" Nekako me taj glas podsećao na osobu koju sam davno zaboravio ili sam bar mislio da sam je zaboravio.
Bila je veoma lepa. Imala je dugu, crnu kosu kojom se vetar često poigravao dok smo veseli trčali zelenim poljima. Takvu je pamtim. Trčali bi kao divlji konji dok bi nam hladna jutarnja rosa kvasila stopala. Hladno jutro prepuno mira i divnih mirisa grlilo nas je u svom naručju. Ona i ja zajedno u beskonačnosti. Kao da je vreme stalo onog trenutka kada sam je izgubio.
Izlazim iz svoje male, trošne kućice smeštene daleko od očiju ludog sveta. Pogledom je tražim. Vetar kao da želi da mi nagovesti da je vani hladnije nego što osećam na svojim vlažnim obrazima. Nemoguće je ne pomisliti na nju, a suzu ne pustiti. Gledam u nebo. Biće ovo još jedan od onih, meni ne dragih, dana. Zeleno prostranstvo ispred mene budi sećanja. Uspomene se nižu kao perle na svilenom koncu nadovezujući se jedna na drugu. Želim da je ponovo pojurim po ovom zelenom polju.
Tama besane noći preti da prekrije i ovo umorno jutro. Sunce se žalosno probija pokušavajući da mi ogreje vlažne obraze. Počinjem da trčim. Trčim koliko me noge nose. Ni sam ne znam kuda niti gde, ali trčim. Želim da pobegnem od nje. Oblaci zaklanjaju i poslednji tračak svetlosti. Uspela je. Uspela je ponovo da prekrije novo jutro. Shvatam da tama prekriva moj svet.
Sapleo sam se. Pokušavam da se dočekam na ruke ali brzina me savladava. Licem padam na meku travu. Suze se mešaju sa rosom. Ne dozvoljava mi da plačem. Podižem pogled ka nebu. Nadam se da ću ga ugledati. Želim ga ugledati. Tražim ga u svakom oblaku. U svakoj senci. Tražim da ga vidim. Obuzima me bes. Vičem sa željom da glas izgubim, da više nikada ne progovorim.
"Pojavi se!!! Reci nešto!!! Zašto?!!! Zaštooooo?!!!"
Padam na kolena podignute glave ka nebu. Uzaludno se trudim da sebi dokažem ono što se dokazati ne može. Vere nemam da bih u tome uspeo. Ljubavi nemam da bi u tome izdržao. Snage nemam da bih ga pobedio. Sve mi je uzeo, a ništa za uzvrat dao. Ništa sam postao.
Zasija nebo. Grom udari. Oblaci potamneše. Nebo zaplaka. Ne želi da me vidi dok plačem. Jesu li to na obrazima suze moje ili rosa hladna ili kapi kiše, više znati ne bih znao. Padam na mokru zemlju. Sklupčan kao kakvo dete u majčinoj utrobi ležim u beskonačnoj tami zbunjen i sam. Želim da me kapi kiša rastope kao kocku šećera, a da na mestu na kojem ležim zemlja iznedri jagode.
Suze nestaju pred hordom njegovih suza. Ne dozvoljava mi da plačem."
Нема коментара:
Постави коментар