečenje likova poput Gazmena Džoganija na "večeri" kod Ivana Ivanovića. Sve ono što su rekli te večeri pas s maslom ne bi progutao, ali mi jesmo. Tako ispade da i mi u Srbiji možemo s ponosom da kažemo "Yes We Can!".

Za sve to vreme u isčekivanju deklaracije br. (nepoznat) o Kosovu (i Metohiji), sluđene i zbunjene narodne mase na graničnim prelazima kojih nema, a ima ih, pravile su žive zidove i barikade oblika krsta, pravoslavnog valjda. Deklaracijom, kakvu samo dupeglavci znaju da sastave i usvoje, "blokatori" su dobili podršku, samo što se ne zna za šta. Sada još više zbunjeni i još konfuzniji, građani između Srbije i Kosova, negde na granici, brane uz pomoć krstača i koje čega, ono što su još davnih dana izgubili njihovi vladari i prodali njihovi sunarodnici.

I za čije babe zdravlje se sve ovo već vekovima dešava napaćenom Ilirskom i Slavenskom narodu, pitam ja vas. Doći će dan, ili možda neće, kada će ove dve zemlje sedeti za ovalnim stolom Evropske Unije i pitati se "Koj nam je sve ono trebalo?". Do tada nam preostaje da uživamo u igrariji i da se, naravno, igramo.

CRO Vs. SRB

Ajme, kao da je juče bilo ono vreme kada su "naši" rokali po Dubrovniku, a "njini" sprečavali egzodus manjina po oluji. Godinama pre toga naši i njini su širili bratstvo i jedinstvo ovim prostorima. Danas, kombinovanjem emocija i pod prismotrom velikog brata, razvijamo partnerske odnose. Pitam se samo kada će partneri početi intezivnije da se sexaju što bi svakako bio rezultat velike ljubavi među "partnerima". Babe su govorile da dvoje kada se vole počinju ličiti jedno na drugo. Ove dve lezbo dame, CRO i SRB, prkose vremenu i sve više liče jedna na drugu. Ako ne fizički onda duhovno.

Šta nam je to zajedničko, a šta nas čini različitima?

Za razliku od Srbije koja je ubila svog premijera iz još uvek nerazjašnjenih razloga ("politička pozadina atentata na premijera Srbije" još uvek je u vlasti i u opoziciji Srbije), Hrvatska je svog premijera "uhitila" u Austriji i očekuje njegov povratak "ljepoj". U međuvremenu Srbija je ostvarila pobedu u World Survivor-u. Davljenjem u slanoj vodi, a zatim i pogibijom Bin Ladena i hapšenjem Milorada Komadinića (bivšeg prijatelja Dragana Dabića) najtraženiji lik na globalnoj političko-bezbednosnoj sceni ostao je Goran Hadžić, el-presidente de Republika Srpska Krajina. Dok su u Srbiji protestvovali zbog hapšenja nekadašnjeg generala vojske RS, Ratka Mladića (alijas Milorad Komadinić) u Hrvatskoj su protestvovali zbog osude hrvatskog generala Ante Gotovine. Ni meni nije jasno zbog čega je Gotovina osuđen kada se zna da je učestvovao u narodno oslobodilačkom domovinskom ratu u kojem je Hrvatska dobila, a Srbija izgubila teritorije definisane Versajskim sporazumom.
U odnosu na Hrvate koji su odavno prestali da prebrojavaju žrtve Jasenovca, Srbi (tačnije akademik Dobrica Ćosić i nekoliko njegovih drugara) i dalje prebrojavaju žrtve Srebrenice. Nekako stičem utisak da se uloga SANU u novom milenijumu nije izmenila i da tvorci nekadašnjeg "Memoranduma" i dalje žive u srcima "preživelih" akademika iz Srbije,a i šire. Ono što je sigurno jeste da Dobrica Ćosić, za razliku od Ive Andrića (da li je srbin ili hrvat u to nećem da ulazim) nikada neće dobiti Nobelovu nagradu za "sranja" koja je napisao, a o čemu je skoro govorila i Biljana Srbljanović.
Iako je ispunila jedan od najbitnijih uslova međunarodne zajednice samo da bi ga ispunila, Srbija nije dobila precizne informacije kada će i da li će ikada postati članica EU. Za razliku od Srbije, Hrvatska je jednom nogom zakoračila u EU i ta činjenica opasno dodatno iritira srbijanskog La presidente, BoTu. Srbijanski predsednik, generalno, nema razlog da se srdi već razlog da se ponosi. Zahvaljujući Srbima i njihovoj izdašnoj podršci Vladi premijerke Jadranke Kosor u Hrvatskom saboru, Hrvatska Vlada ostvaruje iznadprosečne rezultate. Prema tome, predsedniče Srbije "vreme je da prestanete da se ponašate!".
Za razliku od "Pevec"-a koji je otišao u stečaj, Maxi je otišao "za Belgiju", a keš od prodaje ovog "trgovinskog kompleksa" se slio i delom na Kipar. To je ono mesto gde je ujkin mali, Mlađa Dinkić, onomad letovao tražeći dokaze za finansijske transakcije pokojne Borke Vućič, a našao "đoku". Hrvatska ima jedan način ophođenja prema biznismenima brokerskog mentaliteta, a Srbija pak drugi, znatno povoljniji za "bizmismene". Ustvari, u Srbiji su najveći biznismeni Dulić, Đilas i Cvetković, a ujedno su i na vlasti i to na "visočijim" položajima. Moram da priznam da ne znam da li je Jadranka vlasnica neke jake firme u Hrvatskoj, ali Sanader je bio maher za te stvari, dapače.
Pohod Hrvata traje i dalje. Nakon što su u svojoj "ljepoj našoj" domovini "okupirali" teritorije na kojima su vekovima unazad živeli Srbi, Hrvati su okupirali "srbijanske krave" u Srbiji. Somborski Somboled je postao zlatan kao "dukat", a Imlek...Uh. Liberalizacija i regionalizacija ali samo u jednom smeru i to u onom "gde može da uđe". Srbija ga retko kada "davala", ali ga redovno "primala" što svojom, a što protiv svoje volje (ovo poslednje nas izjednačava sa bratskom Libijom). Hrvatska ima vanjski dug duplo veći od Srbije dok je Grčka pred bankrotom. To znači da će letovanje u Grčkoj biti najmanje duplo jeftinije nego u Hrvatskoj. Kada se pri tome u obzir uzme i činjenica da smo sa Hrvatima ratovali nekoliko puta u prošlom milenijumu onda Hrvatska letnja reklama "Tako lepa, tako blizu!" može da dobije i srbijanski nastavak "Tako blizu, a tako daleko!".
Baš kao prošlog leta gospodnjeg u Beogradu, građani Splita su ovog ljeta pokazali svetu kako su slični pripadnicima socijalnih grupa u Srbiji. Povorka ponosa u Hrvatskoj režiji protekla je bez lakših povreda milicije i okupljenih. Nije se znalo ko koga tamo "pegla". Repriza u Zagrebu uz jake policijske snage. U Beogradu pripreme teku, a zvezda ovogodišnjeg Pride-a biće kolumnista, pevačica i WTF, Jelena Karleuša. Prošle godine to je bio Čedomir Jovanović, el presidente de LDP.

I mogao bih ja još dosta toga napisati na ovu temu, ali mi se neda. Nosim se mišlju da je potrebno nešto ostaviti i za sledeći put. Povjest jeste puna ljepih trenutaka koji su zadesili ove dve socijalne grupacije na Balkanskom poluostrvu, a budućnost obećava. Hrvati još malo pa potpisali, a Srbi možda, ali samo možda, budu baš kao i Turska, večiti kandidati za ulazak u EU iz koje će, po svemu sudeći, uskoro Grčka izleteti. I tako se vraćamo na onu staru srbijansku umotvorinu "Pre će se ona (EU) raspasti nego što će mi u nju da uiđemo". A šta na sve ovo da kaže izmučena Bosna?

Preko Tarabića do Kleopatre

Crno mastilo na belom papiru. Smešna realnost, uzbuđujuća svakodnevnica i neograničena količina ljudske gluposti rasprostranjena etrom, sažete su u nekoliko rečenica na presavijenom tabaku, više komada. Napisati da bi samo bilo napisano, ne ide. Ipak, u većini slučajeva jeste tako. Netko nešto od svega napisanog i pročita, ali slabo išta od toga ostane u glavama. Da nije ovako kako je možda nam se sve ovo, što nam se događa u novom milenijumu, ne bi dešavalo. Koliko puta sam čuo kako nas nazivaju „narodima“, a mi smo ustvari „socijalne grupacije“ kojima je jedini cilj nekoga zajebati u kratkom vremenskom periodu za male pare. I dok se situacija u regionu stabilnosti i dalje destabilizuje srećni smo što nas s vremena na vreme unutarnje, a i vanjske političke elite podsete na to da nam je svima skupa jedan od vodećih prioriteta članstvo u EU. Nama u Srbiji inozemni vlastodršci upućuju i dodatne upute, a najomiljeniji mi je da nam vize zasigurno neće ukunuti već suspendovati do daljnjeg. A šta bi svega bilo da nas nisu kojim slučajem uhvatili i da je Serge Brammertz kojim slučajem popio koju rakijicu više pre donošenja konačne odluke o našoj, sve više iscrpljujućoj, suradnji sa sudom u ’agu. A uvek sam se pitao tko tu koga jebava, oni nas ili mi nji’?

Posle samo nekoliko meseci od jakog zemljotresa i užasnog cunamija koji je zadesio istočnu srpsku pokrajinu, Japan (znate ono Srbija do Tokija), turbulencije slabijega inteziteta i dalje drmaju regiju. Prema ispovesti bivšeg najboljeg druga Momira Bulatovića, Mila Đukanovića, glavni krivac za podrhtavanje terena jeste socijalna grupa naseljena na delu teritorije nekadašnje Socijalističke Republike Srbije (Srbije bez Kosova, odnosno, Srbije i Fruške Gore). Mladi i nadasve emotivni ministar vanjskih poslova, Vuk Jeremić, pokušao je da ospori ovo ispovedanje na sebi svojstven način uz svoj jebeno nenormalan osmeh, ali mnoge je zabolelo uvo, a i nešto drugo zbog radi toga. Još su davnih dana Tarabići reknuli „Gusle će umuknuti kada dođe vreme cepanja dve državice, koje su svaka za sebe male, a zajedno jedva da su nešto.”.

No, ovo i nije neki problem za nas Srbende. Navikli smo mi da ne optužuju i za ono za šta smo krivi i za šta nismo, a obično jesmo krivi za nešto. Trenutno najveći problem u Srbiji bez Kosova jeste broj žena u parlamentu i ponovno šopingovanje Luke Beograd (tamte za kuku-riku).

Poznato je da je broj predstavnika nacionalnih manjina (gde se pored malih naroda, manjih od nas, svrstavaju i članovi gay populacije, a od skoro i žene) u parlamentu neadekvatan i da eventualno povećanje istog može ugroziti homogenost srpstva u skupštinskoj kantini i sobi za izlaganje i govoranciju. Time bi vele-Srbijanci i dođoši sa koje kakvih čuka (na primer Mr. Palma from I Year*) bili momentalno ometeni u daljem razvoju. Pametne, emotivne i estetski kompovane dame u srbijanskoj politici načinile bi još veću konfuziju u zemlji konfuznih ličnosti. Zamislite još nekoliko intelektualki (oprostite mi, molim Vas, na korišćenju ovog plemenitog izraza u ove svrhe, ali morate imati na umu da je reč „intelektualka“ (ali i „intelektualac“, da se ne vređamo) u Srbiji izgubila svaki smisao) poput meni omiljenih Nade Kolundžije ili Jelene Trivan.
Ajme meni. Zašto se čudim bilo čemu što se dešava u ovoj zemlji seljaka na brdovitom Balkanu? Zamislite, molim Vas, kada je jedan pravnik pripravnik, Branko Radujko, dobio nagradu „Poslovni čovek godine“ za ekspertsko vođenje Telekoma koji bi uspešnije od njega vodila i keruša Mila da je kojim slučajem dobila tu priliku.

Ukoliko po principu „platiš pet, dobiješ šest“ predsedniku i ministru Cvetkoviću uvali Luku Beograd, potencijalni dobitnik ove „prestižne“ nagrade, koju dodeljuje NVO Privredna komora Beograda, zasigurno će biti finansijski mag i „bizmismen“, Milan Beko. Naravno, ja bih svakako među kandidate za ovako veliku nagradu uvrstio i „rtaće iz kićbloa“**. Ono što se dešava/lo oko Luke Beograd je ništa drugo do sprdnja sa polucivilizovanim, polupismenim, nepismenim i otupelim narodom, oprostite, pripadnicima socijalne grupacije u Srbiji. Država je najpre rigidnom privatizacijom firmu poklonila zaposlenima. Nakon toga je ta ista država dozvolila da se ta ista Luka Beograd proda Beku i Mišku i sada ima nameru da je ili uvali nekome trećem ili možda „nacionalizuje“ za velike pare. A zašto? Ma, ne kupuju se stanovi ni po Belvilu (Biram lokaciju! Sprdnja.), a ne da se kupuju stanovi „na vodi“, iako, doduše, još nisu izgrađeni. Sine, idi do reke udavi se. Nemoj mene da daviš.

Koliko god pokušavam da shvatim način na koji funkcioniše socijalna grupa u Srbiji i prokljuvim kada će orjentaciono da dostigne vrhunac svoje gluposti nikako mi ne ulazi u glavu zbog čega su nas još onomad napljuvali Arčibald Rajs i braća Tarabići. „Narod će izglupiti i glupiti sve više i više. Ljudi će omrznuti vazduh i svu božju ljepotu, pa će bježati u smrad. Niko ih neće tamo goniti, nego će oni to sami, od svoje volje, činjeti. Čovek će više vjerovati svom sokoćalu, nego svome prvom komšiji. Otići ćemo neđe na sjevernu stranu, te ćemo pošlje vidjeti kaku smo glupost učinjeli i jopet ćemo se vamo vratiti.” - rekoše naša braća, braća Tarabići.
I ko je onda ovde normalan? Ovo bih, obzirom da su Tarabići davno umreli, morao pitati Kleopatru.


* On Serbian-English language „I Year“ is meaning for Serbian town Jagodina something like „New Now“ for Novi Sad.
**vidi istoimeni text autora ovega texta

Povratak u budućnost preko Vardara

Protiv Cece Ražnatović podignuta je optužnica, a Vojislav Koštunica i dalje slobodno šeta beogradskim ulicama i nikome ne govori ni reč o političkoj pozadini atentata na premijera Srbije Zorana Đinđića. Lažem! Pričao je Žući dok je ovaj blenuo u kuje po Tašmajdanskom parku. Ali sve to nema nikakve veze sa mojom zvanično nezvaničnom posetom Skopju.

Nije problem to što nam se motor pregrejao u kasnim noćnim satima na putu za Skopje niti to što smo se, usled prestanka rada grejanja, umalo pokočili u kolima. Problem je što smo zakasnili na rođendansku VIP žurku poznate makedonske glumice na kojoj je bio prisutan skoro ceo makedonski jet set.

Tih par dana toliko sam bio očaran onim što sam video u Skopju da me je vest o zemljotresu i cunamiju u Japanu potpuno zaobišla. Šetao sam bivšom Ulicom Maršala Tita i uživao u modernoj neusklađenosti. Toliko nesklada na tako malom mestu nisam video još od posete Tirani. Čak i ideja makedonske vlasti o izgradnji nekakvog antičkog Skopja me je fascinirala. Znate, ja sam mislio da "Skopje ima mikro klima, hladni leti, topli zima", a ne gomilu klimavih mikro mozgova na vlasti. Pazi molim te, antičko Skopje i još 2014 godine. Odiseja 2000. Skopje 2014. Stekao sam utisak da je nenormalno bacanje para na izgradnju onolikog i onakvog "hrama", kao i statue Aleksandru Makedonskom i još poneke antičke kućice i figurice, zapravo želja premijera Makedonije, tačnije premijera Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije, Nikole Gruevskog, da oživi sećanje na svoga deku koji je, kako sam saznao, bio Grk. Ova perverzija vlasti će građane Makedonije koštati više od 100 miliona evra. Kinta dolazi malo iz budžeta, a malo od MMF-a. I dok izgradnja antičkog Skopja 2014. uveliko traje autobusi koji saobraćaju Skopjem su iz doba kada sam ja išao u osnovnu školu, a to je bilo početkom osamdesetih. Skoro pa "antičko doba".

Moram priznati da Memorijalna kuća Majke Tereze u Ulici Maršala Tita deluje ultra mega moderno u odnosu na sve one stare zgrade u njenom okruženju izgrađene odmah nakon velikog zemljotresa, 1963. godine. S "uklesanim" golubovima kuća samo što ne poleti. Fascinantno je da turistička tura u privatnoj režiji može da bude i smešna. Najpre u ulici u kojoj je smeštena "gajba" Majke Tereze, Ulici Maršala Tita (više se ne zove tako, ali plave table s belim slovima i dalje stoje na više mesta duž nje) popijete jednu kaficu, "ekspreso" naravno. Dok blenete unaokolo u opseg posmatranja vam uleti ultra mega moderna kućica s "golubi i krstovi". Intrigantno i interesantno. Ispijete svoj espreso i uputite se ka njoj. Kad ono iza nje veliki tržni centar s "live music". Jebeš gajbu, ionako je ultra mega giga ružna. Idem u shoping. Skoknete do prve banke i ramzenite evroe za denere. Le le. Le le. Za novčanice “s mostovi” dobijete novčanice na kojima ima više ikona nego što ih ima u makedonskim crkvama. Bu, pu Sotono, aj u vodu!
Ono što me posebno fasciniralo u Skopju jesu konji. Zagreb ima “konja”. Beograd ima “konja”. Skopje ima “konja” i to dva. Jednog jaše Goce Delčev, a drugog Dame Gruev. Extra.

Umalo da zaboravim. Te noći kada smo ulazili u Skopje zapazio sam veliki krst negde na brdu iznad Skopja. Bio je sav osvetljen baš kao toranj na Avali. Pomislih koliko li su srećni bili, kada su ovuda prolazili, pukovnik Amfilohije Radović i major Pahomije. A onda iznenada, kraj naših kola, na starom, antičkom mostu, prođoše dva ogromna lava. I opet, s tim što sam im sada video samo zadnjice. Četiri lava. Krstovi, golubi, ikone…antika. Čista antika.
Stanovnici Skopja su me posebno oduševili. Zaista sam se osećao kao da sam u Nišu (ne zbog toga što je Skopje veličine Niša). Ljubazni neki ljudi i nasmejani. Negde sam čuo da su „antički“ Makedonci u Skopju nacionalistički nastrojeni zbog nacionalističke vlasti, ali ja nisam stekao takav utisak. I za moje sugrađane govore da su nacionalisti zato što “gotive” Tomu, Putina i Mladića. U krajnjem slučaju da li bi Makedonci podigli onako “lepu” kućicu Agnes Gondži Bojadžiji da su ultra nacionalisti? Ne veruvam.

Iako je mali grad, Skopje ima dušu. Ima i McDonald. Ako me pitate da li bih ponovo otišao u Skopje odgovor bi svakako bio pozitivan. Nekako sam se, pretpostavljam zbog nedovršenih radova, osećao polu antički, polu srbijanski. A i istina je da Skopje ima mikro klima i da ga sakam.

Na kafi kod Gaddafija

Još davne 1969. godine kada sam zajedno sa Egipatskim predsednikom Gamal Abdel Nasserom sedeo na kafi i grickao rahatluk s orasima preliven medom sećam se da nam je prišao neki špikljoguzan sa beretkom na glavi i u vojnoj uniformi sa sve kravatom okolo vrata. Bilo je to neposredno pošto je Libijski kralj Idris svrgnut s vlasti i proteran u Egipat. Na prvi pogled pomislih da je Tito doputovao u Kairo i da moramo bataliti ispijanje pete kafe tog sparnog i sunčanog septembarskog dana, ali nije bilo tako. Bio je to dvadesetsedmogodišnji lider revolucije i narodski, bratski vođa Libije, pukovnik Muammar Abu Minyar al-Gaddafi. 'Bem ti lebac, bio je baš onakav kakvim ga je Broz opisao. Savio sam se od smeha. Nasser me predstavio. Mislim da je u trenutku kada je ustao i prdnuo. Predpostavljam da mu se od tolike kafe i rahatluka prosto prisralo. Gadafi i ja smo se izgrlili i izljubili kao da se znamo jako jako dugo. Bio je to početak prijateljstva između dva čoveka i dve zemlje, Srbije i Libije. Nije prošao ni minut Nasser je otišao da sere.

Nastavak texta sledi u danima agresije na Libiju na www.tacno.net.

Posao za experte

Lepo vreme sa dosta sunčanih intervala poslednjih nekoliko dana donelo je i lepa dešavanja u skladu sa stanjem u kojem se kao građani banana republike nalazimo skoro više od...više ni sam ne znam koliko godina. Kandidat za ministra zdravlja je bivši ministar odbrane. Dobili smo i novu „Demokratsku Opoziciju Srbije“ okupljenu oko Tome grobara. Nakon velikog mitinga „naprednjaka“, pored poskupljenja brašna i ‘leba, izvesno je i poskupljenje stiropora. Podršku „znanstvenim radnicima“ u štrajku dali su i zdravstveni radnici pojačani „plavcima“. Belkina vlada se našla u “sendviču”. Pritišću je sa svih strana. Sve u svemu, lepeza divnih dešavanja u zemlji seljaka na brdovitom balkanu.

Samo nekoliko dana nakon što je konačno podneo ostavku na mesto ministra zdravlja u vladi Republike Srbije, Tomica Milosavljević je dobio jedinstvenu priliku da ekskluzivno na prvom kanalu javnog servisa Srbije objasni građanima kako je on ustvari „žrtva“ reforme zdravstva, a ne svi oni koji su stradali u danima njegovog osmogodišnjeg ministrovanja. Bilo je to pravo “raspakivanje” i prilika za okupljanje „drugara“ (poput gos'in Trebješanina koji se još samo u heklanje ne razume) čiji su hvalospevi ministra predstavili kao mesiju, nešto najbolje što nam se kao narodu desilo u skorijoj istoriji. Nakon ispovesti svog kolege, expertska grupa njih 17 i kusur (vremenom su postali experti za mnoge stvari) saopštila je građanima, sa dosta entuzijazma, da će upražnjeno mesto u vladi koje pripada njima i samo njima, zauzeti novi, penzionisani i stariji gospodin sa dosta radnog iskustva. Tako je kandidat za ministar zdravlja postao bivši ministar odbrane, Zoran Stanković.

Baš u tim retkim trenucima radosti (ne)korumpirani zdravstveni radnici, ohrabreni podvigom „prosvetara”, odlučili su da stupe u štrajk. Istovremeno u KCS “panduri” su uhapsili dvojicu njihovih kolega zbog primanja mita. Već dugo je u Srbiji Hipokratova zakletva izgubila svaki smisao. Nekako mi onda bude i žao tih „zdravstvenih radnika“ jer ako krenu da ih hapse po koje kakvim zdravstvenim ustanovama teško će ostati iko kome će moći da povećaju plate. Međutim, možda i ne bude tako jer sada kada su u štrajk ušli i „panduri“, zdravstvene radnike možda neće imati ko da hapsi. Međutim, iako su prvi otpočeli „sezonu štrajkova“, „prosvetari“ nikako da se dogovore zbog čega su ušli u štrajk. Posmatrajući lidere njihovih mnogobrojnih sindikata čovek bi pomislio da nisu normalni i da im pod hitno treba oduzeti pravo da bilo koga uče. Sve u svemu razjedinjeni sindikati Srbije nastavljaju štrajkove, tu i tamo.

I dok sva ova dešavanja predstavljaju jak spoljnji pritisak na Belkinu vladu (Cvetković koji je od dana kada je postao premijer do danas potpuno pobeleo), međusobna „pritiskanja“ unutar vlade ne jenjavaju. Dan nakon što minister je Dinkić saopštio da je “Vlada izgubila autoritet”, funkcioner Ujedinjenih regiona Srbije iz G17+, Veljko Senić (nema s kim se taj nije ujedinio) je izjavio da je “Vlada izgubila autoritet”. Interesantno. Pominje se i nekakva ostavka premijera kojem su od tolikog pritiska izašli i hemoroidi. Čak je i lider liberala, Čeda Jovanović, stao u red sa Tomom, Veljom, Vulinom i Milankom Karić u nameri da zajedno “poguraju” prevremene parlamentarne izbore, a razlog je “bezidejnost vlade”. A ja sam mislio da je to zbog prisustva poltrona u vladi. Po svemu sudeći će doći ili do „kozmetičke“ rekonstrukcije Vlade ili do novih prevremenih izbora u Srbiji. Potpuno je svejedno šta će se desiti prvo jer, kako stvari stoje, sve će manje više ostati isto.

Dok zagrevanje pred marathon traje, inflacija polako ali sigurno topi zamrznute zarade građana, a revizori šamaraju javni sector i državnu administraciju. Kako oni to dobro i temeljno rade najbolje govori izjava bivšeg direktora Kolubare, Dragana Tomića koji tvrdi da revizije poslovanja za vreme dok je on bio direktor “nisu utvrdile propuste u radu ovog rudarskog basena”. Nije mi samo jasno zbog čega se Brankica toliko trudi da preko Insajdera objasni narodu “prevaru veka” kada je sva ta krađa bila potpuno legalna.

Znate, posmatrajući šta se sve dešavalo i još uvek dešava u ovoj zemlji seljaka u poslednjih, više ni sam ne znam koliko godina, stičem utisak da je za stvaranje ovakvog stanja u zemlji zaista trebala sposobnost i umeće experata, a mi smo ih, brate, imali.

ZAKUCAVANJE

Samo nekoliko dana nakon pompeznog „zakucavanja“ pobede i trijumfa srbijanskog tenisera Novaka Đokovića na Australian Open-u u Melburnu, otpočela je velika sezona „zakucavanja“ u Srbiji. Mi srbi smo poznati po tome što znamo da ga „zakucamo“ prvenstveno sebi ali i drugima. I taman kada pomislih da smo kao narod usavršili ovaj „pokret“, iznenadi me inovativnost mojih sunarodnika, građana/ki Srbije. I uvek se ispočetka prijatno iznenadim i istovremeno prenerazim. Iskoristiću ovu jedinstvenu priliku da Vama, svojim vernim čitaocima, predstavim svoju listu 10 naj zakucavanja u „modernoj“ Srbiji, budućem kandidatu za članstvo u EU, u poslednjih nekoliko meseci.

Deseto mesto pripada ministru Škundriću. Nakon emitovanja još jedne od „priča“ u serijalu „Insajder“ B92, ministar je pokazao da ima neke zajedničke osobine, kao i većina ministara u Vladi "Belke", sa ex predsednikom SCG i ex premijerom Srbije, Vojom Koštunicom, a to je „neobaveštenost“. Još jedan primer „ministrovanja“ u Srbiji. Žalosno je što se naša vlast, baš kao i građani Srbije, informiše putem medija. No, dobro je da se Škundrić informisao na vreme tj. pre nego što je ugledao plakat kojim je oblepljena „prestonica“ Kolubare, Lazarevac. Radi se o plakatu na kojem „stoji“ rečenica „Uključi mozak, isključi B92!“. Bojim se i za zdravlje Koštunicinog kadra, Dragana Tomića. Nije mu lako bez obzira što ne znamo koliko je "težak". Uh...zakucavanje.

Deveto mesto pripada još jednom Koštunicinom drugu, DB-ovcu i „punačkom“ generalu ex VJ, a i VS, Aci Tomiću. Nakon (ne)obraćanja „Specijalnom sudu“ u procesu „Đinđić“, marta 2007. godine (nisu znali gde živi u tom trenutku), Aca Tomić je pre par dana priveden (pronašli su mu adresu stanovanja) na saslušanje i ubrzo nakon toga pušten obzirom da nije mogao da se „seti“ gde se krije najtraženiji 'aški (kako bi to rekao Rasim) optuženik za ratne zločine na ovim prostorima, đeneral Ratko Mladić. Uh, al ih je zakucao.

Mesto br. „(n)osam“ pripada borcu za "opstanak" Luke Beograd (otplovila), borcu za očuvanje platana (posečeni), bivšem saradniku Zorana Đinđića (ubijen), dramaturgu Čedomiru Jovanoviću. Dovoljno za zakucavanje.

Sedmo mesto pripada ministru Svetozaru Čipliću. Samo nekoliko meseci nakon kritike upućene na rad ministra,a zatim i ostavke državnog sekretara, Marka Karadžića, ministarstvo ovog „sjajnog ministra“ napustio je i njegov pomoćnik, Petar Antić. Antić je svojom izjavom u emisiji „Kažiprst“ B92 ponovio ono što je onomad rekao i Mare, a to je da je „ovaj“ Čiplić niko drugi do običan neradnik i neprofesionalac i optužio istog za nepotizam i nesavesno, ali svesno rukovođenje finansijama ministarstva. Pobogu, zar “otvarača” Parade ponosa u Beogradu tako nagrditi. Kakvo zakucavanje.

Šestica pripada ex grobaru i ex radikalu, demokratskom naprednjaku Tomi Nikoliću. Nastao kloniranjem od levog jajeta Vojislava Šešelja, ovaj dugogodišnji borac za Veliku Srbiju i član Vlade Srbije u vreme "onoga pod lipom" u Požarevcu gradu (ako je uopšte tamo), rešio je da uz pomoć „bageriste“ iz Čačka, magistra Velje Ilića, promeni Srbiju i istu uvede u Evropsku Uniju sa sve "govedinom". Zajedno sa svojim „saradnikom“ punijih usana (stalno vlažnih zbog čestog oblizivanja), Aleksandom Vučićem, rešio je da 5. Februara zada konačan udarac vlastodršcima u Srbiji. Nakon uspešnog „skupljanja“ kamenica po Beogradskim ulicama od strane „nezaposlene omladine“ u akciji „Parada ponosa“ prošle godine, sledi akcija „Napred sa „novom“ i „naprednom“ Srbijom“ čije trajanje nije određeno, a po svemu sudeći biće okončano smanjenjem broja poslanika u „glasačkoj mašini“. Biće to sjajno zakucavanje.

Mesto broj „pet“ pripada najboljem slušaocu, šetaču, bivšem novinaru i bivšem novopazarcu, lovcu na Hadžića i Mladića, ministru Rasimu Ljajiću. Samo nekoliko dana pošto je medijima saopštio da se „umalo“ razboleo nakon „priča“ u Leskovcu, nastavljajući dalje svoje putešestvije po Srbiji, ministar Ljajić je javnost „oduševio“ vešću da se povlači sa mesta ministra (koj put, more?), a svoju političku karijeru nastavlja stranačkim aktivizmom. Meni se nekako čini da ovaj „lik“ svoje trenutno „mesto“ ministra i tek kako koristi upravo za promociju sebe i svoje stranke. Ovako učestale posete gradovima Srbije na račun poreskih obveznika i sučeljavanje sa jadnim i gladnim poreskim obveznicima, bez adekvatne reakcije „resornog“ ministarstva na prikupljene probleme na terenu, u najmanju ruku liči na predizbornu kampanju jednog srbijanskog "socijaldemokrate". Zakucavanje.

Četvrto mesto zaslužno pripada „prosvetarima“. Ovi školovani i učeni ljudi tokom poslednjih 20 godina tranzicije ako su išta naučili decu u Srbiji to je kako se (ne)zakonito štrajkuje. Ko o čemu kurva o poštenju, vojnik o skraćenju, a „prosvetari“ o većim platama i to, ako se može, za oko 25%. Došlo je krajnje vreme za „malu“ rokadu. Obzirom da je školstvo u Srbiji katastrofalno i da deca iz škola izlaze znatno nekulturnija i gluplja no što su u iste ušla, najbolje rešenje za „novonastalu“ situaciju bi bilo: „prosvetare“ zaposliti za kasama u Delta Maxi, a istovremeno „kasirke“ i „magacionere“ postaviti na njihova mesta u školskim učionicama. Sve bi manje više ostalo nepromenjeno s tim što bi budžet bio rasterećeniji. Ministar Obradović bi lepše spavao i manje opterećivao svoj poluzakržljali mozak, ex Maxijevi radnici bi „pevali“ za plate koje bi primali od „države“, prosvetri bi nastavili da štrajkuju u „novom okruženju“ i novonastalim okolnostima, a Vlada bi „stalni“ problem „štrajkova“ prebacila Miškoviću da se on sa njim jebava. Zakucavanje.

Treće mesto pripada hirurgu za životnu sredinu, magu srbijanskog “biznisa” i ministru koji redovno posećuje koncertna dešavanja u Beogradu, Subotičaninu, Oliveru Duliću. Samo par nedelja pošto je “Pištaljka” objavila sa koliko i kojim “vladinim preduzećima” iz Subotice i okoline posluje Dulićeva “kompanija”, minister je optužen i za preterano spremanje Srbije. Pored toga što je “očistio” i dalje jako prljavu Srbiju, Dulić je “pročistio” i njen budžet za oko pola miliona evra. Sića, ali i dobro zakucavanje.

Drugo mesto pripada Zoranu Bulatoviću, predsednik Udruženja tekstilnih radnika Novog Pazara. Nakon što je sebi odsekao prst tokom štrajka u aprilu 2009. godine u Tekstilnom kombinatu Raška, ovaj smeli “borac” za prava radničke klase u “privatizovanoj” Srbiji, u znak solidarnosti sa svojim istomišljenikom Haklom Društincem, sebi je zakucao esker u ruku prekrivši ga pamučnom maramicom "paloma". Inteligentno odsecanje, a zatim i zakucavanje. Odgovor ljudi iz resornog ministarstva Rasima Ljajića (to je onaj što šeta po Srbiji i sluša tužne priče građana) poručili su štrajkačima iz Iskra metala da mogu da ga "duvaju"! Duplo zakucavanje.

I na kraju prvo mesto pripada sada već bivšem ministru zdravlja i mom omiljenom liku iz grupe onih koji nas već godinama karaju sa 17 i plus, Tomici Milosavljeviću. Nakon punih 8 (i plus) godina, ovaj „izuzetan“ stručnjak (ekspert bre!) i doktor medicine, srbijanskoj javnosti poznat kroz mnogobrojne reformske poteze, napustio je političku „scenu“ Srbije za samo 2 (i plus) minuta navodeći da to čini iz „duboko“ ličnih razloga. Da li su to možda Natalija Tešić, devojčica stara 16 meseci, stradala zbog loše dijagnoze doktorke u Domu zdravlja, četrnaestogodišnji Dalibor Havlek iz Rume umro nakon loše urađene gastroskopije, trogodišnja Anja Grahovac iz Beograda umrela nakon operacije oka, devetnaestogodišnja Jelica Radović umrla nakon operacije čukljeva, dečak koji je umro posle operacije krajnika ili beba umrla posle operacije od sepse? Odgovornost? Savest? Ma kakvi. Taj nije imao i nema savesti.
Priznanje srbijanskom zdravstvu, ovaj sada već bivši minister u Vladi Srbije, “predao” je prošle godine u Minhenu nakon uspešno obavljene operacije diskushernije. Nadam se da niste zaboravili i slavno “izvinjenje” novinarima zbog svog nedoličnog ponašanja u "odnosu" sa njima, kao ni nabavku “velikog broja” vakcina za borbu protiv "svinjećeg gripa" koje ste “zamalo” mogli da dobijete za Dž u Maxiju uz račun dobijen kupovinom artikala u iznosu preko hiljadu dinara. Svojim mnogobrojnim reformskim potezima ovaj lik je za vreme svog mandata “zakucao” zdravstvo u Srbiji. Bravo majstore.

Dakle, nadam se da će se sezona "zakucavanja" nastaviti i da će ovaj, nadasve glup i konfuzan narod, spoznati muke Isusove. Uh, popizdeće pukovnik Anfilohije bude li vid'o ovo "zakucavanje".

by John Pavich

Lakše će se diše

Prosto ne mogu opisati stanje u kojem se, kao čovek, intelektualac i građanin ove zemlje mi Srbije, nalazim. Agonija? Pokušavam poslednjih nekoliko nedelja da napišem nešto pametno, ali nikako da krenem. Počinjem da se osećam kao Mira Marković u danima kada nije mogla da piše svoj dragi dnevnik. Da stanje bude još gore, kroz glavu mi prolaze gomile glupih dešavanja i postupaka politikanata kao i reakcije javnog mnjenja na ono što mu se događa. Ah, znam. Pitaćete me : Kakve su to reakcije javnog mnjenja?. Pa, nikakve. Javno mnjenje postalo je gomila brava koja gleda samo kako nekog da ... (tit). Valjda se ugledalo na svoju vlast ili je možda obrnuto. Šta ono nastade prvo, pile or kokoshka? I kako onda napisati bilo šta pametno?

Jutros mi se desio bliski susret četvrte vrste. Dok sam se kretao vozilom GSP, u kojem je vožnja od nove mi, ove mi godine poskupela za nekih 20%, posmatrao sam narodnu masu kako se ponaša u trenucima kada autobus pristupa stanici. Trka i frka. Metež. Gledam rulju kako trči prema autobusu kao da u njemu vidi spas od nadolazeće apokalipse, a u glavi mi odzvanja onomatopeja mukanja...muuuu, muuu!!! Baš kao goveda kada ih uteruju u štalu. Kao da im je poslednja šansa, trčali su i ulazili u autobus. Oni koji su želeli da izađu iz autobusa morali su to da urade što pre kako ih rulja ne bi u isti vratila. I naravno, oni koji su ušli, a uđu obavezno svi oni koji su naumili da to učine, nisu se raspoređivali proporcionalno broju mesta u autobusu već su se gomilali na vratima u strahu da neće moći napustiti „gnojivu barku“. Haos je nastao već na sledećoj stanici i prenosio se na svakoj narednoj kada drugi „sugrađani“ nisu mogli normalno ući u prevozno sredstvo GSP-a. Ne ispušta se šipka tek tako. A, ne! Bilo je žalosno posmatrati ta lica i njihove postupke. Znate, u Zagrebu nije tako. A ni u Osjeku, ti bogca. Ulazi se isključivo na prednja vrata, a izlazi na srednja i zadnja. Čekali bi ste u redu da bi ušli u autobus, platili bi kartu ukoliko je nemate i zauzeli bi ste slobodno sedeće ili stajaće mesto, naravno vodeći računa da i drugi mogu to isto da učine posle vašeg ulaska. Dok jedni ulaze u gradsko prevozno sredstvo, drugi iz njega izlaze. Skoro kao kod nas u Srbiji samo sa mnogo više stila, etike i estetike. Skoro.
Kako moj mozak radi na neki čudan način odmah sam se prisetio i Sanaderovog odlaska u Austriju. Čuo sam negde da je čovek otišao da kupi zimske gume, a po svemu sudeći vratiće se s lancima. To je uređena država i vladavina prava. I kod nas u Srbiji je isto tako ili slično. Mi smo to pokazali kroz najbolje primenjenu praksu ili ti know-how, kako bi rekla naša braća Amerikanci. Primera radi, rasvetlili smo ubistvo srbijanskog novinara Slavka Ćuruvije. Otkrili smo političku pozadinu atentata na premijera Srbije, Dr Zorana Đinđića. Uspešno privodimo kraju rasvetljenje ubistva dvojice gardista slučajno stradalih u obostranoj vatri pri obavljanju homoseksualnih radnji u blizini tajnog skrovišta generala vojske Republike Srpske, Ratka Mladića na Topčideru. Priveli smo pravdi mnoge ratne zločince uključujući Ratka Mladića i Gorana Hadžića. Pokazali smo da možemo da surađujemo sa zemljama u regionu kroz odnos naše vlasti prema Iliji Jurišiću i Ejupu Ganiću. Naravno, svetu smo pokazali da smo mnogo efikasniji i efektivniji od vodećih svetskih sila. Za razliku od američke vlasti koja je onomad Al Kaponea uhapsila zbog utaje poreza i švedske vlasti koja je onomad Džulijen Asanđa uhapsila zbog seksualnih malverzacija, mi smo, isto onomad, uhapsili Radovana Karadžića zbog neplaćene karte u gardskom prevozu. Uspešnom akcijom “Morava” prekinuto je snabdevalje Srbije “lakim i teškim drogama” dok se na prekidu lanca trgovine ljudima i organima intezivno radi uz pomoć EU-LEXA. Ovim i sličnim postupcima, pokazali smo sebi, a i svetu, da možemo da budemo ono što jesmo i pored toga što, baš kao i ceo svet, znamo da smo niko i ništa. Ustvari, pokazali smo da je i kod nas medicinski “prava linija” vladavine prava.
Srbija i ekonomski stoji bolje od pojedinih zemalja u regionu. Primera radi, imamo najveću projektovanu inflaciju za prvi kvartal nove mi, ove mi godine, od 14,5%. Nema usluge, a ni artikla koji nisu u novoj mi, ovoj mi godini, poskupeli u proseku od 5 do 35%. Na globalnoj listi konkurentnosti sve smo bliži navećem broju. Bili smo 90 i treći, a sada smo 96-i od 139. analizirane zemlje sveta. Uspeli smo da spoljni dug zaokružimo na 25 milona evra. Dok su cene svega i svačega rasle, uspeli smo da plate tokom cele prošle godine održavamo zamrznutim bez obzira na vremenske uslove, a to planiramo da nastavimo i u ovoj godini. I dalje smo prvi u regionu po broju zaposlenih u državnoj administraciji i javnom sektoru, a i najbolji smo po broju „efikasno“ sprovedenih privatizacija.

Da smo na reformskom kursu ukazuje i reforma u PTT uslugama. Ona je otpočela zahtevom upućenom građanima, a i građankama, za pribavljanjem novih, europskih poštanskih sandučića. I reforme u „saobraćaju“ se nastavljaju. Pored novih guma i novih pakovanja prve pomoći u novoj godini morate da nabavite i nove auto-tablice, nažalost bez žutih zvezdica raspoređenih u krugu. Da smo zemlja koja poštuje evropske vrednosti, a time i liberalizaciju trgovine, ukazuje i uvođenje dvojnih akciza na benzin. U Srbiji je i benzin takođe postao odlika prestiža. Nije sve jedno da li kosristite domaće ili „svetsko, a naše“ gorivo. Čak se i Dijana Dimitrijavić morala konsultovati sa EU organizacijama u Srbiji da li je donela ispravnu odluku i u skaldu sa evropskim standardima. Znate, mi se uvek konsultujemo posle donošenja važnih odluka i to samo onda kada nas "uvate".

Nikako mi ne ide u glav kako to da ovi iz evro unije ne vide da mi, narod Srbije, skupa sa svojim predstavnicima vlasti, istinski i iskreno želimo da postanemo deo evropske unije naroda i pored činjenice da smo svesni da smo geografski, već vekovima, deo Evrope.

Eto, koliko smo efikasni i efektivni pokazali smo time što smo najveći deo posla, gore navedenog, kao narod obavili pre ulaska u Srpsku novu 2011. godinu tako da nas u Srpskoj novoj 2011. godini očekuje malo noviteta. Dakle, sve u svemu, lakše će se diše.