Afera “Wikileaks” potvrdila je onu narodnu: kakvo sedište – takvo i gledište. Sudeći prema reakcijama većine svetske javnosti, licemerje globalne supersile najzad je razotkriveno. Znao je to, doduše, pošten svet i pre diplomatskog curenja, ama sad ima i dokaz: crno na belo. Inače, animozitet prema Americi po svoj prilici nije svojstven samo javnom mnenju u Srbiji i ostalim zemljama trećeg sveta. Ispostavilo se, naime, da su antiameričkoj histeriji takođe skloni građani i onih država koje spadaju u glavne saveznice SAD.
Kako sam po defaultu krajnje skeptičan prema sudu većinske mase, tako ni u ovoj stvari ne bih baš da se zalećem. U stvari, depeše američkih diplomata pokazuju da je politička (kao i svaka druga) hipokrizija svojstvena ogromnom delu kugle zemaljske, a nikako samo braći Amerima. Amerika je čak tu ispala najčistija, bar sam lično taj utisak stekao na bazi dosad objavljenog materijala.
Obraz Vašingtona bi eventualno mogao da pocrveni zbog neprikladnih komentara američkih zvaničnika na čelu sa Hilari Klinton, izrečenih na račun izvesnih političkih lidera drugih država. Međutim, ta vrsta pikanterija može u najboljem – ili najgorem (zavisi od afiniteta) – slučaju da posluži kao korisna građa za tabloidne magazine, doklen je sa stanovišta ozbiljne (geo)političke analize potpuno irelevantna. Štaviše, epiteti kojima su Berluskoni, Sarkozi, Gadafi, Čavez i ini kontroverzni državnici počašćeni prilično korespondiraju sa realnošću (as far as I am concerned).
Međunarodnom ugledu SAD bi u nešto većoj meri mogle da naštete objavljene informacije o špijuniranju generalnog sekretara i drugih visokih predstavnika Ujedinjenih nacija, premda se ni to samo po sebi ne bi moglo okarakterisati kao šokantno ili neočekivano. Ionako je termin javna špijunaža jedan od neformalnih sinonima za diplomatiju, pa je otuda donekle i logično da država koja poseduje najveći obaveštajni kapacitet isti (zlo)upotrebi kako bi na oku držala najznačajniju svetsku organizaciju.
Ako ćemo pošteno, za Ameriku su – to jest, trebalo bi da budu – najviše kompromitujući materijali o ratnim zločinima nad civilima u Avganistanu i Iraku („War logs“), koje je Wikileaks objavio još mesecima pre spornih diplomatskih depeša. Jer koliko god da je rat protiv međunarodnog terorizma opravdan – a jeste – bezobzirno ubijanje običnih građana koji sa ovom pošasti nemaju nikakve veze to svakako nije. Činjenica da je javno mnenje, uprkos tome, daleko snažnije reagovalo na ovo poslednje curenje svedoči da su u hijerarhiji vrednosti (modernog) čovečanstva ljudska prava suštinski daleko iza mediokritetske gladi za jeftinim skandalima i prividno “strateški važnim” senzacijama.
Procurele depeše su, osim sklonosti američkih diplomata korišćenju nediplomatskog rečnika, ukazale i na određen stepen bahatosti Sjedinjenih Država, ali ni na jednom mestu ne pružaju svedočanstvo o bilo kakvoj nedoslednosti Vašingtona u vođenju spoljne politike. Amerika, dakle, nije protiv svojih zvaničnih saveznika kovala zavere iza leđa, niti je pak sklapala tajne paktove sa državama koje javno označava kao neprijateljske, što se za neke druge zemlje ne bi baš moglo tvrditi.
Među krupnijim igračima, na primer, pažnju privlači Kina zbog svoje dvostruke igre sa navodno prijateljskom Severnom Korejom, kao i Turska, čiji ne baš najjasniji stav prema Iranu izaziva osnovanu sumnju Amerikanaca u iskrenost Ankare kada je o strateškom partnerstvu sa Vašingtonom reč. Kompleksnost regiona u koje(m) je Turska geografski smeštena mogla bi da pruži logično objašnjenje za njeno ambivalentno ponašanje u ovom slučaju, no to je već tema za posebnu diskusiju.
Kad govorimo o nivou osramoćenosti same Amerike u celoj aferi, ubedljivo najgora stvar koju su SAD uradile jeste politički iskonstruisana optužnica protiv Džulijena Asanža zbog navodnog silovanja. Da sam savetnik Baraka Obame, snažno bih mu sugerisao da se bezrezervno stavi na stranu osnivača Wikileaks-a. Ne samo da bi takav potez bio etički neupitan, već bi predsednik SAD njime značajno popravio svoju izuzetno poljuljanu poziciju kako na unutarnjem, tako i na spoljnom planu. Obama bi na taj način ujedno dokazao da zaista predstavlja novo lice Američke politike, kakvim se inače predstavljao tokom kampanje. Uostalom, Obamu i Asanža potencijalno povezuje još jedna sitnica: prvi je, možda i preuranjeno, postao dobitnik prošlogodišnje Nobelove nagrade za mir, dok je potonji bez ikakve sumnje zaslužio da se njome okiti prvom sledećom prilikom.
Bez obzira kako će se okončati pravosudni deo njegove avanture, Džulijen Asanž zavređuje svako poštovanje za hrabri poduhvat u koji se upustio zajedno sa svojim saradnicima. Umesto što nepravedno proganjaju jednog istinskog heroja, Amerikancima bi daleko pametnije bilo da se isključivo posvete temeljnoj rekonstrukciji vlastite obaveštajno-bezbednosne mreže. I u tehničkom, a naročito u personalnom pogledu. Setimo se da i za teroristički napad 11. septembra ogroman deo odgovornosti leži u slaboj koordinaciji između različitih službi unutar obaveštajne zajednice Sjedinjenih Država. U međuvremenu je taj nedostatak uglavnom ispravljen, ali sada se zahvaljujući Wikileaks-u pokazalo da nije (bio) jedini.
Ne bi, naposletku, bilo lepo da ceo tekst posvetim dalekoj Americi, a da se ne osvrnem i na domaći teren. Reakcija ovdašnje javnosti manje-više je očekivana. Vode se, između ostalog, debate na temu da li bi Hilari Klinton posle svega trebalo da podnese ostavku. Građani Srbije, dakle, virtuelno smenjuju najviše državne zvaničnike na suprotnom kraju globusa, a u isto vreme sa sopstvenom oligarhijom, koja im se pred njihovim nosom nadmoćno cereka u facu, nisu u stanju da učine ama baš ništa. Posebno je pitanje kakvu bi uopšte korist burleskna Srbija imala od nesuđenog razrešenja gospođe Klinton ili ma kog američkog zvaničnika sa funkcije. Da li bismo možda brže ušli u EU? Ili bi nam – ne daj, bože! – vratili Kosovo? Oh, come on, give me a break!
Pomenuti Kosovo a ne osvrnuti se na kukavnog nam šefa diplomatije prosto je nedopustivo. Jeremića je u jednoj od depeša francuski diplomata Žan David Levi kritikovao zato što “daje velika obećanja, ali ih ne ispunjava”. Budući da je Tadićev steroidni potrčko u stvarnosti još mnogo gori, ova primedba mu čak dođe kao kompliment. U jednom drugom dokumentu, Jeremićevom patriotskom srcu omiljenu Rusiju španski tužilac Gonzales opisao je kao “mafijašku državu”, dodavši da je gotovo nemoguće odrediti granicu između organizovanog kriminala i zvaničnih institucija. Nakon ovog saznanja više definitivno nema sumnje koja strana zemlja predstavlja role model srbijanskoj vladajućoj kasti.
Da nam ni dijaspora ne ostane zapostavljena pobrinuo se Tadićev radovan Mile Dodik. Slavuj iz Laktaša je prema tvrdnji američkog zvaničnika Danijela Frida još 2007. rekao da je “spreman da prizna Kosovo ukoliko bi Savet bezbednosti UN doneo takvu rezoluciju”. Moram priznati da me je Dodik tako po prvi put oduševio jer, složićete se, nije mala stvar kad dežurna štetočina pokaže spremnost da napokon uradi nešto korisno. Avaj, džabe sam se (po)radovao. Mile je već koliko sutra oštro demantovao pomenutu depešu, nazvavši u svom prepoznatljivom stilu Danijela Frida “lažovom”.
E, jebiga, Mile! A taman sam mislio da jednom u životu i tebe pohvalim.
By Milan Marinković
Нема коментара:
Постави коментар