Penzioneri: zadovoljni glasači ili siromašna raja?

„ Penzije su već niske i više nikada ne mogu biti dovedene u pitanje.“

Još početkom 2011. godine, na prvim borbenim linijama u pregovorima sa MMF - om, nekadašnji potpredsednik Vlade Srbije, Jovan Krkobabić je konstatovao da penzioni sistem u Srbiji nema potrebe menjati, da je jako dobar i da ga je potrebno samo unaprediti. Danas, jedna nova, reformska Vlada, razmatra uvođenje totalno nepopularne mere kojom bi penzije bile smanjene između 10% i 25%. Šta je zajedničko za obe Vlade, Dačićevu i Vučićevu? Plitko, mogao bih reći imbecilno, pristupanje teškim problemima duboko komirane srbijanske privrede.

Sasvim je sigurno da postojeći penzioni sistem, koji funkcioniše po modelu „pay-as-you-go“, ne može opstati  u dužem roku. Ogromna stopa nezaposlenosti, pojačani demografski rizici, zabrinjavajući demografski racio i impotentna privreda nikako ne idu naruku jako velikom broju penzionera. Stalno „ dopunjavanje “ budžeta i neinteligentno korišćenje raznoraznih „ aranžmana “, a u cilju održavanja socijalnog mira, nanose ogromnu štetu „ budućnosti “ Srbije uz trajne posledice po istu. Penzioni sistem, kakav je na snazi, mogao je nesmetano funkcionisati 60 - ih i 70 - ih godina prošlog veka. Tada je na jednog penzionera dolazilo oko šest zaposlenih. Danas, kada na jednog penzionera dolazi nešto više od jednog zaposlenog potrebno je pristupiti racionalim i hrabrim odlukama. To svakako nije „ udarac “ na penzije.

Smanjenje penzija možda jeste potrebna, ali nije dovoljna mera. Čak i kao takva ona ne sme podrazumevati linearno smanjenje penzija. Potrebno je, i dovoljno, pristupiti ozbiljnoj reformi penzionog sistema. Trenutni penzioni model, neophodno je zameniti sa " fully-funden " modelom (individualno finansiranje upravljano od stane relevantne privatne kompanije ostvarene u ovoj oblasti uz davanje garancija države i stvaranje odgovarajućih polaznih olakšica za građane). Takođe, Srbiji je neophodan potpuni zaokret u sprovođenju tranzicije. To podrazumeva duboke i korenite reforme: mikroekonomske reforme, institucionalne reforme, giljotinu propisa i regulatornu reformu, reformu zakonodavstva, sprovođenje koncepta „ dobre vladavine “, reformu obrazovnog i zdravstvenog sistema, promenu monetarnog modela i privatizaciju javnih preduzeća.

Milošević je godinama vladao zahvaljujući penzionerima. Beskonačni redovi ispred prodavnica i „ iskopavanja “ po kontejnerima nisu sprečavala najstarije sugrađanje da uvek među prvima budu na glasačkim mestima i glasaju za režim koji nas je sistematski uništavao čitavu jednu deceniju. Danas, sasvim sam siguran, Vučić najjače uporište ima baš među penzionerima (i onima sa „ jednom nogom “ u penziji). To mu daje za pravao da sa njima eksperimentiše na moderniji način od Miloševića. Ono što nedostaje jesu radost i „ sabor “ na Kalemegdanu.

I pored činjenice da se u „ reformskoj “ vladi Aleksandra Vućića nalaze istaknuti ekonomisti poput Kori Udovički i Dušana Vujovića, tranzicioni zaokret nije na pomolu. Štaviše se stiče  utisak da se premijer sve više udaljava od svog ekspozea (dugo sastavljanog uz pomoć nekadašnjih ministara Radulovića i Krstića). Predložene mere za ekonomski oporavak („ bolesna “ štednja, stalna smanjenja primanja, stalna poskupljenja robe i usluga uz mogući rast PDV - a) su kratkog daha. One ne pogađaju suštinu problema, već postojeći sistem održavaju u životu. Smanjenje penzija uz „ rast “ godina staža ( i života ) jednako pogađaju kako mlade tako i stare. Među penzionerima preovladava mišljenje da su oni izgradili ovu zemlju, zaradili svoje penzije i zaslužili da ono što se danas „ rasprodaje “ delom završi u njihovom džepu preko PIO fonda. Sa druge strane, zakonska rešenja Vlade omogućavaju „ starom “ kadru da radi, dok mlade „ penalizuju “ gomilajući ih na biroima. U zemlji „ starih “, u kojoj hara „ bela kuga “ uz neprekidni „ odliv mozgova “, konfuzno stanje stvari odgovara jedino i samo intelektualno osakaćenoj, investiciono kratkovidoj i koruptivno organizovanoj vlasti. 

Zemlja paradoksa

„O, kako je lepo biti glup!“

U zemlji paradoksa, gde uz pomoć tabloida vlada sivilo „izmućkane“ koalicije okupljene oko „progresivnih“ snaga Srbije, najbolje je i najbezbolnije biti glup. Problem nastaje onda kada ste potpuno svesni situacije oko sebe, a pri tome niste moron. Možda, ali samo možda, ovom zemljom hodaju nepismeni i polupismeni ljudi. Možda „žuta štampa“ nije kriva za kreiranje neukusnog medijskog prostora s obzirom na to da „izbacuje“ upravo ono što narod ište. Tabloidizacija Srbije rezultat je našeg žutila. Nedostatak svesti pojedinca i razjedinjenost impotentne opozicije idu naruku političkoj demagogiji naprednjačkog tima. Još kada svemu tome dodamo patetično prosvetljenje pojedinaca, igri nema kraja.

Medijski prostor Srbije krase napumpane tabloidne informacije i iskrene laži vlastodržaca. Ionako sužen medijski postor opozicije, njenom greškom, ovih dana zauzeo je tajni obožavatelj režima 90-ih. Zagovornik nekakve nove političke misli u Srba, g-din Vukadinović je u jednom od medija Srbije, koji izlazi na „vreme“, objavio tekst koji je „ponosna“ opozicija brže-bolje prenosila društvenim mrežama uz providno čuđenje. Zadnje je vreme došlo kada oni kojima smeta politika AV-a mašu pisanijem somborskog filozofa. Koliko god tekst bio dobar, a lagao bih da nije, da li zaslužuje „najviše opozicione počasti“? Zar Vukadinović zavređuje da dobije i delić tako tesnog medijskog prostora razbijene srbijanske opozicije? Onaj koji je podgrevao destruktivnu politiku truta, izjednačavao Đinđića sa Miloševićem, agitovao na štetu evro-atlanskih integracija Srbije i zdušno navijao za „majku“ Rusiju (i prateće subjekte), danas otvara širom zatvorene oči kakvoj-takvoj opozicionoj eliti Srbije, političkoj i intelektualnoj. Izgleda da nismo naučili lekciju petooktobarskih promena i zaboravili koliko nas je koštalo ignorisanje „Šestog oktobra“.

Naš narod kaže da „Vuk dlaku menja, a ćud nikada!“  Teško da je Vukadinović progledao. Njegovo pisanije godinama unazad uticalo je na kreiranje mračne svesti ovog naroda. Poput mnogih nosilaca nekakve nove političke misli u senci Memoranduma iz '86., bazirane na nacionalnoj superiornosti i političkoj demagogiji, Vukadinović je udarao temelje nacionalnoj konfuziji i intelektualnom sunovratu. Tako je, zahvaljujući njemu kao predstavniku nekakve kvazielite, ali i delovanjem impotentnog (ne)vladinog sektora i bahate vlasti pojedinaca iz sadašnje opozicije, kreiran ambijent za povratak „crno-crvene“ koalicije. Zlo je uvek bilo prisutno, samo je menjalo oblik.

Baš kao što je sa jedne strane paradoks veličati „Narodnog heroja“, a sa druge linčovati „Monstruma iz Surčina“, koji se u nijansama razlikuje od generala Mladića, tako je paradoksalno i nelogično opoziciono laskanje nekakvom „prosvetljenju“ Vukadinovića, a nipodaštavanje „muljavog“ truda Vučića u senci Đinđića. Ne mogu i neću amnestirati od odgovornosti nekoga ko je utabavao put onima koji su nas decenijama moralno sakatili. Da li je moguće da tako brzo zaboravljamo i još brže praštamo? Konstantna tenzija izazvana patogenim iskustvima i negativnim emocijama pojedinaca primorava društvo na neracionalno razmišljanje i stalnu „borbenu gotovost“. Ukoliko nema mladih i pametnih ljudi u raznoraznim profesijama, koji će zameniti jalovu i moralno devastiranu elitu Srbije, onda ovaj narod ne zaslužuje priliku da živi bolje. Samim tim ostaće socijalna grupacija zarobljena u istoriji nekada hrabrog i ponosnog naroda, bez bilo kakve mogućnosti da doživi katarzu.

Ovaj tekst je reakcija autora na ponašanje opozicionih „prvaka“ na pisanije Đorđa Vukadinovića u nedeljniku Vreme [1] http://www.nspm.rs/kolumne-djordja-vukadinovica/kraj-pocetka-ili-pocetak-kraja.html

Heroji i monstrumi

"Zbog ovakvog monstruma, žao mi je što smo ukinuli smrtnu kaznu".

Emotivna izjava doktora i ministra, člana vladajuće bulumente „obožavane“ u narodu, a u vezi sa ubistvom devojčice iz Bajmoka, dala je vetar u leđa sveopštem narodnom ludilu. Davno sam konstatovao da smo kao nacija vremenom postali socijalna grupacija prepuna socijalnih patologija i pojedinačnh frustracija. No, čitajući raznorazne komentare običnog sveta, danas sam sasvim siguran da smo teško bolesni. Geopolitički šok, ratovi koje nismo vojevali, sankcije koje nismo zaslužili, bombardovanje koje nismo izazvali i tranziciono siromaštvo doveli su do toga da svet koji nas okružuje, postaje opasan po život. Društvo je postalo opasno po život. Pitam se samo, da li je većina opasnih sa ove ili sa one strane rešetaka?

Čitam u novinama kako je, na nekoj Facebook stranici, prikupljeno preko 150 hiljada potpisa za uvođenje smrtne kazne i setih se 90-ih kada je prikupljeno jako mnogo potpisa za puštanje Kasandre iz zatvora jer, Boga ti, u seriji koju su tada pratile široke narodne mase, dotična bejaše uhapšena. Međutim, ne mogu da se setim da li je ovolika pomama i želja za osvetom vladala nakon pokolja u Srebrenici ili ubistva dvojice mladih gardista na Topčideru. Narodna histerija i opšte ludilo okupirale su etar Srbije. Niko da objasni kakva je razlika između " monstruma iz Surčina " i " narodnog heroja ", Ratka Mladića?

Pekić davno napisa: „Smrtna kazna je moralno protivurečna, jer mi najpre kažemo da je život najdragoceniji čovekov posed, a zatim da smo kadri i to da mu oduzmemo.“ No, Pekić je bio pisac. To nama važno nije. Mi smo Božiji narod. U Boga verujemo. U njega se kunemo. Himnom se na njega pozivamo. Moleban organizujemo i masovno mu se odazivamo. A Bibliju...nju ne čitamo, jer da je čitamo, jednu od deset Božijih zapovesti bismo znali. Ne ubij!

Politikanstvo i političarenje politikanata Srbije odavno je osakatilo institucije mlade demokratije kakva je naša. U nas se Ustav ne prenosi „s kolena na koleno“, već „lomi preko kolena“. Ovde ne važi ona: „ Nije kriv dok se ne dokaže suprotno. “ Strana nam je i ona: „ Ko se mača lati, od mača i strada.“ Kult ličnosti vlada Srbijom. On stvara obožavatelje ispranih mozgova. Snaga jedne nepromišljene izjave običnog čoveka u fotelji ministra, u uslovima siromaštva i sveopšte konfuzije, jača je od svega što smo naučili.  „ Civilizacija koja može programski da se liši nečega na čemu počiva – civilizacija je smrti.“

Ipak, ne može se krivica za „ narodnu histeriju “ svaliti samo na „ empatiju ministra “. Novinari su još jednom pokazali da novinarstvo kao profesija, baš kao i svaka druga u Srbiji, ne postoji. Oni su postali cirkuski zabavljači, kreatori ludila i prenosioci loših poruka. Porodica Jurić prolazi kroz sve ono kroz šta je prošla porodica Ognjenović; medijsko zlo. Iako su sudbine dve Tijane tužne i bolne, ipak im je zajedničko ono što im je porodicama učinio medijski prostor Srbije.

Vlast nam je ponovo pokazala kako je prosto i jednostavno vladati širokim narodnim masama. Neko jednom reče: „ Ovo neće izaći na dobro.“

Veliki post za mačku u džaku

Nakon višemesečne restauracije nekadašnje ruinirane zgrade “Geozavoda” (“rebuilding” je radilo 300 radnika iz 12 kompanija, a sve je koštalo nešto više od 2,5 miliona dolara), Grad je ponovo dobio impresivnu zgradu izgrađenu davne 1907. godine. U njoj je “naprednjačka garda” smestila veoma skupu maketu na uvid polupismenom svetu kao i radoznalom stanovništvu Srbije, a sa ciljem da u narednom periodu “slave Beograd”.

U međuvremenu usvojen je i “kompromitujući” budžet Grada od oko 78,1 milijardi dinara sa planiranih 8 milijardi deficita (uz nasleđen suficit od oko 4 milijarde dinara i “represivne” mere štednje). Smanjena je socijalna pomoć, mesečne markice će imati ograničen broj “vožnji”, broj vozila na ulicama Grada biće smanjen za 27%, “Infostan” će da “naraste”… Ogroman deo novca iz budžeta ide na finansiranje svega onoga što treba da obezbedi otpočinjanje radova na projektu “Belgrade Waterfront”, a to su: pribavljanje urbanističkih planova, studija, analiza, geodetske podloge, infrastrukturnih planova i pripremanje zemljišta za dodelu. Planirano je da se novac uzet iz džepova poreskih obveznika (cirka nekih 200 miliona evra) u naturi vrati kroz izdavanje poslovnog i prodaju stambenog prostora. Od svega ovoga, prema mom skromnom mišljenju, neće biti ništa. No, bez obzira na to, ostaje da znate “ko nosi zvonce, a ko mrči ovce”.

Dakle, iza projekta vrednog, sada već blizu 4 milijarde evra, stoji Muhamed el Abar i “EagleHills”. Ova “kompanija” iz Abu Dabija osnovana je početkom 2014. godine sa svega negde oko 30.000 dolara početnog kapitala. Ima sajt na dve stranice od kojih prva sadrži logo i opciju “klikni ovde!”, a druga neki simpatičan tekst. Prva jača investicija ove kompanije je restauracija zgrade “Geozavoda”, a sledeća je projekat “Beograd na vodi”. Ne treba gubiti iz vida da nam je premijer, u svom prepoznatljivom stilu, odao tajnu da je el Abar humanitarno pomagao i projekat “Obrenovac na vodi”.

Da stavimo na stranu ko i kojim parama gradi “Grad na vodi” i da pogledamo šta se krije iza ove sjajne ideje, jer za sada to je sve što nam se nudi, sjajna ideja. Sakrivena od javnosti jeste činjenica da ne postoje nikakvi planovi, analize i studije izvodljivosti. Ne postavlja se pitanje kapaciteta i načina izgradnje vodovoda, gasovoda, kanalizacije, prečišćavanja voda, saobraćajne infrastrukture i slično. Kada posmatrate maketu, ali i prateće 3D video materijale, stičete utisak da je Beograd grad pored mora, a ne pored reka kojima svakih pet godina (manje – više) nivo vode poraste i do 5 metara. Čak i postojanje marine je više nego smešno. Takođe, zanemareno je pitanje parking prostora. Za planirani poslovni i stambeni prostor neophodno je, prema zakonskim odredbama, obezbediti preko 30.000 parking mesta. Njih na maketi nema! Ako pretpostavimo da su planirani garažni prostori ispod zemlje, gde je onda studija izvodljivosti koja u obzir uzima podzemne vode i stanje zemljišta pored reka? Kako se dolazi i odlazi sa ovog “sjajnog” mesta u Beogradu? Na maketi nema: tramvaja, autobuskih stanica, trolejbusa, niti metroa. 

Ipak, da pretpostavimo, i da se izrade planovi, projekti, analize, studije i slično i da se naprave uslovi za izgradnju “Beograda na vodi”, postavlja se pitanje: “Ko će tu da živi?”. Pre nego sebi date neki odgovor uzmite u obzir da je veliki broj postojećeg poslovnog i stambenog prostora u Beogradu prazan i da je, takođe, veliki broj istog u izgradnji. Za koga je onda namenjeno 1,8 i dva miliona kvadratnih metara prostora na oko 100 hektara zemljišta u Savskom amfiteatru. Planirana prodajna cena stambenog prostora u “Gradu na vodi” je nešto između 2000 i 2500 evra/m2 (istovremeno se od strane druge arapske firme na Novom Beogradu grade stanovi za 400 evra/m2). Čak i da se nekako stvore novi stanovnici grada Beograda (poslednjih nekoliko godina imamo stagnaciju stanovništva glavnog grada), pitanje je: “Gde će ti novi sugrađani da rade i od čega će da žive?”. Uzimajući u obzir: demografske rizike, demografski racio, stopu nataliteta, stopu nezaposlenosti, kreditni rejting zemlje, priliv stranih direktnih investicija, stopu privrednog rasta, izvoz roba i usluga, postojanje političkih rizika i javni dug, opravdano je pitati: “Da li je urađena bilo kakva ozbiljna analiza i studija izvodljivosti za ulazak u jedan ovako obećavajući i spektakularni projekat ?”. Naravno da nije! Potpuno je jasno da se radi o “mački u džaku”, odnosno, obmanjivanju građanstva, a sve u cilju sticanja novih glasova kako bi se uporište demokratske javnosti potpuno rasturilo.

Nastaviće se...

Potpuno pomračenje svesti

Savršeno mi je jasno da smo propustili prvi, a i drugi voz “globalizacije” i da smo time najveći gubitnici. Potpuno je jasno da smo geopolitički nepozicionirani, jer bi smo da nas Putin ljulja, a Merkelova nuna. Istina je i da smo neradnici, jer posla ima, ali su kompleksi i potreba za”luksuziranjem” izrazito jaki. Tačno je da kulturološki i intelektualno, kao nacija, nakon decenijskog nazadovanja, uveliko stagniramo. Jednom rečju, postali smo socijalna grupacija prepuna pojedinačnih frustracija, neetičkog ponašanja, iskrivljenog vrednosnog sistema i potpune konfuzije.To nam nije učinila EU. Nije ni Amerika. To nam je učinio naš ego i vekovna potreba za obožavanjem kulta ličnosti, a po cenu ličnog intelektualnog sakaćenja i moralnog sunovrata. Dakle, da ne uzimam u obzir sve ono što nas “krasi” kao narod poslednjih 25 godina tranzicionizma, i da ne uzimam u obzir političke perverzije u poslednjih 14 godina, nije mi jasno kako nam se ponovo desio spektakl, ovaj put pod nazivom “Belgrade Waterfront” ili popularnije na srpskom jeziku “Beograd na vodi”. Tačnije, kako nam se desilo potpuno pomračenje svesti?

Uvek sam se divio onoj prostoti srbijanske pameti. Jednostavna seljačka inteligencija je krasila ovaj narod. Nisi nikako mogao da mu uvališ “ono” za bubrege. Nisi mogao da ga žednog prevedeš preko vode. Češće su seljaci “šetali” intelektualce nego li obrnuto. Kompletna elita nakon Drugog svetskog rata bila je zamenjena polusvetom i partijskim kadrovima ispranog mozga i nekako je bilo jasno da je jednostavni seljak-čovek mogao da preveje “seljačinu” u odelu sa šeširom na glavi. No, u jednom trenutku i elita je skupila snage i uzvratila udarac. Ispisivanje Memoranduma, a onda i mahanje njime za vreme režima Miloševića, dovelo nas je do ivice mentalne egzistencije (ova druga je nadoknadiva). Narod je tumarao, lutao zbunjen i konfuzan, ali se doveo svesti. Ustao je i borio se. Petooktobarske promene su pokazale da prosta duša može da povrati svest, ali na kratko. Ubistvom premijera i dolaskom “truta”, a kasnije i imbecila, Borisa Tadića, na vlast, nova i moderna kvazi elita omogućila je ponovno sistematsko zaglupljivanje naroda (i narodnosti). U stanju potpune gluposti, slepila i starosti na tron srbijanske političke scene u najgorem mogućem trenutku po nas doveli smo klona kuma Vuka Draškovića (i mnogih na političkoj sceni Srbije), reedukovanog i restartovanog Aleksandra Vučića. Ne samo da smo njega doveli već smo istovremeno (uz pomoć imbecila) skrajnuli Dragana Đilasa i onesposobili Demokratsku stranku na duži vremenski period, potpuno smo demontirali LDP i URS, a DSS uputili na restrukturiranje. Tačno je da smo dobili novo-stare političke opcije kao što su Restart-Dosta je bilo (pokret ex-ministra privrede Dačićeve vlade, Saše Radulovića) i Nova stranka (partija bivšeg Đinđićevog saradnika i ex-premijera, Zorana Živkovića), ali one su toliko male da me podsećaju na pekinezera koji laje u nameri da rastrgne rotvajlera. U ovakvom političkom ambijentu, pod pritiskom ekonomske krize duplog dna i moralnih anomalija, Aleksandar Vučić je napravio sjajan plan da mu mnogi od nas mogu samo zavideti. Naravno, “seljačka logika” koja ga krasi, izuzetan “drama queen” nastup, preterana arogancija i kontrolisana bahatost, iskreno laganje i sjajno savetodavno telo, ovom bivšem Šešeljevom saradniku dalo je mogućnost da nas “rastura” u zdrav mozak. Ono što je meni kao građaninu i analitičaru najsimpatičnije jeste “projekat na vodi”. No, vratiću se na tu temu i posvetiti joj dobar deo pisanija.

Kao PPV u vladi malog Slobe, Aleksandar Vučić je udarao temelje svoje moderne političko-reformske misli. Moglo bi se sa sigurnošću reći da je “pekao zanat” eksperimentišući nad nama, građanima Srbije, i nad političkom elitom (politikantima i populistima, jer mi samo takve gajimo u poslednjih nekoliko decenija – čast izuzecima kojih je jako, jako malo ili ih “nema”). Alex je najpre uhapsio ekonomskog maga Miroslava Miškovića (i pustio ga na slobodu), pokrenuo je pitanje 24 sporne privatizacije (nestalo u prevodu), izboksovao je učešće u pregovorima o statusu Kosova (ovo je malo ad acta ), spasio je građane Feketića i shvatio ono što mnogi pre njega nisu. Shvatio je da mora da iskoristi prednost i zada konačan udarac. Slično se dogodilo i vladi Zorana Živkovića, ali je tadašnja Demokratska stranka bila “mnogo fina” i opterećena unutarstranačkim (ne)funkcionisanjem da im nije padalo na pamet da nekoliko nedelja nakon atentata na premijera raspišu izbore i naprave ono što je samo 10 godina kasnije napravio Aleksandar “hot lips” Vučić. Iako su me mnogi kritikovali da “pišem” gluposti i da od izbora nema ništa, oni su se desili i mnogi su se nakon njih “obesili”. Nakon što se popeo na “mečku”, Alex je stopirao svaku priču oko “kriminalca” Dragana Đilasa, “biznismena” Miškovića, “koferčeta”… i usredsredio se na dva cilja: urušavanje brenda pod nazivom “Demokratska stranka” (do konačnog rasturanja) i jačanje biračkog tela u Beogradu (na vodi). Oba cilja su mi interesantna, ali misija i strategija ostvarivanja ovog drugog su mi fascinantni kako sa aspekta političko-ekonomskih relacija, tako i sa aspekta građanske svesti i odnosa javnog mnjenja prema ovoj farsi.

Nastaviće se…

Ništa nas više ne sme iznenaditi

Potpuno je jasno da je dolaskom dr Bojana Pajtića na mesto predsednika Demokratske stranke ista stekla sve uslove da u svojim prostorijama ugasi svetlo i stavi ključ u bravu. Problem nije samo način na koji je došao, tu gde jeste, već i to što je ovaj vojvođanski demokrata neprepoznatljiv van Vojvodine. Način na koji je lider "autonomaša" došao na mesto prvog čoveka stranke predstavlja sve osim demokratski čin. Grubim kršenjem Statuta od strane „stare garde“, Gordane Čomić, te „omladinskim“ podmetačinama od strane predstavnika „nove generacije“ političara, Dragan Đilas je nedolično pomeren sa mesta na koje je doveden pre nepune dve godine. Sklonjen u najgorem mogućem trenutku za DS, Đilas je platio cenu svoje pomirljive politike i doslednosti. Ovaj čin se svakako grubo može porediti sa politikom Zorana Đinđića i njegovim beskonačnim odlaganjem scenarija za „6. Oktobar“. No,sigurno je da je samo on, Đilas, mogao u ovom trenutku da vodi „opozicionu“ Demokratsku stranku. Analizirajući politička dešavanja u poslednjih nekoliko godina jasno je da se scenario „političkog zaokreta“, dogovoren za vreme vladavine Borisa Tadića, morao ispuniti. Baš iz tog razloga mnogi su sateliti, nekada „počasnog predsednika“ i njegovog druga iz Šapca, kumovali dešavanjima pred održavanje XVIII Skupštine Demokratske stranke. Poražavajuća je činjenica da su se demokrate unutar Demokratske stranke složile da istisnu Đilasa zarad „viših“, bolje rečeno, interesnih ciljeva. Tako su se nekada i sada sukobljene strane unutar DS-a, „nova generacija“ političara i bivši „NDI-evci“, udružili kako bi „pretnja“ bila uklonjena, a „posao“ nastavio da se radi. Problem im nije predstavljao sukob interesa, dupliranje funkcja, kršenje Statuta, negativna selekcija delegata i grubo gaženje demokratskih načela u borbi protiv Đilasa. Vodeći kuolarske priče po budoarima ostvarili su svoj plan zarad lične koristi, na štetu celokupnog društva. Kako onda od ovakvih „demokrata“ očekivati da daju svoj doprinos izgradnji društvene svesti ukoliko sami nemaju svesti, a ni savesti.

Možda članstvo ima pravo da ovakva dešavanja komentariše kao unutar stranačku borbu, ali glasačko telo opravdano diže sidro nakon što mu je lavor ledene vode, od strane demokrata, pljusnut u lice. Ruka pomirenja DS-a koja se pruža „odbeglim“ demokratama, uvijena u priču o nekakvom „demokratskom bloku“, je ništa drugo do farsa, ćiji rezultat treba da bude bolje kadrovanje neke buduće rekonstruisane Vlade Aleksandra Vučića. Zadatak ovog „bloka“ nije borba protiv „tihe diktature“ premijera, već davanje legitimiteta istoj, uz neizbežno izostajanje daljeg bitisanja kadrova SPS-a u Vladi. Oni bi, u tom slučaju, bili zamenjeni „reformskim“ snagama demokratskog bloka. Stvaranje jedne slabe i široke koalicione vlade „nacionalnog spasa“ predstavljalo bi uvod u dugogodišnju degradaciju Srbije koja bi vremenom postala Vučićeva prćija.

Sa druge strane, u ovakvom scenariju ne postavlja se pitanje budućeg delovanja SPS-a, odnosno, Ivice Dačića. Dakle, ako sa jedne strane pođemo od činjenice da je samo nekoliko meseci pre rekonstrukcije Vlade Srbije premijera Ivice Dačića došlo do sukoba između njega i tadašnjeg PPV, te da su, sa druge strane, zaokret u politici Dragana Đilasa i čistke unutar DS zbunile „počasnog predsedika“, doći ćemo do zaključka da je postojao izrazito jak faktor koji je poremetio planove Vučića i Tadića. To je, složićemo se, bio međunarodni faktor. Vodeći spoljnu politiku, te dajući doprinos u rešavanju problema u južnoj srbijanskoj pokrajini, Ivica Dačić je stekao popularnost među evropskim diplomatama. Tako je plan o mogućem sprovođenju scenarija „Sanader“ pao u vodu, a svedočenja pojedinih magova podzemlja prigušena ili dovedena upitanje. Iznenadna gadljivost Borisa Tadića na mogućnost ulaska Dačića u Vučićevu Vladu izazvana je snishodljivošću prema moćnicima, sa obe strane. Zar se moglo i očekivati nešto drugo od nekadašnje „lepše polovine“ DS-a?! Ipak, priča o SPS neće imati tužan kraj jer pored ovako jadne opozicije, oličene u nekakvom demokratskom bloku, Dačić može samo da profitira. Njegov cilj, siguran sam,jeste ulazak u trku za predsednika Srbije na narednim izborima.

No, ne treba gubiti nadu, jer ona umire poslednja. Srbija ima opoziciju. Ona jeste slaba i ne profilisana, ali postoji. Ogleda se u delovanju Nove stranke bivšeg premijera Zorana Živkovića, i Pokreta „Dosta je bilo“, bivšeg Vučićevog ministra, Saše Radulovića. Blok koji bi formirale ove dve „stranke“ mogao bi zadati udarac režimu „tihe diktature“ Aleksandra Vućića. U protivnom, zasebno delovanje ovih političkih subjekata predstavljalo bi „pucanjeu prazno“.