Parlamentarna većina

U parlamentarnom sistemu vlasti, parlament (ili skupština) je centralni organ celokupnog upravljačkog sistema. To se u slučaju Srbije ne bi moglo reći za njen Parlament, s obzirom na to da je njegova uloga u godinama tranzicije uglavnom svedena na instituciju za izglasavanje zakona koje predloži Vlada. Posledično, Parlament predstavlja više „službu Vlade“ nego njen kontrolni organ. Stanje se nije bitno popravilo ni u 2010. godini osim što su promene poslovnika Parlamenta iz prethodne godine omogućile ubrzanje procesa izglasavanja zakona i do izvesnog, ali još uvek minimalnog, napretka u pogledu njegove kontrolne funkcije.
Parlament Srbije je u poslednje dve godine pokazao znatnu zakonodavnu aktivnost donošenjem skoro duplo više zakona nego u periodu 2006-08. Stiče se utisak da je Parlament „dao gas“ regulatornoj reformi. Ovo zakonodavno ubrzanje je za posledicu imalo to da je veliki broj zakona donešen po hitnom postupu, tako da se ono što bi trebalo da bude izuzetak pretvorilo u pravilo. Pored toga, zakoni su donošeni bez odgovarajuće javne rasprave ili uz raspravu koja se uglavnom svodila na više formalno konsultovanje ciljno odabranih NVO, kroz organizovanje jednodnevnih okruglih stolova, ali uz konsultovanje međunarodnih organizacija i evropskih institucija. Ovakav tempo i način donošenja zakona značajno je uticao na obaranje njihovog kvaliteta. Izostala je i dugo najavljivana „giljotina propisa“. Ova reforma je trebalo da obuhvata jednokratno sprovođenje postojećih propisa i sveobuhvatno stavljanje van snage ili izmene neefikasnih, prevaziđenih i za privredu štetnih propisa. „Giljotina propisa“ za rezultat bi imala unapređenje pravnog ambijenta, smanjenje pravne neizvesnosti i povećanja konkurentnosti domaće privrede. Prema Strategiji regulatorne reforme za period 2008-2011 sve navedeno je trebalo da se uradi do kraja 2009. godine. Rezultat (ne)rada pojedinih institucija sistema nije izostao. Srbija se nalazi u 10 najgorih zemalja po opterećenosti državnim propisima i efikasnosti pravosuđa (GIC WEF).
Polazeći od toga ko je stvarni predlagač najvećeg broja zakona, dolazimo do zaključka da je stvarni gas u godinama nakon petooktobarskih promena davala Vlada pod pritiskom međunarodnih institucija, a Parlament je samo pratio. Samoinicijativnost Parlamenta je ostala na nivou ranijeg perioda; minimalna. S druge strane, krivci za ovakav položaj istog su i narodni poslanivci kojima su izgleda jedini zadaci ubacivanje kartica i korišćenje govornice za političku propagandu. Umesto da ostvare ulogu odgovornih javnih ličnosti čiji je zadatak da se istaknu u pogledu uticaja na sadržaj zakona svojim znanjem i kompetentnošću, njihova uloga se svodila na ulogu zabavnog karaktera. Donošenje zakona se uglavnom odvijalo tako da je vladajuća koalicija, kao i ranijih godina, obezbeđivala većinu za njihovo donošenje. Ovo već nije stvar „dečijih bolesti mlade demokratije“ nego i samog statusa Parlamenta, njegove kompozicije, partijskog i izbornog sistema, pa čak i nekih ustavnih rešenja.
U periodu tranzicije i integracija, Vlade su najagilnije, a po prirodi stvari, uvek postoji znatna dominacija izvršne nad zakonodavnom vlasti. Ovo svakako utiče na netransparentan položaj Parlamenta u sistemu vlasti. Prepreka dobrom funkcionisanju Parlamenta jeste i učešće velikog broja stranaka u istoj. Počev od 2001. godine koaliciona „širina“ je enormna i „vladina većina“ se nije bitno izmenila od tada. Tada ju je činilo 18, a danas čak 14 stranaka od kojih su pojedine u Parlamentu koji uzgred čine poslanici iz 22 stranke, čak sa jednim poslaničkim mandatom („čovek-stranka“). Ovome je svakako doprinelo održavanje zakonskih rešenja koja su davala „malim strankama“ mogućnost da utiču na sastav Vlade, njeno delovanje i održavanje. Loša ustavna rešenja, održavanje stranačkog hiperpluralizma, nestabilne koalicione vlade, loši izborni zakoni, održavanje proporcionalnog izbornog sistema i zadržana praksa nenapuštanja mesta predsednika stranke izborom za predsednika, stvara sistemski, ali i ambijentalni problem za vođenje odgovorne javne politike.
U ambijentu koji karakterišu slaba koaliciona Vlada i „glasački“ Parlament, jača autoritet i politička moć predsednika Srbije, naravno, na uštrb drugog dela izvršne vlasti. Dakle, period demokratske vladavine u poslednjih nekoliko godina karakteriše racionalni parlamentrizam uz istaknutu ulogu predsednika, koja se iskazuje njegovim neposrednim izborom. Ovo je blago napredovanje u odnosu na raniji period obeležen kohabitacijom i političkom trgovinom. Njegove nadležnosti, međutim, nisu proširene, tako da predsednik nema onu ulogu koju ima u predsedničkim i polupredsedničkim sistemima. U situaciji krhke koalicione vlade, kada premijer nema snage kao ni sredstava da kontroliše ministre od kojih su pet čak predsednici stranaka sa znatnim ucenjivačkim potencijalom, predsednik je na sebe preuzeo ulogu koja mu Ustavom nije dozvoljena. Tako se nekada opravdano (rešavanje gasne krize), a nekada neopravdano (pretnje smenama u Vladi i prezentacija Strategije razvoja Srbije do 2020. godine) mešao u ovlašćenja premijera, što je u fukcionisanju institucija značilo debalansiranje ustavno uspostavljene ravnoteže.
Poslednjih nekoliko meseci sve su učestaliji pritisci pojedinih parlamentarnih stranaka, kao što su SNS i SDP, u vezi sa brojem poslanika u Parlamentu i brojem ministara u Vladi. Zasigurno jednoj zemlji kao što je Srbija nije potreban Parlament sa 250 poslanika. Postavlja se pitanje da li „zvocanje“ navedenih poltičkih subjekata predstavlja njihov iskren stav ili praznu predizbornu propagandu?

by John Pavich

Nacionalno jedinstvo ili revolucija

Na kraju 2010. godine privredu Srbije karakterišu: nedovoljan nivo ekonomske aktivnosti, jak inflatorni pritisak izazvan neskladom između agregatne ponude i agregatne tražnje, deevroizacija nacionalne valute, kolaps tržišta kapitala, zaustavljena privatizacija malih i srednjih preduzeća (i potreba za preispitivanjem procesa privatizacije ranije privatizovanih preduzeća) i smanjena likvidnost privrede i države. Globalna ekonomska kriza, kombinovana sa lokalnom stagflacijom koja traje pune dve decenije, produbila je probleme nezavršene plitke i konfuzne tranzicije u Srbiji. Izlazak iz kriz neće biti ni malo lak zadatak. Spremnost vlade da reaguje je relativno umerena, mogu reći, i neiskrena, a mogućnosti da reaguje su male zbog poznatog problema suboptimizacije usled političkih kompromisa koji su karakteristični za koalicione vlade sa velikim brojem učesnika koji u njoj participiraju. Čak je i „srpski Davos“, održan na Kopaoniku početkom godine, pokazao nesaglasnost oko strateških pitanja kako među članovima vlade tako i među viđenijim ekonomskim ekspertima i privrednicim. Za izlazak iz dvostruke krize neophodni su optimizam i rešenost vlade da se suoši sa strukturnim poremećajima, kao i strpljenje i dostojanstvo naroda. Stičem utisak da nemamo ono što nam je potrebno.
Vlada u narednom periodu mora da vodi bitku na dva fronta: održavanje makroekonomske stabilnosti i suštinski zaokret u sprovođenju mikroekonomskih reformi. Nije logično da se, zbog izbegavanja rizika, i dalje smanjuje inače nizak nivo aktivnosti. Ovo se pre svega odnosi na javni sektor u kome, da bi se postiglo povećanje aktivnosti, treba sistem političkog upravljanja zameniti sistemom korporativnog upravljanja (privredni subjekti treba da prihvataju rizik umesto da ga izbegavaju ili neogranišeno prenose). Ovo bi predstavljao značajni korak napred u sprovođenju mikroekonomskih reformi. S druge strane, održavanje makroekonomske stabilnosti je neophodno za normalno finkcionisanje privatnog sektora kojem najveću opasnost u ovom trenutku predstavljaju valutni i regulatorni rizik. Poslednjih nekoliko meseci najveću pažnju ekonomista i privrednika zaokupljaju poremećaji na strani deviznog kursa i njihovi efekti na privredu Srbije. Sigurno je da istovremeno upravljanje deviznim kursom i deviznim rezervama nije moguće.
Postavlja se pitanje da li bi privredni rast bio održiv i da nije nastupila globalna ekonomska kriza? Lokalna ekonomska kriza već decenijama onemogućava privredni rast Srbije kroz delovanje četiri strukturna poremećaja: deindustrijalizacija privrede i rastuću dominaciju sektora proizvodnje nerazmenljivih dobara, eurizaciju finansijske imovine, postojanje resursnog jaza i zaduživanje u inostranstvu kao način finansiranja resursnog jaza.
U narednom periodu, uzimajući u obzir navedene strukturne poremećaje, privredni rast zemlje zavisiće pre svega od daljeg pravca makroekonomske politike i mikroekonomskih reformii. Ovde postoje dva scenarija. Prema prvom, privredni rast je moguće nastaviti uz vrlo niske stope rasta od oko 2% pod uslovom da se obezbede sredstva za finansiranje deficita platnog bilansa (zajmovi MMF i sredstva od privatizacije Telekoma. Ova druga opcija je potpuno degradirajuća.). Ovakav scenario bi omogućio slab rast i neodrživ u dužem roku. Drugi scenario bi predstavljao naglo izbijanje krize uz predpostavku pasivnog držanja nosilaca ekonomske politike. U takvim okolnostima pad GDP bi u prvoj godini bio dvocifren, a po nešto nižim stopama nastavio bi se i naredne godine. U njemu bi postojalo naglo prilagođavanje naniže platnog bilansa. Dakle, dolazimo do zaključka da i da nije nastala globalna kriza, privredni rast Srbije ne bi bio održiv iz razloga postojanja navedenih strukturnih poremećaja i nespremnosti države da iste otkloni ili ih bar ublaži.
Mere ekonomske politike ne bi smele biti usmerene samo na rast i zaposlenost, već na određeni način i na stimulisanje nužne promene strukturnih nedostataka naše privrede. Ova svest trenutno ne postoji kod nosilaca ekonomske politike. Njih karakteriše duboka podeljenost po pitanju mnogih mera koje je potrebno realizovati u narednom periodu. Dosadašnje makroekonomske mere nosioca ekonomske politike svodile su se na ublažavanje efekata krize, ali su neznatno uticale na prevazilaženje navedenih strukturnih problema. Posledično, još uvek ne postoje uslovi za održivo prevazilaženje krize iako „pojedinci“ ukazuju na to da smo iz krize izašli. Da bi se prevazišla kombinovana krize neophodno je, voljno ili nevoljno, suočiti se sa dugoročnim strukturnim problemima. Najbolje rešenje bi bilo sklapanje petogodišnjeg sporazuma sa MMF, ali i Svetskom bankom (makroekonomska stabilizacija, strukturne reforme i redefinisanje ekonomske funkcije države) i petogodišnjeg sporazuma političkih partija o zajedničkoj strategiji izlaska iz krize (duboke i korenite institucionalne reforme na kojima je počeo da insistira i MMF). Ovo rešenje, uzimajući dosadašnje ponašanje vlasti bilo bi manje verovatno i za istu veoma nepoželjno.
Drugo, izvesnije i manje poželjno, ali verovatnije rešenje, bi se odnosilo na krah postojećih dogovora sa MMF, produbljivanje krize i naglo uspostavljanje nove ravnoteže na mnogo nižem nivou proizvodnje, zaposlenosti i platnog deficita. Tada bi se ili formirala kritična masa radi podrške za promene ili bi smo ušli u novi ciklus političke nestabilnosti. Trenutna politička situacija oslikava nejasan odnos države prema relevantnim problemima kao i uniformnost u političkom delovanju podrmanom neiskrenim ispadima pojedinaca radi održavanja prividne tenzije.

By John Pavich

Jebiga, Mile!

Afera “Wikileaks” potvrdila je onu narodnu: kakvo sedište – takvo i gledište. Sudeći prema reakcijama većine svetske javnosti, licemerje globalne supersile najzad je razotkriveno. Znao je to, doduše, pošten svet i pre diplomatskog curenja, ama sad ima i dokaz: crno na belo. Inače, animozitet prema Americi po svoj prilici nije svojstven samo javnom mnenju u Srbiji i ostalim zemljama trećeg sveta. Ispostavilo se, naime, da su antiameričkoj histeriji takođe skloni građani i onih država koje spadaju u glavne saveznice SAD.

Kako sam po defaultu krajnje skeptičan prema sudu većinske mase, tako ni u ovoj stvari ne bih baš da se zalećem. U stvari, depeše američkih diplomata pokazuju da je politička (kao i svaka druga) hipokrizija svojstvena ogromnom delu kugle zemaljske, a nikako samo braći Amerima. Amerika je čak tu ispala najčistija, bar sam lično taj utisak stekao na bazi dosad objavljenog materijala.

Obraz Vašingtona bi eventualno mogao da pocrveni zbog neprikladnih komentara američkih zvaničnika na čelu sa Hilari Klinton, izrečenih na račun izvesnih političkih lidera drugih država. Međutim, ta vrsta pikanterija može u najboljem – ili najgorem (zavisi od afiniteta) – slučaju da posluži kao korisna građa za tabloidne magazine, doklen je sa stanovišta ozbiljne (geo)političke analize potpuno irelevantna. Štaviše, epiteti kojima su Berluskoni, Sarkozi, Gadafi, Čavez i ini kontroverzni državnici počašćeni prilično korespondiraju sa realnošću (as far as I am concerned).

Međunarodnom ugledu SAD bi u nešto većoj meri mogle da naštete objavljene informacije o špijuniranju generalnog sekretara i drugih visokih predstavnika Ujedinjenih nacija, premda se ni to samo po sebi ne bi moglo okarakterisati kao šokantno ili neočekivano. Ionako je termin javna špijunaža jedan od neformalnih sinonima za diplomatiju, pa je otuda donekle i logično da država koja poseduje najveći obaveštajni kapacitet isti (zlo)upotrebi kako bi na oku držala najznačajniju svetsku organizaciju.

Ako ćemo pošteno, za Ameriku su – to jest, trebalo bi da budu – najviše kompromitujući materijali o ratnim zločinima nad civilima u Avganistanu i Iraku („War logs“), koje je Wikileaks objavio još mesecima pre spornih diplomatskih depeša. Jer koliko god da je rat protiv međunarodnog terorizma opravdan – a jeste – bezobzirno ubijanje običnih građana koji sa ovom pošasti nemaju nikakve veze to svakako nije. Činjenica da je javno mnenje, uprkos tome, daleko snažnije reagovalo na ovo poslednje curenje svedoči da su u hijerarhiji vrednosti (modernog) čovečanstva ljudska prava suštinski daleko iza mediokritetske gladi za jeftinim skandalima i prividno “strateški važnim” senzacijama.

Procurele depeše su, osim sklonosti američkih diplomata korišćenju nediplomatskog rečnika, ukazale i na određen stepen bahatosti Sjedinjenih Država, ali ni na jednom mestu ne pružaju svedočanstvo o bilo kakvoj nedoslednosti Vašingtona u vođenju spoljne politike. Amerika, dakle, nije protiv svojih zvaničnih saveznika kovala zavere iza leđa, niti je pak sklapala tajne paktove sa državama koje javno označava kao neprijateljske, što se za neke druge zemlje ne bi baš moglo tvrditi.

Među krupnijim igračima, na primer, pažnju privlači Kina zbog svoje dvostruke igre sa navodno prijateljskom Severnom Korejom, kao i Turska, čiji ne baš najjasniji stav prema Iranu izaziva osnovanu sumnju Amerikanaca u iskrenost Ankare kada je o strateškom partnerstvu sa Vašingtonom reč. Kompleksnost regiona u koje(m) je Turska geografski smeštena mogla bi da pruži logično objašnjenje za njeno ambivalentno ponašanje u ovom slučaju, no to je već tema za posebnu diskusiju.

Kad govorimo o nivou osramoćenosti same Amerike u celoj aferi, ubedljivo najgora stvar koju su SAD uradile jeste politički iskonstruisana optužnica protiv Džulijena Asanža zbog navodnog silovanja. Da sam savetnik Baraka Obame, snažno bih mu sugerisao da se bezrezervno stavi na stranu osnivača Wikileaks-a. Ne samo da bi takav potez bio etički neupitan, već bi predsednik SAD njime značajno popravio svoju izuzetno poljuljanu poziciju kako na unutarnjem, tako i na spoljnom planu. Obama bi na taj način ujedno dokazao da zaista predstavlja novo lice Američke politike, kakvim se inače predstavljao tokom kampanje. Uostalom, Obamu i Asanža potencijalno povezuje još jedna sitnica: prvi je, možda i preuranjeno, postao dobitnik prošlogodišnje Nobelove nagrade za mir, dok je potonji bez ikakve sumnje zaslužio da se njome okiti prvom sledećom prilikom.

Bez obzira kako će se okončati pravosudni deo njegove avanture, Džulijen Asanž zavređuje svako poštovanje za hrabri poduhvat u koji se upustio zajedno sa svojim saradnicima. Umesto što nepravedno proganjaju jednog istinskog heroja, Amerikancima bi daleko pametnije bilo da se isključivo posvete temeljnoj rekonstrukciji vlastite obaveštajno-bezbednosne mreže. I u tehničkom, a naročito u personalnom pogledu. Setimo se da i za teroristički napad 11. septembra ogroman deo odgovornosti leži u slaboj koordinaciji između različitih službi unutar obaveštajne zajednice Sjedinjenih Država. U međuvremenu je taj nedostatak uglavnom ispravljen, ali sada se zahvaljujući Wikileaks-u pokazalo da nije (bio) jedini.

Ne bi, naposletku, bilo lepo da ceo tekst posvetim dalekoj Americi, a da se ne osvrnem i na domaći teren. Reakcija ovdašnje javnosti manje-više je očekivana. Vode se, između ostalog, debate na temu da li bi Hilari Klinton posle svega trebalo da podnese ostavku. Građani Srbije, dakle, virtuelno smenjuju najviše državne zvaničnike na suprotnom kraju globusa, a u isto vreme sa sopstvenom oligarhijom, koja im se pred njihovim nosom nadmoćno cereka u facu, nisu u stanju da učine ama baš ništa. Posebno je pitanje kakvu bi uopšte korist burleskna Srbija imala od nesuđenog razrešenja gospođe Klinton ili ma kog američkog zvaničnika sa funkcije. Da li bismo možda brže ušli u EU? Ili bi nam – ne daj, bože! – vratili Kosovo? Oh, come on, give me a break!

Pomenuti Kosovo a ne osvrnuti se na kukavnog nam šefa diplomatije prosto je nedopustivo. Jeremića je u jednoj od depeša francuski diplomata Žan David Levi kritikovao zato što “daje velika obećanja, ali ih ne ispunjava”. Budući da je Tadićev steroidni potrčko u stvarnosti još mnogo gori, ova primedba mu čak dođe kao kompliment. U jednom drugom dokumentu, Jeremićevom patriotskom srcu omiljenu Rusiju španski tužilac Gonzales opisao je kao “mafijašku državu”, dodavši da je gotovo nemoguće odrediti granicu između organizovanog kriminala i zvaničnih institucija. Nakon ovog saznanja više definitivno nema sumnje koja strana zemlja predstavlja role model srbijanskoj vladajućoj kasti.

Da nam ni dijaspora ne ostane zapostavljena pobrinuo se Tadićev radovan Mile Dodik. Slavuj iz Laktaša je prema tvrdnji američkog zvaničnika Danijela Frida još 2007. rekao da je “spreman da prizna Kosovo ukoliko bi Savet bezbednosti UN doneo takvu rezoluciju”. Moram priznati da me je Dodik tako po prvi put oduševio jer, složićete se, nije mala stvar kad dežurna štetočina pokaže spremnost da napokon uradi nešto korisno. Avaj, džabe sam se (po)radovao. Mile je već koliko sutra oštro demantovao pomenutu depešu, nazvavši u svom prepoznatljivom stilu Danijela Frida “lažovom”.

E, jebiga, Mile! A taman sam mislio da jednom u životu i tebe pohvalim.

By Milan Marinković

Odliv "mozgova"

Najžalosnije od svega jeste činjenica da pojedinci ne shvataju gde im je mesto.

Pre nepunih mesec dana u dnevnim novinama koje možete „pokupiti“ dok čekate autobus na nekoj od gradskih stanica, izašao je članak o maladim i uspešnim rukovodiocima, odnosno, menadžerima u Srbiji. Nijh nekoliko, u prvom planu, sa fotografijama i kratkim biografijama, predstavljeni su građanima ove male i sve manje zemlje kao „nešto najbolje što nam se dešava“. Čitajući text stekao sam utisak kako je autor želeo da ove „likove“ mladim sugrađanima predstavi kao uzorne članove društva i motiviše da rade na sebi i svojoj karijeri. Međutim, ja sam imao potpuno dijametralan pogled na ono što mi je servirano. Posmatrajući biografije ovih mladih menadžera pitao sam se gde je kraj zajebanciji koju nad građanima, uz pomoć medija, sprovodi valst u zemlji. Svaki od tih mladih menadžera pre nego je postao zaposlen u nekoj od malobrojnih uspešnih kompanija u Srbiji prošao je kroz „sito i rešeto“ izvršne vlasti, državne administravije ili uprave. Moć „veze“ je ogromna, a mogućnosti „nameštenih konkursa“ velike. Niste ni svesni koliko je dobro biti „dupeuvlakač“ ili „ikebana“ u jednoj od mnogobrojnih političkih patija u Srbiji koja pri tome poseduje jak koalicioni potencijal. Tipičan primer mladog i uspešnog menadžera (ikebane i dupeuvlakača) u Srbiji je direktor Telekoma Srbije, Branko Radujko (o usponu ovog mladog čoveka možete pročitati u textu „Čuvam ovce, učim da blejim“). Ja znam njih nekolicinu koji su imali ovako „pompezne“ biografije na početku svoje karijere i lično im ne bih ostavio ni dve nacrtane ovce da mi pričuvaju. Naravno, kakva nam je zemlja, tako nam je i sve ostalo, a time i izbor „stručnog i kompetentnog kadra“.
U prilog uvodnom izlaganju ide činjenica da smo jedna od najkorumpiranijih država u svetu, da se nalazimo u 10 najgorih zemalja sveta po pitanju vladavine prava, da u državnim „jaslama“ imamo preko 28 hiljada „beba“ koje samo „sisaju i sisaju“, da je Srbiju napustilo preko 350 hiljada visoko obrazovanih ljudi i da za 20 godina tranzicije nismo uspeli da dostignemo BDP iz 1989. godine. Toliko o kompetentnosti na svim nivoJima.

Kada pomenem ne mogu, a da ne pomislim na tu 1989. godinu. Pita li se iko u ovoj zemlji gde bi nam bio kraj da smo kao narod i zemlja Srbija prihvatili predlog Slovenije i Hrvatske o konfederaciji država nekadašnje Jugoslavije. Nisam jugonostalgičan, ali nisu mi jasni oni koji su živeli „bratstvo i jedinstvo“ i koji danas ne uviđaju razliku između „onog onda“ i „ovog danas“. Ustvari pravimo li mi razliku uopše između bilo čega?

Juče, dok sam sa drugariocom pio kafu u Greenetu u Bulevaru kralja Aleksandra, nisam mogao, a da ne oslušnem priču nekoliko mladih ljudi koji su sedeli za stolom do našeg. Slobodnom procenom stekao sam utisak da nisu imali više od 26 godina, a već su se „pravili pametni“. Ne želim da me pogrešno shvatite, ali zaista verujem da iza „velikih priča“ mora da stoji bar „malo iskustva“. U jednom trenutku devojka plave kose s kačketom na glavi je izgovorila rečenicu koja me intrigirala. Napomenula je kako je dugo u Demokratskoj stranci u kojoj je i neka „faca“ i kako je BoTa mnogo bolji čovek nego što je bio pokojni premijer, Zoran Đinđić. Nasmešio sam se. „Srećice, ti si piškila na nošu kada je Zoran vodio Demokratsku stranku, a BoTa bio njena „lepša polovina“. Pitanje je da li si ga ikada i videla uživo, a kamo li upoznala. I šta je za tebe, srećice, pojam „dugo“?“ Naravno, ništa od ovoga što sam pomislio nisam rekao jer ne bi imalo smisla „uletati“ u nečiju priču. To bi otkrilo moju nepristojnost. Prisluškivati tuđe razgovore je nepristojno. U krajnjem slučaju, ne bi ona to ni razumela baš kao što Branko Radujko ne razume da nije kompetentan za vođenje Telekoma Srbije. Prokomentarisao sam ovo „dešavanje“ sa svojom dugogodišnjom prijateljicom, članicom te iste Demokratske stranke. Ne bih da kažem da je „dugo“ u Demokratskoj, ali hajde da sebi dozvolim da kažem da je u istoj „malo od osnivanja“. Nasmejali smo se. Ona je dala samo jedan komentar i priča se završila.

I baš se desilo ono što ne bi smelo da se desi. U trenutku sam shvatio da smo se pomirili sa činjenicom da živim u društvu „sveznalica“. Napravili smo razliku između „onog onda“ i „ovog danas“. Diskontinuitet je učinio svoje. Iskompleksirana nacija, sposobna za sve i ništa, udara temelje novog „starog“ poretka. Boriti se protiv toga bilo bi isto kao pomagati D.Kihotu da savlada vetrenjače. Ipak, ja mogu da „letim“ kao ptica na nebu. Mogu da „kupim“ sve što novac ne kupuje. Mogu da se ponašam baš onako kako želim i kako hoću. Zašto? Iz smo jednog razloga. Šta god da uradim potpuno je beznačajno za ljude oko mene, a opet, meni je važno da to uradim. I možda ću se pritajiti neko vreme. Posmatrati te „nafurane sveznalice“ plitkog uma i čekati vreme kada će njihova glupost isplivati na površinu. To će onda biti pravi odliv „mozgova“.

by John Pavich

NATPIS

Jutro se povlačilo polako, pomalo neprijateljski. Buka tek upaljenih motora već je zauzela primat nad graktanjem gavranova i šumom njihovih nemirnih krila. No, ipak tiho je. Barem za nas ovde, sve je tiho, mirno, i sve već viđeno... I ova jesen kao da nije... malo toga više predstavlja šta...
Zurio sam u derana što je šutirao neki gunj koji je samo njemu mogao da predstavlja loptu, kada me je trgao zabrinuti Borislavov glas - Strahinja, ta šta je ovo? Odavno je prošlo devet, a ne otvaraju...
- Ne znam, Boro - odgovorih odsutno, naviknut na njegova pitanja. Paničio je stalo - Verovatno nije ništa naročito. Imaju više posla nego inače, do sad nije bilo ovoliko ljudi. I nije odavno prošlo devet, tek je devet i dvadeset.
- A, šta misliš: da li će imati dovoljno za sve?
- Odakle bih ja to znao.
- Jes' vala. Aj za mnom!
Stali smo u blagu zavetrinu. Juče je preko prijateljevog prijatelja uhvatio dnevnicu, zašta je, razume se, taj prijateljev prijatelj morao da moli svoje prijatelje. Iako paničar, Bora je daleko od cicije, baš naprotiv - rasipništvo ga je delom i doteralo dovde... Eto, morao je da počasti za dnevnicu, uobičajeno i simbolično - duvanom. Četrdeset i šesta mu je, ali drži se solidno. Kada se među nama za nekog kaže da se "solidno drži", misli se na to da još nije odlepio. Zapravo ono što ga takvim drži jeste Natalija, njego čerka.
Pušili smo radnički "57". Naravno, izoštrenom starom Osmanovom oku ništa ne može da promakne - Ohoho, pa tu ima nešto i za mene! - i pruži ruku Borislavu.
- Šta je manjino?! Sve nemaš, večito si ugrožen, i svega ti je malo - dobacih mu kroz osmeh. Volim tog Osmana, našeg "Cigu", i najcrniju stvar zna da pretvori u šalu i time je ublaži. A, i pomogao nam je dosta. Star je i bolestan, dok je Bori četrdeset i šesta, on je četrdeset i šesto. Kako nije više za trku, ništa ga ne sprečava da nam odaje prečice.
- Kakva crna manjina?! Nemoj da se skupimo, nećeš da znaš ko te je sapleo a ko udario! Ti li, nesrećo, ne znaš da je i predsednik baš od moju felu - kaza, već sa cigaretom u ustima.
- Pa, kad je i predsednik od tvojih, zbog čega si ovde? - odseče Borislav.
- Isto zbog čega i palim, iz navike - odvrati cerući se. - Nego, šta češ ti ovde? Imaš ti svoju menzu! - upita me. Ovo pitanje, inače, postavljamo stalo. Razlog zbog koga se stoji ovde je samo jedan jedini, a totalno neptrebna pitanja nam uvek pruže dobru šalu. "Obično" koje možemo imati.
- Nemam, Cigo. Trampio sam karticu za knjige.
- O, sačuvaj Bože od budale! Knjige za dobro lapanje?... Taj te baš zavrnuo... Znao sam da te knjige mozak čoveku popiju!... Gle' mene! Nepismen, a doživeo duboku starost! Nego, gde nam je drugi student, gde nam je Nikola?
- Bolestan.
- Grip?
- Gore.
- Ne moram onda ni da znam.
Red se postepeno pretvarao u gupu, grupa u masu... Turobna, iznurena, bezizrazna lica škiljila su u zatvorena vrata. Ti pogledi, međutim, išli su i lutali mnogo dalje; bili su tamo gde su se jednom vratili, i gde sada stalno odlaze... Različite dobi nisu predstavljale ništa: teško je reći ko je ovde u istini stariji, ko je propatio više. Ipak, svi su imali nešto zajedničko: bili su izdani, preverani, napušteni; i najgore - zaboravljeni. Tela su se mehanički gurkala, pravila po deo koraka kako bi stala ispred drugog napuštenog tela, ili zadržala svoju poziciju.
Idalje smo bili u zavetrini. Pogledom sam tražio omalenog fudbalera. Bora je cupkao, ne od hladnoće nego zbog zatvorenih vrata. Osman je imao zabavu, češkao je i tepao keru koji mu je neizbežno društvo na ovamo.
- Eh, da su mi njegove četiri zdrave noge, otrčao bih u... pa, daleko bih otrčao - promrmrlja Osman zamišljeno.
- Čudan je nekako ovaj novembar - dodade Borislav nevezano i sanjarski.
- Da nisi ti, Boro, šenuo malo? Da ti nisu meseci i dani slučajno različiti? - istupi Osman zabrinuto.
- Ma, ne! Nego, na pragu smo nove decenije, a prethodne dve su bile beznađe, ne bi bilo fer da i treća uzastopce bude takva...
- Ako bude, onda je ovaj narod stvarno ciganske sreće - cerio se Osman.
- Lako je vama da tropate! Vi ste bar imali nešto od života pre njih! Ja sam u jednoj rođen da bi me druge sačekala na volej - rekoh.
- Baš zbog toga je tebi lakše, balavče! - nastupi Borislav vidno uvređen - Ti nisi imao ništa, te ti ništa nije ni moglo biti oteto, sa nama je drugačije.
- I nisi morao da ratuješ, sinko, za tuđi račun - dodade Osman.
- I to, i to! - nestrpljivo viknu Borislav i umalo mi probi bubnu opnu.
- Ej, batalimo ovo! Nigde nećemo otići i ništa nećemo izmeniti - rekoh pribrano, mada bih najradije skočio na Borislava zbog onog "balavče".
- Ne, nećemo da batalimo - nastavio je Osman - znaš ono staro: "kad si već zajeo... jedi do kraja". Vidiš, sinko, ja bih se prvi menjao sa tobom. Jesam, proživeo sam, video i imao šta! Ali, gledaj kako ću da skončam: odrpan i bez ikoga. Možda glupo pričam, ali po meni je kraj najvažniji, kraj je sve, jedino pouzdano i sigurno, jedino naše. Za tebe još ima nade. Za tebe još nije kasno.
- Jeste, kao da ću ubuduće sam za sebe da se pitam i o sebi da odlučujem! To nikad nije bilo i nikome nije pošlo za rukom, pa neće vala ni meni!
- A, bre, kao da si ti ovde nepismen! Ili ništa ne razumeš ili ništa ne slušaš?
- Osmane, ne želim da razumem i ne želim da slušam! Batali?
- Dobro, de! Ne zameri samo - potapša me po ramenu i pruži mi ruku - I nemoj da me zoveš Osman, za teba sam "Ciga"! - prepoznatljivi osmeh se istog trena pojavi na njegovom licu, zatim se okrenu Borislavu - I ti, Boro, prekini sa tim cupkanjem! Time sigurno nećeš otvoriti vrata.
- Da zapalimo još po jednu - izvadi Borislav paklicu i ponudi nas.
Vetar je bivao jači, ali nije bio hladan. S mukom je skidao zamrlo lišće sa grana kao da to čini iz milosrđa, i milio je po napregnutim licima skupine kao da je jedini koji o njima još brine, jedini kome je do njih još uvek stalo. Klincu gunj više nije bio interesantan, sada je, svojim raspertlanim i za njega, da se primetiti, prevelikim čizmama, skakutao po baricama na koje je padao njegov obris. Imao je pokrete budućeg atlete, ali, kako stvari stoje, mogao sam da vidim samo razigranog budućeg najjevtinijeg nadničara...
Borislav je postajao sve nemirniji - Ovo nema smisla! Koliko je sati? - grickao je nokte, i šetao tamo-amo.
Nisam mu odgovorio odmah, sačekao sam koji tren, da mu se odužim za "balavče", za njega dovoljno da dobije čir - Deset i petnaest - izustih na kraju.
- Majko mila! - sklapao je ruke, drmao ih; i svoje cupkanje obogatio novim pokretima da je delova kao cirkuzant - Ovde nešto gadno smrdi!
- To ti najbolje može kazati onaj papir na vratima - reče Osman.
- Kakav, bre, papir?! - dreknu smo Borislav i ja istovremeno.
- Ako sam nepismen nisam ćorav! - odvratio je Osman, i smejao nam se.
- Zašto nam odmah nisi rekao?! - opet Borislav i ja dreknu smo, horski, u jednom glasu.
- Mislio sam da ste već videli, došli ste pre mene.
To što nismo obratili pažnju na vrata i papir koji je bio okačen na njima, nije ni malo čudno. Navikli smo na gužvu ovde, a čim ima gužve, dakle ima nečega.
- Idem da vidim šta piše!
- Stani! Mnogo si besan, zapucaćeš kroz masu, rastrgnućete! Bolje neka ide student - pogledaše me obijica.
- Jeste, upravu si - složio se i nastavio Borislav - Strahinja, idi tamo i izduži tu svoju šiju i propabaj da pročitaš šta piše!
Nisam odgovorio, krenuo sam odmah. Držao sam se po strani, i kretao najsitnijim mogućim koracima da ne bih uzbudio i razjario nekog. No, nije ni bilo potrebe za tolikom opreznošću. Svi do jednog su piljili u vrata kao hipnotisani. Na nepunih deset metara od natpisa video sam jasno, bio sam znatno viši od njih pa nisam morao da se uspinjem na prste niti da izdužujem i krivim šiju, stajalo je: "Narodna kuhinja danas ne radi!"
Vratio sam se nazad oprezno baš kao što sam i otišao, iako za tim nije bilo nikakve potrebe.
- Šta je? Novo radno vreme? - nestrpljivo je upitao Borislav.
Oklevao sam da odgovorim, ovog puta ne da bih ga namerno držao u neizvesnosti već sam se istinski bojao, za njega i, njegove rekacije.
- Aman, čoveče! Pričaj! - trzao mi je kragnu.
- Ne radi - rekoh konačno - Ne radi danas! To piše.
- Kako može da ne radi?... Jesi li siguran?... A, sutra? - sav se tresao.
- Ne blesavi, Boro! Dobro znaš šta znači kad ovo istaknu! - viknuo je Osman ozbiljnim tonom.
Taman kad smo za trenutak pomislili da se Borislav umirio, mašio se za džep i pokušao da komad hleba baci na vrata. U tome smo ga sprečili, ali je već zadobio pažnju skupine, a onda je nastupilo ono čega smo se najviše pribojavali, još više se uspaničio i počeo - Šta blenete, vaši! Pacovi! Ovce!... 'Oćete hleba?... Na, na! -
- Ostavi ljude na miru, nisu ti oni ništa krivi! - govorio je Osman kroz zube.
- Ti!... Ti, fosilu! Ti si kriv! Nasamario si nas.... Znao si!... Namerno nam nisi rekao...
Nije bilo te reči koja bi ga urazimila - Vodi ga odavde, odmah! - gledao me je Osman preklinjujućim pogledom. Uhvatio sam Borislava pod ruku i krenuo da ga vučem. Nije mi bilo potrebno mnogo snage, bio sam jači i krupniji od njega; dosta je oslabio za prethodnih par meseci, gotovo se prepolovio. Najpre se opirao i probao da se istrgne; zatim je molio da ga pustim "kako bi im svima on pokazao"; da bi, na posletku, ostao i bez to malo snage, i umirio se. Nismo, vucarajući se, odmakli mnogo, svega dvatesetak metara. No, nismo više nikoga zanimali. Okrenuli su se svojim vratima, svesni da je čekanje uzaludno. Stajali su, možda verujući da će se vrata ipak otvoriti; ili, verovatnije, ne znajući kuda dalje...
Viknuo sam Osmanu - Zar nećes sa nama?
- Neću. U penziji sam, ne zaboravi! - nasmejao se i mahnuo.
Osvrnuo sam se još jednom, za svaki slučaj. Jedino je deran gledao za nama. Umalo se nisam srušio od tog pogleda. Prošao mi je kroz stomak, kičmu, sve kosti. Morali smo da budemo ravnodušni prema takvim prizorima, prema sebi, prema svakodnevnici, prema svemu, i bili smo... Gledao je za nama. On, koji nikome ništa nije skrivio! Kao mnogi od nas; On, koji neće dobiti šansu! Kao što je mnogi od nas nikad nisi dobili; On, koji nije mogao da bira ni vreme ni mesto... Ali kuda sa nama? Jednaki smo svi! Ali samo u smrti... Nismo čak ni u siromaštvu...
Borislav se pribrao, lakše je disao, jedino su mu se još ruke nekontrolisano tresle. Pešačili smo lagano, kao da smo izašli u brezbrižnu šetnju. Išli smo ćutke, svako je u mislima brinuo svoj dan. Skoro da nismo ni primetili kad smo stigli do mosta, na kome se sastajemo i rastajemo - Šta ćeš danas, Strahinja?
- Ne znam.
- Hajdemo do mene? Imam nešto od juče. Nata ima baš da se obraduje, jedva čeka da te vidi! Stalno pita za tebe.
- Znaš da ne mogu, Boro... Nisam više ni gladan.
Gledali smo neko vreme reku, i ćutali. Posmatrao sam svoj obris kako pada sa mosta. talasa se i razliva po vodi... Jako sam želeo da ga, kao deran, mučki izgazim. Valjda mi je to prirodno pravo, samo moje! Da sebe, Ja, jedino Ja, gazim! Da skačem i pljujem po sebi, a ne neko drugi... neko nevidljiv, neuhvatljiv...
Ćutali smo, gledali, slušali. Trebalo je da se rastajemo, ali se nismo usuđivali. Bili smo zajedno, dva prijatelja. Ovako smo bili sigurni. Prijao nam je taj zvuk sitnih slapova, lepši i čistiji od makojeg zvuka. Među ljudima se nismo osećali kao ljudi, ovde jesmo.
- Kolebao sam se da o ovome progovorim, tišti me - govorio je Borislav sebi u bradu - ... Ovaj, znaš... uvek možemo da...
- Ni govora o zajmu! - prekinuo sam ga oštro - Čuo si i sam Nikolu...
- I ne govorim o zajmu. Imam kući neke vrednosti... Pa, nije Bora uvek bio beda! Čuvao sam za najgore, za ne daj Bože. Eto, došlo je to vreme. Moralo je doći. Čekali smo ga, samo nismo znali kada će nastupiti. Može se izvući pristojna suma.
- Nije vreme za trgovinu. I Nikola je moja obaveza.
- Strahinja, ostavi se tih knjiških gluposti! Od kad u tome ima obaveza i prava prvenstva? Priskočiće i Osman. Razmišljao sam usput. Ta lisica je znala da danas nema obroka. Oni ljudi tamo vide i misle jedino još trbuhom. Oni hoće obrok, svejedno kakav i od koga će ga dobiti. Poznato ti je kako i gde Osman otkupljuje pakete socijalne pomoći. Sada će sa njima tamo spraviti pravu berzu. Već duže vreme jedino o čemu razmišlja i što ga zanima jeste Nikola, kao da mu je to poslednja želja. Pred nama ne priča ništa, da ga slučajno ne bismo omeli.
- Ne znam šta da mislim, Boro. Nisam više pametan...
- Ne misli ništa. Navrati večeras. Uredu?
- Uredu.
- Dogovoreno onda. Srećno danas!
- Takođe. I hvala ti.
- Ne zahvaljuj se. Ajde, vidimo se večeras. Živ bio.
- Vidimo se.
- Ej! - uhvati me od straga za rame - Drži ovo, uzmi! - gurnuo mi je u ruke ostatak pakle i dvesta dinara - Skrpićete do večeri ako se ne snađeš.
- Hvala, Boro.
- Taman posla. Očekivaćemo te Nata i ja.
- Dolazim sigurno.
Stajao sam na raskrsnici. Uhvatila me je neka mučnina, preznojavao sam se. Hteo sam da pođem ali nisam znao kuda. Automobili i pešaci su prolazili pored mene. Život je prolazio pored mene. Moj život je prolazio mimo mene. Odzvanjale su Borine reči u meni "pusti me da im pokažem svima!"; Odzvanjale su i Osmanove reči "još nije kasno". Možda i nije, Osmane! Možda i nije... Ko to još može znati.

By Aleksandar Kitanovich

Made in China

Dakle, rečima ne mogu opisati zajebanciju kojoj smo kao narod izloženi od raspada SFRJ pa sve do danas. Međunarodna zajednica, koja je više puta u odnosu prema zemljama "osmog" sveta pokazala dominaciju ciljeva nad principima, nastavlja suštinsko, sistematsko i kapriciozno delovanje kako protiv interesa tako i protiv državnosti Srbije. Iz kojeg razloga se stalno izmišljaju novi problemi, zahtevi i upućuju kritike zemlji koja se "opredelila" za evro-atlanske integracije?

Izvestilac evropskog parlamenta za Srbiju, Jelko Kacin, izjavio je da je šokiran odlukom Srbije da njen predstavnik ne prisustvuje dodeli Nobelove nagrade za mir kineskom disidentu Liu Sjaobou. Uuuu jebo te kakav bedak! Naša vlast se opredelila da sa još 19 zemalja sveta bojkotuje dodelu "Nobela" kineskom disidentu Liu. Među tim zemljama su i najače zemlje BRIC ekonomije, Kina i Rusija. Stav ovog uštogljenog mentola, koji izveštava tamo neki parlament, po ovom pitanju trebao bi biti irelevantan za zemlje članice EP. Možda bi g-din Kacin mogao da oplete američku administraciju i iznese svoj stav po pitanju attacka iste na Wikileaks. Dajte, g-din Kacin, molim Vas. Mi smo takve kao što ste Vi, u doba Tita, slali na Goli otok.
Zaista mi nije jasno kada prestaje licemerje EU u odnosu prema Srbiji i njenim građanima. Ne mislim da je ova vlast savršena, daleko od toga. Ali koliko još "njih" trebamo da popušimo da bi postali deo nečega što se u doba SEK-e pokazalo kao "kvarna roba"? Toksična aktiva američkih biznismena vođenih ekonomijom moralnog hazarda brzinom svetlosti proširila se finansijskim tržištem sveta "presipajući" krizu iz finansijskog u realni sektor. Ovakva pojava između ostalog dovela je i do pada indeksa globalizacije (učešće izvoza u proizvodnji). Do pojave krize, suštinu globalizacije predstavljao je simbolički odnos Kine i SAD. Naime, kinezi su štedeli, izvozili i beležili trgovinski i budžetski suficit za razliku od amerikanaca koji su trošili, uvozili i beležili deficit tekućih plaćanja i bužeta. Kinezi su intervenisali kako bi sprečili apresijaciju lokalne valute, dok su amerikanci prodali kinezima skoro $1000 milijardi državnih obveznica kako bi finansirali svoje deficite. Kriza prekida pomenutu simbiozu. Kina se okreće sopstvenom tržištu kao i trećim tržištima (proizvodima i investicijama). Slična tendencija javlja se i u Indiji. Obzirom da je Japan trenutno treće najveće tržište sveta (iza SAD i EU), u bliskoj budućnosti se može očekivati da će tri zemlje iz Azije (Japan, Indija i Kina) biti ne samo među pet najvećih tržišta u svetu, već i tržišta sa najvećim rastom. Korigujući svoju predhodnu procenu prema kojoj bi ekonomija Kine 2040. godine mogla biti izjednačena sa ekonomijom SAD, Goldman Sachs je objavio da bi se to sustizanje moglo desiti i ranije, tačnije 2027. godine. Uzimajući ove činjenice u obzir mislite li da je spoljna politika Srbije uvek bila u potpunosti pogrešna? Dajte, molim Vas, g-dine Kacin.

Tokom 90-tih prošlog, ali i 10-tih tekućeg veka, Kina se uvek držala po strani kada su u pitanju bili suverenitet i teritorijalni integritet Srbije. Pretila je vetom u SB kad god su interesi Srbije bili dovedeni u pitanje. Kina nije priznala jednostrano proglašenje nezavisnosti Evropske Kolumbije, Kosova, za razliku od većine zemalja članica EU i SAD. Dakle, za razliku od SAD i pojedinih zemalja EU, Kina nikada nije radila protiv interesa i državnosti Srbije. Srbija je bila deo nadnacionalne države kakva je danas EU kada zemlje EU nisu znale šta je "unija". Najpre kao deo kraljevine Jugoslavije u prvom razdoblju, a zatim i kao deo SFRJ vođene ideologijom komunizma u drugom razdoblju. Gotovo tokom celog dvadesetog veka Srbija je svoje državne interese ostvarivala kroz Jugoslaviju. Interesantna je činjenica da je pozicija druge Jugoslavije kao republike i komunističke države bila daleko povoljnija od pozicije prve Jugoslavije kao monarhije i kapitalističke države. Osnovni razlog za ovakvo, na prvi pogled, neobično stanje bio je geopolitički kontekst. Tada smo trebali "Evropi" i "saveznicima" iz jednog jedinog razloga. Projekat „tampon zona“ u širenju komunizma na jugo-istok Evrope (Grčka, Španija i Italija) prevashodno je uticao na geopolitičku poziciju Jugoslavije nakon Drugog svetskog rata. Geopolitički značaj zemlje još više je povećan kada je model regionalne tampon zone globalizovan formiranjem Pokreta nesvrstanih zemalja u kome je Jugoslavija imala vodeću ulogu. U ovom periodu geopolitički značaj zemlje je uticao na povećanje njene ekonomske moći kroz ostvarivanje ekonomskih odnosa sa zemljama trećeg sveta. Blagonaklonost Zapada se ogledala, s jedne strane, kroz tolerisanje aktivizma ekonomski irelevantne države u globalnim geopolitičkim pitanjima i strateškim tehnologijama ali i kroz meke kredite, transfer tehnologije i zajednička ulaganja, s druge strane. Slučajnost je da je raspad nadnacionalne unije kakva je bila Jugoslavija usledio u danima stvaranja EU? Dajte, molim Vas, g-dine Kacin.

U nekoliko navrata sam javno izneo mišljenje da Srbiji nije potrebna EU. Srbiji je potrebna Balkanska Unija koju bi činile zemlje bivše SFRJ zajedno sa Albanijom, Grčkom i Turskom, kao i jačanje diplomatskih i ekonomskih odnosa sa zemljama BRIC ekonomije i trećeg sveta. Srbija nema šta da traži u EU. Grčka je pokazala svojim primerom koliko je visoka cena "ufura" u EU. Srbija već sada ima €24 milijarde spoljnjeg duga sa tendencijom daljeg rasta. Mašala! Ukoliko ovako nastavimo, negine nam "dužnička kriza" i "Grčki scenario", a kako stvari stoje, EU nema nameru da prestane sa koje kakvim uslovljavanjima, što ekonomskim, što političkim. U krajnjem slučaju, šta god da stavim pod ruku ima jedno te isto obeležje na sebi...Made in China. G-dine Kacin, prema tome, dabome.

By John Pavich

Dno dna

Juče sam se, baš kao i svakoga dana vozeći se autobusom, zagledao kroz prozor posmatrajući prizere koji su brzo kraj mene prolazili. Međutim juče se desilo nešto sasvim drugačije. Nešto što mi se jako dugo desilo nije. Prolazeći pored jedne osnovne škole zagledao sam se u decu koja su igrala lopte na betonskom terenu. Žagor i smeh. Nasmešio sam se, ali osmeh je u trenutku nestao. Stresao sam se. Misao je brža od svetlosti. Pored te osnovne škole sam prolazio kada sam i sam išao u osnovnu školu. I tada su deca u tom istom dvorištu igrala lopte. Od tada do danas je prošlo više od dvadeset pet godina. Međutim nije me potresla činjenica da sam ostario, već pomisao na nešto što se u tom istom dvorištu desilo pre više od 65 godina. Nama su o tome pričali. Pomislio sam, na trenutak, da li ta deca, što veselo trče i uzvikuju po koju psovku, znaju šta se tu desilo davne 1942. godine. Te godine, u tom dvorištu, „nemci“ su, između ostalih, streljali i nekoliko njihovih vršnjaka. Tim kamenim pločama, po kojima sada veselo trčkaraju mališani, razlivala se krv nedužnog naroda koji nije hteo da poklekne pod okupacijom znatno jačeg protivnika. Mogao sam da vidim tu scenu. Njih nekoliko, jedan do drugog poređani bez ikakvog reda i naslonjeni na zid škole, gledali su hrabro smrti u oči. Pogledima preko nišana prkosili su pogledi nedužne dece koja su samo nekoliko dana ranije, u tom dvorištu kraj šloke koju su pohađala, razdragana šutirala staru krpenjaču. Rafal.

Trgnuo sam se. Pomislio sam gde su nestale stare vrednosti ovog naroda. Kako možemo sebi da dozvolim ono što nam se dešava? Postali smo nemi posmatrači. Prestali smo da verujemo u sve one lepe stvari koje život znače. Više nam ništa nije važno. Istina je, postali smo stoka.

Poslednjih dvadeset godina gazio nas je ko je stigao. Postali smo najveći gubitnici. Luzeri. Satanizovala nas je sopstvena vlast uz pomoć međunarodne zajednice u kojoj je poznata dominacija ciljeva nad principima. Sistemski, suštinski i kapriciozno smo satanizovani. Diskontinuitet je učinio svoje. Pojedinačne frustracije i socijalne patologije postale su naša realnost.
Svetlost je zamenilo sivilo. Osvrnite se oko sebe. Pogledajte fasade zgrada u ulici kojom prolazite. Nema svetlih boja. Pogledajte odeću slučajnih prolaznika. Pogledajte ta nesrećna i zbunjena lica. Nema osmeha. Sivilo i tuga. Krasi nas osakaćeni sistem vrednosti i na njega smo ponosni. Kosovo je Srbija. Ratko Mladić je narodni heroj!!!
Degradirali smo svaki osećaj za lepim. Postali smo gušači ideja i ubice kreativnosti. Upravo nam se dešava ono što želimo da nam se dešava. Mi smo deo onoga što oko sebe stvaramo, a stvaramo jad i bedu.

Prebijena majka, plavog lica prekrivenog suzama na putu do „sigurne kuće“. Gladno dete, sklupčano u parku kraj polomljene klupe. Starac, smežuranog lica, naslonjen na šipku u gardskom prevozu. Telo dečaka u obližnjoj šumi. Odsečena glava mladića ostavljena na parkingu kraj automobila u prometnoj ulici. Beba bačena u kontejner. To je naša realnost. Populizam, politikanstvo, manipulacije i malverzacije. Predsednik zemlje u društvu italijanskih kurvi. Ministar zdravlja u vladi leži na operacionom stolu Minhenske bolnice. Narodna poslanica u bundi od nerca. Predstavnik opozicije u stanu od 250 kvadrata. I to je naša realnost. Neznanje, konfuzija, glupost i nadobudnost. Jelena Karleuša piše kolumne i gostuje kod Olje Bećković. Svetlana Ražnatović vodi fudbalski tim. Branko Radujko, pravnik iz Beograda, prodaje Telekom Srbije. Srđan Radovanović, pravnik iz Beograda, prodaje Jat. Rasim Ljajić od stranke etničkih manjina napravio stranku DB-ovske većine. Naša realnost. Zatupljenost i zaglupljenost su postale naša realnost. Posmatramo svet oko sebe širom zatvorenih očiju moleći se da nas ne snađe ono što je snašlo veliki broj naših sugrađana.

"Danas svraka na mom, a sutra na tvom krovu, dragi komšija."

by Chile

Stado ovaca i kokoška

Naravno da nisam normalan. Pobogu, a ko je još pa normalan ostao da živi u ovoj pustari prodanih duša, moralnog bluda i iskrivljene inteligencije. Mislim da je onog dana kada sam ugledao Karleušu u "Otisku nedelje" stavljena tačka na paranormalnu Srbiju. Iz normalne, preko paranormalne došli smo do potpuno nenormalne zemljice u kojoj je i Kosovo Srbija. Mozak mi se ukočio nekoliko dana kasnije kada sam gledao vesti meni omiljene izdajničke televizije B92 (a godinama pokušavam da skapiram ko je koga tu izdao i zašto) na kojoj smo najpre mogli da čujemo utiske zvaničnika međunarodne zajednice o vladavini prava u Srbiji, a nekoliko minuta kasnije i komentare naših zvaničnika na istu temu. Naravno bili su potpuno dijametralni. Oni nas grde, a naši "prde" i pričaju kako nam je sudstvo "do jaja" dobro. Dakle, Sloba nije umro, a kada će, to ne znamo. Nemojte da mislite da ću sada pisati o vladavini prava u Srbiji. Ne nikako. Brankica je dosta toga rekla u svojim emisijama na onoj izdajničkoj TV da meni ne pada na pamet da ponovo pišem iste stvari kako bi narod obdaren izuzetnim moždanim sposobnostima, npr. amnezijom, imao šta da pročita u pauzi za cigaru. Uh...zajeb. Nema više cigara. Sada može narod da puši...ali na, za to, označenim mestima. Baš juče sretnem lika koji je na jakni zalepio nalepnicu "Dozvoljeno pušenje". Jesam vrisnuo od smeha. Nije da u Beogradu na svakom uglu možete da vidite predstavnika "normalne civilizacije" ali, ruku na srce, nađe se po koji dekontaminirani. Ipak smo mi društvo prepuno pojedinačnih frustracija i okarakterisano kao "socijalno patološka sredina". Pazi kada je i "zaštićeni svedok" u slučaju Toten totalno promenio iskaz. Ma, kod nas jednostavno nema sredine. Ili je crno ili je belo i ako je sivilo svuda oko nas. I koga boli paja za to. Narod grca. Narodu se prca. Ovi narod prcaju i misle u sebi "Ko ih jebe, neka grcaju! I ne zaslužuju bolje!". Istina. Ljudi se u svetu bore za bolje. Nama od tolikih borbi, u poslednjih dvadeset godina, na čelu se pojavile bore. Ljudi se bore, pa se smore.
Čitam pre nekoliko dana kako naši tinejdžeri ne žele da rade. Svašta! I ovi što "rade" ne rade, a ne tinejdžeri. Mi smo neradnička masa i osrednje kvalifikovana klasa. Ideja nemamo. Inicijative nemamo. Investiciona kratkovidost domaćih preduzetnika brokerskog mentaliteta spremnih da samo apaju, dovela nas je do ivice. Još malo pa patos. A onda i lizanje istog. Tog trenutka, ukoliko se ne pojavi neka budala da nas iz govana izvuče, teško da ćemo se oporaviti u narednih 20 godina. Koliko god ovo delovalo nekome sablasno, verujte da nas jako malo vremena de li od "vakum stanja", a onda kuku nama. Voleo bih da nam međunarodna zajednica što pre ukine vizni režim i uvede političke azile kako bi se pojedini umovi sklonili iz haosa koji će uskoro uslediti. Ustavri, kada malo bolje razmislim, nema ovaj narod više muda da bilo šta pokrene. Prosečna starost od 42 godine govori dovoljno o kapacitetu ove nacije i njenim mogućnostima. Polako, ali sigurno, ovom narodu kita počinje da služi samo za pišanje i ništa drugo. U takvom stanju, ovaj narod može samo da očekuje nogu u guzicu pri ulazu u Euro-uniju. Na primer, pogledajte ko je kadar političkih stranaka u Srbiji. Rasim Ljajić da bi sklonio "duduke" iz stranke, postavlja ih na važne funkcije u okviru svog ministarstva. (primera radi Perunićić na Radovanovo mesto direktora Inspektorata za rad). Dakle ima li taj čovek i malo mozga u svojoj glavi ili se pravi glup. Dovesti onoliko DB-ovaca u svoje redove na očigled naroda i upravljati njima, na način na koji to čini preko uticajnih DB likčina, je krajnje odličan dokaz koliko ovaj narod apsolutno ništa ne primećuje i ne kapira. Ajde što narod ne kapira nego i ono malo normalnih što je ostalo u političkim strukturama živi u uverenju da će sečući granu na kojoj sede, dočekati da drvo najzad padne.
Javna preduzeća su decenijama feud političkih stranaka. Zaposleni u njima samo time što odu u WC, seru, obrišu guzicu, puste vodu i operu ruke nakon cele radnje, načine štetu preduzeću i za to dobiju platu jer im je ceo rad na dnevnom nivou upravo taj minuli. Otuda zarada zaposlenog nikako ne prevazilazi produktivnost njegovog rada, već upravo obrnuto, zaposleni je nagražen jer sere na poslu. Jebeni Branko Radujko sa svojim pravnim fakultetom i stažiranjem u kancelariji premijera i predsednika danas vodi Telekom Srbija 064, 065, 066 i ... NULA. Kojoj normalnoj vlasti u svetu (osim Engleske) može da padne na pamet da privatizuje ono što je ne košta, a novac donosi? Onaj mentol od Cvetkovića najavljuje kako će novac od privatizacije Telekoma ići u izgradnju infrastrukture, a vrapci na grani znaju da se najviše krade na izgradnji infrastrukture i da je korupcija u njoj maximalna. Poražavajuće je da ovaj narod, njegovu intelektualnu elitu i prosvetljene pojedince baš boli paja za sve ono što nam se dešava. Eto, ja koji serem po ovom sistemu godinama postajem neozbiljan i veoma nepogodan za društvo koje se može nazvati svakakvim imenom samo ne "društvo". Rulja. Masa. Gomila. Marva. Bravi. Stoka. Molim??? Jesam! I ja sam brav i marva i stoka baš kao i moj, jebeno dobar, narod.
Idem da čitam pilot verziju nove Karleušine kolumne. Ne mogu više da se smaram sa debilima. Čitanje jednog ovako uzvišenog komada Vas "podiže" i kada ste u daunu. Nisam želeo da Vam ukažem na nedostatke sveta koji Vas okružuje, već na Vaše patetično posmatranje života i katastrofalan odnos prema sebi samima. U krajnjem slučaju, ko sam ja da Vam ukazujem na to da ste ovce kada jedna kokoška piše kolumnu na koju svi mi otkidamo.

Ovde si došao da sereš?

Nešto je pala temperatura ovih dana. Postalo 'ladno vani. Padala je i kiša ovih dana. Pala je i jedna gospođa dok je "silazila" iz autobusa. Jedino evro nije pao već raste kao da smo ga mesili sa kvascem. Ima da naraste toliko da će mnogi da dobiju proliv. I ako, treba. Ko ih je terao da uzimaju kredite "ujkinog malog".

Baš volim što smo svi srećni i veseli u zemlji u kojoj je Kosovo Srbija. Volim i što je Jelena Karleuša postala kolumnista. Sada sam dobio konkurenciju i to opasnu. U Srbiji svi imaju konkurenciju osim Miško. On je bez konkurencije. Volim i što je Olja Bećković najzad poradila na gledanosti svoje emisije ostavljajući snažan utisak na sve nas, verne pratioce serijala "Utisak nedelje". Volim i to što su se predstavnici gay populacije po prvi put prošetali ulicama Beograda pokazavši svetu da i kod nas može da se desi Berlin, naravno, u malo drugačijem izdanju svojstveno našem mentalitetu i našoj kulturi. Drago mi je što su posle dugo godina huligani ponovo razbucali pandure. Nije bilo kao nekad, jedan na jedan, ali dobro. Volim što nas je, posle posete Bajdena, posetila lepša polovina Bila Klintona i obezbedila nam ufur na listu kandidata za ulazak u Evropu. Jeste da smo mi oduvek bili deo Evrope, ali izgleda da ova Evropa nije ona kojoj smo nekada pripadali. Milo mi je i to što je onaj istetovirani pokazao italijanima kako se krati ograda. Baš mi je drago što italijani nisu šibali naše huligane baš kao što ih nismo ni mi u Beogradu. Drago mi je da su se udružili Mihajlović i Divac u borbi za očuvanje dostojanstva našeg sporta. Ima li još nešto značajnije u Srbiji, a da Divac nije u to gurnuo nos? Baš mnogo volim što je Aca Vučić stao u odbranu nezaposlenih mladića koji su 10. 10. 10. skupljali kamenje po beogradskim ulicama i davali ga pandurima. Drago mi je i što je MUP Srbije izbacio novu modnu liniju pod nazivom "Moj Beograd si došao da lomiš.". Ko je i odakle došao u Beograd i kada? Volim što naši glumci ponovo rade na snimanju antisrpskog filma u režiji američke glumice svetskog glasa i dobrog stasa. Kad nas kara ko stigne nek nas kara i Angelina. Volim i što će projektovana inflacija od 6% iznositi malo više od 8%. Baš mi je drago što je spoljni dug preko 24 milijarde evra jer nije red da samo moja generacija najebe. Mnogo volim što moj narod izvaljuje prave vrednosti. Volim i što je Seka napunila Arenu, a Aca Lukas rasprodao koncert. Naravno, imamo i mi naš "parni valjak". Mnogo volim kada se najedem pasulja i popijem čokoladno mleko. Tada u mojoj okolini nastaje haos. Posle kažu kako mi u Srbiji ne pravimo biogas. Extra mi je kada vidim pandura da pljuje na ulici jer znam da se ništa nije promenilo. Super se osećam i kada na putu od kuće do posla i nazad u prevozno sredstvo GSP-a na svakoj trećoj stanici uleti po jedna kontrola. Rekord mi je 6 poseta u jednom pravcu. Volim što je premijer moje zemlje izuzetno sposobna ličnost. Nije lako voditi vladu u čijem sastavu je pet predsednika relevantnih političkih organizacija u Srbiji. Volim i kada vidim mlade predstavnike nevladinog sektora kao što su Sonja Liht, Borka Pavićević i Nataša Kandić. Šta je to za zemlju u kojoj je prosečna starost od 42 godine ok stvar. Opet, dobro je da nam "deca" vode gay organizacije. Zamislite da jednu od njih vodi Ćirilov, a drugu Korać. Milina bi onda bila.
E, mnogo volim što prestajemo da ga pušimo od 11. novembra na javnim mestima. Baš mi je drago što je derbi protekao bez incidenta. Volim i što je Zukorlić istisnuo Ljajića iz domena interesovanja bošnjaka u Sandžaku. Volim i to što su Albanci na "svetoj srpskoj zemlji" izglasali nepoverenje Hašimu Tačiju. Volim i što je Imlek izbacio u prodaju jogurt sa suvim kajsijama i pšenicom i što je sve od sastojaka iz uvoza. Baš mi je drago što su Tržan i Zmijanac smršale u Survivoru. Drago mi je i to što nas je BoTa skinuo sa ona četiri oslonca i kandidovao da se navučemo na jedan, ali pravi. Drag mi je onaj Jeremić ne zato što je ministar, već što neko mora i njega da voli. Uh, mnogo mi se dopada nova stvar od Take That, "The Flood" i posebno mi je drago što su se izmirili. Volim i što se Cane Subotić ponovo povukao u ilegalu, a Goran Petrović iz iste izašao. Volim i to što je i reprizirani "Insider" ostavio utisak na naše sugrađane. Ko je video da se diže mrtvom konju?
Volim i što će uskoro biti izbora pa će "stoka" moći da izađe na poselo. Oduševljen sam što kao republika imamo sva obeležja monarhije od himne, preko grba do zastave. Tačno se vidi da smo potpuno uređena zemlja. Volim i što bivši novinar i nacionalista predvodi socijaldemokratsku opciju u Srbiji. Kad može Obama može i Ljajić. Volim što u Srbiji postoji mogućnost da pored velikih para na lotou iste dobijete i za informaciju o tome gde bi mogao da se krije veliki general i drug Dragana Dabića, Rale Mladić. Posebno volim kada vlast u susret poskupljenju gasa i mazuta plasira priču kako će predstojeća zima biti jako, jako, extra hladna. Volim i što sindikati prete štrajkovima iz opravdanih razloga. Kome odgovara reforma PIO kada je situacija savršena. Jedan zaposleni na jednog penzioneram, a penzionera više od zaposlenih. Volim i što broj zaposlenih u državnoj administraciji neprestano raste. Početkom 90-e ih je bilo 5000, a danas ih ima preko 32000. E to volim!!! Volim i kada se Josipović i Kosor, baš kao Dodik i Silajdžić, zakače međusobno zbog nas iz Srbije. Volim i kada nas kara Holandija, a Holandiju, Amerika, a onda Holandija prestane nas da kara. Volim kada Boris Tadić kaže da uskoro izlazimo iz krize jer onda znam da i njemu, kao i Dinkiću, isti autor piše govore. Uvek mi je posebno drago kada naš premijer ugosti predstavnike IMF jer tada i ove naše govnare na vlasti neko kara. Opasno volim kada se pojedinci groze na moje textove zbog preteranih vulgarnosti. Pobogu, pa gde ste čuli velikog srbina da psuje. Ajme meni.
E, mnogo toga volim u ovoj našoj zemlji, bre. Da nije tako ne bih sada bio ovde, kao što nisam. Srdačan pozdrav iz Republike, ali srpske!!!

Patriota poliglota

Dolazak supruge bivseg amerikanskog predsednika za čijeg mandata smo bili rokani, bio je u senci spektakularne gay parade u Beogradu i još spektakularnije demonstracije srpstva u Đenovi. Zaluđivanje širokih narodnih masa u Srbiji nikada nije prestajalo, ali poslednjih godina ponovo dobija na intezitetu. Sinoć gledam onog polu normalnog Cvetkovića i potpuno mi postaje jasno iz kog razloga ga svaki značajniji zvaničnik zaobilazi pri poseti naše zemlje Srbijice. Jedino mi nije potpuno jasno iz kog razloga Boris Tadić uporno krši ustav svojim simpatičnim mešanjem u ingerencije premijera. Takvim ponašanjem predsednik Tadić šalje jasanu poruku javnosti kako se treba odnositi prema zakonu i kakve se kosekvence mogu snositi za takvo ponašanje. Dakle, zajebi gde god možeš, koga god možeš, ne mogu ti ništa. Impresivno je kako se svaka veća glupost jako dobro prima u našem narodu. Moram priznati da je u poslednjih nekoliko nedelja bilo retko dobrih gluposti. Pokušaću da izdvojim po svom skromnom mišljenju najbolje.
"Najzad šetamo slobodnim Beogradom!" bila je izjava jednog od učesnika Parade ponosa održane u okupiranom Beogradu 10.10.10.. Dok je većini sugrađana ova šetnja izgledala poput šetnje u kavezu, pripadnicima gay populacije bila je jedna od najznačajnijih u životu. Velika žurka održana je u senci održavanja reda i mira na beogradskim ulicama, a umesto taxija, za povratak gajbi koristila se okićena "marica". Bilo je divno posmatrati i neke od najvećih homofoba kao npr Svetozara Čuplića kako se obraća "manjinama" u Srbiji. Mislim da je Marko Karadžić ubedljivo najbolje opisao dešavanja tog dana neskrivajući svoje ogromno razočarenje. S druge strane, veseli Čeda, vidno nabildovan, svestan da mu je svaki glas bitan, bio je tamo gde su šanse za dobijanje istih relativno velike. Čak i snimak na you tube gde se može videti kako se ne koristi govorom mržnje već civilizovanim jezikom, svojstvenim jednom modernom srbijanskom političiru kakav je na primer Velimir Ilić, ukazuje na izuzetne glasovne mogućnosti ovog liberalnog demokrate brokerskog mentaliteta.
I dok je "šačica" predstavnika gay populacije u Srbiji zajedno sa svojim simpatizerima šetala ulicama Beograda u isto vreme "neorganizovane grupice huligana" zagrevale su se za svetsku prezentaciju našeg mentaliteta u Italiji. Značajnije zagrevanje bilo je u dvorištu kancelarije Demokratske stranke u Krunskoj gde je spletom okolnosti slučajno zapaljena arhiva u garaži smeštenoj u dvorištu. Ah, sve je moguće. Tog dana bilo je tu i predstavnika srpske pravoslavne crkve koji su, glumeći Batmana, izuzetno dobro "probijali" kordone mnogobrojne policije čije su pojedine pripadnike "huligani" dobro isprebijali. Oko šest hiljada pandura branilo je održavanje Parade ponosa kako bi mi, narod Srbije, ispunili još jedan od malobrojnih uslova međunarodne zajednice i dokazali istoj da se prava manjina u Srbiji poštuju (sex sa kondomom ali ne jednim nego sa 6000) čineći to na svaki mogući način. Smešna je bila ta parada, a ponosa nije bilo nigde. Dostojanstvo svih prisutnih tog dana u koje kakvim grupicama bilo je izuzetno i svojstveno našem narodu. Nesvesni da su marionete i igračke u rukama politikanata, huligani, panduri i gayevi su uspešno okončali učešće u spektaklu priređenom od strane "svoje" udružene političke elite. Dan kasnije Beogradu je predstavljena nova modna linija MUP-a Srbije pod nazivom "Moj Beograd si došao da lomiš!!!"
Par dana nakon spektakularne i fascinantne gay parade u BG (skoro da je izgledala kao ona u Berlinu) predstavnici srbijanske patriotske elite pokazali su nam kako se na najbolji mogući način koristi bezvizni režim u odbranu nacionalnog integriteta i teritorijalnog suvereniteta Srbije. Performans u Đenovi u zajedničkoj organizaciji srbijanskih "navijača" i Italijanske policije omogućio je višednevno polemisanje građana Srbije na ovu izuzetno izazovnu i interesantnu temu. Naravno, ovaj performans je usledio pred sam dolazak Hillary Clinton, borca za evroatlanske integracije Srbije i supruge lika čija statua stoji u Prištini. Koristi od ovog događaja u Đenovi su ogromne. Jedna od najznačajnijih je veliki broj fanova "nindže-šišača" na facebooku. Ovaj izuzetan mladić i hrabri patriota svoje čojstvo i junaštvo najbolje je pokazao u povratku iz Đenove vozeći se u prtljažniku autobusa sa sve "koferčetom". Mnogobrojni ikonostasi po telu ovog mladića ukazuju da je reč o izuzetnom primerku srbijanskog nacionaliste i jednog od mnogobrojnih branitelja ideje iz 1389. čiji "obraz" nije tanji od đona Caterpillar cipele. Naravno, ni ovaj performans nije slučajan. I on je planiran u kuhinji "službe" kojoj nikako ne odgovara uvođenje reda u zemlji seljaka na brdovitom balkanu. Možete li da zamislite kako bi Mišković i ekipa poslovali u ambijentu koji karakterišu anti-monopolistička i anti-korupcijska politika odnosno "slobodna" konkurencija?
Nekome u Srbiji odgovara haos. Taj neko je izuzetno moćan i ima izuzetno jake saveznike. Taj neko unazad 7 godina od ovog polu glupog i nepismenog naroda pravi još veće bolide. Naravno, tako bolidan narod od drveta ne vidi šumu, a reaguje isključivo kada mu je dupe dovedeno u pitanje i to jedino onda kada toga postaje svestan što se izuzetno retko dešava (između 40 - 50 godina).
Ovih dana imam priliku da oslušnem komentare naše srbijanske populacije o dešavanjima u Francuskoj i verujte mi, presrećan sam što sam deo ovog naroda. Tačno se vidi da smo spremni za kandidaturu i da želimo da primimo veliku ...

U prilog celoj ovoj priči za opuštanje i borbu protiv stresa od srca vam predlažem kulturno dešavanje veka koje će se održati u Beogradu, u subotu 23. oktobra, u Areni... u tri lepe pičke materine ... veliki solistički koncert Seke Aleksić.

05.10. vs. 29.11.

Josip Broz Tito

Tito je bio kralj, majke nam ga. Pušio je tompus. Od Juge je napravio "kevu". Bili smo tampon zona, a sad smo kurac. Širio je bratstvo i jedinstvo od Vardara pa do Triglava, a one koji nisu hteli da "druguju" slao je na Goli otok da tuguju. Družio se sa crnci, ali i sa potamneli belci. Svrsto nas je među nesvrstane. Kad nismo mogli da budemo prvi, mogli smo da budemo zemlja trećeg sveta. Voleo je sve životinje, od ljudi do belih pudli. Tito je bio cool skroz i imao je bas sve. Čak i plavi voz. Putovao i lumpovao. Jebo šta je stigo i kad mu se ne bi digo. Onomad kod Jajca upalio je one silne baklje. Gorele su baklje jako dugo. Kako? To je samo on znao. Tito je umro tri dana pred rođendan i 21 pre "dana mladosti" u bolnici na Dedinje (jok more u Sloveniju je otego papke). Svi su plakali dok su sirene urlale. Sa'ranili su ga u "gajbu s cveće" gde nisu gorele sveće. Voleo je sve, ali ponajviše sebe i DB. A bio je cool tip s oni tompus.

Slobodan Milošević

Tužna je sudbina ovog čo'eka. Roditelji mu se povešali...tj. samo jedan. Oženio se s ženom s cvetom u kosi koja je onomad pisala kolumne u listu "Žena". Bio je prijatelj sa Kontićem, Božovićem, Šainovićem, Tomićem, Markovićem...uh. Voleo je da čita "Memorandum". Niko nije smeo da nas bije dok je on bio tu. Niko nije smeo da remeti naš suverenitet i teritorijalni integritet. Niko nije smeo da glasa drugačije nego kako kaže Centralna izborna komisija. Kada nije bilo rešenja on je primenjivao Lex specijalis. Iz New Yorka došao je u Bg, a posle nekog vremena zapalio u Dejton i vratio se. Tamo se zevzečio sa Franjom, Alijom i amerikanci. Celu jednu deceniju i kusur je vladao Srbijom. I on je voleo sve, ali naviše Miru i DB. Ko nije sluš'o u šumu je uš'o i iz nje nije iziš'o. Od opozicije najviše je voleo Voju na kvadrat (Koštunjavog i Šekija) jer su uvek bili kao Kina i Rusija u UN, uzdržani kad je gorelo. Uvatio ga Zoki uz pomoć Čede i Baneta Ivkovića i isporučio 'Agu (kako bi Rasim od Sandžaka rekno) gde je ova mučena duša istu ispustila kroz guzicu. Sa'ranili su ga pod lipom u Požarevac jer nije bilo mesta u Aleji velikana u Beogradu, a "gajba s cveće" prima samo jednu osobu. Kažu da su ga videli u Moskvi skoro. Piju kafu on, Karić i Jezda.

Alija Izetbegović

Najpre je bio dobar drug sa Srđanom Dabićem, a posle su se pokoškali. Bilo je tu i krvi, ali na kraju došao Dodik. Alija je bio cool lik. Imao je prijatelje po celom Sandžaku. Neki od njih su Ejup Ganić, Rasim Ljajić i dr. Voleo je zelenu boju i često putovao za Tursku. No u vreme Tita nije smeo da navija za Tursku reprezentaciju kao što to danas čini Muftija Zukorlić i ako je možda potajno u sebi to i činio. Alija je isto putovao u Dejton, ali na putu za 'Ag (kako bi rekao njegov prijatelj Ljajić) je "umreo". Ustvari nije ga dočekao. Bio je svedok mnogih zlodela koje su u ime Bosne i Hercegovine počinili njegovi nekadačnji drugari Radovan, Ratko, Ivica, Ejup, Momčilo, Haris i dr. Pio je kahvu sa Slobom i Franjom u Dejtonu. Voleo je da jede rahatluk. Umro od raka. I ako je mislio da je dobio neovisnu državu znao je da je čine dva entiteta, a dva nije jedan...mada ne mora da znaći!

Franjo Tuđman

Popio nogu iz komunističke partije, ali zato je stvorio HDZ i državu Hrvatsku. U znak zahvalnosti za tako veliki podvig, Srbi su mu nakon kratke oluje dali Knin, a Crnogorci bez mnogo ustezanja, Prevlaku. Voleo je da sluša Terezu Kesoviju, Olivera Dragojevića i Mišu Kovača. Ah, ko ih tada nije voleo. Uporno je Bosna i Hercegovina izgovarao Herceg-Bosna. Bio je drug sa Alijom, ali i sa Slobom...u Dejtonu naravno. Nosio je belu uniformu jer je bio general JNA, a i da bi se razlikovao od "zengi" koje su nosile crnu uniformu. Umesto tvrdog Ć izgovarao je meko Ć. Umro je od raka "na putu" za Ag (kako bi rekao Alijin prijatelj, Rasim).

Zoran Đinđić

Pored toga što je imao akcije Coca-Cola i Demokratsku stranku, imao je ogromno znanje i energiju. Voleo je da jede meso od bika i to na Palama. Družio se sa mnogima ali ponajviše sa Canetom, Banetom, Bebom i Milom. Imao je veći nos i formirao je DOS. Kao mlad vozio je taxi. Doktorirao je i jako mlad postao poslanik sa sve kožnom jaknom i minđušom u uvetu. Srbiji je doneo promena, a Srbija mu je donela Koštunicu. To ga je koštalo života. Nije bio revanšista, mada je trebao da se revanšira za ono što su nam radili "govnari" 90-ih godina. Doneo nam je 5. oktobar, ali zaboravio je da nam ponese i 6. oktobar. Da je živ, pojeo bi govno, a ne žabu, kada bi video šta je postao Boris Tadić.

Boris Tadić

On je sin Ljube Tadića, velikog akademika i DB-ovca, drug Šapera i Jeremića, konkurencija Đilasu i Pajtiću, kum Šutanovcu i Draginu, prijatelj patrijarhu Irineju. Preuzeo je DS, ali i stvorio stranke kao što su SNS, Tome grobara i SDPS, Rasima Ljajića. Govori tiho i polako da svako može da ga razume dok ga ne uspava. Šišao se kod Milana Sarića. Ne gotivi Pukovnika Amfilohija jer njega gotivi Voja Koštunica. Boris je bio i ostao lepša polovina Demokratske stranke. Voli da pojede i popije, ali i da zapeva. Narod ga voli, ali bilo je i onih koji su pokušali da ga smaknu (mislimna facebookovce). Voli "mlade" i to je pokazao 2004 kada je sklonio Čedu, a postavio Vidu i Mićuna. Ima bogat CV koji je bogato nabudžio. Ostaće poznat po tome što je Srbiju postavio na "četiri oslonca" i sačuvao "Kosovo je Srbija". Pomogao je da Čavić dobije "gajbu", a Mila "noge".

Vojislav Koštunica

Poreklom iz Koštunića. Uvek je bio u pozadini. Tako na primer 90-ih je bio u pozadini političkog života Srbije jer je znao za "jadac", a nakon 2000-te je bio u političkoj pozadini atentata na premijera Đinđića. Ima Žuću i Mihajlova. Omiljeni političar mu je Obren Joksimović, a političarka Ljiljana Čolić. Voja ima prijatelje svuda. Najbolji prijatelj u crkvi mu je pukovnik i episkop crnogorsko-primorski, Amfilohije Radović. Gotivi se sa Veljom seljom i Tomom grobarom. Očima ne može da gleda Žarka Koraća i Čedu. Prvog zato što je "peder", a drugog zato što je "pederčina". Za Voju je Kosovo, Srbija, a Srbija... Ostaće zapamćen po pesmama "Spasi Srbiju iz ludnice...Koštunice!" i "Spasi Srbiju i ubi se...Koštunice!"

Mlađan Dinkić

Ovaj niski čovek je sestrić Mišku Miroslavu Miškoviću. Jedan je od osnivača expertske grupe G 17 i stranke "G 17 i kusur". Kao Brut, Cezara, on je sjebao Labusa. Posle Srbije, Kipar mu je bio na prvom mestu, a onda i ispao s liste. Bio je guverner NBS, ministar finansija i ekonomije. Dobar je prijatelj sa Dr Mengele ili ti Tomicom Milosavljevićem. Kseniju, Gorana i Čedu Antića je počistio kad i Labusa, a dov'o je Suzanu Grubješić i Snežanu Samardžić Marković. Mlađa svira "đitru" i rola vutru. Cool je tip u potpunosti. Od skoro se extra gotivi sa Rasimom i Ujedinjenim regionima Srbije. Nije Rasim sisao vesla. Zna taj gde su pare.

Čedomir Jovanović Čeda

Bio je "go kurac", ali nakon studentskog protesta 96-97, protesta "Saveza za promene" i protesta DOS-a zaista i postade "neki kurac". Posle Zorana, najbolji ortak mu je postao Milan Beko. Tast mu je bio glavni lik za "nabavu" lekića, a tašta... "domaćica". Čeda i Ivan su osnovali "Centar za modernu politiku" da bi "ribali" pare. 2004. godine napušta DS jer se "Srbiji žuri" i stvara LDP (liberali koji nisu Mihajlovićevi i Jokanovićevi). Ulaskom u "koaliciju" žutaća i crvendaća svima nam je pokazao da od "njih zavisi". Trenira i bilduje što se moglo zapaziti u "Utisku nedelje" kod Olje Bećković, sinoćke. Čeda je uvek tamo gde problem treba da se reši. Bio je u anketnom odboru za Luku Beograd kada je ova otplovila. Bio je u anketnom odboru za zaštitu platana kada su ovi posečeni. Bio je Q10...ovaj u Q7 kad mu ga je Beko poklonio za uspešnu zajebanciju sa Canetom i Novostima. Ma, opasan je bre taj Čeda, a nije Antić.

Rasim Ljajić

Uuuu...njega posebno volim. Rasim je divan čovek, voli da divani. Bio je novinar više puta, Alijin i Sulejmanov prijatelj, ministar više puta (i sada je reda radi), predsednik manjinske stranke (sada je većinske koju je nazvao SDPS), bošnjak (sada ispade veći Srbin od Emira Kusturice) i gost javnog servisa Srbije. Rasim ima stranku koja je trenutno "pupoljak" i u kojij su visoki funkcioneri sve sami članovi "službe", Branko, Dušan, Aca, Ljuba i Gagi. Da su živi, sigurno bi tu bili i Leka Ranković, Krcun i Tempo. A da mogu, bili bi tu i Bracanović, Simatović i Stanišić. Naravno, nisu oni tu da bi pomagali logistiku stranke, već da brane Rasima ako ga neko napa'ne jer ipak smo mi zemlja Srbija, a neki kažu "Srbija Srbima". Rasimu je omiljena boja zelena. Rasim ne gotivi da gotivi gotivne likove from Sandžak, muftija Zukorlić i ministra bez portfelja Sulejman Ugljanin. Za Rasima je Kosovo Srbija, Hag je Ag, a Sandžak, domovina. Rasim hara Srbijom sa Ujedinjenim regionima i malim Mlađom u potrazi za "svetim srpskim gralom".

Sutra je 10 godina od petooktobarskih promena i pada režima Slobodana Miloševića. Slobe nema, al je tu Dačić. Zorana nema, ali je tu Boris. Ostali su nepromenjeni. Ako Vam je dobro, onda ništa. Meni je super,a svoje emocije ću Vam opisati "vicom" koji sledi.

Šta kaže Godzila kada izroni u Srbiji iz Moravu?
Kaže: " 'De ste seljaci? Sve će ve izedem!!!"

Zašto su smenjivani?

Još u doba Josipa Broza Tita mnogi "drugovi", čak i pri pomisli da se suprotstave mišljenju "vrhovnog komadanta", bili su sklanjani sa svojih "mesta" na različite načine. Ništa bolje nije bilo ni u Miloševićevoj eri, ali ni u dobu "demokracije" srbijanskog društva. Ima dosta primera, no pokušaću da, naravno po svom skromnom mišljenju, iznesem najinteresantnije.
Prvi na listi "smenjenih" je narodni heroj i ex predsednik Vlade Srbije (tada predsednik Izvršnog veća Socijalističke Republike Srbije), Slobodan Penezić Krcun. Ono što ga izdvajalo od drugih Titovih saradnika bila je činjenica da je svoj stav, koji je dosta puta bio oprečan, mogao iskazati Brozu. Iz tog razloga i nije bio Titov miljenik. Naravno, rezultati koji su stajali iza njega predstavljali su ga u javnosti kao Titovog lojalistu. Možda najveći uspeh u karijeri Krcun ostvaruje u periodu kada je obavljao funkciju načelnika OZNE. U tom istom periodu uhapšen je general Draža Mihajlović. Još tada je postojala priča da je Krcun "čovek monarhije" i "veliki srbin" te da je svoj ugled iskoristio kako bi došao do generala Draže. No, mnogi postupci kasnije ukazivali su na činjenicu da je Krcun zaštitnik interesa Srbije i njenog naroda u Jugoslaviji. Možda baš iz tih razloga, 5. novembra 1964 godine, Krcun gine pod sumljivim okolnostima u saobraćajnoj nesreći u selu Šopiću kod Lazarevca. Prema zvaničnoj istrazi, njegov nov automobil, koji mu je bio dodeljen neposredno pre udesa, je tokom pljuska na Ibarskoj magistrali naleteo na blato. Tom prilikom je uz proklizavanje i gubljenje kontrole nad vozilom pri brzini od 130 km/h automobil sleteo s puta i svom silinom udario u drvo. Na licu mesta pored Krcuna, poginula su još dva lica, a jedan je preživeo. I dana danas o Krcunu i njegovoj misterijoznoj smrti se gotovo ništa ne zna. O njegovom položaju, moći i stavovima ispredaju se mnoge priče koje su vremenom postale i legende. Poznat je i vic u kojem u nekom trenutku javljaju Titu da je poginuo Krcun na šta će ovaj "Šta, već je pola dva?".
Drugi na listi "smenjenih" je deklarisani srbin, narodni heroj, osnivač i prvi čovek UDBE i OZNE, ali pre svega toga, Titov kum, Aleksandar Leka Ranković. Ako se pitate zbog čega je drugi na listi, strpite se malo i samo će vam se kasti. Leka je bio pravi "čovek partije". Izuzetno lojalan i odan Titu i Partiji. No, takođe je imao svoj stav koji se kad kad razlikovao od Brozovog. Jedna od najvećih zamerki na njegov rad jeste prosrpski stav i zaštita interesa Srbije u Jugoslaviji. Bio je jedan od retkih koji se zalagao za "trajno" rešavanje problema "Kosovo". Sklonjen je nakon Četvrtog brionskog plenuma gde je razrešen svih funkcija u partiji. Ovakva, pre svega blaga odluka, usledila je nakon otkrivanja aparata za prisluškivanje u radnom kabinetu druga Tita i sobi njegove supruge Jovanke u Užičkoj ulici br. 15. Ko je i na koji način otkrio ove uređaje nikada nije saopšteno. Nakon Brionskog plenuma usledila je "čistka" u kojoj su sklonjeni, penzionisani pa i uhapšeni svi oni koji su na bilo koji način bili simpatizeri Leke Rankovića. Većina njih su bili srpske nacionalnosti. Zbog čega je Tito sklonio Rankovića i danas se nagađa. Leka se ubrzo nakon plenuma penzionisao i preselio u svoju vilu u Dubrovniku. Umro je u noći između 18. i 19. avgusta 1983. usled srčanog udara.
Treće mesto na listi "smenjenih" zauzima bivši predsednik Predsedništva Srbije, Ivan Stambolić. Ono što zna mali broj ljudi jeste da je bio dobar prijatelj sa Slobodanom Miloševićem još od studentskih dana i da ga je metodom "lanac" tokom cele svoje karijere postavljao na upražnjena mesta koja je stvarao odlaskom na bolja. Jednom rečju Milošević je uvek bio stepenik ispod Stambolića. Vrh svoje političke karijere Stambolić dostiže 1986. godine kao predsednik Predsedništva Srbije, a jakim lobiranjem i snažnom podrškom na mesto predsednika CK SK Srbije uspeva da "dovede" Slobodana Miloševića. Iste godine u novembru mesecu na scenu dolazi "buzdovan" nove Miloševićeve politike u borbi za "Veliku Srbiju", Memorandum SANU, čiji je najveći kritičar bio upravo Ivan Stambolić. Dešavanja koja su usledila nakon ovoga dovela su do smene Stambolića sa mesta predsednika Predsedništva Srbije u decembru 1987. godine. Postoji mišljenje da je smrt njegove dvadesetčetvorogodišnje ćerke na putu ka Budvi, u neobjašnjenim i sumljivim okolnostima, bila opomena tadašnjeg DB-a upućena Stamboliću od Miloševića. Stambolić je od trenutka otpočinjanja Miloševićeve ere viđen kao pretnja "režimu". 1997. godine odlukom Savezne valde SRJ po nalogu Miloševića, Stambolić je sklonjen sa mesta direktora JUBMES-a na koje je postavljen januara 1988. godine. Avgusta 2000 godine, pred savezne izbore za koje se pominjalo da bi mogao da istupi kao kandidat DOSa za predsednika SRJ, kidnapovan je u Košutnjaku i od tada mu se gubi svaki trag. Njegovi posmrtni ostaci pronađeni su na Fruškoj gori marta 2003. godine u toku operacije "Sablja". Tada je utvrđeno da je Stambolić ubijen istoga dana kada je i otet od strane pripadnika JSO MUP-a Srbije.
Četvrto mesto pripada narodnom heroju i članu Predsedništva CK SKJ, Svetozaru Vukmanoviću Tempu. Tempo je bio na raznim funkcijama i jedan od veoma bliskih saradnika druga Tita. Bio je lojalan Partiji i obavljao veoma odgovorne funkcije od pomoćnika ministra za narodnu odbranu do predsednika sindikata Jugoslavije. Ovo mu je bila i poslednja funkcija koju je obavljao. U jednom intervjuu na državnoj RTV gde se raspravljalo o lošem položaju radnika, vidno isprovociran i iznerviran je izjavio ono što ga je koštalo "sukoba" sa Titom tj. političke karijere. Tom prilikom je izjavio: "Pa ako radnicima nije dobro, neka štrajkuju!". Pominjanje štrajka u "državama radnog naroda" kakva je bila SFRJ je bilo više nego nezamislivo. Tako je nakon "malih konsultacija" sa Brozom u "četiri oka" na Brionima, Tempo bio primoran, da se te davne 1970. godine, povuče sa političke scene SFRJ. Tempo je jedan od retkih Titovih "drugara" koji je doživeo smenu socijal-komunističkog režima. Umro je u svom selu decembra 2000. godine, dva meseca nakon petooktobarskih promena.
Mesto broj pet na listi "smenjenih" zauzima bankar i predsednik Srbije, Slobodan Milošević. Verujem da dosta znate o ovom čoveku obzirom da je bio ključna ličnost u sukobima na prostorima bivše SFRJ, ali i tokom rata na KosMet-u. I ako je godinama bio u senci Ivana Stambolića iz iste izlazi nakon slavne izjave "Niko ne sme da vas bije!" izrečene u aprilu 1987. na Kosovu. Na Vidovdan 1989. godine na Gazimestanu, sa Memorandumom SANU "ispod miške", udara temelje nove srpske nacionalističke politike čiji su nam rezultati poznati. Nakon poraza na septembarskim izborima 2000. godine i petooktobarskog protesta Milošević biva smenjen sa mesta predsednika SRJ. Ubrzo nakon toga, 1. aprila 2001 godine (april li li li) biva uhapšen i izručen Haškom tribunalu po uredbi Vlade Zorana Đinđića. Umire u Sheveningenu, marta 2006 godine odakle su njegovi posmrtni ostaci prebačeni u Beograd. Sahranjen je "pod lipom" u Požarevcu.

Nastaviće se...

Od drveta ne vide šumu - ओद द्र्वेता ने विदे šउमू

Poslednjih nekoliko meseci kroz glavu mi prolazi samo jedno pitanje „Hoću li se više skloniti sa scene?“. Odgovor može biti jednostavan ali i veoma komplikovan. Ovaj komplikovan odgovor je kompilovan jer otvara niz drugih, teških pitanja.
Ukoliko bih odgovorio sa „Ne!“ to bi značilo nastaviti isto kao do sada, a to podrazumeva kritičku nastrojenost prema dešavanjima i socijalnim patologijama svakodnevnice, suprotstavljanje sistemu, stalnu borbu i pisanje za slavu, a ne za novac. Farmerke, majca i duks bi ostali moja svakodnevna uniforma, a „oštro pero“ jedino oružje. Preterano informisanje bi i dalje zauzimalo značajan deo moga vremena. Ustajao bi i legao sa idejom o izgradnji boljeg i pravičnijeg društva. Nastavio bih svakodnevno sebi postavljati jedno te isto pitanje „Vredili se boriti?“. Mislim da me u ovoj, pomalo ofucanoj borbi drži misao da će se moja borba i pisana reč uvući u nečiju svest i naterati je da mi se pridruži zarad onih koji će nas naslediti, zarad naše dece. Naravno, nisam jedini u ovoj borbi i nikako ne bih voleo da jesam, ali osećam, slušajući i vidim, gledajući, ljude oko sebe da nas je sve manje. To zna da zaboli ponekad, ali baš u tim trenucima pojavi se po neki mail podrške i pohvale za ono što radim. Nešto poput svetla na kraju tunela.

Ukoliko bi kojim slučajem odgovorio sa „Da!“ to bi značilo potpuni zaokret u mom dosadašnjem životu. Tada bih gledao kako i na koj način da napustim ovu „grupaciju ljudi“ i potražim bolji život negde izvan granica ove, sada već, polu zemlje,polu grobnice. Život zna nekada da bude „smešak“, a nekada „sranje“ i kao takav je veoma komplikovan. Ljudi se ne trude da ga pojednostave, već naprotiv, neprestano ga komplikuju. Razlika je u tome što neki ljudi komplikujući svoj, komplikuju i tuđe živote kad kad i nesvesno, a u većini slučajeva veoma svesno. Odlazak odavde možda bi promenio moj materijalni status, ali duhovno, ja bih patio za dobrim ljudima koji su ostali u polu zemlji, polu grobnici. Jednom prilikom mi je jedan taxista vozeći me do mog toplog doma rekao „Sine, idi što pre odavde. Ovde su ostali samo „ludaci“ koji rađaju i vaspitavaju svoja pokolenja od malih nogu da postanu „ludaci“. Ono malo ljudi što je ostalo normalno, veoma će brzo poludeti, a da toga neće biti svesni.“ I onda dolazi ona stara dilema „jesam li lud ili normalan?“. Duvajući u pištaljku krajem 1996. godine i šetajući ulicama beloga grada zapazio sam jedan interesantan grafit. „Ko ovde ne poludi taj nije normalan!“. Nasmejao sam se. Izgledalo je tako, ali ipak nije bilo tako. Borili smo se tih godina i pobedili 2000. Ustvari, verovali smo u to da smo pobedili. Nekoliko godina kasnije uhvatila nas je apatija. Trčanjem u mestu zaluđivali smo sebe da održavamo korak sa vremenom. Danas, nakon 10 godina, maraton i dalje traje, a cilj se ne nazire. Boriti se ili odustati? Toliko godina je utrošeno ni zašta. Toliko života je uništeno ni zbog čega. Tolike žrtve za čiju slavu? Ubice su postale heroji. Lopovi su postali biznismeni. Neznalice su postale profesori. Sve je naopako i teško. Narodu se serviraju lepša vremena davno prošla. Na TV možete gledati „Bitku na Neretvi, Kozari, Sutjesci“. Ministar Jeremić organizuje sastanak Pokreta nesvrstanih. U Beogradu možete čuti pevanje hora čije devojke nose crvene majce na kojima je oslikan srp i čekić. Bratstvo i jedinstvo. Tito. Partija. Međutim, konfuzija ne prestaje tu. Kosovo je nezavisna država ali i deo Srbije. Ratko Mladić je zločinac, ali i heroj. Delta je delom Kiparska, a delom Srpska firma. Ejup Ganić je rođen u Srbiji, ali svojom zemljom naziva Bosnu i Hercegovinu. Vojvodina je autonomna pokrajna i deo Srbije. Guča ili Exit? Koliko zapravo ima „Srbija“ u Srbiji. Odgovor „Ne!“ znači pakovanje kofera i kapitulaciju. Znači predaju. Da li je to samoživo s moje strane? Znam da tamo negde mogu imati bolji i mirniji život. Znam i da me ovde zbog „jezika“ mogu negde u mraku sačekati i nalupati kao Pančića i Anastasijevića. Mnogo toga znam, a opet stalno isto pitanje na koje ne znam odgovor. Ono što me ipak najviše pogađa jeste svest mladih i nemanje vizije. Nije mi jasno kako neko sebi može dati za pravo da priča i piše o onome što nije doživeo i nije okusio niti je izneo na svojim leđima. Kako je moguće da tako neko bude priznat i cenjen u ovom društvu?. Društvu?
Osvrneli te se nekada oko sebe? Pogledate li zgradu ispred čijeg izloga stojite? Posmatrate li prolaznike dok šetate gradskim ulicama? Možda ste vi onaj što u izlogu vidi „Sniženje 70%“ i nakon par mituta raspravlja sa kasirkom o ceni koja nije umanjena za 70% dok se ona trudi da Vam objasni kako u izlogu stoji plakat na kojem piše „Sniženje do 70%“. Eto, možda ste Vi onaj kojem samo fali „do“ da bi videli šta se zaista dešava u vašem okruženju.

by Chile

Duduci (Part One)

„Sinoć su me svi gledali na ulicu, a ja sam morao da se iserem na asvalt. Žao mi je. Evo plačem zbog to. Ali prisralo mi se i morao sam. Morao!“

Možda ovih par rečenica najbolje opisuje kako se osećam dok u glavi ključa materijal proizišao iz nekoliko situacija o kojima ću vam pisati večeras dragi moji sugrađani.

Naravno, kao i Vas i mene je iznenadila teška i ničim izazvana odluka suda pravde. Kog suda? Pobogu, kako kog suda? Pa, britanskog suda, brate! Ex član predsedništva SFRJ i jedan od „otpisanih“ na listi MUP-a Srbije, Ejup Ganić, kako je uhićen tako je i pušten iz zatvora u Londonu. Sudija je mnogobrojnim medijima objasnio kako su se "srbijanski politikanti" prepucavali sa njim i trgovali sa tam-te za kuku-riku. S druge strane, g-đa ministarka, ovde kod nas u zemlji, je pokušavala da nam svima objasni kako engleski sudac "laže i bulazni". Može da bude ali ne mora da znaći. Ispade da Ganić vredi baš koliko i prihvatanje izvinjenja Srbije od strane BiH za zločin načinjen u Srebrenici (da li je zločin ili genocid, neću u to da ulazim). Teške tvrdnje su iskazane u Londonu, ali i u Sarajevu (baš kao pre neko veče na jednom partijskom sastanku kod mene u gradu). Po „silazu“ iz aviJona Ganića je sačekao "odbor za doček" sačinjen od ratnih veterana ali i od mnogobrojnih građana, nekada konstitutivnog naroda SFRJ. Emocije se nisu skrivale. Čak šta više. Tako je u naletu emocija, očaran „spektaklom na aerodromu“ sa kojeg su onomad vojnici Vojske Republike Srpske kidnapovali Aliju Izetbegovića, Ganić izjavio kako je njegovo puštanje iz „ćelije“ i povratak u Sarajevo pobeda BiH te da se u „rodnu grudu“ vraća „sa potvrdom da je Srbija izvršila agresiju na BiH“. Mene se čini da gu je ganić poreklom iz NPC (New Pazar City), ali ne mora da znaći. No, lepo je što na ovim prostorima stalno neko nešto "tvrdi" i potvrđuje. Toliko „tvrdih“ sa svih strana da nas, sve skupa, guzica rasutra od tolikog trpanja, a mi se češemo. Primamo ga dok nam je u glavi samo jedna misao „bulja će da zaceli, ali duša nikada!“ Naravno, Ganiću se nikako ne savetuje put u Srbiju i Srpsku, ali ni u Hrvatsku obzirom da je na snazi sporazum o suradnji dva MUP-a te Ganić može biti uhićen, a tada mu neće biti prijatelj britanski sudija već Ilija Jurišić. Ipak, možda ga poseti i Toma Nikolić obzirom da je malo, malo pa u nekoj poseti. Ne mogu, a da ne iskažem svoju sreću izazvanu srećom Harisa Silajdžića i tugom La Presidente na Tadića. Jbg...život je nekome nekada majka, a nekada tašta.

Predpostavljam da ste, kada sam pomenuo sud i njegovu tešku i ničim izazvanu odluku, pomislili da mislim na odluku Međunarodnog Suda Pravde u Ha... u Ha... (je se kaže Hag ili Had?), a u vezi sa zemljom koja je Srbija, a albanci je zovu Kosovo. Vidite, neću se dugo zadržavati na problemu koji postoji još od 1974. (najkasnije) i koji svaka Vlast u Srbiji koristi kao kakvu mantru, ali ću Vam saopštiti da mi je jako milo (Đukanović) što se posle toliko vremena javnosti Srbije obratio Nebojša Čović. Čak je i izjava predsednika, jednostrano proglašene i međunarodno polovično priznate neovisne, Republike Kosovo bila simpatična. Sve ostale komentare srbijanske političke elite je glupo komentirati. Bolje bi bilo da su prdeli u mikrofon nego što su se onako israli pred građane kojima tek sada nije jasno šta se desilo u Hagu i šta smo mi to tamo i "so čime" branili. A i meni se nešto jebe da im objašnjavam.

Sve ovo što sam gore napisao nije toliko bitno (a bitno je, ali koj gu jebaja!) koliko je važno ono što se Rasimu Ljajiću u poslednjih nekoliko dana dešava iza leđa. Verujem da znate da imam izuzetno visoko mišljenje o radu ovog čoveka ali u poslednjih nekoliko dana sam shvatio da „nije zlato sve što sija“ te da „za ideale ginu budale“. Formiranje i stvaranje stranke je veliki izazov. Za idealiste to je način da se promeni društvo i svest građana usmeri ka pravim i iskonskim vrednostima, dok je za „lopurde“ to način da dođu do većeg bogatstva (npr. Čeda). Obično u svakoj stranci prevagne ova druga opcija. Kvalifikacije koje morate da posedujete da bi ste bili deo ovakve opcije su ... dovoljno je da budete „duduk“. Dakle, ukoliko ste jedva pismeni (znate da pišete i čitate onako, a računar Vam je 8 svetsko čudo i obično drugi naziv za monitor), poslušni („e, sinak, idi kupi burek i jogurat i vidi sutra na sastanku kada ja budem digo ruku digi i ti. Ok? Ajde pa sutra idemo na kafi.“), ikebana (na sastanku samo sedite ne dajući znakove života do trenutka dok ne vidite da je „šef“ dig’o ruku. Naravno veoma je bitno da bar malo oslušate šta se dešava oko vas kako ne bi došlo do situacije da je pdizanje ruku usledilo usled poziva na glasanje, a ne usled javljanja „šefa“ za reč. ), neinformisani (NDI, CEI, Nacionalni Demokratski Institut i Centar za edukaciju i izdavaštvo za nekoga su četiri, a za nekoga dve organizacije),...vi ste duduk i kao takav veoma pogodni za bavljenje politikom u Srbiji, a od skora i u SDPS-u!!! Rasim Ljajić je sebi dozvolio da mu strankom upravljaju duduci. Svi su izgledi da će stranka koja je mogla imati perspektivu i biti jedna od stubova izgradnje demokratskog društva u Srbiji, biti samo još jedna od šarenih laža na srbijanskoj političkoj sceni. Narod može da liže, a može i da ga "duva" sa ovakvim strankama. Žalosno je što se pametni ljudi ponovo povlače pred glupošću prepuštajući duducima svoju sudbinu. No, kao što kaže SDPS, jednim delom naravno, "Jedino narod" može da promeni stvar u svoju korist. A ja kažem da kritične mase nema, a na sceni je kolektivno duvanje.

Nastaviće se...

Bitka Titana (Clash Of The Titans)

Dobro veče poštovani čitaoci. Razlog zbog kojeg Vam se obraćam ovako kako Vam se obraćam jeste taj što i nakon 10 godina druge po redu tranzicije, Srbiji još uvek nije svanulo. I ako iz Vlade javljaju da smo izašli iz recesije, te da kriza jenjava, na pomolu je nova kriza izazvana potresima u imperiji Delta. Da li Srbiji predstoji privredni rast ili ekonomsko-moralni pad pokazaće vreme ispred nas. Ja sam pesimista. Zašto? Zato jer mi se može!
Kao i obično, kako to biva u doba letnjih raspusta i godišnjih odmora, koncentracija konfuzne i poluizgubljene nacije je jako slaba, tačnije nešto slabija nego obično. Iz tog razloga ovo vreme je pogodno za plasiranje „bitnih informacija“ u etar i započinjanje, ali i okončanje velikih sporova. Naravno, „spektakli“ se obično dešavaju i u vreme velikih sahrana, praznika i senzacionalnih događaja. Eto na primer, Luka Beograd je „otplovila“ u danima žalosti za nekadašnjim srbijanskim patrijarhom, gospodinom Pavlom. Tolika se prašina podigla onomad oko Đilasa i Randžića da se gora tresla i „trt“.
No, vratimo se u sadašnjost jer iz prošlosti, mi Srbi, nikada ništa nismo naučili pa je svako podsećanje na dešavanja iz perioda iza nas potpuno gubljenje vremena ali i tonera.
I dok se ministar zdravlja, zajedno sa grupom koalicionih glasila, domaćoj javnosti izvinjava zbog neurotičnih nastupa u medijima (a ne zbog sranja koja pravi u proteklih devet godina), dok Toma i Alex utabavaju put evropskih integracija Srbije u evropskom Briselu (kao što su onomad utabavali put Velike Srbije zajedno sa Vojvodom od Haga) i dok se Bota i Muta Cvetko šepure u prisustvu socijal-demokrate iz Hrvatske, dragog mi Josipovića, u „Maxiju“ je velika gužva (Deltići se bore za svoj deo). Tačnije, na pomolu je nova afera ili spektakl. Večeras nećemo pričati o malim-velikim ribama koje sam spletom okolnosti gore napomenuo, već o Titanima. Titanik je potonuo, a imperija Delta polako, kako to obično biva sa imperijama, puca po svim šavovima. (Titanik ima ili nema veze sa Titanima? Kako se kaže Hag ili Had?)
Sukob „Žene zmaja“, kako ja obično znam da nazovem g-đu Forcan, i „ribice“ iz HTL-a počeo je pre nekoliko meseci, međutim kulminaciju je doživeo pre nekoliko nedelja. Odlazak Milke Forcan iz Delta Holdinga označio je novu epohu u „razvoju“ imperije biznismena brokerskog mentaliteta poznatih po investicionoj kratkovidosti i „kulturnoj“ otimačini. Naravno, svi Vi koji pratite moje pisanje znate koliko ja „gotivim“ imperijaliste i feudalce iz vrha Delte i koliko o njima imam „visočije“ mišljenje. Međutim, isto tako znate i da nisam od onih koji od drveta ne vide šumu. Javnosti u Srbiji su, koliko god ona bila zbunjena, poznata prepucavanja vlastodržaca i bizmismena. S početka 2005. godine dok se „Srbiji žurilo“, Čedini liberali su „opleli“ po Mišku i njegovim pulenima. Sve je to trajalo do trenutka kada je Beko sa drugarima uzeo u svoje ruke „finansiranje“ ovog lika i njegove stranke. „Lajanje na zvezde“ je prestalo preko noći. Naravno, ne treba se zaboraviti ni „preterana aktivnos“ aktivista i lidera iz grupe u kojoj je svima 17+ i manje. Malo su se „kurobecali“ i oni iz Pokreta Solidarnost sa flajerom „Ko je gazda Srbije?“, a onda je na red došao i Big Cane from Geneve. Udari Cane, ali udarac na daljinu i nije neki udarac. Malo posle njega javio se brzi jebač i spori govornik, La presidente na Srbija, svojim poznatim monologom o ekonomskom patriotizmu i lokalnom monopolizmu (nešto u stilu „ako neko treba da Vas krade onda smo to mi, a ne Kiprani). Udarci nanešeni Mišku, ali i „rtaćima iz kićbloa“,nanešeni u periodu od do bili su taman toliko jaki da „žena zmaj“ digne sidro i pokaže „prstenac“. Znate, nemam ja nameru da „falim“ Milku Forcan jer ono što je ta žena uradila dovoljno govori o njoj i njenom uspehu, ali, da budem jasan, ni Milošević ne bi pao da nije bilo legionara, Baneta (ko je Bane Ivković?) i Neubojše Glavnokomandujućeg VS. Porediti Forcanovu sa ovim „polu mentolima“ je više nego neukusno, ali jbg. Dakle, iako Mileusniće vezuju čvrste veze u Delti, a pored činjenice da je „gazda Jovan“ bio jedan od ključnih igrača Srbijanske privrede u komori za vreme Slobodana pod lipom, Forcanova je rešila da napusti priču i traži svoj deo jer neće da je prevare. Pošto su joj Deltići najpre poželeli sve najlepše u daljem radu i karijeri, Milki je ubrzo stigla i „čestitka“ i to preko Ministarstva pravde, ali i Kurira. Izvinjavam se što ću malo odstupiti od problematike, ali moram da je zakačim. G-đa ministarka na vladavinu prava je kao i većina ministara u Vladi, „žena sa vizijom“ i Pink televizijom i kao takva veoma, veoma kompetentna za razne aktivnosti. Rezultati njenog rada, ali i rada njenih predhodnika su vidljivi na svakom koraku, ali i veoma „lepo“ ocenjeni od međunarodnih institucija koje se bave ovom problematikom kojom se bavi i naša ministarka.
No, ajde da se „povratimo“ na započetu temu i pojednostavimo stvari, obzirom da su veoma komplikovane, veoma zamršene i veoma konfuzne ne samo za Vas, već i za mene (eto šale niotkuda).
Mogu da postoje dva razloga odlaska Forcanove iz „gnezda“ Deltića. To su prvi i drugi razlog ili scenario. Po prvom scenariju, Milki nakon preteranog „tupljenja“ od strane biznismena brokerskog mentaliteta, ili ti Miška, puca film te ona pakuje koferče i odlazi svojim poslom. Dešavanja koja su uticala na ovakvu odluku Forcanove dotiraju još od njenog odlaska iz Saveta za promociju zemlje koja nema šta osim tenisa i silne gluposti promovisati pa do neslaganja sa budućim poslovanjem Delte. Ima tu dosta toga za napisati i reći ali to ću ostaviti Brankici i „Insajderu“ da odradi. Drugi scenario jeste „spektakl“ za široke narodne mase koje je potrebno dobro zabaviti dok se iza pozornice odvijaju krupne stvari. Nema trećeg.
Ja Vam sada ne mogu reći koji scenario je tačan, ali ukoliko Milka Forcan bude „linčovana“ od strane vlasti u Srbiji, mnogima će biti jasno šta se dešava iza pozornice. Da budem jasniji, moglo bi se zaključiti da su vlast i biznis u Srbiji veoma tesno povezani, osnosno da je „vlast“ ustvari „biznis“ u Srbiji. Mnogo zakona i procedura do danas usvojenih idu na ruku Delti i ofšor kompaniji u čijem je vlasništvu. Mnogi zakoni koji funkcionišu u razvijenim ekonomskim zajednicama širom Evrope i ostatka razvijenog sveta, a koji ograničavaju ili kontrolišu monopole i suzbijaju korupciju, u Srbiji ne postoje. Vlast u Srbiji ne želi da sprovede denacionalizaciju. Vlast u Srbiji ne želi da se suoči sa monopolima i korupcijom. Po pojedinim, nesporno bitnim parametrima definisanim u Globalnom indeksu konkurentnosti Svetskog ekonomskog foruma, Srbija se nalazi u najgorih 30 zemalja na svetu ( poput zaštite svojinskih prava, nezavisnosti sudstva, favorizovanju pri donošenju odluka, korporativnom upravljanju), a po opterećenosti državnim propisima i efikasnosti pravosuđa se čak nalazi u najgorih 10 zemalja. Monetarna politika Srbije je takva da penalizuje proizvođače i izvoznike, a favorizuje uvoznike. Deltići, kao što Vam je poznato ne proizvode ništa, a Boga mi, ni ne izvoze.
Onomad sam se pokid’o od smeja kada sam čuo kako su Miško i drugari guverneru u ostavci, Jelašiću, držali predavanje iz monetarne politike. Svakome ko se i „amaterski“ bavi ekonomijom je jasno kome pogoduje „jaka valuta u slaboj privredi“. Ako ovome dodamo i „trač“ da iza smene Jelašića stoje i nekadašnji drugari Labus i Mlađa, onda je, manje-više, sve jasno. Kažu neki moji izvori da je Labus, tamo neki, savetnik za finansije Deltićima, što i nije tako loše za njega. A afera Erikson...koj gu je baja? (ili koj gu jebaja!). Stalno se pitam „Da li je zaista toliko neprovidna ekipa koja se jednom godišnje sastaje na Kopaoniku u danima Ekonomskog foruma ili Srbijanskog Davosa?“. Kada malo bolje pogledate, tamo se menjaju samo političke garniture, a ekipa „biznismena“ i „ekonomskih experata“ ostaje nepromenjena. Uvek je ista priča i nikada nema rezultata višednevnih proseravanja. Možda se Milki kao profesionalcu sve to više i smučilo da gleda i sluša iz godine u godinu. Možda je žena shvatila da se od „govana“ pita nepravi. Možda, ali samo možda, savest ove izuzetno sposobne i pametne žene više nije mogla da podnese plaćeno omalovažavanje i nepodaštavanje. Ko nam to vređa inteligenciju?
Kako god uzmete, neko će da najebe. Mi ili oni. Ne bih voleo da se koplja u igri vlasti i biznisa slome na Milki Forcan, ali imam utisak da hoće. Nije Milka prva koja bi stradala u „igrarijama“ domaće stoke. Bili su ispred nje u istoj situaciji Karić, Radmilović, Subotić i mnogi drugi. Ljudi se menjaju, ali teret onoga što su učinili ostaje. Taj teret je težak. Oni koji odluče da ga bace s leđa moraju znati da rane na „ramenima“ ostaju, a da li će zaceliti, ovisi od njih samih, ali i od nas.

Milka, go for it!!!
Nike, just do it!!!
Chile, don’t panic!!!
People, go fuck it!!!

By Chile.

Nastaviće se...