Na kraju 2010. godine privredu Srbije karakterišu: nedovoljan nivo ekonomske aktivnosti, jak inflatorni pritisak izazvan neskladom između agregatne ponude i agregatne tražnje, deevroizacija nacionalne valute, kolaps tržišta kapitala, zaustavljena privatizacija malih i srednjih preduzeća (i potreba za preispitivanjem procesa privatizacije ranije privatizovanih preduzeća) i smanjena likvidnost privrede i države. Globalna ekonomska kriza, kombinovana sa lokalnom stagflacijom koja traje pune dve decenije, produbila je probleme nezavršene plitke i konfuzne tranzicije u Srbiji. Izlazak iz kriz neće biti ni malo lak zadatak. Spremnost vlade da reaguje je relativno umerena, mogu reći, i neiskrena, a mogućnosti da reaguje su male zbog poznatog problema suboptimizacije usled političkih kompromisa koji su karakteristični za koalicione vlade sa velikim brojem učesnika koji u njoj participiraju. Čak je i „srpski Davos“, održan na Kopaoniku početkom godine, pokazao nesaglasnost oko strateških pitanja kako među članovima vlade tako i među viđenijim ekonomskim ekspertima i privrednicim. Za izlazak iz dvostruke krize neophodni su optimizam i rešenost vlade da se suoši sa strukturnim poremećajima, kao i strpljenje i dostojanstvo naroda. Stičem utisak da nemamo ono što nam je potrebno.
Vlada u narednom periodu mora da vodi bitku na dva fronta: održavanje makroekonomske stabilnosti i suštinski zaokret u sprovođenju mikroekonomskih reformi. Nije logično da se, zbog izbegavanja rizika, i dalje smanjuje inače nizak nivo aktivnosti. Ovo se pre svega odnosi na javni sektor u kome, da bi se postiglo povećanje aktivnosti, treba sistem političkog upravljanja zameniti sistemom korporativnog upravljanja (privredni subjekti treba da prihvataju rizik umesto da ga izbegavaju ili neogranišeno prenose). Ovo bi predstavljao značajni korak napred u sprovođenju mikroekonomskih reformi. S druge strane, održavanje makroekonomske stabilnosti je neophodno za normalno finkcionisanje privatnog sektora kojem najveću opasnost u ovom trenutku predstavljaju valutni i regulatorni rizik. Poslednjih nekoliko meseci najveću pažnju ekonomista i privrednika zaokupljaju poremećaji na strani deviznog kursa i njihovi efekti na privredu Srbije. Sigurno je da istovremeno upravljanje deviznim kursom i deviznim rezervama nije moguće.
Postavlja se pitanje da li bi privredni rast bio održiv i da nije nastupila globalna ekonomska kriza? Lokalna ekonomska kriza već decenijama onemogućava privredni rast Srbije kroz delovanje četiri strukturna poremećaja: deindustrijalizacija privrede i rastuću dominaciju sektora proizvodnje nerazmenljivih dobara, eurizaciju finansijske imovine, postojanje resursnog jaza i zaduživanje u inostranstvu kao način finansiranja resursnog jaza.
U narednom periodu, uzimajući u obzir navedene strukturne poremećaje, privredni rast zemlje zavisiće pre svega od daljeg pravca makroekonomske politike i mikroekonomskih reformii. Ovde postoje dva scenarija. Prema prvom, privredni rast je moguće nastaviti uz vrlo niske stope rasta od oko 2% pod uslovom da se obezbede sredstva za finansiranje deficita platnog bilansa (zajmovi MMF i sredstva od privatizacije Telekoma. Ova druga opcija je potpuno degradirajuća.). Ovakav scenario bi omogućio slab rast i neodrživ u dužem roku. Drugi scenario bi predstavljao naglo izbijanje krize uz predpostavku pasivnog držanja nosilaca ekonomske politike. U takvim okolnostima pad GDP bi u prvoj godini bio dvocifren, a po nešto nižim stopama nastavio bi se i naredne godine. U njemu bi postojalo naglo prilagođavanje naniže platnog bilansa. Dakle, dolazimo do zaključka da i da nije nastala globalna kriza, privredni rast Srbije ne bi bio održiv iz razloga postojanja navedenih strukturnih poremećaja i nespremnosti države da iste otkloni ili ih bar ublaži.
Mere ekonomske politike ne bi smele biti usmerene samo na rast i zaposlenost, već na određeni način i na stimulisanje nužne promene strukturnih nedostataka naše privrede. Ova svest trenutno ne postoji kod nosilaca ekonomske politike. Njih karakteriše duboka podeljenost po pitanju mnogih mera koje je potrebno realizovati u narednom periodu. Dosadašnje makroekonomske mere nosioca ekonomske politike svodile su se na ublažavanje efekata krize, ali su neznatno uticale na prevazilaženje navedenih strukturnih problema. Posledično, još uvek ne postoje uslovi za održivo prevazilaženje krize iako „pojedinci“ ukazuju na to da smo iz krize izašli. Da bi se prevazišla kombinovana krize neophodno je, voljno ili nevoljno, suočiti se sa dugoročnim strukturnim problemima. Najbolje rešenje bi bilo sklapanje petogodišnjeg sporazuma sa MMF, ali i Svetskom bankom (makroekonomska stabilizacija, strukturne reforme i redefinisanje ekonomske funkcije države) i petogodišnjeg sporazuma političkih partija o zajedničkoj strategiji izlaska iz krize (duboke i korenite institucionalne reforme na kojima je počeo da insistira i MMF). Ovo rešenje, uzimajući dosadašnje ponašanje vlasti bilo bi manje verovatno i za istu veoma nepoželjno.
Drugo, izvesnije i manje poželjno, ali verovatnije rešenje, bi se odnosilo na krah postojećih dogovora sa MMF, produbljivanje krize i naglo uspostavljanje nove ravnoteže na mnogo nižem nivou proizvodnje, zaposlenosti i platnog deficita. Tada bi se ili formirala kritična masa radi podrške za promene ili bi smo ušli u novi ciklus političke nestabilnosti. Trenutna politička situacija oslikava nejasan odnos države prema relevantnim problemima kao i uniformnost u političkom delovanju podrmanom neiskrenim ispadima pojedinaca radi održavanja prividne tenzije.
By John Pavich
Нема коментара:
Постави коментар