Živ je Draža, umro nije!

Maj, 14. 2015. godine bio je malo do umereno oblačan sa povremenim sunčanim intervalima, ali veoma uzbudljiv dan. Tog dana je komandant četničkog pokreta, Dragoljub Draža Mihailović, rehabilitovan nakon 69. godina od smrti. Odlukom Višeg suda u Beogradu, general Jugoslovenske vojske u otadžbini smatra se neosuđivanim. Proces rehabilitacije koji je započet još s kraja 2010. godine, pratile su burne polemike, česti prekidi i dosta kontroverzi. Nije izostao ni sukob „partizana“ i „četnika“ ispred zgrade Suda u Beogradu. No, i konačna odluka je izazvala oprečne reakcije kako u Srbiji tako i u regionu. Šta je to toliko uzbudilo pre svih domaću javnost?

Iz istorije, koju obično pišu pobednici, učili smo dosta toga o Ravnogorskom pokretu i generalu Mihailoviću. Danas je potpuno jasno da je istorija, tačnije ono što istoričari pišu u različitim zemljama pod različitim okolnostima i na osnovu dobijenih informacija, relativna stvar. No, u procesu rehabilitacije istorija jeste bila polazna osnova, ali ne i ključna za donošenje oslobađajuće presude. Ili bar tako nije trebalo da bude. Draža Mihailović je bio armijski general i načelnik Štaba Vrhovne komande Jugoslovenske vojske u otadžbini, kojeg je general Šarl de Gol odlikovao francuskim Ratnim krstom 1943. i Hari Truman američkim ordenom Legije zasluga poshumno1948., kao simbol rodoljublja i najviših vojničkih vrlina na okupiranom tlu. Takođe, prema pisanju domaćih istoričara tog doba, on je bio i ratni zločinac i saradnik okupatora.

U periodu dok je trajao proces protiv Mihailovića, u Nirnbergu se vodio sličan proces. Za razliku od Nirnberškog procesa koji je trajao skoro godinu dana i koji se vodio protiv 24 lica i šest organizacija mnogo svirepijih od generala Mihailovića, proces protiv grupe ljudi među kojima je bio i general Draža Mihailović je trajao svega 29 dana, bio je veoma ispolitizovan, montiran, bez mogućnosti ostvarivanja prava koja mu je tadašnja država garantovala i bez prava na žalbu. Uzimajući u obzir samo proceduralnu stranu procesa i okolnosti pod kojima je vođen, presuda tadašnjeg suda je bila veoma kontroverzna i kao takva s pravom poništena 69 godina kasnije.

Reakcije domaće javnosti, ali i one iz regiona, pre svega iz Hrvatske, nisu izostale. Dok pojedini ovakvu odluku posmatraju samo s pravne strane, drugi joj dodaju istorijski pečat. Veliki broj domaćih političara, ali i onih iz regiona, potekao je iz doba komunizma i, nažalost, mnogi se nisu ratosiljali gunja iz kojeg su potekli. Posledično, bivši predsednik Hrvatske, Stjepan Mesić, je izjavio kako je nakon ovakvog poteza Beograda moguće očekivati rehabilitaciju lidera ustaškog pokreta, Anta Pavelića. Posmatrajući kroz špijunku istorije, dela koja su činili Pavelić i Mihailović teško je izjednačiti. Ipak, odluka o rehabilitaciji ne znači da Mihailović nije počinio zločine za koje je okrivljen. Sada se postavlja pitanje: šta je sa krivičnim delima koja se generalu Mihailoviću kao vođi Ravnogorskog pokreta stavljaju na teret?

Ono što je zajedničko za procese iz 1946. i 2015. jeste da su bili politički procesi vođeni pod zastavom vladavine prava. Mnogim pripadnicima četničkog pokreta je tokom rata suđeno po „kratkom postupku“. Za razliku od njih, generalu Mihailoviću je kroz promociju tadašnjeg državnog pravosudnog sistema udaren „državni pečat likvidacije“. Sada, 69 godina kasnije možemo čuti da se odlukom o rehabilitaciji Mihailovića „podmeće da je vladavina prava sama po sebi cilj, a ne očuvanje vrednosti slobodnog društva“, te da će ovakva odluka izazvati kako pravne tako i istorijske probleme.

Draža Mihailović je rehabilitovan. Njemu se više ne može suditi jer nije među živima. Odluka o rehabilitaciji je pravna odluka. Doneo ju je Viši sud u Beogradu kao institucija pravnog sistema jedne države  na osnovu dugog i detaljnog pretresa, u senci pristrasnog i montiranog procesa iz 1946. godine. Pravno posmatrano, ovakva odluka je ispravna. Sa druge strane, o „zločinima“ i postupcima generala Mihailovića tokom Drugog svetskog rata konačan i najbolji sud daće istorija. Ostavimo istoričarima da se bave istorijom jer, kao što vidimo, njeno tumačenje ne mora uvek i po svaku cenu da bude tačno.Koliko god se trudili da saznamo istinu ona će uvek, hteli mi to da priznamo ili ne, ostati tamo negde. Srbija ima mnogo većih i dubljih problema od polemika o pozadini i ispravnosti donošenja odluke o rehabilitaciji generala Jugoslovenske vojske u otadžbini.

Stranka d.o.o.

Kako stvari stoje, a ne stoje baš najbolje, čini se da će naprednjaci, uz pomoć nesposobne opozicije, vladati bar još jedan mandat, najmanje. Da se Vučić plaši opozicije više nego što se u svoje vreme plašio Milošević, paušalna je  konstatacija jednog dela intelektualne elite iz kruga dvojke. Današnja opozicija, za razliku od one iz vremena prošlih, ima dva velika problema. Jedan se ogleda u nemogućnosti da se sujetni „vladajući“ subjekti dogovore ko je veća opozicija i bolji lider, a drugi u nemogućnosti da se izbore sa tajnim, ali i javnim izražavanjem saosećanja i razumevanja prema vladajućoj većini i njihovim postupcima.

            Ideja o formiranju nekakvog novog DOS-a, odnosno demokratskog fronta, pala je u vodu onog dana kada je Demokratska stranka, tj. jedan njen deo, otišao u senku. Demokratska stranka, hteli mi to da priznamo ili ne, predstavlja instituciju političkog sistema Srbije. Takođe, kod dela javnosti ona se posmatra kao zaostavština pokojnog premijera Zorana Đinđića. No, legat prošlosti nije samo politika pokojnog premijera, energija i znanje koje je uložio u reforme, već i kohabitacija sa podgrejanom destruktivnom politikom „truta“ kao i istorijsko pomirenje sa nereformisanim ostacima režima 90-ih te stvaranje uslova za okupljanje naprednjaka. Oni koji danas vladaju Demokratskom strankom ne ulivaju dovoljno poverenja građanima Srbije. Menjati Srbiju iz senke, a ne pokazati kako se menjaju stvari na primeru Vojvodine, gde jesu na vlasti,  je više nego providno. Dakle, „institucija“ bi morala napraviti najpre otklon od politike iz perioda 2004-2012. i zaokret u odnosu na svoju dosadašnju politiku. Za to su potrebni novi ljudi i nove ideje. Ne treba otkrivati rupu na saksiji. Ne treba izmišljati toplu vodu. Jednostavno, realno sagledati mogućnosti i kapacitete ove zemlje, definisati ciljeve, ali i iznaći načine za mobilisanje ljudi kako bi se postavljeni ciljevi ostvarili u relativno kratkom vremenskom periodu, jer mi vremena nemamo.

Za ovako nešto, Demokratskoj stranci nisu potrebni sateliti. Njeni koalicioni kapaciteti su jasni, ali oni ne smeju biti iskazani pre, već posle izbora. Demokratska stranka je decenijama unazad predstavljala „politički rasadnik“ u svakom smislu. Njeni najveći brendovi su stranke koje u svom uređenju nemaju trunku onoga što je imala ona, a neke čak više liče na privatna preduzeća svojih predsednika nego na organizovane političke stranke. O kredibilitetu pojedinih lidera ne treba trošiti reči. Bilo kakva predizborna koalicija „demokrata“ i njenih „brendova“ bi bila potpuni faul. Ukoliko su maloletne, i kao takve pobegle od kuće, „stranke d.o.o.“ treba da se vrate svojoj majci. No, ukoliko se smatraju punoletnim, jakim i samostalnim, neka se bore za svoj opstanak na političkoj sceni Srbije ravnopravno sa konkurencijom. Skloniti naprednjake tako što će gomila patuljaka na leđima džina doći na nihovo mesto je moguć scenario, ali ne i poželjan. Tako nešto je uradio i pokojni premijer sklanjajući Miloševića. Znamo gde su ga odveli truli kompromisi i spajanje nespojivog na putu istinske transformacije društva. Danas iz perspektive prosečnog građanina i građanke Srbije dolazimo do zaključaka da su koaliciona okupljanja možda „odradila“ postavljen cilj, ali i napravila  jednako, ako ne i veće zlo od onog u kojem smo živeli ranije. Možda baš zato jeste dobro izaći na liniju fronta, samostalno i hrabro, i pobediti ili nestati sa političke scene. Naravno, koalicije jesu oblik demokratske borbe protiv vlasti, ali onda uslove pod kojima se vodi ta borba treba menjati kroz podizanje cenzusa za koalicije. Tada bi se iskazala volja glasača za koaliciju,  a ne volja koalicije za vlašću.

Ovakva kakva je danas, opozicija može jedino da zaplaši narod koji postaje svestan da, ukoliko se ubrzo neko ne pojavi, a politička scena ne iskristališe, može doći do one tačke sa koje nema povratka. Aktuelnu vlast ne mogu da uklone lideri novo nastalih brendova Demokratske stranke. Ne mogu ni oni koji Srbijom vladaju iz senke. Vlast jedino može zaplašiti kritična masa koja je tihom evolucijom napravila pomak u odnosu na onu iz vremena petooktobarskih promena. Taj pomak je iskazan odlučnošću da se više neće glasati za manje zlo. „Zato je krajnje vreme da aktuelni lideri prestanu sa emitovanjem repriznog programa, pozdrave građanstvo i napuste političku scenu Srbije prepuštajući je nekim novim i modernim liderim. Devedesete godine prošlog milenijuma su iza nas baš kao i politika tog doba. Sklonite se i napravite prostor za neku novu opoziciju.“

Mitingovanje

Zapadno polje Kolubarskih kopova, osunčano prolećnim suncem, samo dva dana nakon spektakularnog okupljanja Srbije na Trgu slobode i dan nakon okupljanja beograđana ispred zgrade Geozavoda, ugostilo je vladajuću naprednjačku bolumentu. Sednica vlade na otvorenom, u čijoj se pozadini nalazi „ono što ima onu ruku da prebacuje“, protekla je baš kao i sve dosadašnje u prvih godinu dana rada, u „neprestanoj akciji“. Međutim, sa druge strane ni „mađioničarima“ nije baš najbolje pošlo za rukom osvetljavanje Srbije.

U pokušaju da upale svetlo, nekadašnji i sadašnji funkcioneri Demokratske stranke shvatili su da iako nisu mogli zajedno u jednoj stranci, mogu zajedno u više različitih stranaka. Sa mitinga u Beogradu poslali su demokratskoj javnosti jasnu poruku: „Mi još uvek ne znamo gde udaramo!“. U prilog ovome najpre ide iznenađujuće hrabra, ali i nepromišljena odluka dva „premijera“ da se sa liderom jedne od stranka d.o.o. pojave pred građane pristigle iz svih većih gradova Srbije. Do jučeračnji posetilac rođendanskih žurki naprednjaka ili jednostavno, Dušan Petrović, našao se rame uz rame sa pokrajinskim premijerom, Bojanom Pajtićem i bivšim srbijanskim premijerom, Zoranom Živkovićem. Kao da ga je sam Vučić poslao. Autogo.

Uspesi su počeli da se nižu sami od sebe. U jednoj od svojih prvih izjava pokrajinski premijer je kazao da je tog sunčanog 25. aprila na Trgu bilo okupljeno oko 30.000 građana i građanki Srbije. Ovakva izjava je najpre naišla na poplavu komičih komentara po društvenim mrežama od strane učesnika mitinga. Tako je jedan od interesantnijih glasio: „Ako nas je bilo oko 30.000 onda je mene bilo oko 200“. Takođe, rečeno je kako su prisutni, što na bini, što u publici, oni koji su protiv vladavine aktuelnog premijera. Nije sporno, ali koliko je poznato pokret „Dosta je bilo“ i Saša Radulović su takođe protiv onoga što radi aktuelni premijer, a nisu bili na mitingu. Moglo se i čuti kako je na mitingu okupljeno „tvrdo jezgro“ elite. Zaista, sjajno je bilo videti Radoša Bajića kako se slika sa ministrom odbrane u senci.

Miting „opozicije“ je dodatno zbunio već dovoljno konfuznu demokratsku javnost. Takođe stvorio je dodatni animozitet prema organizatorima skupa. Teško da je danas ikome jasno ko je opozicija u Srbiji i da li ona uopšte postoji. Reklo bi se da postoje nekakve stranke d.o.o. koje na ovaj ili onaj način simuliraju opoziciono delovanje, ali da postoji jasna i organizovana opozicija, teško. Slaba izlaznost i mlaka atmosfera koja je pratila miting pokazali su da je narodu dosta mitingovanja i političarenja istrošenih lica 90-ih. Takođe, organizovanje okupljanja po scenariju iz 90-ih je postalo neukusno. Politički mitinzi su istrošena priča. U modi su građanski protesti u organizaciji nekompromitovanih ličnosti i „grupa“. Možda je najbolji primer toga okupljanje beograđana u akciji „Pokažimo im patku“  organizovanu od strane inicijative "Ne da(vi)mo Beograd".

Evidentno je da postoji opravdani bunt baš kao i energija potrebna za smenu aktuelne vlasti. Neophodno je tu energiju akumulirati i usmeriti u pravom trenutku. To ne mogu da urade lideri novo nastalih brendova Demokratske stranke. Ne mogu ni oni koji Srbijom vladaju iz senke. U redovima svih stranaka postoje ljudi koji mogu zadobiti poverenje građana i građanki Srbije. Vreme je da aktuelni lideri prestanu sa emitovanjem repriznog programa, pozdrave građanstvo i napuste političku scenu Srbije prepuštajući je nekim novim i modernim liderima novog doba. Devedesete godine prošlog milenijuma su iza nas baš kao i politika tog doba. Sklonite se i napravite prostor za neku novu opoziciju.