Sjaj destrukcije

Danas je četvrtak, Decembar 31. godine koja traje još samo danas. Sutra smo svi u novoj godini koja će u mnogo čemu biti bolja ali i gora od ove u kojoj smo trenutno. Verujem da mislite da bi bilo veoma glupo i neprimereno da pišem o ružnim stvarima koje su nam se izdešavale u 2009-OJ joj joj godini, ali ja ne bih bio ja kada to ne bih učinio na načim svojstven samo meni (i onom iz Retrovizora). Naravno, ja bih Vam, dragi moji čitaoci, predstavio dešavanja koja su, naravno na mene lično, ostavila utisak.

Srbija je proslavila ukidanje viza i odmrzavanje prelaznog trgovinskog sporazuma. Radovali su se pojedini građani. I treba. Naravno, većina građana Srbije nema novca da dođe do Beograda, a da ne govorimo o obilasku primamljivih evropskih destinacija. Koji su razlozi za slavlje? Možda sledeći?

Prosečna zarada u Srbiji je nešto iznad 42 hiljade dinara.

Broj ne zaposlenih je preko pola miliona odnosno oko 18% ( podaci nezavisnih agencija su da je broj nezaposlenih iznad 700 000). Nezaposlenost je za 6% veća nego u prošloj, 2008-oj godini.
Posmatrano prema godinama starosti najviše je nezaposlenih starosti između 25 do 29 godina, 12,77%, a najmanje je bez posla onih između 35 i 39 godina godina. Na drugom mestu po nezaposlenosti su osobe životne dobi od 30 do 34 godine, koji čine 12,51% ukupnog broja nezaposlenih.

Do dana "ufura" Srbije na belu Šengen listu zemlju je napustilo preko 350 000 radno sposobnih lica sa višom i visokom školom (intelektualna većina).

Smrtnost odojčadi (na hiljadu novorođenih) u 2009. godini od 12,68% je veoma visoka i praktično dvostruko veća od one u Evropskoj Uniji (5,82%). Očekivano trajanje života u Srbiji u odnosu na EU kod žena je smanjeno za 6,5 godina (74), a kod muškaraca za 5,8 godina (70). Srbija se nalazi u stanju duboke demografske starosti. Žene u Srbiji rađaju 1,67 dece tako da prosečna starost od skoro 42 godine predstavlja najveću u Evropi i jednu od najvećih u svetu. Ako gledamo u budućnost, Kina će 2050 biti ekonomska sila No.1., a broj stanovnika u Srbiji biće nešto malo iznad 6 milona.

Građane Srbije je okupirao "potrošački sindrom". Vlast otvara tržne centre, a zatvara fabrike. Delta Holding gradi naselja po Beogradu kako bi u naručje primili sve one koji u Bg dolaze. Građani Srbije su postali neradnici što svojom voljom, a što voljom svoje vlasti.

Privreda Srbije bi morala da bude privreda gurana investicijama (direktne strane investicije i investicije države u strategijski sektor). Međutim, Srbija rasprodaje svoj strategijski sektor (NIS) kada vreme nije (svetska ekonomska kriza) za male pare i socijalni mir.

Tranzicija u Srbiji ide u nazad. U odnosu na 2008 godinu kada je postignut tranzicioni maximum od 74% BDP, u 2009-oj godini to će biti 68% BDP. Lagano u nazad. Privredni rast je manji za 2,5%.

Javni dug Srbije preti da pređe nivo od 0,80 BDP čime bi se svrtstali među visoko zadužene privrede. Trenutni dug od 0,64 BDP nije moguće smanjiti u srednjem roku zbog netolerantnog nivoa dug/izvoz od 3,18 prema kojem se već svrstavamo u visoko zadužene privrede.

Javna potrošnja je i dalje veoma velika.

Srbija izvozi svega 20% svog bruto društvenog proizvoda za razliku od post-tranzicionih privreda kod kojih je odgovarajuće učešće 50-80%.

Prema izveštaju EBRD-a, Srbija se nalazi na 22. mestu među 29 zemalja regiona od centralne Evrope do centralne Azije. Tranziciona ocena, čiji je max 4.33, za Srbiju je 2,89 što nam omogućava da budemo ispred Azerbejdžana, Belorusije, Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Tadžikistana, Turkmenistana i Uzbekistana.

Među onima koji najbolje posluju u Srbiji su ofšor kompanije s Kipra i iz Luksemburga. Tu su svakako Hemslade Trading Limited ( u čijem sastavu je Delta Holding, Jugohemija i dr.), Novafin S.A. i Worldfin S.A.. Naravno tu su i ABS Holding, MPC d.o.o., Pink imperija i Farmakom Mb Koncern. Srbiju "drži" produkt 90-ih – grupa tranzicionih kapitalista brokerskog mentaliteta (M.Mišković, M.Forcan, M.Beko, J.Mileusnić, Ž.Mitrović, Z.Dragulić, D.Petrović, P.Matić, N.Popović, D Đilas, S.Šaper i mnogi drugi).

Politički kurvarluk najbolje pokazuje potencijal za političku nestabilnost, a time i potencijal za razne oblike rizika koji nikako ne utiču pozitivno na priliv stranih investicija. „Političke elite" koje su sprovodile tranziciju pre i posle petooktobarskih promena, uprkos bitnim ideološkim razlikama, imaju sličnu etičku osnovu delovanja. Bitna je vlast i samo vlast.

Dobili smo dve moderne stranke i to SDPS, Rasima Ljajića i SNS, Tomislava Nikolića. Obe stranke su socijalno nastrojene i pokazuju veoma jaku koalicijonu sposobnost. Sigurno je da će figurisati u vlasti i u 2010-oj.

Kosovo je Srbija, a Vojvodina je dobila novi statut, glavni grad i akademiju. Ne bih da budem shvaćen pogrešno, ali i Beograd je Srbija.

Hrvatska i Slovenija su članice NATO. Srbija nije. Da li će biti? Mislim da moramo postati članica NATO.


Šta nam donosi 2010-a godina? Zasigurno veći PDV i duži boravak na poslu (po Zakonu imamo da šljakamo do 65. godine odnosno do smrti). U novoj godini možemo očekivati:
- političku perverziju izraženu u koaliciji DS-SNS (ukoliko dođe do izbora, a prognoze govore da će doći).
- privatizaciju JAT-a i EPS-a;
- početak urušavanja penzionog sistema;
- nova zaduživanja i nove zahteve MMF-a;
- nove epizode "Insajdera" kontraverzne Brankice Stanković,
- i naravno mnogo dobrog zezanja u zemlji mogućnosti gde je sve moguće.

Pitam se samo da li će se u 2010-oj godini političke i ekonomske prilike pokazati u punom sjaju. Tada bi bio siguran da je destrukcija u Srbiji postigla pun sjaj.

Suština nepostojanja (Odlomak 3)

" Posmatrajući sve te kapi kiše koje padaju s neba na zemlju pretvarajući se u reku suza pomislih kako mu je zasigurno teško dok posmatra sve patnje ovog sveta. Nemoćan da bilo šta promeni gleda kako uništavamo ono što je stvorio za nas i zbog nas. Baš ta pomisao me naterala da pogledam iza sebe i vidim šta sam uradio tražeći svoje mesto pod suncem. Najteže je vratiti se u prošlost, zamak prepun odaja gde unapred znate da nije dobro otvoriti svaka vrata. Ukoliko bih i posego za nekim vratima iz čiste radoznalosti ili želje, znam da pametno bilo ne bi u odaje te ući. Možda bih večno u njima ostao jer znam da se u njima nalazi nešto što nedostaje mome srcu.
...
Bolnički krevet mi postaje tesan. Prozor je tako blizu, a tišina tako prostrana da čujem vrisak svake kapi. Usamljen, tražim smisao svog postojanja bez njih. Zbog čega i mene uzeo nije? Pomislih kako će život bez njih trajati večno kao kakva kazna. On će me terati da je odslužim, a ja znam da neću moći.
Reci mi zašto ne mogu biti tamo gde su oni?
Želim da zaspim i nikada se ne probudim. Prošlost me zove nežnim glasom kako kakva dobra vila iz onih divnih bajki koje sam joj čitao svake večeri pred spavanje. Ušuškanu sa poljupcem u kosi ostavljao sam je svake noću u mraku ispunjenom zvezdama. Imala je samo pet godina. Hoće li ova kiša ikada prestati?
...
Tog jutra, kao i svakog drugog, jurili smo po stanu spremajući se za dešavanja koja su nas očekivala u novom danu. Odelo, kravata, tašna. Sve na meni je moralo da bude perfektno jer je ona tako želela. Izgledali smo kao par sa reklame. Mladi i lepi. Moja mala vila je nosila svoju omiljenu lutkicu Doroti u naručju nedajući joj da diše. Uvek smo nasmejani napuštali stan. Tako je bilo i ovaj put. U kolima smo pevali uz jutarnji repertoar neke od nama dragih radio stanica. Moja vila je sedela iza nas tako da može uvek da nas vidi oboje.
...
Poslednje što sam video bio je crni oblak koji nam se približavao velikom brzinom. Poslednje što sam čuo bio je vrisak vila i anđela. Poslednje što sam osetio bio je ogroman bol. Udar.
Sami, tama i ja. Bez glasa i sluha. Bez vida i osećaja. Zajedno smo kao jedno, a ne postojimo. Tu smo, a nema nas. Hodam bez i jednog napravljenog koraka. Dišem bez i jednog uzdaha.
U šta sam se ovo pretvorio?
...
A onda se pojavila nekakva svetlost. Kao da dolazi iz otvora koji je napravila čioda. Tama je tako gusta da svetlost koja ulazi ne obasjava ništa oko mene. Mračna praznina. Hoću li uspeti da se pokrenem ili ću i dalje hodati u mestu misleći da prelazim kilometre? Želim da vidim odakle dolazi to svetlo. Želim da je osetim po sebi. Želim da vidim u šta sam se pretvorio."

Odlomak iz romana "Suština nepostojanja" (odlomak 2)

" Nekako me taj glas podsećao na osobu koju sam davno zaboravio ili sam bar mislio da sam je zaboravio.
Bila je veoma lepa. Imala je dugu, crnu kosu kojom se vetar često poigravao dok smo veseli trčali zelenim poljima. Takvu je pamtim. Trčali bi kao divlji konji dok bi nam hladna jutarnja rosa kvasila stopala. Hladno jutro prepuno mira i divnih mirisa grlilo nas je u svom naručju. Ona i ja zajedno u beskonačnosti. Kao da je vreme stalo onog trenutka kada sam je izgubio.
Izlazim iz svoje male, trošne kućice smeštene daleko od očiju ludog sveta. Pogledom je tražim. Vetar kao da želi da mi nagovesti da je vani hladnije nego što osećam na svojim vlažnim obrazima. Nemoguće je ne pomisliti na nju, a suzu ne pustiti. Gledam u nebo. Biće ovo još jedan od onih, meni ne dragih, dana. Zeleno prostranstvo ispred mene budi sećanja. Uspomene se nižu kao perle na svilenom koncu nadovezujući se jedna na drugu. Želim da je ponovo pojurim po ovom zelenom polju.

Tama besane noći preti da prekrije i ovo umorno jutro. Sunce se žalosno probija pokušavajući da mi ogreje vlažne obraze. Počinjem da trčim. Trčim koliko me noge nose. Ni sam ne znam kuda niti gde, ali trčim. Želim da pobegnem od nje. Oblaci zaklanjaju i poslednji tračak svetlosti. Uspela je. Uspela je ponovo da prekrije novo jutro. Shvatam da tama prekriva moj svet.
Sapleo sam se. Pokušavam da se dočekam na ruke ali brzina me savladava. Licem padam na meku travu. Suze se mešaju sa rosom. Ne dozvoljava mi da plačem. Podižem pogled ka nebu. Nadam se da ću ga ugledati. Želim ga ugledati. Tražim ga u svakom oblaku. U svakoj senci. Tražim da ga vidim. Obuzima me bes. Vičem sa željom da glas izgubim, da više nikada ne progovorim.

"Pojavi se!!! Reci nešto!!! Zašto?!!! Zaštooooo?!!!"

Padam na kolena podignute glave ka nebu. Uzaludno se trudim da sebi dokažem ono što se dokazati ne može. Vere nemam da bih u tome uspeo. Ljubavi nemam da bi u tome izdržao. Snage nemam da bih ga pobedio. Sve mi je uzeo, a ništa za uzvrat dao. Ništa sam postao.

Zasija nebo. Grom udari. Oblaci potamneše. Nebo zaplaka. Ne želi da me vidi dok plačem. Jesu li to na obrazima suze moje ili rosa hladna ili kapi kiše, više znati ne bih znao. Padam na mokru zemlju. Sklupčan kao kakvo dete u majčinoj utrobi ležim u beskonačnoj tami zbunjen i sam. Želim da me kapi kiša rastope kao kocku šećera, a da na mestu na kojem ležim zemlja iznedri jagode.

Suze nestaju pred hordom njegovih suza. Ne dozvoljava mi da plačem."

Odlomak iz romana "Suština nepostojanja"

"Ukoliko bi mi i rekao da dalje neću moći ja bih ga samo pogledao i pomislio kako ni sam nije svestan koliko daleko mogu da odem.
Njegov pogled je bio proziran. Svaki put kada bi me pogledao tim staklenastim očima osetio bih blagu jezu i okupirao bi me strah. Plašio me jeste, ali me savladati nije mogao. Ne mogu reći da jednog dana neće, ali taj dan neće doći skoro. Bar sam tako mislio.
Mnogi su pokušavali da mi objasne kako je on uvek tu, prisutan kao deo mene, ali ja nisam želeo da verujem u to. Sama pomisao na tako nešto otvorila bi paletu tužnih boja i izazvala potrebu za gomilom pitanja na koje odgovore dati ne bih mogao i ne bih znao. Teško je suprotstaviti mu se, a još teže živeti sa njim.
Podignute glave pogledao sam ga u oči. Taj pogled. Taj kristalno jasan pogled nagonio me je da postavim milion pitanja. Prošlost, sadašnjost i budućnost, kao kakve slike, menjale su mi se ispred očiju. Pustio sam suzu. Stajao sam kao stena prikovan za zemlju hipnotisan njegovim pogledom i ogorčen svojim stanjem. Pogled je počeo da mi pada ka zemlji. Nisam mogao više da ga posmatram. Nisam mogao posmatrati sve te slike i scene svog bivšeg i budućeg života sa i bez meni dragih ljudi. Jednostavno, nisam mogao. Pokušavao sam da shvatim da možda i nisam jak koliko izgleda da jesam i da svako suprotstavljanje njemu i njegovoj volji vodi u još veću tugu i nesreću. Sama pomisao na takav život bi me zgrozila, a opet s druge strane želeo sam da nešto promenim.
"Tata!!!".
Naglo sam se okrenuo ali nikoga nije bilo. Glas deteta mi je odzvanjao u mozgu. Čuo sam ga kao da je pored mene držeći me za ruku svojom malom šakom. Kao da sam osećao dodir na dlanu. Ali nikoga nije bilo u mojoj blizini. Nikoga osim njega koji me je gledao. Prazan prostor prepun tame. Sumrak. Mesečina bez meseca.
"Tataaaa!!!"
Prožima me strah. Pogledom ga tražim pogubljen u prostoru i vremenu. Pokušavam da se pomerim. Ne ide. Podižem svoj pogled koji se sudara sa njegovim. Obuzima me bes. Kao dva viteza pred sučeljavanje posmatramo jedan drugog nadajući se da do sukoba nikada neće doći i ako on već uveliko traje."

Shvati bato, moramo u NATO (BORBA)

I nakon 9 godina od petooktobarskih promena, vlasti u Beogradu još uvek nemaju jasan stav prema članstvu Srbije u NATO. Nedovršena geostrateška i politička tranzicija, spora i plitka ekonomska tranzicija kao i posledice politike 90-ih predstavljaju razloge podeljenosti javnog mnjenja i političke elite i po ovom, za Srbiju, veoma važnom pitanju.

Međunarodna odbrambeno-bezbednosna organizacija NATO osnovana je Aprila 1949. godine u Vašingtonu. Broji 26 zemalja članica ( među ovim zemljama su za nas interesantne Albanija, Hrvatska i Slovenija). Glavna odredba ugovora između država članica je tačka 5 čiji je sastavni deo rečenica:
" Članice se slažu da će se oružani napad protiv jedne ili više zemalja članica u Evropi ili Severnoj Americi smatrati napadom na sve zemlje članice." ( Presedan je napravljen 1974. godine nakon invazije Turske na severni Kipar (Kipar je u to vreme bila članica Pokreta Nesvrstanih i nikada nije postala članica NATO). Ogorčena nereagovanjem NATO alijanse na ovakav čin Turske, Grčka oktobra 1974. povlači svoje snage i istupa iz NATO. Pojedini analitičari smatraju da je ovaj čin bio razlog dugogodičnje stagnacije Grčke i njene spore tranzicije. Grčka se u NATO vraća šest godina kasnije, 1980. godine.)
Nakon pada Istočnog bloka, 1994 god. NATO osniva političko-vojni program "Partnerstvo za mir" usmeren ka stvaranju poverenja između NATO i drugih Evropskih zemalja kao i zemalja ex SSSR i uspostavljanju međusobne vojne saradnje i regionalne stabilnosti.Danas "Partnerstvo za mir" okuplja 46 zemalja članica među kojima je i Srbija.

Na geopolitičku poziciju SFRJ posle Drugog svetskog rata presudno je uticao projekat „tampon zone" u širenju komunizma pre svega na Grčku, Španiju i Italiju (SFRJ nije bila članica ni jednog od blokova; NATO i Varšavski pakt). Ova pozicija kasnije je dodatno pojačana kada je projekat regionalne tampon zone globalizovan formiranjem Pokreta nesvrstanih zemalja, septembra 1961, u kome je SFRJ imala vodeću ulogu. U tom periodu geopolitički značaj SFRJ bio je iznad ekonomskog značaja. Tačnije, uticao je na povećanje ekonomske moći SFRJ kroz ekonomske odnose sa zemljama nesvrstanih ali i na blagonaklonost zapadnih zemalja koja se ogledala kako kroz tolerisanje aktivizma ekonomski irelevantne države u globalnim geopolitičkim pitanjima tako i kroz razne povoljne kredite, transfer tehnologije i znanja i zajednička ulaganja. Okončanjem hladnog rata, rušenjem Berlinskog zida i stvaranjem novog svetskog poretka, globalizma, geopolitička pozicija SFRJ gubi na značaju. Akcenat zapadnih zemalja se stavlja na političku i ekonomsku tranziciju ex komunističkih zemalja (Čehoslovačka, Poljska, Mađarska, Jugoslavija) kao i na neoliberalizam. Nažalost svedoci smo tadašnje kratkovidosti političkog vrha SFRJ.

Raspadom Jugoslavije otpočinje nova era aktivnosti, tačnije intervencija, NATO na Balkanu. Prva intervencija NATO snaga zabeležena je 4. avgusta 1995. godine kada su američke vazduhoplovne snage bombardovale radare krajiških Srba samo nekoliko sati pre otpočinjanja operacije Oluja. Sledeća veća intervencija NATO pod nazivom "Namerna sila" desila se tokom rata u BiH u periodu avgust-septembar 1995. god. kada su bombardovani položaji vojske republike Srpske. Poslednja intervencija NATO na Balkanu pod nazivom "Milosrdni anđeo" je bila završna faza rata na Kosovu i Metohiji. Ova intervencija u Srbiji nazvana "agresija NATO" trajala je od marta do juna 1999. godine i predstavljala je najveći vojni sukob na prostoru SRJ od Drugog svetskog rata.
Ove činjenice pojačane pritiscima međunarodne zajednice kroz razne zahteve, ustupke, ucene i planove za razrešenje raznih kriza u regionu (Dejton, Rambuje, Kumanovo) omogućile su tadašnjem sistemu Slobodana Miloševića da kreira u javnosti sliku kako su za sva dešavanja na prostoru bivše Jugoslavije krivi Amerikanci i njihovi saveznici (teorijom zavere pokušavaju da ostvare svoje interese na Balkanu). U nemogućnosti da prihvati neuspeh sopstvene politike, vlast manipuliše građanima Srbije stvarajući odbojnost i mržnju prema drugim narodima.
Ovako formirana slika stvara negativan stav kod velikog broja građana Srbije u vezi sa članstvom u NATO.
Do zaokreta u odnosima Srbije prema USA, a time i prema NATO alijansi, dolazi nakon 5. oktobra 2000. god.. Ekonomska pomoć izražena kroz razne projekte međunarodne zajednice, otpisivanje kredita te ostvarivanje povoljnih aranžmana Srbiji daju elan za otpočinjanje drugog dela ekonomske i političke tranzicije. Nekoliko godina kasnije otpočinje reforma u Vojsci Srbije koje se ogleda u edukaciji vojnog kadra (oficira) od strane NATO kroz razna predavanja i kurseve, ali i u modernizaciji vojske prema standardima NATO. Obuke naših oficira se odvijaju kako u zemlji tako i u inostranstvu. Srbija novembra 2006. godine na poziv ove alijanse pristupa programu "Partnerstvo za mir" zajedno sa Crnom Gorom i BiH.

Trenutna "vrckajuća politika" vlasti u Beogradu može ukazati na nemanje jasne vizije kao ni strategije za okončanje geopolitičke tranzicije Srbije. Ukoliko je cilj Srbije ulazak u Evropsku Uniju onda joj je svakako cilj i pristup NATO alijansi. Sam ulazak Srbije u "Partnerstvo za mir" i reforma VS prema standardima NATO ukazuje da vlasti u Srbiji teže pristupu u NATO. Ono što ih sprečava da to jasno predoče javnosti jesu "ožiljci" novije istorije (one koju smo mi pisali za sebe) na ovim prostorima.

Članstvo u NATO alijansi dugoročno donosi mir na ovim prostorima, a time i stabilnost. Stabilnost (politička, ekonomska) je uslov za priliv stranih investicija te ekonomski razvoj zemlje. Plitko je NATO posmatrati isključivo kao vojni savez. Članstvo u NATO razvija poverenje među članicama koje se ne ogleda samo kroz vojnu, već i političku, kulturnu i ekonomsku saradnju. Naravno, zemlja članica na sebe preuzima i obaveze koje je dužna da ispoštuje. Sigurno je da su koristi od članstva u NATO daleko iznad obaveza koje prihvatamo potpisivanjem Severnoatlanskog sporazuma. U krajnjem slučaju, kao Grčka nekad, Srbija kad joj dosadi uvek može da istupi iz NATO saveza.

Metamorfoza (Vol 3)

Kako je lepo živeti u zemlji seljaka na brdovitom Balkanu. U zemlji mogućnosti. U zemlji gde je sve moguće, gde svaki građanin ima san koji za života neće ostvariti, a svaki malograđanin ispunjava svoje i snove svoje mnogobrojne rodbine. Divno je živeti u zemlji gde se na intelektualca gleda kao na vanzemaljca. Ovde noć pada grubo uz pivo pored obližnjeg dragstora. Ovde je najjednostavnije vladati. Dovoljno je postaviti budalu i još par koji će da buču kako je ovaj što ga prvog istakosmo najbolji, najpametniji i kompletan genije i ako je u stvari kompletna budala (Sećate li se kako smo vikali na terazijama "Spasi Srbiju iz ludnice, Koštubnice!!!". Uuu, leb ti jebem.). Narod voli lepu priču, a ovdašnji politikanti im to i daju. Lažnih obećanja ima zemlji teško, a ispuni se nijedno ili nijedno.
Lepo je živeti u zemlji u kojoj prosečan građanin zaboravi šta je juče radio, a da ne pominjem koliko dugo pamti predizborno obećanje onog za kojeg je glasao. Naravno, zaboravi ga još u predizbornoj večeri uz večeru (leb i voda). Nije više bitno ni šta obećavaju naši politikanti koliko je bitno šta rade pred očima utucane, konfuzne i gladne javnosti Srbije. Senzacionalizam i spektakulizam su naša realnost. Oni je koriste kako bi se gorući problemi rešavali iza zavese spetakla. Dok se narod zanima "zvečkom" naša politička "elita" rešava svoju budućnost. Naravno, nije svaka budućnost izvesna. E moj ti.
Ja nisam pisac, ali pišem. Zašto? Da bi čitali Vi, ja i naravno oni. Moji tekstovi su za pojedince totalitarno sranje, koleteralna šteta, pljuvačina bez ideje za rešenjem onoga što pljujem. Za pojedince su moji tekstovi istina izražena u sarkastično-ironičnoj ambalaži. Pojedinci me nazivaju ludakom i nesrećnikom dok sam za druge genijalac bez dlake na jeziku. A ja sam samo jedan od 6 milijardi bolida na planeti Zemlji. Da, bolida jer je dokazano da koristimo jedva 10% mozga. A zamislite koliko % mozga koristi jedan prosečan građanin Srbije. Pitam se ponekada da li uopšte građani Srbije i imaju mozga.
Vežite se dragi moji nenormalni sugrađani jer upravo sledi treći nastavak metamorfoze našeg jebeno kvalitetnog društva.
Predsednik ove divne zemlje je pre par nedelja "kidao" šampanjac na stadionu u znak pobede Srbije nad zemljom koja je nekada bila daleko iza nas, a danas se zalaže za naš ulazak u EU. Snimili tu pijanku neki tamo i eto ti ga na. Predsednik, Gospođa ministarka i neki gradski glavešina završili na sudu. Parada za medije. Dok se oni proseravaju na Tv građani koji su tog dana imali zakazana ročišta ili šta već popasli su travu ispred opštinskog suda. Kenja Boris kako on ne pije, a postoji snimak sa You Tube gde se olešio od alkohola sa svojim kumom, Gospođom ministarkom obmane i odbrane. ( http://www.youtube.com/watch?v=SDC6K8HsfKM ). E moj ti. Možeš da ložiš ovu naciju jer je informatički nepismena. 82% populacije nema računar, a od onih koji ga imaju 50% ne zna da pristupi "globalnom smeću" tj internetu. Lako je našim politikantima da karaju nepismenu naciju. A i što nebi kad im se može.
I da se vratim na sud. BoTa bi na sudu zbog gutljaja "bez alkoholnog pića" zvanog šampanjac, a Voja se ne pojavi onomad na suđenju za ubistvo premijera Srbije, pokojnog Dr Zorana Đinđića. Sećate li se Veselinova što onomad ugazi onu devojku? Da li se sećate kako se završila ta priča? Ne!!! Baš me čudiš!!!
Ma i ne bitno je. Da smo mi živi i zdravi, a ostali nek pocrkaju. Blago nama ako ovako misli svaki prosečni građanin Srbije. To vam je ono " Nek komšiji crkne krava dok je moja živa, luda i zdrava."

Ukinuše vize Evropejci i hvala im. Sad nećeno putovati negde jer nam netrebaju vize. Plate su nam taman tolike da dva puta mesečno otputujemo do Pančeva u Metro i to sa metroom završenim do pola. I to je extra ukoliko možete. Mnogi jedva odputuju do obližnje prodavnice. Znate, pojedinci su prestali da putuju i do posla. Mnogi nekada nisu ni putovali do posla. Pred svake izbore pominju neka nova radna mesta. Na kraju sam shvatio. Njihovim izborom na izborima oni i njihovi puleni dobijaju nova radna mesta. To je to. Ostali ostaju nezaposleni do narednih izbora. Baš je juče Dijana mahala nekom budžom. Kaže da je razvojna. Jeste da taj budža kasni mesec dana i da nije baš ponajbolji ali se ona nada da će ga poslanici primiti svi do jednog i tako shvatiti da je baš taj budža jako dobar za njih, a time i za građane Srbije. Kad usvoje tog budžu kreću da nas budžaju.
Eto, baš taj budža sadrži i mere kojom se naš narod bori protiv klimatskih promena, tačnije protiv globalnog zagrevanja. Mi ćemo kao doprinos toj borbi zamrznuti plate i penzije i čekati globalno zagrevanje da ih odmrzne. Ako pojedincima bas bude hladno tu su kvarcne pećke. Naravno, tu je i solidarnost izražena kroz solidarni porez na sve extremno velike zarade tačnije one preko 40 000 dinara. A poskupljenja? Bože, pa naravno. Ništa bez poskupljenja. Tako nam je npr. onaj fini čovek, član Demokratske stranke i bivši zamenik direktora TENT (Termo elektrane Nikola Tesla) obećao poskupljenje struje. Od zimskog raspusta, tačnije 1. Jaguara., struja će biti skuplja 10%, a od letnjeg raspusta, tačnije 1. Srpnja, još 10%. Jel to dođe 20% skuplja struja ili ne? Aj sad da ve vidim intelektualci.

Narodna kuhinja sve popularnija u Srba. Izgleda da ovi iz "Crvenog krsta" jako dobro kuvaju. Čak i Veran Matić klopao u Narodnoj kuhinji i kaže da je hrana identična onoj koju on jede. Divan neki čovek. Videli ljudi koliko gladnih ima u "dolini gladnih" i nazvali sebe donatorima. Još da se okupe muzičari pa da naprave hit "BG for Kragujevac". Da je Michael Jackson kojim slučajem još živ pa da ga zamolimo da nam pomogne oko ovog hita, ali ovako dovoljan će biti i naravno Džej. Baš bi bilo divno gledati kako naše javne ličnosti dodaju brašno, krompir i mleko u prahu gladnima u Kragujevcu dok u pozadini ide pesma "Bg for Kragujevac". We are the world. We are the children. E moj ti.

Onaj Jugoslav i Milkoca su mi malo mutni. Kao rovarimo po sistemu a sistemska smo televizija. Veran samo što ne uđe u bulju Borisu, al zato voli da kara Voju. Eto, baš udariše na slavnog i proslavljenog ... DULE SAVIĆ!!! Kažu da u UO pojedinih sportskih klubova (mmmm npr. Crvena Zvezda) sede kriminalci. Kažu da će to da prikažu i u Insajderu na B92.Kao ima njih 19 do 20. Kažu da im je sumljiv i onaj ... DULE SAVIĆ!!!. Ja im ništa ne verujem. To su divni ljudi. Jeste da je Jugoslav ispreskakao ... DULE SAVIĆ!!!, ali ni ovaj nije bio za bacanje. Izjebo se samo što je rekao kome će Joca Amsterdam da bude kum. To mu nije trebalo, al dobro. Ono što me svakako fasciniralo jeste da DULE SAVIĆ!!! mnogo toga zna, a neće da kaže i da se do jaja razume u politiku, nauku i sport. On bi čak "agresivnije insistirao" na rešavanje problema Kosova i jebo kevu Borki Pavićević, Nataši Kandić, Biljani Kovačević Vućo i Sonji Biserko (bolje da sam napisao samo "4 DAME") ali i streljao one koji su uveli "civilnu vojsku". E moj ti.

Voždovac. Mesto u bližoj okolini Beograda veličine Budve i brojem stanovnika znatno većim od broja stanovnika Crne Gore. Baš se na tom divnom mestu po treći put sučeljavaju političke organizacije Srbije u odbrani demokratije u Srbiji. Voždovac je probni balon koji nikako da probiju. Znate, ponosan sam na građane Vođdovca i da su pametni pa da opet zajebu izbore. Joj kako bi to bilo dobro. Verujte da razumem građane Vođdovca. Onoliko gluposti iznetih u izbornim kampanjama, onoliko lupetaranja politikanata Srbije, onoliki populizam i politikanstvo...ono je van svake pameti. Ko bi normalan poverovao u sva ta sranja. A najlepše je bilo videti "kralja iz Jagodine" kako se bori za Vožovac. Oće čovek da Voždovac bude kao Jagodina. E moj ti.

Dragi moji nenormalni prijatelji, hteli mi to da priznamo ili ne, svet oko nas "postaje bolji". Obama je dobio Nobela za Mir i poslao još 30 000 američkih marinaca u Rat u Avganistan. Naravno u cilju odbrane mira. Svaka čast Obami.
U Hagu su svi osim Mladić, a njega jedino i taže. Dok sud odlučuje o legitimitetu i legalnosti odluke "Šačice" kosovskih Albanaca da proglase Kosovo državom, mi dobismo statut Vojvodine i njen glavni grad Novi Sad. Vojvodina ima i svoju Akademiju, kao i mi SANU. To je lepo. Kažu da je to put do ocepljenja Vojvodine. Kažu da je sve to u cilju regionalizacije. Jel to znači da više nismo ni "Srbija i Fruška Gora"?

Metamorfoza (Vol 2)

Tolike suze proli jadan mitropolit crnogorsko-primorski pukovnik Amfilohije Radović dok je javnosti saopštavao vest da je ovozemaljski život napustio Paja (možete li da verujete da je jedan veliki Srbin, Emir Kusturica, koji je po svemu što izjavljuje veći Srbin od mnogih velikih Srba dao sebi za pravo da patrijarha Pavla naziva Pajom. Emire stoko seljačka, postoji Paja Patak i Vojin (autor misli na onog govnara iz Koštunića, Truta i DB-ovca koji nikada nije bio član partije ali jeste izbegao da se suoči sa specijalnim sudom i jeste uspeo da ubedi maloumne Srbe da nije predstavljao političku pozadinu atentata na premijera Zorana Đinđića) paja koj ti ga sihgurno zavlači do jaja) da mi je prosto došlo da srknem (da S) od smeja.
Za toliko suzenje odgovorna je ili informacija da nema baš velike šanse da postane novoizabrani patrijar jer BoTa sve nade ulaže u episkopa niškog Irineja (to je ono govedo u mantiji što vozi Audi i duva Laudi) ili je stavio veću količinu tigrove masti da jedva može da gleda.
Patrijar Pavle (laka mu crna zemlja) je na mesto patrijarha došao iz Patrijaršije kao episkop-raško prizrenski u vreme vladavine onog sa telećom glavom (ili se samo tako češljao) baš kad se rasturala ona lepa zemlja Jugoslavija SFR, a stvarala gomila malih preduzeća koja danas haraju Srbijom (Miškova firma, Drakulina Firma, Pecina MPC Firma, Bogoljubova firma ...) Kada kažem "onog sa telećom glavom" mislim na velikog predsednika i vizionara što iz Haga pobeže ili zaista otegnu papke i leže pod lipom u gradu gde je bila Madonna.
Bilo je teško našem patrijarhu za života jer raditi s tolikim budalama u okruženju sigurno nije bilo lako...verujte bilo je sigurno jako teško. Mogu da pomislim kroz šta je sve prolazio taj skromni čovek i kako se osećao. Nije sigurno bilo prijatno čuti kako Pahomije seksualno zlostavlja klince po crkvama, ili kako se protojerej Peranović iživljava nad zavisnicima od narkotika u manastiru Crna reka, kako se pukovnik Radović meša u sva politička zbivanja i liže sa nacionalistima u Srbiji i Crnoj Gori, te kako se episkop zahumsko-hercegovački Grigorije odeva u Boss-u ili kako se episkop niški Irinek voza skupim kolima kuda mu se prohte na račun crkve.
Nije sigurno bilo jednostavno posmatrati svoj narod u najgoroj deceniji (tačnije dve) njegove istorije kako strada podjednako od svog režima i pesnice sveta. Nije bilo jednostavno mnogo toga. Nemojte me shvatiti pogrešno. Nisam ja veliki obožavalac ex patrijarha, daleko od toga, ali mu skidam kapu. Naš patrijarh umro je u trenutku kada su Srbi razjedinjeno nastupili na Kosovske lokalne izbore i u trenutku dok je naša visoka delegacije (pola vlade) ladila jaja po Italiji (Krkobabić je ostao jer je postojala mogućnost da ga onako krhkog zakači A H1N1 sa kojim se ne bi izvukao, a time ni trenutni penzioni sistem). Žalosno je, dragi moji, što je vest o smrti patrijarha objavljena par dana kasnije jer se očekivao povratak Ocean 10 naravno s Kluni Borisom.
"Budimo ljudi i ako smo Srbi!" reče jednom prilikom naš patrijarh ali ga slabo ko ču onda. Reče i Tomica da je epidemija pa se ljudi danima okupljaše i prikupljaše oko Saborne crkve sa željom da se oproste od patrijarha. I ako je 90% okupljenih i prikupljenih za Pavla saznalo u trenutku kada je saopšteno da je umro, nije ih ni epidemija sprečila da se pokažu pred svetom kako su cenili ovog rastom malog, a dušom velikog čoveka. Voli naš narod da se okuplja kad neko umre. Setimo se samo francuza Totema. Tri dana okupljanja po trgovima i parkovima. Tri dana kao tri prsta. SRBIJA!!!. Tri dana je bila i žalost za patrijarhom. No, nisu isto mladi francuz, navijač i stari patrijarh. Ne nikako. Zato Đilas, gradonačelnik na Singidunum reče "Dan sahrane, dan žalosti. To je ondak četr dana. Jel tako Kleopatra?". Kleopatra reče "Takovo je Žuti. Misim kod nas u Bosnu tj. Banja Luci.", a Mrka (Mr. Konjić) dodade "Rokaj!!!".
Sahraniše patrijarha naši mitropoliti i episkopi i munjevito krenuše u izbornu trku sličnu onoj koju vode naši politikanti. I eto ti ga na. Na scenu prvi stupa miljenik našeg predsednika Klunija, episkop iz Niš, vladika Irinej sa idejom koja u startu krši ustav SPC. Nije on slučajno miljenik predsednika Srbije kojem je uža specijalnost kršenje ustava ali u ovom slučaju Srbije. Oma se tu umešao i pukovnik Radović i njegov drug i šura Voja iz sela Koštunići. Neda se ni premijer na Republiku Srpsku, punoletni M.D. i njegov kandidat Gligorije. Trka pacova je počela.
Znate, pomislio sam u jednom trenutku da bi bilo lepo da se i ja kandidujem za patrijarha kao necrkvena ličnost. Jebi ga, ako može da se u političkom "životu" kandiduje nestranačka ličnost, onda bi u ovom crkveno-verskom "životu" i ja mogao ,kao ne-episkom ili ne-mitropolit, da se kandidujem ispred grupe popova (će im dam neke šuške da mi ga pridrže) za mesto patrijarha. Ozbiljno. No, brzo sam odustao jer sam pomislio kako ću morati da se, ukoliko me izaberu, cmakati malo, malo sa BoTom skotom i još koje kakvim dupeliscima (pomislih, Bože a šta ako se Šeki, veliki Srpski heroj, vrne iz Haga pa i sa njim budem morao da se "ližem"...ku ku majko, jebe mene Rajko. Ja na vodu, a Rajko za nogu).

I eto, dok trka za mesto patrijarha traje, traje i trka za lokalne izbore na Voždovcu. Meni se najviše dopada reklama LDP-a "Čeda i repa" kao i pomisao da i mene malo povuče. Rastrčali se naši politikanti i daju takve izjave da mi se prosto prisere od istih (i politikanata i izjava), ali se suzdržavam jer sam na javnom mestu.
Naravno, trka je i za ufur u EU. Malo smeta Holandija, ali će je pomerimo. Ako treba, ima i da ih pohapsimo. Naš Ivica se tako razleteo, da hapsi koga stigne. Bojim se da samo sebe ne uhapsi zbog afere "Kofer", pa šta ćemo onda. Ko će onda da ne hapsi? Čovek povato tolike trgovce i biznismene da su oni iz Crne reke morali da prave spisak za tehnološki višak. Toliki narod ostao bez poso, a poslanici bez "robu". Ali, školska dvorišta više ne okupljaju dilere i deca su sada ponovo u mogućnosti da nesmetano šetaju dvorištima, a da im neko ne dobacuje "Vutra, gudra, ajmo ovde. Sveže. Vize, vize.".

Šta da kažem, a da ne slažem. Sve što sam napisao je izmišljeno i ne postoji. Ličnosti su zamišljene i umišljene. Biznismeni ne postoje jer postoje monopolisti. Državnici su kvarljiva roba. Političari su tu da nam od njih bude bolje. Jugohemija preko Hrvata nabavlja vakcinu iz Švicarske jer su Hrvati generalni zastupnici Švicarske za zemlje bivše Jugohemije, Jugolsavije i Sovjetskog Saveza. Kandidujemo se za EU ne da bi postali članovi već da bi ispunili izborno obećanje. Tomica u "Kaži prstu" (voditeljka mu nakon svih gluposti koje je izrekao pokazala prstenac) vakcinisao bebe i trudnice. Dinkić okončao svoju ekonomsku krizu. Toma i Velja u koaliciji. Voja ga izduvao kao i uvek (voli da duva pa to ti je). Vojvođani oće da postanu vanzemljaci tj da napuste zemlju. Ne žele pasoš. Oće ljudi Statut pa to ti je.

Eto, nabaca ja sve i svašta jer mi je bujna mašta i sad idem, a vi se jebite.

Metamorfoza (Vol 1)

Ah. Ima mnogo glupih ljudi na ovom svetu, ali nekako mi se čini da se mnogo veliki broj istih grupisao baš u ovoj maloj zemlji na brdovitom balkanu. I ako je ova mala zemlja iz godine u godinu sve manja i manja ( koji li je % skupljanja pri svakom "pranju") koncentracija gluposti u njoj niti opada niti ostaje ista već jednostavno raste. Pored sve bede izazvane dugogodišnjom lokalnom ekonomskom krizom i ratovima u okruđenju u kojima nismo učestvovali, Srbiju je pogodila globalna ekonomska kriza i epidemija svinjskog gripa koji smo uvezli iz Meksika. Ja sam se nekako uvek pazio svinja, ali i gripa. Ovu malu zemlju nikada nisu zaobilazila sranja. Po nama je udarao i spoljnji ali i unutarnji faktor. Mislio sam da je najveće zlo koje nas je zadesilo bilo oličeno u liku i delu Slobodana Miloševića. Mnogo sam se drugarice i drugovi, zajebo. BoTa lepota je mnogo gori.
Sećam se tih dana davne predtranzicione '89-e godine. Niko ne sme da ni bije narod osim nas samih i mi smemo da bijemo druge i drugojačije kao na primer pripadnike i obožavatelje manifestacije "Gay Pride" ili u prevodu na srpski "Dupe na vašar". Sloba. Bože, kako ga je ovaj narod volo.Mlogo ga volo. Kao Tita, jebo te. Čuvar srpstva nosio je pod miškom ukoričeno delo velikih mozgova srpske akademije nauka i umetnosti pod nazivom "Memorandum" i njime ubijao muve. Kravata i teleće glava fino počešljana oterala je preko 350 tisuća, majku ti Božiju, mladih intelektualaca. Godinama je ovaj čovek čuvao suverenitet i teritorijalni integritet Srbije. I sačuvao ga...do jaja. A volo ga naš narod. I branio sa njim suverenitet ove, sada male, zemlje. I ode Sloba uz pomoć Baneta Ivkovića, Čede i Zorana u Hag, a iz Haga u večna lovišta. Ode Sloba ali ne i njegov sistem.
Čuvao je Voja from Koshtunichi sistem "teleće lubanje" do poslednjeg daha. Upotrebio je sva sredstva. Čak je dao i političku podršku atentatu na premijera. Ubistvom premijera uklonjena je poslednja prepreka sistemskom uništavanju Srbije od strane domaćih politikanata i tajkuna. Ortaci iz bloka polako počinju da kupuju Srbiju. I ako je većina njih firme oformila s kraja 90-tih, intezivno se bogate tek u fazi hiper inflacije. Burazerska privatizacija po sistemu tamte za kukuriku. Danas ovi "bizmismeni" drže kompletnu privredu Srbije i bole ih uvce. A kako i ne bi kad ovoliko nepismenog življa ima oko njih koji bi dupe dali da popiju kavicu u Delta Cityju. Hoće ljudi na Ušće. Đela otvara tržne centre kao da su nam oni stubovi ekonomije i privrednog rasta. Osim duga u Srbiji ništa drugo ne raste. I jabuke uvozimo kao i vakcine preko Jugohemije. Boris s druge strane skuplja "oslonce" po svetu kao značke. Srbija ćopa kratkim koracima putevima kojima je išla komunistička Jugoslavija, a za njom Fruška Gora kojoj malo malo pa ispadne Statut i Sandžak iz kojeg potiče novi lider socijalne demokratije i socijalnog mira, ministar za Hag i za zaposlene veliki mag, dobri moj Rasim (Se sećate braćo Srbi Bore i Ramiza). Kosovo je malo mentalno zaostalo pa luta u suprotnom pravcu. Kad kad se sudari sa zbunjenom Srbiju uz pesmu "Go West!!!" na putu za Obamaland. Hašim Tači podigao spomenik Klintonu koji je u Srbiju proglašen prvakom u šuntavilu, a Albanci polako dižu Bušu...mislim spomenik kao izvinjenje za onomad ukraden sat. A ko će Borisu našem da digne...mislim spomenik. Kako zašta?
Pa vidi ovako. Boris je lep, a nije gay (Šta? Jeste! Ma daj, molim te.). Ondak, zovu ga Kluni i voli da se slika. Postavio je Srbiju na sedam oslonaca. Cmako se sa Papom Benedikom dok je patrijarh umirao. Reko je Šaperu da povede računa da slučajno nisu javnosti rekli naši mediji da je patrijarh umreo dok ne dođe on i njegova skromna delegacija ( 10 ministara i oko 50 savetnika tih ministara) sa svadbe u Italiji. Svečano je bio dočekao Medveda uz bilborde i priredbu u Strava Centru. Pomogao je Ivici da uđe u Vladu kod Mirka i Tomi da se klonira od Đeđeljevo levo jaje i tako postane levak. Omogućio je RTS da dobije donacije i pored toga što konstantno preko struje krade narod ove male nepismene i ničim osakaćene zemlje. Omogućio je da Miško uveze vakcije i podeli kintu sa Tomicom i sestrićem Mlađom. Rekao je kumu, Draganu Đilasu, da iskroji taj jebeni urbanistički plan Beograda tako da Miško dobije dozvolu da gradi hotele na vodu u Luci Beograd. Koj će nama kurac luke i koridor 7 kad narod iz tolikih sela nema de da živi u Beogradu. BoTa je posavetovao svog pulena Pajtića i kuma Dragina da malo poguraju taj Statut Fruške Gore ali ne tako jako kako ne bi uleteli Čanku u bulju. BoTa je i human čovek jer mesecima odbija da pritisne Fijat da ni plati kiriju. ta humanost je dovela do proizvodnje novega Fijata koj je spas za nas jer je na gas. BoTa je reko celokupnoj javnosti da će se Srbija do kraja godine kandiduje za Evropsku Uniju i ubedio Holandiju da vatamo, ali nikako da uvatimo Mladića i otpisane. BoTa je dočekao Biljanu Plavšić i redovno se susreće sa Dodikom. BoTa ne kleveće nikoga osim ... nikoga. BoTa nikada nije u zemlji kad treba da bude. BoTa voli dan žalosti jer tada je narod ošamućen. BoTa je legenda jer se spasio u filmu "2012" zajedno sa Dačićem i Palmom (Odakle im milijarda evra za kartu to se sigurno pitate. Eeeeeee...Ova trojica služe za oplodnju. Mnogo su dobri pa su ih uzeli da ih jebu kako bi mogli da se razmnožavaju.)

Znate, neću više da vas deganžiram. Kasno je i mlogo mi se spava tako da ću ovaj text za svoju dušu da završim sutra ili malo sutra, a do tada vi uživajte u spektaklu koji vam svakodnevno priredi po jedna ličnost s političke scene ove male zemlje seljaka na brdovitom balkanu obuhvaćenu svinjećim gripom. (cena belog lukca skočila juče na 500 dindži. Zna seljak za caku.)

Objektivno neobjektivan

Ne bi me iznenadilo da su kojim slučajem naši nezavisni mediji javili da je njegova svetost patrijarh Pavle ovozemaljski život napustio pod pritiskom opakog H1N1 tiranina koji već nedeljama hara skrhanom Srbijom. I da su kojim slučajem objavili da će svaki građanin na pet hiljada potrošenih dinara u Maxi samoposlugama dobiti gratis vakcinu, ja bih ostao ravnodušan. Nije me čak začudila i informacija da je urbanistički plan grada promenjen u korist jedne kipaske ofšor kompanije, a u vezi sa sporom oko Luke Beograd. Međutim izjava da Srbija izlazi iz ekonomske krize, te da su se stekli uslovi za „povratak“ plata u administraciji na staro, prosto me izbacila iz ravnoteže. Očekivao sam svašta da čujem od politikanata u Srbiji, ali ovo već prevazilazi sve granice.

Onaj koji kaže da Srbija izlazi iz ekonomske krize ili nije normalan ili pokušava da nam skrene pažnju sa nekih veoma bitnih stvari.
Već se zna će impotentna privreda Srbije na kraju 2009. godine doći na 68% bruto društvenog proizvoda iz predtranzicione 1989. godine što je znatno manje od prošlogodišnjih 74% BDP- tkz. tranzicioni maksimum. Tranzicija u Srbiji izgleda menja smer i ide u nazad. Srbija izvozi svega 20% svog bruto društvenog proizvoda za razliku od post-tranzicionih privreda kod kojih je odgovarajuće učešće 50-80%. Indeks nekomformnosti privrede od 0,32 (tolerantna granica je 0,10) kazuje da inflacija i nezaposlenost potvrđuju postojanje tranzicione recesije. Prema indeksu globalne konkurentnosti, na listi od 135 zemalja Srbija se nalazi iza post-tranzicionih privreda ali i iza suseda zauzimajući 85. mesto što ukazuje na nisku konkurentnost naše privrede. Demografski rizik je izuzetno visok. Radna snaga u Srbiji je inflatorni, a ne deflaktorni faktor. U prilog ovome govori podatak da u poslednjih 11 godina imamo izrazito negativnu stopu prirodnog priraštaja i najveću prosečnu starost stanovništva u Evropi od skoro 43 godine. Ovaj podatak alarmira i na potrebu za reformom penzionog sistema koji bi mogao, ukoliko ostane ovakav, trajno da se uruši (danas na jednog penzionera dolazi manje do 2 zaposlena). Javni dug Srbije preti da pređe nivo od 0,80 BDP čime bi se svrtstali među visoko zadužene privrede. Trenutni dug od 0,64 BDP nije moguće smanjiti u srednjem roku zbog netolerantnog nivoa dug/izvoz od 3,18 prema kojem se već svrstavamo u visoko zadužene privrede. Javna potrošnja je i dalje veoma velika.

Tranzicioni model „jaka valuta u slaboj privredi“ primenjen nakon petooktobarskih promena postaće neodrživ u narednom periodu obzirom da se sredstva od kredita međunarodnih institucija i pojedinih država, ali i od „burazerske privatizacije“ preduzeća iz strategijskog sektora, koriste isključivo za „kupovinu“ socijalnog mira i „peglanje“ budžetskog deficita, a ne za rast proizvodnje i konkurentnosti. Precenjeni kurs penalizuje izvoznike, a privileguje uvoznike. Ovakvi uslovi najviše odgovaraju produktu 90-ih – grupi tranzicionih kapitalista i njihovom brokerskom mentalitetu. Ova (ne)željena interesna grupa je u prvoj fazi hiperinflacije preuzela ulogu zgrtača rasutih vrednosti, a u drugoj fazi stabilizacije ulogu zatvarača tržišta. Interesi preduzetničke klase se satanizuju zahvaljujući protagonistima kulture niskog nivoa ekonomskih sloboda, a visokog nivoa korupcije. Žalosno je što se protagonisti baš ovakve kulture nalaze u samom vrhu vlasti.

Svetska ekonomska kriza samo pojačava efekte lokalne ekonomske krize koja u Srbiji traje koliko i njena dosadašnja tranzicija, punih dvadeset godina. Negativni efekti svetske ekonomske krize na ranjivu i impotentnu privredu Srbije u uslovima spore i plitke tranzicije se ogledaju u smanjenju obima direktnih stranih investicija i padu tražnje, kako izvozne tako i domaće, usled recesije. Napomenuću da je u prvoj polovini 2008. godine industrijska proizvodnja pala za 18% u odnosu na isti period prošle godine. U uslovima kada pada likvidnost realnog sektora raste nemogućnost servisiranja uzetih kredita. Dakle nastavili se ovakvim tempom sledi nam i dužnička kriza.

Svesni su naši političari da je pamet ovog naroda ograničena za razliku od njegove gluposti, budući da se pokazalo da je količina onoga što ovaj narod zna neuporedivo manja od onoga što ne zna. Baš ova činjenica im omogućava da manipulišu širokim narodnim masama na način na koji to čine. Iz tog razloga se jednom ministru i potpredsedniku Vlade može da da izjavu kakvu je dao, a da pri tome nesnosi nikakvu odgovornost.

Svinjski grip - državni (ne)prijatelj broj jedan (BORBA)

Borba, Novembar 11. 2009. godine

Davno je neko rekao kako je Srbija zemlja mogućnosti jer je u njoj sve moguće. Ne prođe dan, a da se u ovoj zemlji na brdovitom Balkanu ne dogodi nešto spektakularno i senzacionalno.

Dok su se kosovski Albanci radovali poseti bivšeg američkog predsednika, Bila Klintona, koji je južnu srpsku pokrajnu, odnosno nezavisnu državu Kosovo, posetio kako bi otkrio svoj spomenik, građani preostalog dela Srbije i Fruške Gore su se radovali uspešno obavljenoj akciji „Morava bez filtera".

Nekoliko stotina dilera droge „pohvatano" je u „blizini" školskih dvorišta širom Srbije u munjevitoj akciji sprovedenoj u svim većim gradovima, ne uključujući gradove na Kosovu.

Rezultati ovakve akcije nisu izostali - blagi rast inflacije (izazvan naglim rastom cena narkotika), porast nezaposlenosti (usled hapšenja narko dilera zbog kojeg su isti, ali i najbliži saradnici i dobavljači ostali bez posla), smanjenje budžetskog deficita (prikupljena droga nije uništena već preusmerena u trezor odakle će dalje biti distribuirana), povećani politički rizik (funkcioneri pojedinih političkih organizacija mogli bi svojim ponašanjem, usled nedostatka „belog", ugroziti političku nestabilnost i integracije). Ova akcija je pokazala da ne mora uvek i svaka informacija da procuri u javnost. Zato je masovno i dobila na značaju jer je bila iznanađenje kako za građane Srbije bez Kosova, tako i za dilere droge, takođe građane Srbije.

I dok smo se mi, nenormalni oporavljali od „priredbe" u znak dolaska ruskog predsednika, zadesio nas je novi šok - svinjski grip, državni (ne)prijatelj broj jedan. Haos koji su mediji napravili u javnosti rezultovao je punjenjem kasa u apotekama širom Srbije, ali i podelama u zdravstvu. Pojedinci ovu „opaku" bolest smatraju običnom sprdnjom dok ima i onih koji smatraju da onaj koji bude zaražen njome može polako da posećuje banje i maže se blatom kako bi se postepeno navikavao na zemlju.

Nije izostala ni reakcija „vladara". Razmatra se mera zabrane okupljanja, đacima raspust traje duže od četiri planirana dana, a „na vratima" je i epidemija ili možda pandemija. Sve je ovo izuzetan scenario ex sistema, onoga pod lipom, koji je oproban još davne 1999. god. u doba pomračenja sunca kada se osetila istinska moć medija.

U našem narodu sve što ne valja prima se samo tako. Da su apelovali s TV da rad produžava život, utiče na blagostanje, ekonomsku stabilnost građana, preko 90% stanovnika Srbije bez Kosova bi reklo „Brate, kako mogu ovako gnusno da lažu.". Ali kada je u pitanju zdravlje i „igijena" nema zezanja. 'Leba nemali da jedemo, ali maske, vitamine i vakcine ima da kupimo. Roba mora da se valja, a sada je izuzetno vreme za to. Mogu i bez posla da ostanu naši građani, bez grejanja i struje ali zdravlje - "zdravlje nema cenu" (naravno ne mislim na mentalno).

Zna naša vlast gde da udara. Udara tamo gde smo najranjiviji i najtanji - znanje. Mi mentalno nezdrava nacija, duhovno osakaćena, bez morala, bez stava, fizički moramo biti jaki jer neprijatelj vreba, a saveznika je sve manje i manje u okruženju. Prema tome, dabome. Putem za slobodu uz vitaminom C obogaćenu vodu.

I dok posmatram lica u transu, uplašena dešavanjima oko svinjskog gripa, a u isto vreme radosna zbog posete Medvedeva i uspešno sprovedene akcije „Morava bez filtera", pitam se gde je kraj gluposti ovog naroda. Svesni su naši političari da je pamet ovog naroda ograničena za razliku od njegove gluposti, budući da se pokazalo da je količina onoga što ovaj narod zna neuporedivo manja od onoga što ne zna. U takvoj situaciji manipulisanje građanima zemlje seljaka na brdovitom Balkanu dođe kao izazov i zanimacija. Ukoliko onaj odozgo sve ovo posmatra, Srbija mu zasigurno dođe kao emisija „Survivor". Siguran sam da umire od smeja. Je li vama smešno?

Ko zna kakav bi haos nastao da na scenu nije stupio veliki mag srbijanskog biznisa, svemoćni i svemogući Miško Deltoni i njegov gigant sa Kipra. Ovaj veliki dobrotvor biće ujedno i onaj koji će nas spasiti ove opake bolesti i podariti nam vakcinu po izuzetno povoljnoj ceni, više nego duplo većoj od one koju su ponudili naša braća Kinezi. Nezadovoljni ovakvim ishodom pobunila se farmaceutska mafija u zemlji tražeći svoj deo jer ovaj put neće dozvoliti da je prevare. Drma Torlak, ali drma i Miško. "Male" pare su u pitanju, a kao što rekoh, zdravlje nema cenu.

Dragi moji nenormalni prijatelji, dok je budala biće i senzacija.

Srbija je naša zemlja.

Srbijom vladaju „pametni ljudi" koje mi biramo.

Nisu oni krivi što su izabrani već mi što ih biramo, a onda ne sklanjamo povijenih glava kad počnu da nas prave budalama.

Ne preostaje nam ništa drugo nego da stavimo maske na lice, izbegavamo okupljanja i čekamo vakcine, a kad ih primimo da molimo Boga da se ne paralizujemo.

Jedan moj prijatelj reče kako mu sve ovo liči na senzacionalnu borbu protiv ekonomske krize u farmaciji i zdravstvu.

Meni sve ovo jednostavno liči - na Srbiju.

U Turn

Posle dvadeset godina tranzicije u uslovima svetske ekonomske krize čini se da za Srbiju ne postoji optimalno rešenje kojim bi se ostvarilo geopolitičko pozicioniranje, integracija u EU i dostizanje privreda razvijenih zemalja (šampiona tranzicije).

Najveću nesreću koju je Srbija doživela u svojoj dosadašnjoj istoriji jeste raspad Jugoslavije. Zaslepljena idejom nacionalizma, plasiranom od strane Srpske akademije nauka i umetnosti još davne 1986. god. („Memorandum“), politička elita tog doba nanela je Srbiji udarac od kojeg se još nije oporavila - diskontinuitet. Diskontinuitet je pretnja svakoj državi sa brojnim odloženim i nepredvidivim polsedicama, a u slučaju Srbije, on se ispoljio u geopolitičkom, pravnom, teritorijalnom i ekonomskom smislu. Srbija je postala ekonomija moralnog hazarda sa manifestima kao što su hiperinflacija, apresiran devizni kurs, partijska svojina, burazerska privatizacija, korupcija, monopoli i sl.
Privreda je postala kontaminirana efektima sive ekonomije i burazerske privatizacije, efektima čijom se kasnijom legalizacijom stvorila suštinska patologija sistema, „brokerski mentalitet tranzicionih kapitalista“. Ova neželjena interesna grupa je u fazi hiperinflacije preuzela ulogu zgrtača rasutih vrednosti, a zatim u fazi stabilizacije ulogu zatvarača tržišta. Protagonisti burazerske privatizacije i kulture niskog nivoa ekonomskih sloboda i visokog nivoa korupcije, nisu u stanju da ispune misiju preduzetničke klase. U normalnim privredama preduzetnici pomerajući granice progresa za sebe, pomeraju ih istovremeno i za društvo u celini. U raštimovanom sistemu opisana patologija pojačana destruktivnim efektima tranzicije koji se ogledaju u porastu cena i sve većem rastu nezaposlenosti, ali i u jačanju valute u slaboj privredi, dovodi do toga da tranzicija ne bude samo usporena i plitka već i pomerena sa normalne putanje toka. Posledice ovih defekata su nizak nivo institucionalnog kapaciteta i investiciona kratkovidost.

Političke promene 2000. godine nisu suštinski promenile kontekst dotadašnjeg delovanja. Izostalo je geopolitičko pozicioniranje i ubrzavanje procesa integracije u EU. Da bi tranzicija ponovo stupila na normalnu trajektoriju neophodno je najpre okončati geopolitičku tranziciju. To podrazumeva trajno rešenje statusa Kosova i Vojvodine, jasnu opredeljenost Srbije za evro-atlanske integracije (pristup NATO alijansi) i realizaciju ideje „lidera u regionu“. Ubrzavanje procesa integracije u EU je nedvosmislen dobitak za Srbiju. Time bi tranzicionisti dobili „vetar u leđa“ za dublje i korenite reforme, a za šire slojeve stanovništva to bi predstavljao način da se letargija visoko politizovanog društva zameni privrednim aktivizmom. Ovo je potrebno, ali ne i dovoljno za završetak tranzicije i otpočinjanje dostizanja EU.

S druge strane, dosadašnju strategiju zaduživanja s kojom neminovno srljamo u dužničku krizu, potrebno je zameniti strategijom ekonomskog razvoja. Sredstva od privatizacije, ali i kredite međunarodnih institucija i drugih država, vlast u Srbiji treba da iskoristi za investiranje u strategijske sektore, pokretanje privrede i reindustrijalizaciju. Takođe, preduzeća iz strategijskog sektora (zajedno sa državnim bankama i osiguravajućim kompanijama) treba da se otvore uticajima tržišta kapitala kroz proceduru inicijalne javne ponude. Najbolje ulaganje je ulaganje u sebe. Prisustvo države u strategijskim javnom sektoru je od velikog značaja za samo društvo. Privatizacija preduzeće iz ovog sektora zarad „peglanja“ budžeta je nazadan potez i nema nikakvo opravdanje (prodaja NIS-a je potpuni promašaj).

Dostizanje istočnoevropskih privreda, šamiona tranzicije, predstavlja rast konkurentnosti. Vlasti u Srbiji trebaju nastojati da Srbija postane privreda vučena investicijama. To je moguće uz bolje upravljanje javnim i privatnim sektorom (korporativno upravljanja). Takođe neophodno je postojanje političke, institucionalne i makroekonomske stabilnosti. U vođenju stabilizacione makroekonomske politike neophodno je uvođenje konceptualno raznovrsnijih rešenja koja se više oslanjaju na fiskalnu perspektivu. Pomeranjem sa makroekonomskog na mikroekonomski menadžment moguće je ostvariti brže i dublje promene. Osnovni kriterijum svih odluka mora biti konkurentnost, odnosno ono što ona prouzrokuje; rast izvoza, jaka valuta i rast životnog standarda.

Dvodecenijskom borbom za Jugoslaviju, Srbija je izgubila sebe. U tom periodu kao narod izgubili smo tri države (SFRJ, SRJ, SGC); na pragu smo gubitka dela teritorije, a u vazduhu je problematični statut Vojvodine. Srbija se mora pronaći. Radikalni zaokret (u turn) dosadašnjeg kursa jedino može osigurati privredni i ekonomski razvoj zemlje. To pre svega podrazumeva, s jedne strane, zaokret u politici kroz ubrzano pristupanje NATO, definisanje prihvatljivog rešenja statusa Kosova i zauzimanje „snažnog“ kursa u spoljno-političkom delovanju, a s druge strane nedvosmislenu opredeljenost ekonomiji. Ekonomija mora biti iznad politike.

Smrt u partijskoj državi

Moja partijska karijera počela je veoma davno, još kada za mene nije bilo mesta u dečijem vrtiću. Iako sam bio mali, bio sam svestan da se učlanim u vladajuću partiju. Kada sam to učinio, problema za mene dalje nije bilo.

U osnovnu školu sam primljen bez problema, jer je direktor bio član naše partije i poverio me učiteljici, našem članu. Da sam talentovan i perspektivan, primetili su i drugi nastavnici u osnovnoj školi, takođe članovi naše partije, pa sam školovanje završio sa svim peticama.

U srednjoj školi, bez obaveznog polaganja prijemnog ispita, primio me je direktor, naš član, i upoznao sa razrednim starešinom, našim članom. Bio sam, naravno, odličan đak, jer se većina profesora bili naši članovi.

Prijemni ispit na fakultetu nisam ni polagao, jer je dekan bio član naše vladajuće partije. Studije su mi išle izvanredno, jer su većina profesora bili naši članovi. Diplomirao sam, naravno, pre roka, a kod istaknutog profesora, našeg člana, ubrzo sam i magistrirao.

Počeo sam da radim u odličnoj firmi, kod direktora našeg člana i imao odličnu platu. Međutim, kao istaknuti član naše partije, ubrzo sam prešao u ministarstvo Vlade, a godinu dana kasnije, postao sam ministar veoma važnog resora, u kome su svi članovi naše partije.

Zbog aktivnosti u našoj partiji, dobio sam stan u elitnom naselju, gde su uglavnom živeli naši članovi, a zahvaljujući direktoru banke, koji je naravno bio naš član, dobio sam povoljan kredit i napravio kuću. Kao i većina mojih kolega ministara, dobio sam na korišćenje skupoceni automobil i vozača na raspolaganje, ali sam zbog racionalizacije, Q7 uglavnom vozio sam.

Kako su većina profesora na fakultetu naši članovi, u rekordnom roku sam odbranio i doktorsku disertaciju, jer sam odlučio da se posvetim naučnom radu.

Podržavajući proces privatizacije u svojoj zemlji, kao i naša vladajuća partija, postao sam član borda direktora, doskoro renomiranog javnog preduzeća, i ako nisam bio u sukobu interesa.

I sve bi bilo dobro, da mi od tolikog angažovanja nije puklo slepo crevo. Srećom, hitno su me prebacili u bolnicu. To je trebalo da bude relativno bezopasna i brza operacija, ali, na žalost, dežurni hirurg te večeri je bio naš član. Nisam preživeo.

(Tekst koji ste upravo pročitali napisao je Ranko Pavićević, novinar TANJUGa. Tekst je preuzet iz knjige "Na vrhu pera" izdate 2006 godine u Budvi. Ranko Pavićević je inače i moj stric. Ono što ja radim u Srbiji on radi u Crnoj Gori. Sada znate na koga imam talenta.)

Imate li vazelina?

U uslovima svetske ekonomske krize, neoliberalizam i liberalizacija su se pokazali kao „kvarljiva roba“. Protekcionizam, korporativno upravljanje i inteligentno upravljanje rizicima, nikad više nego danas, dobijaju na značaju. Međutim promene u svetskoj ekonomiji nedotiču vlastodršce u Srbiji. Ekonomija moralnog hazarda i populistički pristup rešavanju makroekonomskih problema, naša su realnost.
Dok svetski razvijene privrede u uslovima SEK-e preuzimaju strategijski sektor u svoje ruke i brane svim sredstvima svoje gigante, „srpski eksperti“ rasprodaju i ono malo što je ostalo od strateškog značaja u vlasništvu države. Strategija zaduživanja je izgleda jedina strategija kojom se planira „peglanje“ budžetskog deficita i „trajno ukopavanje“ srpske privrede.
S druge strane, „paralelni projekti“ međunarodne zajednice plasirani u javnost ne dotiču populiste, a time ni njihovu potrebu za eventualnim alternativnim rešenjima. Politika održavanja socijalnog mira koštaće Srbiju više nego radikalni zaokret u ekonomskoj politici (korenite makroekonomske i institucionalne reforme i odpočinjanje reindustrijalizacije).
Stalno zaduživanje bez strategijskog pokretanja proizvodnje i otpočinjanja reindustrijalizacije dovešće do prezaduženosti Srbije. Javni dug već sada iznosi preko 70% BDP i ima tendenciju daljeg rasta. Nastavili se ovakvim tempom bez radikalnog zaokreta u ekonomskoj politici koja bi omogućila privredni rast i dostizanje tranzicionog terminusa, Srbiji predstoji bankrot i „vakum“ stanje. Uz efekte izazvane realizacijom „paralelnih projektata“ međunarodne zajednice, kojima se Srbija u potpunosti izopštava iz svih globalnih tokova zbog svoje nesposobnosti za prevazilaženjem tranzicije, afrikanizacija postaje sve izvesnija, a integracije nedostižan cilj.
Ekonomija moralnog hazarda čiji su osnovni manifesti inflacija, monopol, burazerska privatizacija, partijska svojina i strategija zaduživanja nije garant ekonomskog prosperiteta i razvoja zemlje koja lažno pristupa evro-atlanskim integracijama.
Izbegavanje pristupa NATO-u, neopredeljenost ni za EU ni za Rusiju, jednostrano proglašavanje neutralnosti, „povratak“ Nesvrstanima, apetiti premna Republici Srpskoj, koketiranje sa Vojvodinom i „nacionalistički procvat“ su samo neke od kontraverznih pojava koje ovo društvo reflektuje međunarodnoj zajednici kao nesposobnosti za geostrateškim pozicioniranjem.
Šta su „paralelni projekti“ i kako mogu uticati Srbiju?
„Paralelni projekti“ predstavljaju alternativne projekte međunarodne zajednice. Pojedini „experti“ smatraju da oni oslikavaju politiku „satanizacije“ Srbije. Pre mislim da je to odgovor na „vrckajuću politiku“ vlasti u Beogradu. Dosadašnji postupci međunarodne zajednice nisu bili emotivni, iskreni i ne obećavaju mnogo (odmrzavanje prelaznog trgovimskog sporazuma i pristup Srbije „beloj šengenskoj listi“ još uvek su pod znakom pitanja). Realizavcija dva „paralelna projekta“ o kojima se u poslednjih nekoliko meseci intezivno govori unutar stručne javnosti veoma bi štetila Srbiji. To su projekat „Južni tok“ i projekat „oko“.
Projekat „Južni tok“ je od strateškog značaja za Srbiju. Međutim, nakon nedavnih razgovora predstavnika Gasproma sa rukovodstvom Slovenije, situacija se znatno promenila. „Južni tok”, čiji je kapacitet 30 milijardi kubnih metara gasa, zajednički je projekat „Gasproma” i „Enija”, a gas bi prema prvobitnim planovima trebalo da poteče ka zapadnoj Evropi već 2013. trasom koja bi vodila od ruske varoši Beregovaja ispod Crnog mora do Bugarske, i dalje preko Srbije (kojoj je u slovenačkoj varijanti dodeljena ruta koja bez posledica po druge partnere može da „presuši” bilo kad, jer predstavlja sporedan rukavac), a zatim preko Mađarske i Austrije (sada Slovenije) do severne Italije. Drugi krak „Južnog toka” je posle „slovenačke intervencije” ostao nepromenjen, i u južnu Italiju stiže iz iste polazne tačke, preko Grčke. „Južni tok” je obrnuta slika u ogledalu projekta gasovoda „Severni tok”, koji „Gasprom” zajedno sa nemačkim kompanijama „Eon” i BASF gradi ka Nemačkoj, pa će taj gasovod pod Baltičkim morem povezati rusko pristanište Viborg sa nemačkim Grajsvaldom. Navedeni gasovodi su važna za Rusiju jer njima „elegantno“ obilazi za nju problematične države („Južni tok” Belorusiju i Ukrajinu, a „Severni tok” baltičke države”). Prisetimo se da je prema prvoj varijanti trasa gasovoda „Južni tok“ prolazila kroz celu Srbiju. Naravno, ista situacija je i sa gasovodom SAD, „Nabucco“, kojim je bilo planirano da se smanji zavisnost Evrope od ruskog gasa. I njegova prvobitna trasa je izmenjena tako da i ovaj gasovod zaobilazi Srbiju.
Drugi, za nas problematičan projekat je projekat izgradnje alternativnih koridora koji bi zamenili koridore 7 i 10, takozvani projekat „oko“. Izgradnjom koridora 4, koridora 5c i koridora 8, Srbija se u potpunosti tranzitno zaobilazi.
Železnički koridori 10 i 4 su konkurentni koridori. Čini se da Koridor 4 ima bolje karte u rukama, jer su sve zemlje, kroz koje prolazi, članice EU (Češku, Slovačku, Mađarsku, Rumuniju, Bugarsku i Grčku) i oko njega se angažuju evropske institucije. Projekat izgradnje koridora 10, za koji lobira Srbija u Briselu, traje dugo i zavise od nacionalnih vlada (politička nestabilnost).
Koridor 5c je ogranak koridora 5 i prolazi kroz Mađarsku, Hrvatsku, BiH i ponovo Hrvatsku (Ploče). Pored toga što je i ovaj koridor železnički on je istovremeni i rečni, putni i vazdušni koridor kojim se spajaju Srednja i Južna Evropa.
Koridor 8 polazi od albanskog grada na Jadranu, Duressa, preko Makedonije do Bugarskog grada Varna. Ovaj koridor će preko bugarskih luka povezati Evropu sa Središnjom Azijom i Kavkazom. Najveće interesovanje za izgradnjom ovog koridora imaju Albanija i Turska ali i Bugarska. Tačka spajanja koridora 8 i 4 je Sofija, a koridora 4 i 5c, Jadransko more.

Po svemu sudeći, politička nestabilnost, politički rizici, ekonomija moralnog hazarda i konfuzna tranzicija su ključni faktori koji provociraju potrebu međunarodne zajednice za alternativnim rešenjima. Ekonomija nema emocije. Vlast u Beogradu se zanima dnevnim senzacijama, političkim marketingom i populizmom dok nas „svet“ zaobilazi. Izgleda je svima u našem okruženju jasno da je u osnovi svega goli interes.
Politikanti, bojim se da će kada budete završili „svoju karijeru“ i kada narod postane svestan šta ste uradili svojim neradom doći trenutak da Vas pitamo „Imate li vazelina?“.

Čuvam ovce, učim da blejim

Spora i plitka tranzicija stvorila je uslove za uspostavljanje novog društveno-ekonomskog sistema u Srbiji, tranzicionizma. Osnovni manifesti ovog stanja su krhka makroekonomska stabilnost, burazerska privatizacija, brokerski mentalitet domaćih preduzetnika, partijska svojina, strategija zaduživanja, nizak prinos na ulaganja i visok regulatorni rizik. Impotentna i raštimovana privreda, ekonomija moralnog hazarda i populistička politika „glavešina na vlasti“ stvaraju adekvatne uslove za moralni slom društva i neetičko delovanje pojedinca. Mediokriteti dobijaju primat nad intelektualnom manjinom, a njihovo delovanje za rezultat ima sve gore navedeno.

U poslednjih nekoliko meseci se intezivno govori i piše o reformi javnog sektora. Naravno, reforma će obuhvatiti i strategijski javni sektor. Startegijski javni sektor je sektor koji presudno utiče na prestiž jedne države i obuhvata prirodne monopole i mrežne tehnologije u vlasništvu države. Država mora da ostane većinski vlasnik (ili zadrži „zlatnu akciju“) u ovom sektoru obzirom na strategijski značaj istog. Ovaj sektor predstavlja mesto za investiranje, sidro tržišta kapitala i poligon za tehnološki razvoj. Međutim, ne postavlja se pitanje potrebe za reformama, već ko će i kako sprovoditi reforme. Potezi koje povlači Vlada Srbije ne idu u prilog prestrukturiranju startegijskog javnog sektora i uvođenju i unapređenju korporativnog upravljanja. Naprotiv, vode ka slabljenju ovog sektora i njegovoj privatizaciji u najgorim mogućim okolnostima (svetska ekonomska kriza i veliki budžetski deficit). Kako? Pre svega postavljanjem nekompetentnog i nestručnog kadra na rukovodeće funkcije unutra preduzeća koja čine strategijski javni sektor. Neka od njih su Elektroprivreda Srbije, Jat Airways i Telekom. „Koke nosilje“ i „večiti gubitnici“ simboli su kontraverznih pojava u ekonomiji moralnog hazarda.

Ko su direktori preduzeća u strategijskom javnom sektoru, koliko su stručni i zbog čega su tu gde su?

Generalni direktor Elektroprivrede Srbije (Dragomir Marković), član je Demokrateske stranke i diplomirani mašinski inženjer. Pre dolaska u EPS na mesto direktora za strategiju bio je zamenik direktora Javnog preduzeća Termoelektrane Nikola Tesla i član komisije EPS-a koja je trebalo da ustanovi da li je EPS oštećen u poslovanju sa firmom EFT i Interface (podsetimo se da je početkom 2004. godine EPS uvezao 138.000 MWh od navedenih firmi, i ako za tim nje bilo potrebe. Prvi izveštaj ove komisije, bio je nedostupan javnosti i kasnije storniran, pokazao je da je EPS zaista oštećen. Drugi izveštaj, dostupan javnosti, navodi da štete po EPS nije bilo.
Poslednji potez rukovodstva EPS-a u saradnji sa Vladom Srbije predstavlja krupan korak ka burazerskoj privatizaciji ovog giganta. Konvertovanjem potraživanja u vlasnički kapital i veštačkim održavanjem niske cene struje zarad socijalnog mira onemogućava se investiranje u infrastrukturu i plaćanje obaveza. Pravljenje „bolesne“ aktive, bilo privatizacije ili ne, neće dati valajne rezultate.

Generalni direktor Telekoma (Branko Radujko), član je Demokratske stranke i diplomirani pravnik. Ima „široko radno iskustvo“. Karijeru je otpočeo kao pripravnik u advokatskoj kancelariji, a potom je radio u humanitarnom sektoru. Bio je zamenik predsednika UO Jugoimport SDPR, član UO HIP Petrohemije i Fonda PIO, predsednik odbora Garancijskog fonda Srbije, savetnik premijera Zorana Đinđića, šef kabineta premijera Zorana Živkovića, specijalni savetnik predsednika Borisa Tadića zaduženog za regionalnu politiku, a od juna 2006 je generalni sekretar predsednika Republike. Telekom u saradnji sa Vladom Srbije već 9 godina onemogućava dolazak novog operatera fiksne telefonije čuvajući svoju monopolističku poziciju. Napomenimo da je predsednik UO Telekoma takođe pravnik, jedan od pisaca Ustava Srbije, „faca“ iz građanskog protesta i naravno član Demokratske stranke (nekad GSS), dakle veoma „stručna“ osoba u oblasti telekomunikacija. Direktor, ali i predsednik UO poseduju „potrebno znanje“ iz oblasti telekomunikacija, ekonomije i strategijskog menadžmenta. Ukoliko ga nisu stekli kroz obrazovanje, stekli su ga kroz „radno iskustvo“.

Generalni direktor Jat Airways (Srđan Radovanović) član je Demokratske stranke i diplomirani pravnik. Pre dolaska na čelo kompanije koja je konstantno poslednjih 9 godina pred bankrotom, radio je u Sekretarijatu za unutrašnje poslove u Beogradu, „Grand Kafi“ i „Drogi Kolinskoj“. Bio je član UO „Soko Štark“, predsednik UO „Palanačkog kiseljaka“ i član stečajne uprave „Robnih kuća Beograd“ kao zastupnik Agencije za privatizaciju. Napomenimo da su ukupni gubici Jat-a u predhodnoj godini iznosili 29 miliona evra, a dosadašnje poslovanje pokazuje da ni u ovoj godini neće biti ništa manji. Ovakvo poslovanje Jat-a koje se ogleda u konstantnoj pomoći države, dugovanjima i gubicima ukazuje na potrebu za ubrzanom privatizaciom jedinog nacionalnog avio-prevoznika. Dakle, po svemu sudeći, direktor nacionalnog avio-prevoznika poseduje „potrebno znanje“ iz oblasti vazdušnog saobraćaja, ekonomije i strategijskog menadžmenta. Ukoliko ga nije stekao kroz obrazovanje, stekao ga je kroz „radno iskustvo“.

Dakle, po svemu sudeći, etika delovanja demokratske vlasti nije ništa drugačija od one koja je vladala 90-ih godina prošlog veka. Nije važno da li je kadar stručan i kompetentan. Važno je da su članovi partije na vlasti, da su lojalni i da su političke ikebane. Drugi misle za njih, a oni samo klimaju glavom. Čuvaju socijalni mir, a time i narod, tako što sede i „bleje“ u svojim „skromnim“ kancelarijama, za „skromnu“ platu. Ovako „kompetentan“ i „stručan“ kadar sa „širokim“ radnim iskustvom i „poznavanjem“ situacija u navedenim oblastima ima zadatak da impotentna i neprofitabilna preduzeća dokusuri i proda u okviru neke burazerske privatizacije za male pare kako bi svojim stranačkim kolegam pomogao u popunjavanju budžetskih rupa u nekom narednom periodu.

Između manipulacije i iskrene brige

“Suze s meseca padaju kao kišaAli suze s meseca ne mogu oprati bol.”

Sinead O’Connor

Isfrustriranost, kompleksi, dezorijentisanost, konfuzija, zbunjenost, seljačenje, lažni patriotizam i populizam koji vladaju društvima u dugogodišnjoj tranziciji stvaraju pogodno tlo za razne oblike manipulacije. Populistička vlast, kakva je u Srbiji, ovakve aspekte društva već godinama koristi isključivo iz jednog jedinog razloga, opstanka na vlasti. Baš iz tog razloga, sve su u stanju da urade.

Kao i svakog dobronamernog čoveka vest o prebijanju, a kasnije i smrti mladog francuskog državljanina, Brisa Tatona, duboko me je potresla. Međutim, ovo je bio samo jedan u nizu zločina koji su se desili u glavnom gradu u proteke dve decenije tranzicije društva. Ono što me „izbacilo iz takta“ jeste reakcija politikanata u Srbiji. Nije prvi put da politikanti na vlasti koriste svaku priliku za politički marketing. U ovom slučaju, građanska inicijativa ne bi izostala, ali politikanti su je preduhitrili.
Izvršna vlast, političke partije i (ne)vladin sektor u nemogućnosti da postignu dogovor ko će pokupiti političke poene korišćenjem smrti mladog francuza odlučuju se za tri različita skupa u tri različita dana. Vlast 30. septembar proglašava Danom žalosti, a državni sekretar poziva građane da istog dana polože cevće i upale sveće na Trgu Republike. Trgu Republike? Šta se to desilo u vezi sa ovim mladićem na Trgu Republike? Venci, cveće i vosak krasili su „mesto kod konja“ na kojem se okupilo više predstavnika političke elite Srbije (sa sve obezbeđenjem) nego li građana. Parada tužnih, a opet zadovoljnih lica obeležila je ovaj dan tražeći od Francuske da nam oprosti.
Drugi skup usledio je dan kasnije. Politikanti na vlasti, kako ne bi bili providni, u prvi plan izbacuju svoje stranke, tačnije svoju omladinu. Tako maldi LDP-a, DS-a i nekoliko (ne)vladinih organizacija za realizaciju svoje „marketinške akcije“ biraju četvrtak, 1. oktobar, organizujući skup na Platou i veliku šetnju. Crvene ruže krasile su Plato. Sve je blistalo ali nije bilo „obraza“.
Treća manifestacija pripremljena od strane nekoliko (ne)vladinih organizacija održana je na dan borbe protiv nasilja, 2. oktobra, u Pionirskom parku. I ako je ovo okupljanje najpre bilo zabranjeno od strane MUP-a, lično se Ministar založio da se i ono održi.
Tri dana, tri „manifestacije“ za jedan zločin. Tri kao tri prsta. Najiskreniji i najdobronamerniji su bili građani koji su samoinicijativno 29. septembra, dana kada je Taton preminuo u Beogradskoj bolnici, upalili sveće ispred Francuske ambasade u Beogradu.
Nije izostala ni reakcija međunarodne zajednice. Za mene je najubedljivija bila izjava potpredsednika delegacije Evropskog parlamenta, Jelka Kacina: „Populizam i radikalizam, koji su jedna od političkih opcija unutar Srbije, ne smeju dobiti pravo javnog nastupa i provociranja u Srbiji. Sad je bilo dosta!“
Ova izjava otkriva svesnost međunarodne zajednice o onome što se dešava u Srbiji. Nije reč o jednoj opciji, več o izuzetno jakoj opciji koja dobija na značaju i u vlasti Srbije. Gomilanje nerešenih slučajeva po fiokama pravosudnih organa, intervencije i pritisci na sudstvo, izostale reakcije organa reda i blage kazne osuđenima, ohrabruju počinioce zločina. Proces protiv mladog navijača koji je u naletu emocija pokušao da zapali predstavnika organa reda, traje već dve godine. Momak za čiji „transport“ su građani platili iz svog džepa, danas studira i trenira u Beogradu. Bivši robijaš gostuje po TV emisijama, slika i piše. Ministar je ispustio „kofer“ negde na putu do Vlade. Tužilaštvo pokušava da zabrani „Obraz“ i još po nekog, ali ne zna kako. Istina o vojnicima stradalim na Topčideru u džepu je „generala“ negde u „šumama“ Srbije.
Senzacionalizam i manipulacija opet su nadjačali iskrenu brigu. Pitao sam se iz kog razloga je Taton izabran za „marketinški poduhvat“. Zašto građani Beograda nisu šetali i palili sveće onog dana kada je u Beogradskoj ulici mučki ubijen trinaestogodišnji Dušan Jovanović, dečak romske nacionalnosti. Možda zato što nije bio francuz?
Devet godina nakon petooktobarskih promena, etika ponašanja vlasti u Srbiji je ne promenjena. Tajkunizacija, burazerska privatizacija, partijska svojina, neodgovorno pravosuđe, korumpirane javne službe, populizam i politikanstvo su naša realnost. Želja za istinskim institucionalnim reformama i iskrenom tranzicijom društa je bila prividna i kratkotrajna. Stalnim držanjem društva u stanju konfuzije i njegovim „bombardovanjem“ senzacionalnim vestima, stvaraju se uslovi za masovnu manipulaciju. Već viđen recept „vladara pod lipom“.
Iskreno se nadam da će ponovo doći dan kada će građani Srbije spoznati „svet“ oko sebe i shvatiti da se pas šeta, a čovek protestuje. Možda trenutno, kritična masa ne postoji, ali zasigurno se stvara. Onog trenutka kada bude stvorena, verujem da učeni na greškama iz prošlosti, nećemo propustiti „6. oktobar“.

Rtaći iz kićbloa

Ono što sledi u nastavku ove beleške je pilot verzija teksta koji bi mogao da izazove blagi potres u javnosti obziroma da je planirano da iz tri dela izađe u listu "Borba" i na blogu Pokreta SOLIDARNOST (dakle ovde), a znamo da je na snazi nakaradni zakon o informisanju. Ono što će te moći da pročitate u nastavku su delovi iz teksta na kojem sam radio nekoliko meseci.

"Još davnih 80-ih godina prošlog veka grupa „ortaka“ se dogovorila kako da podele i kupe Srbiju. Naravno, mnoge stvari su se dešavale u hodu, ali uspeh nije izostao. Veliki novac se slivalo i sliva se u njihove džepove odnosno u ofšor kompanije čiji su vlasnici dok se građani Srbije zanimaju stalnim senzacijama u medijskom prostoru Srbije i nacionalističkim igrarijama po adaptiranom scenariju Memoranduma. U takvim uslovima, ekonomija Srbije postaje ekonomija moralnog hazarda čije su osnovne karakteristike hiperinflacija, burazerska privatizacija, monopoli, korupcija, partijska svojina, apresiran devizni kurs, investiciona kratkovidost, stagflacija i dr."

"Jedan od vodećih ortaka u družini je direktor Delta Holdinga, firme u sastavu Kiparske ofšor kompanije Hemslade Trading Limited čiji vlasnik nije poznat javnosti Srbije i u čuje poslovanje državni organi i šira srpska javnost nemaju apsolutno nikakav uvid. Delta Holding je imperija i apsolutni gospodari privrede Srbije, a njihov kompletan prihod se sliva van zemlje na ofšor račune. Snaga ove imerije pokazala se tek nakon demokratskih promena, tačnije nakon atentata na premijera Srbije Dr Zorana Đinđića. Najveći uspon kompanije ostvaren je u vremenu kohabitacije DSS i DS. 2005 godine u novembru mesecu stvorena je Liberalno Demokratska Partija, Čedomira Jovanovića, čiji je glavni finansijer Milan Beko. Jedna od prvih kampanja ove stranke bila je napad na Miroslava Miškovića. Aktivnosti LDP u ovom pravcu trajale su do dana kada su Beko i Mišković postigli dogovor i ponovo postali ortaci. Nakon medijske hajke i pokušaja hapšenja Slobodana Radulovića te iste godine, Novafin S.A. postaje većinski vlasnik C Marketa, nekada najvećeg lanca marketa u Srbiji, a Radulović beži u Španiju. Novafin S.A. je ofšor kompanija iz Luksemburga čiji je vlasnik Beko. "

"Kupovinom akcija po ceni dvostruko nižoj od realne, država je izgubila najmanje 21 milion evra. Zemljište od oko 200 hektara na području Luke Beograd postalo je sporno onog trenutka kada se otkrilo da namere novih vlasnika nisu modernizacija Luke već nešto sasvim drugo. Promenom urbanističkog plana kojoj mora da predhodi promena republičkog plana, grad Beograd bi mogao biti oštećen za više od dve milijarde evra. Glavni uzrok nastalog problema je taj što se grad Beograd još 1975. godine nije uknjižio kao korisnik ovog dela priobalja jer bi se tada tačno znalo sa koliko hektara raspolaže. Nenad Popović, predsednik skupštine akcionara Luke Beograd, jednom prilikom je rekao da ugovor iz 1975. god. nikada nije pravno stupio na snagu zbog nedostatka saglasnosti ( inače Nenad Popović je član predsedništva Demokreatske Stranke Srbije i direktor ABS Holdinga, a bio je i predsednik Ekonomskog tima za Kosovo i Metohiju i jug Srbije u Vladi Vojislava Koštunice). Ovaj spor čije rešavanje je preuzeo Anketni odbor Skupštine Srbije na čijem je čelu naravno član LDP-a, Dejan Ranđić (stranka koju finansira Milan Beko) koči veliki projekat srpskih biznismena i ortaka, izgradnju „grada na vodi“, novog stambeno-poslovnog kompleksa koji bi trebao da nikne između marine „Dorćol“ i Pančevačkog mosta na zemljištu od oko 96 hektara. Borba oko zemljišta počela je istovremeno sa najavom da će izmenama Generalnog plana područje koje obuhvata 480 hektara, od marine „Dorćol“ do Ade Huje, sadašnja industrijska zona biti prenamenjeno u stambeno-poslovnu zonu. Kao i svi do sada i ovaj proces ili spor je farsa, a epilog je poznat: rešenje u korist Miroslava Miškovića."

"Nakon atentata na premijera, nekoliko meseci kasnije počinje hajka na DS (sukobi unutar DS doveli su do stvaranja G17+, decembra 2002, a kasnije i LDP, novembra 2005, stranaka u vlasništvu Miškovića i Beka). Mlađan Dinkić političku slavu dobija udarom na dugogodišnjeg prijatelja Miroslava Miškovića, bivšeg Ministra policije, Dušana Mihajlovića i njegovu kompaniju „Lutra“. To su prvi udari na Vladu Zorana Živkovića. Sukobi između DS i G17+ jenjavaju nakon „političke eliminacije“ nekoliko političkih barikada unutar G17+ i DS među kojima se izdvajaju Dušan Petrović, Slobodan Gavrilović, Ksenija Milivojević, Goran Paunović, Miroljub Labus, Čedomir Antić i dr. Dušan Petrović se među prvima suprotstavio ideji Miškovića o udruživanju G17+ i DS. U G17+to je bio Miroljub Labus koji kasnije potkupljen odlučuje da se povuče sa mesta predsednika stranke, a kasnije i iz stranke. Nesmemo zaboraviti aferu Erikson. Miroljub Labus nekoliko meseci kasnije postaje jedan od glavnih ekonomskih savetnika Miroslava Miškovića. Preuzimanjem G17+, Dinkić otvoreno radi u interesu Delta Holdinga koji postaje i glavni finansijer stranke. Tako G17+ postaje vlasništvo Miroslava Miškovića, a priča o „skladištenju“ novca na Kipru koju je Mlađan davno započeo, potpuno izumire. Osetivši novac i „ljubav“ svog ujaka, Mlađan postaje politička ekspozitura Miroslava Miškovića. "

"Najpre je udario na Radulovića koji nakon dojave iz MUP-a, napušta Srbiju i odlazi u Španiju. Zatim je usledio udar na Večernje novosti. Mišković pozajmljuje pare Milanu Beku kako bi ovaj mogao da kupi ovaj list. Počinje izrežirana hajka na Manojla Vukotića o čijoj „nevinosti“ ne želim da pišem. Glavni u ovoj hajci bio je školski drug Mlađana Dinkića, policijski savetnik Mladen Spasić, „glava“ Službe za borbu protiv organizovanog kriminala pri MUP-u Srbije."

"Umalo da izostavim udar na Bogoljuba Karića, jedinog konkurenta Miškoviću. Otimanjem „Mobtela“ i njegovom prodajom, onemogućavanjem da Karić učestvuje na tenderima i stavljanjem Bogoljuba i Sretena na poternicu, Mlađan stavlja tačku na ovu priču. U svemu ovome ima i ironije. Ivana Mišković je supruga sinu Sretena Karića. Interesantan je i slučaj Brašnjević. Mišković je od Mike Brašnjevića tražio da mu isti pokloni BIM Slavija, a da mu ovaj sredi da ga puste na slobodu. Iz nekog razloga, Brašnjević ovo odbija. Nekoliko dana kasnije pronađen je obešen u svojoj zatvorskoj ćeliji."

"Jugohemiju, preduzeće čiji je danas većinski vlasnik Delta Holding, nekada je vodio G-din Jovan Mileusnić, ex predsednik Privredne komore Srbije. I danas ovo preduzeće vodi Mileusnić, ali Smiljka Mileusnić Adžić, ćerka Jovana Mileusnića i sestra Milke Forcan, ex Mileusnić, potpredsednice Delta Holdinga i direktorke Delta M. "

"Tada se pojavljuje i Petar Matić, direktor imperije MPC d.o.o., firme najpre registrovane u Hrvatskoj, a kasnije premeštene u Srbiju. Matić je javnosti poznat kao vlasnik zgrade CK i TC Ušće, velikog broja nekretnina u Beogradu (zgrada na uglu Bulevara Kralja Aleksandra i ulice Kneza Miloša, Hotel Mr. President i dr) ali i kao jedan od partnera Marka Miloševića 90-ih godina u švercu nafte, alkofolnih pića i cigareta. Nakon petooktobarskih promena Matić i Miodrag Kostić kupuju zgradu CK na Ušću koju zatim prodaju jednoj slovenačkoj firmi. Kasnije je Matić od istih kupuje, renovira i rentira. Ovaj srpski biznismen je daleko od očiju javnosti. Ne pojavljuje se u medijima, ne daje izjave niti intervjue i pre će te videti zmiji noge nego li njegovu fotografiju u nekom od medijia. Tu je, a kao da nije."

"Interesantno je da pored Mileusnića u Privrednoj komori Srbije sede i Željko Mitrović, direktor Pinka (vlasnik TV Avala čiji prvi direktor postaje Srđan Đurić, ex-sekretar za informisanje u Vladi Vojislava Koštunice) i Zoran Drakulić, direktor YU Pointa, član predsedništva DSS-a i nekadašnji kandidat za gradonačelnika Beograda.O njima malo kasnije."

"...Dragan Đilas, vlasnik je medijskog prostora Srbije i koliko se zna, za sada dve građevinske firme u Beogradu. Postoji priča da će njegova firma biti izvođač radova na zemljištu Luke Beograd. "

"...Dragan Šutanovac, Ministar odbrane u Vladi Mirka Cvetkovića je i kum Borisa Tadića. Terete ga za odavanje državne tajne u vezi sa Miladinom Kovačevićem od kada se i odnosi između njega i Tadića polako zamrzavaju.To je jedan od razloga zbog kojeg ovog čoveka više nema tako često u medijima."

"...Saša Dragin, kumče Borisa Tadića i Ministar poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede u Vladi Mirka Cvetkovića zajedno sa Goranom Pajtićem otvoreno lobira za autonomiju Vojvodine. Sve je izvesnije da sukobi unutar DS prete da dobiju državni epitet i postanu državni problem. Problemi oko statuta Vojvodine predstavljaju uvod u nove političke i nacionalne sukobe. Razlog ovakve politike je kontrolisanje novca iz Vojvodine, ali i kriminalnih radnji pojedinih tajkuna. "

"Svedoci smo da EPS u poslednjih nekoliko meseci zbog ne izmirenih dugova preuzima kapital preduzeća dužnika. Država privatizuje samu sebe. Ovakvi potezi savetnika u Vladi Srbije stvaraju uslove da budući vlasnik EPS-a dobije više nego što će platiti. Poseta predsednika Rusije, Dmitrija Medvedeva zakazana u oktobru, jednim delom biće početak pregovora prodaje ovog srpskog giganta koji danas nema novca da isplati plate zaposlenima. Najveći dužnik EPS-a je sama država."

"Scenario štrajkova u JAT airlinesu trebao bi da dovede do prodaje ovog preduzeće po principu "na doboš". Sinhronizovane akcije rukovodstva, sindikata i vlasti ovo preduzeće dovešće do potpunog kolapsa te njegove privatizacije za bud zašto. Naravno, pre toga će uslediti otpuštanja kako bi se broj zaposlenih sveo na normalan za optimalno poslovanje"

"Samo u poslednjih nekoliko meseci od kada je na snazi odluka o nezapošljavanju u jovnom sektoru i drđavnoj administraciji, samo u Ministarstvu finansija i Ministarstvu ekonomije zapošljeno je više od 50 radnika, uglavnom mladih ljudi, sve sa namerom da se broj poveća kako kad od nove godine pošne "seča" sve bude isto, a oči MMF budu donekle zamazane. Scenario čiji je tvorac Dinkić ima za cilj očuvanje socijalnog mira uz mogućnost ispunjavanja uslova MMF-a. Još samo da su ovi budale pa da im upali."

Autor

Istina je tamo negde

Pokušavajući da shvatim situaciju u zemlji seljaka na brdovitom Balkanu pristupio sam detaljnoj analizi istorijskih činjenica. Počeo sam da pretražujem, istražujem, prelistavam knjige, novine, memorandume. Ko je rekao „Memorandum"? Teško je bilo. Mnogo truda, vremena i znoja uloženo je u tu pretragu. Da li sam uspeo? Ne znam. Baš kada sam pomislio da sam na kraju kompletnog materijala i da je slučaj konačno zaključen, nekako sam bio na početku, zatečen i natečen.

Sve je počelo davne 1986. godine kada su članovi Srpske akademija nauka i umetnosti (SANU) napisali čuveni „Memorandum" i otvorili Pandorinu kutiju srpskog nacionalizma. Bile su to istaknute ličnosti ove ustanove (pričalo se da su mnogi bili i članovi UDBE): Pavle Ivić, Antonije Isaković, Dušan Kanazir, Mihajlo Marković, Miloš Macura, Dejan Medaković, Miroslav Panić, Nikola Pantić, Ljubiša Rakić, Radovan Samardžić, Miomir Vukobratović, Vasilije Krestić, Ivan Maksimović, Kosta Mihajlović, Stojan Ćelić i dr.

Naravno nisu oni izmislili „rupu na saksiji" i napisali nešto novo što već nije bilo viđeno u Srba. Taj „Memorandum", blago rečeno, predstavljao je remix verziju već poznatih tekstova kao npr. „Načertanije", Ilije Garašanina još iz daleke 1844. godine kada je, slobodno mogu reći, rođena ideja „Velike Srbije" i velikosrpskog nacionalizma (ne patriotizma). Memorandum je predstavljao savremenu verziju stare priče prilagođenu modernim vremenima i (ne)modernim Srbima. Otrcana priča koja nam je u periodu globalnih turbulencija donela samo bedu, kompleks i osećaj večitog krivca. Navedeni „intelektualci" i autori ovog famoznog teksta više nisu sa nama, ali njihovo učenje i dalje živi.

Mnogi koji danas sede u SANU su poštovaoci ideje „Memoranduma". To samo govori o tome šta je srpska naučna i intelektualna elita i šta je SANU uopšte. Ovakve institucije u svetu predstavljaju stubove intelektualnog, a time i ekonomskog prosperiteta svake zemlje. Kod nas, ova institucija je proizvela ratove, stradanja i moralni slom jednog naroda. Kao društvo dotakli smo dno dna. Najveći smo gubitnici globalizacije i šampioni tranzicionizma. Srpska ekonomija je ekonomija moralnog hazarda sa specifičnim razlozima za takvu kvalifikaciju; hiperinflacija, „burazerska" privatizacija, partijska svojina, apresiran devizni kurs i sl. Srpska „vrckajuća" spoljna politika i populistička i kontroverzna unutrašnja politika najbolji su pokazatelji (ne)etičkog delovanja naše vlasti.

No da se vratim na famozni „Memorandum". Ovaj dokument je predstavljao politički „buzdovan" bivšeg predsednika, Slobodana Miloševića. Takođe je bio „kamen temeljac" projekta „ Velike Srbije. Obuhvatao je nekoliko važnih celina i to kroz sledeće konstatacije:

- Granice Srbije nisu (bile) u skladu sa etničkim sastavom i kao takve one se trebaju menjati, jer je, prema memorandumu, Ustav iz 1974 naneo mnogo štete Srbiji koje se ogledaju u stvaranju autonomnih pokrajina Kosmeta i Vojvodine, razvodnjavanju federacije, ali i zbog „nacrtanih" administrativnih granica koje ne predstavljaju stvarnu sliku. Iz tog razloga ukoliko ne postoji volja za promenom granica potrebno je izazvati političku i socijalnu krizu.

- Ugroženost srpskog naroda od strane drugih naroda unutar SFRJ, asimilacija, iskorišćavanje, proterivanje, nemogućnost izražavanja, marginalizacija u političkoj, ekonomskoj, kulturnoj i naučnoj sferi. „Hrvatska i Slovenija preuzimaju kontolu nad Srpskom ekonomijom. Jugoslavija uzima industriju iz Srbije" (Slovenija - „Gorenje", Hrvatska - „Rade Končar", Srbija - „EI Niš", Crna Gora - „Obod", Slovenija - „Fructal", Srbija - „Takovo", Hrvatska - „Kraš", Srbija - „Soko Štark", Srbija je imala najjaču mašinsku industriju u regionu).

- Jačanje antisrpskih snaga unutar SFRJ (misli se na Hrvate i Albance), „Srbija je dala 2,5 miliona žrtava u oba svetska rata i danas je žrtva zemalja članica Jugoslavije"; „Između 1860 i 1912 preko pola miliona Srba je napustilo Kosmet zbog agresije kosovskih Albanaca nad njima" ; „Velika je diskriminacija Srba koji žive na teritoriji Kosmeta i Hrvatske"; „Srbi u Hrvatskoj su u opasnosti više nego ikada do sada". (Danas je nemoguće zamisliti funkcionisanje Vlade Hrvatske bez glasova srpskih poslanika u Hrvatskom saboru.)

- Potreba za brzu i skoru akciju da se spreči propadanje Srbije i srpskog naroda; „Ukoliko koncept Jugoslavije propadne, Srbija mora braniti svoj interes". Pod ovim se smatralo izazivanje političke krize koji bi kulminirali sukobima i građanskim ratom.

Dakle, ovaj dokument je još davne 1986. godine otkrio namere srpske elite, kako one intelektualne tako i one političke (ako su se oni tada, a i danas, uopšte mogu nazvati elitom), ali i nesposobnost istih da prepozna i predvidi dešavanja na globalnoj političko-ekonomskoj sceni čiji je vrhunac bio rušenje Berlinskog zida 1989. godine, konačni slom komunizma u Evropi i stvaranje novog političko-ekonomskog poretka u svetu, globalizma.

Rezultat politike vlasti u Srbiji u poslednjih 20 godina tranzicije su socijalne patologije (balkanizacija) i pojedinačne frustracije. Građani Srbije su u proteklim godinama izgubili tri države (SFRJ, SRJ i SCG), na pragu su gubitka dela teritorije (jednostrano priznavanje Kosmeta), sporovi oko statuta Vojvodine predstavljaju uvod u novi geopolitički šok, a kvazi patriotizam i nakaradni nacionalizam su u ponovnom porastu. Turbulencije na političkoj sceni Srbije ne obećavaju dobro. Naprotiv, nacionalno pitanje je ponovo pitanje „broj 1", a lepeza mogućnosti predstavljenih u rezultatima izbora u dve beogradske opštine otkriva namere pojedinih „demokrata" ali i desničara da ožive „Memorandum" i ideju koju on sa sobom nosi. Poraz politike „Memoranduma" je bio prividan.

Politički blok koji je najavljen na dan pobede nad režimom Slobodana Miloševića, 9 godina nakon petooktobarskih promena, okuplja ekipu pisaca, akademika, lica iz koje kakvih državnih službi i vladinih organizacija, tajna udruženja, pojedince iz nevladinog sektora, desničarske političke partije i nacionalističke pokreti. Svesno ili nesvesno oni Srbiju guraju u ambis. Kao ni onda, tako ni danas, vlast u Srbiji neuviđa globalna prestrojavanja i političko-ekonomske promene. Da li je ovaj narod osuđen na potpuni moralni, etički i ekonomski kolaps, vreme će pokazati.

Istina zna da boli. Možemo li je pronaći u najmračnijim odajama naše istorije i pogledati je u oči ili će ona zauvek ostati tamo negde?