Šamar sa stilom

U popularnost aktuelnog premijera ne treba sumnjati. Iskrene laži, medijski mrak, partijsko zapošljavanje, populizam i senzacionalizam u atmosferi opozicionog javašluka i vladavine u senci, čini se da građanima nekako više prijaju nego što štete. To pokazuju raznorazna istraživanja javnog mnjenja. Ah, šta zna običan svet osim da veže konja tamo gde gazda kaže. No, da li je premijer zaista siguran u svoju istorijsku popularnost? Odgovor na ovo pitanje mogu dati jedino izbori. Ali koji? Poslednjim izjavama stiče se utisak da je premijer, zarad rešavanja koalicionih problema i ispunjavanja želja opozicionih lidera, spreman da vrati mandat narodu. To bi zaista bio istorijski poduhvat.

Sasvim je sigurno da će izbora biti. Ukoliko ide u pravcu učvršćivanja svoje vlasti, Aleksandru Vučiću bi odgovaralo da pokrajinski i lokalni izbori budu što pre, neposredno nakon obećanog povećanja plata i penzija. Izbori bi najranije mogli biti raspisani za kraj decembra tekuće godine. Eventualnom pobedom na ovim izborima, a ona bi bila više „izvesna“ nego eventualna, Vučić bi ušao u period neometanog vladanja Srbijom na svim nivoima. Naravno, uvek postoji mogućnost raspisivanja izbora na svim nivoima. Za takav scenario ne postoji niti jedan objektivan razlog s obzirom na snagu „naprednjaka“ u parlamentu. Ipak, mnogo štošta nije logično u delanju vlastodržaca, te tako i nije nemoguće da premijer u zanosu donese odluku da  nas „išamara“ o istom trošku.  

Ono što se može očekivati od premijera do kraja godine jeste da se plate i penzije smanjene za nekih 22 do 25 odsto zahvaljujući „suficitu u budžetu“ povećaju za nekih jedan do dva odsto, kako to premijer najavljuje. Takođe, veoma je verovatno da će dijalozi u Briselu i Beču dati rezultate, a time i stvoriti uslove za otvaranje nekih od poglavlja „pravnih tekovina“ EU. U prilog tome svakako ide i prijatan razvoj i negovanje dobrosusedskih odnosa sa državama u regionu. Uzdržanost prema dešavanjima u vezi sa ćiriličnim pismom u Hrvatskoj, oduševljenost idejama koje dolaze iz Sarajeva o izgradnji pruga, pozitivna ravnodušnost u odnosima prema Republici Srpskoj i optimizam pred dijalog sa kosovskim vlastima samo su deo onoga što premijer veoma dobro radi kada je u pitanju politika Srbije u regionu. Dovoljno je samo setiti se kako je posetom u Srebrenici „zasenčio“ dešavanja oko sporne rezolucije Saveta bezbednosti UN, i donekle biti zadovoljan njegovim, a ne Ivicinim vođenjem spoljne politike.

Ovakvom ponašanju premijera svakako u prilog ide njegov odnos prema opoziciji. Tačnije, delovanje pojedinih opozicionih partija ide u prilog vladavini premijera Srbije.  Vučić je u cilju ispunjavanja želja opozicionih lidera, ali i zarad sređivanja situacije unutar vladajuće  koalicije, spreman i za raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora. U atmosferi stvorenoj zadovoljavajućom spoljnom politikom, zadržavanjem nekakvog reformskog kursa, ekonomske kontrole medija i medijskim mrakom, a usled nepostojanja dovoljno jasne alternative, „naprednjaci“ će veoma lako dobiti predstojeće izbore i iz njih izaći kao apsolutni pobednici. Istorija se ponavlja, a mi teško da smo išta naučili iz grešaka prošlosti.

Ono što je sigurno, raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora bi posebno štetilo „demokratskoj“ opoziciji okupljenoj oko „vladara iz senke“. Tražiti vanredne parlamentarne izbore u trenutku kada premijer uživa najveću popularnost u javnosti je, najblaže rečeno, potpuni idiotluk. Još kada to zahteva Demokratska stranka, opterećena unutarstranačkim podelama i teškim finansijskim stanjem, onda se možemo pitati ko u čiju tikvu duva i zašto. Nekadašnji stožer opozicije i „vladar“ nakon petooktobarskih promena u najboljem slučaju bi ostvario rezultat sličan onom na prošlim izborima, što je nešto manje od 6%. Naravno, pod uslovom da Borko Stefanović, kao neko ko nudi promenu kursa u delovanju „demokratske“, ostane u stranci do okončanja izbora, što bi verujem, bila prava šteta. Svakako, najveće iznenađenje izbora bi mogao da bude pokret Dosta je bilo Saše Radulovića. Kampanja ovog pokreta se za razliku od ostatka „opozicije“ bazira na rešenjima za strukturne probleme privrede, a ne na „klevetanju“ aktuelnog premijera. Ipak, sve ovo ne bi bilo toliko zabrinjavajuće da broj onih koji apstiniraju ne raste od izbora do izbora. Nepoverenje u alternative koje se nude kao zamena Vučiću je ogromno. Apstinenti smatraju da je asortiman proizvoda koji im se nudi bajat, dok je nekima i rok istekao odavno. Tu i tamo se nađe nešto novo što obećava.

Dakle, raspisivanje pokrajinskih i lokalnih izbora bi najviše pogodovalo Vučiću kao „vladaru“, ali i Borku Stefanoviću, Saši Raduloviću, pa i Bojanu Pajtiću. Ukoliko se premijer odluči da mandat vrati narodu i spoji parlamentarne sa lokalnim i pokrajinskim izborima, Vučić će komotno moći sam da vodi celu kampanju, i da na njegovim krilima neki opskurni likovi iz pojedinih opština dobiju više nego što bi sami mogli. Pored toga što će da „oduva“ na izborima, on će trajno da osakati postojeću opoziciju Srbije. To i ne bi bilo toliko loše jer bi se ubrzo stvorila nova opozicija. Najveći gubitnici takvog scenarija bi bile Pajtićeve „demokrate“ i ekipa stranaka d.o.o. okupljena oko njih. Moralni pobednik, pod uslovom da samostalno izađu na crtu režimu Aleksandra Vučića, bio bi pokret Dosta je bilo. Naravno, raspisivanje vanrednih izbora bi možda ubrzalo stvaranje moderne levice u Srbiji, a time i mogućnost stvaranja koalicija koje bi zasigurno prešle cenzus i to sa dvocifrenim rezultatom.

Stranke Borisa Tadića, Nenada Čanka i Čedomira Jovanovića, koje već neko vreme čekaju u „predsoblju“ aktuelnog premijera, mogu biti „pozitivno“ iskorišćene od strane istog u vremenu ispred nas. Stranke „desnice“ u okolnostima kakve vladaju, nemaju baš nikakve šanse.

Kako god bude bilo, ne može biti gore nego što jeste. Vanredni parlamentarni izbori neće ništa posebno novo doneti na političkoj sceni Srbije osim što će nakratko odložiti sprovođenje tzv. ekonomskih reformi i integracije Srbije u EU. Eventualno možda nakon izbora dobijemo jasniju sliku opozicije u Srbiji što svakako implicira na stvaranje i jačanje novih igrača, nekompromitovanih, časnih i poštenih ljudi.  

Alternativno ponašanje

Srbija je uvek imala problem u prepoznavanju, ali i praćenju globalnih trendova. Nekako je ili bila u raskoraku sa njima ili su je potpuno zaobilazili. To joj nije smetalo da razvija i gaji pomeren sistem vrednosti u čiji su prvi plan uvek izbijali kompromitovani i nekredibilni likovi u raznoraznim profesijama. Retko se u kukolju nađe zdravo zrno, a i ako ga je bilo, nije dugo opstajalo. Rezultat takvog stila ponašanja stvorio je humus lošeg i daleko lošijeg kadra iz kojeg su negativnom selekcijom od strane negativnih autoriteta birani najbolji, a istovremeno najgori za decenijama napaćeno društvo. Da li su „oni“ plod službe, mašte, vanzemaljaca ili duboko podeljenog polupismenog i etički osakaćenog društva, izgleda nikada nije bilo bitno. Bitno je da decenijama unazad apsolutno niko ništa ne radi da jedan rigidan sistem vrednosti koji vlada Srbijom, promeni.

Energija koja je tog 5. oktobra 2001. godine vladala u velikoj dvorani Sava Centra na 10. Skupštini Demokratske stranke mogla bi se uporediti sa onom koju smo doživeli 5. oktobra, godinu dana ranije. Nadali smo se da ćemo našoj zemlji i našem narodu doneti više sreće nego što smo imali u prethodnom veku. Bili smo svesni da Srbiji možemo pomoći samo izuzetnim rezultatima, nadprosečnim, a nikako ne običnim. Usvajajući strategiju koja je za cilj imala osposobljavanje Srbije za šanse i izazove 21. veka nismo ni slutili da ćemo samo nekoliko godina kasnije uleteti u vrzino kolo politikanata, biznismena i kvazi intelektualaca. Ideja da će nekih deset godina od tada Srbijom vladati ostaci crno-crvene koalicije u najboljem slučaju bi se posmatrala kao frustracija pojedinca izrečena u stanju pomućene svesti ili ludila. Na krilima entuzijazma i sa osećajem pobede nismo slutili šta će nas zadesiti samo nekoliko godina kasnije.
Teško je bilo pomiriti se sa prošlošću i zaboraviti sve ono kroz šta smo prošli tokom njihove vladavine 90-ih godina prošlog milenijuma. Ostaviti prošlost iza sebe i gledati u budućnost bez dostizanja pravde bilo je jednako koračanju prema svetlosti sa bukagijama na nogama. Istini za volju, bilo je onih koji su se zalagali za „revanšizam“ i „lustraciju“ kao rešenja za ponižavanje i sistematsko uništavanje koja smo trpeli tokom vladavine režima Slobodana Miloševića, ali politika stranke nije bila za to. Verovali smo da rezultat jedino i samo može da zavisi od naše odlučnosti, od naše sposobnosti, od našeg samopožrtvovanja u donošenju i sprovođenju važnih odluka kao i od izbegavanja rizika koje u prošlosti nismo uspeli da izbegnemo. Pokazalo se da građenje budućnosti sa „onima“ iz prošlosti nije moguće. Atentat na premijera Srbije bio je početak kraja moderne Srbije i svega onoga što smo zamislili da sprovedemo u delo tog 5. oktobra 2001. godine.

Politiku nade i vere u budućnost zamenila je destruktivna politika truta bazirana na slabljenju institucija sistema, kočenju evro-atlanskih integracija i jačanju nekakvog novog, a opet bajatog nacionalizma. Kohabitacija „demokrata“ sa jednom ovakvom politikom rezultirala je „pomirenjem“. Možda tada nismo bili dovoljno spremni da se pomirimo kao četnici i partizani, ali smo zarad vlasti i vladanja bili dovoljno spremni i pripremljeni da se pomirimo kao „petokolonaši“ i „banda crvena“. Oktobra 2008, samo nekoliko meseci od formiranja jedne slabe koalicione vlade na čijem se čelu našao Mirko Cvetković, Boris Tadić i Ivica Dačić potpisali su Deklaraciju o političkom pomirenju „njihovih“ stranaka, koje je tobože „ujedinila vizija Srbije, kao demokratske, slobodne, celovite, ekonomski i kulturno razvijene i socijalno pravedne zemlje“. Koliko su iskreno verovali u pomirenje postalo je jasno četiri godine kasnije kada je predsednik „socijalista“ izašao pred novinare i rekao: „Možda se u Srbiji ne zna ko će biti predsednik, ali se dobro zna ko će biti premijer“.
I baš u tim danima pomirenja, dok smo se trudili da zaboravimo sve ono što nam je nanela politika 90-ih oličena u liku i delu nekadašnjeg predsednika SPS, Slobodana Miloševića, na političkoj sceni Srbije pojavila se još jedna stranka. Dok je SPS pokušavao da se reformiše, SRS se delila i podelila. Srbija je dobila Srpsku naprednu stranku, a zatim i „budućnost u koju veruje“. Danas nas je prosto sramota koliko nam dobro ide.

I da ne bude zabune, jedini krivac za teško stanje u kojem se nalazimo jeste politika lidera i liderčića Demokratske stranke od 2004. godine pa do danas. Pored „demokrata“ odgovornost za „tranzicionizam“ i „siromaštvo“ u kojem živimo snose i „stranke d.o.o.“ nastale deobom Demokratske stranke. Potreba za njihovim postojanjem i političkim delovanjem apsolutno više ne  postoji. Nova stranka Zorana Živkovića i Liberalno demokratska stranka Čedomira Jovanovića zastupaju potpuno istu ekonomsku politiku kao i „naprednjaci“ (nijanse ih razlikuju, a suština je ista). Socijaldemokratska stranka Borisa Tadića, Zajedno za Srbiju Dušana Petrovića i Zajedno za Šumadiju Veroljuba Stevanovića, su stranke poput onih kojima „rukovode“ Rasim Ljajić i Aleksandar Vulin. Praktično jedini zadatak „stranaka d.o.o.“ jeste da u nekom trenutku budu tas na vagi i deo neke buduće vlasti. Dakle, da vladaju Srbijom na isti, nepromenjen način na koji to danas čine Rasim Ljajić ili Aleksandar Vulin. To je i veoma žalosno i istovremeno mnogo smešno.
Teško da se u ovakvom haosu kakav vlada Srbijom išta može kratkoročno, a kamoli dugoročno promeniti. Zemlja je u veoma teškom stanju. Čak i težem nego u kojem smo je zatekli nakon petooktobarskih promena. No, šansa uvek postoji. Socijalistička partija Srbije prolazi kroz period unutrašnjih previranja. Reformisanje ove stranke jeste sporo, ali je moguće. Od brzine njenog restrukturiranja zavisiće i tempo promena na ovim prostorima. Za razliku od SPS, u Demokratskoj stranci ne postoji volja za promenom sistema koji decenijama unazad vlada ovom strankom. Iz tog razloga će veoma brzo doći do još jedne u nizu njenih deoba i njenog eventualnog nestajanja sa političke scene. Srbija će veoma brzo dobiti jaku i modernu levicu. Nova energija i novi ljudi okupljeni oko modernih ideja daće zamajac novoj transformaciji društva. Takođe, pored „levice“ Srbiji je potrebna i jaka stranka centra. To bi mogao postati Pokret „Dosta je bilo“ Saše Radulovića. Ovaj pokret u svom programu ima iskrenu želju i preciznu strategiju promene trenutnog sistema vrednosti, ali i jasnu viziju ekonomskog oporavka zemlje. To je ono što ih izdvaja od svih ostalih stranaka na političkoj sceni Srbije.

Dakle, u periodu ispred nas Srbija će pod pritiskom političkog kapitalizma i tranzicionog siromaštva sigurno skrenuti ulevo. Politika, ideje i ljudi stranaka (u nastajanju) Borka Stefanovića i Saše Radulovića, uz podršku kadrova reformisanog SPS, postaviće nove standarde „vladanja“ Srbijom. To će ujedno biti poslednji vagon poslednjeg voza. Srbija više nema vremena da bira manje između dva zla. Srbija više nema vremena da čeka da nepoznati postanu poznati kako bi za njih glasali. Novi ljudi, nova energija i nova moderna politika moraju postati budućnost Srbije. Ispušene lule 90-ih, nekredibilni i kompromitovani političari, politička demagogija i usavršeno politikanstvo, iskrene laži i lažna obećanja tzv. lidera političkih partija potkrepljena podrškom kvazielite i intelektualnog mulja Srbije moraju jednom zauvek postati ružna prošlost Srbije. Imaćemo vremena da odvojimo žito od kukolja i na sledećim izborima izaberemo one koji mogu nešto da urade. Birati ponovo one koji su imali šansu da nešto urade, a nisu uradili ništa, te davati im nekakvu drugu šansu, ravno je ogromnoj gluposti, a u slučaju Srbije i samoubistvu. Novi ljudi moraju da obećaju i ispune dva preduslova za izgradnju modernog društva: lustraciju i transparentnost. Jedino ispunjavanjem ovih uslova možemo krenuti u duboke i korenite reforme na svim nivoima i prevazilaženje ključnih strukturnih problema privrede Srbije.

Mr Željko Pavićević
analitičar

Stvar percepcije

Turbulencije unutar Demokratske stranke ne jenjavaju. Posmatrajući sa strane stiče se utisak da demokrate pucaju po svim šavovima i na svim poljima. Podrška koju je nekada imala ova stranka u javnosti svela se na nešto malo iznad cenzusa, što u ovakvim okolnostima kakve vladaju Srbijom, nije dobro. Razlozi za ovakav loš rejting stranke, koja je nekada bila nosilac promena, nalaze se u njenom doskorašnjem, ali i sadašnjem delovanju. Politika pragmatičnih rešenja, demagogija politikanata u njenim redovima i sistemska razjedinjenost njenih lidera su kamen spoticanja internom i eksternom napredovanju stranke. Jedan od slogana petooktobarskih promena bio je “Mora da stane da bi krenulo”. Demokratska stranka je došla do tačke sa koje mora napraviti potpuni zaokret ili će otići u političku prošlost.

Ključni i najveći problem demokrata, prema Ivanu Maroviću, jeste njihova percepcija. “Iako nisu bili sve vreme na vlasti u periodu od 2000. do 2012.  godine javnost ih, pre svega  kao nekadašnje nosioce petooktobarskih promena, tereti za sve što se u tom periodu dešavalo. Sa druge strane, iako oni koji su bili na čelu DS-a u periodu od 2004. do 2012. godine odavno nisu u toj stranci, DS i dalje ostaje ta koju javnost krivi za poteze njenog sada već bivšeg rukovodstva. Ovakav trend u odnosu javnosti prema ovoj stranci se ne može promeniti, jer da može već bi bio promenjen. Demokrate su menjale lidere, ali se kod njih u očima građana ništa nije značajno promenilo. To možda nekima nije fer, ali kako je tako je.”

Posledično, istupanja Bojana Pajtića kao lidera Demokratske stranke, ne ulivaju poverenje u javnosti, već osećaj manipulacije kako bi se pod zastavom nekakvih promena provukao sistem jednako loš kao ovaj koji je trenutno na snazi. Dva su razloga za ovakav odnos javnosti prema demokratama. Prvi je nepostojanje jasnog otklona sadašnjeg rukovodstva od politike oličene u liku i delu nekadašnjeg predsednika i počasnog predsednika ove stranke. Drugi je nepostojanje spremnosti i agilnosti rukovodstva da na primeru Vojvodine pokaže zaokret u odnosu na dosadašnje političko delovanje stranke. Pored unutrašnjih turbulencija, demokrate su opterećene i lošim finansijskim stanjem stranke, ali i nekredibilnom i koruptivnom lobističkom “nematerijalnom aktivom”.

Ovako teško stanje stranke moguće je promeniti samo radikalnim metodama. Jedna od njih je jasan otklon od politike narušenog sistema vrednosti  što podrazumeva isključenje svih onih aktera i sledbenika jedne takve politike u redovima demokrata. Kako je nemoguće seći granu na kojoj sedite sa ubeđenjem da će drvo da padne, Demokratsku stranku u narednom periodu očekuje potpuni fijasko. On će se ogledati u veoma lošem izbornom rezultatu na pokrajinskim i lokalnim izborima, ponovnoj deobi stranke i njenom finansijskom kolapsu. Za ovakav scenario, najgori mogući, samo i jedini krivac će biti članovi Demokratske stranke, negativni akteri i nemi posmatrači. Podele koje će neminovno doći nakon izbornog fijaska dodatno će oslabiti stranku. Napuštanje broda koji tone nije nužno posmatrati kao čin bežanja, već spašavanja onoga što se spasiti može. Koliko će to što se “spasiti može” opstati na političkoj sceni zavisi prvenstveno od toga koliko je kvalitetno, sposobno i jako da istraje u sprovođenju ideje vodilje.

No, šta god i kako god se bude dešavalo u redovima demokrata, Vučić i sateliti neće biti ugroženi. Sličan stav ima i Marović. On navodi da se vladavina svake vladajuće garniture može podeliti u tri segmenta. U prve četiri godine na snazi je učvršćivanje vlasti, zatim sledi nekih četiri godine vladanja, nakon čega imamo period održavanja na vlasti koji može da traje jednu, dve i više godina, ali je tek tada vladajuća ekipa u defanzivi. Vučićeva faza učvršćivanja vlasti još uvek traje. Preuzimanjem vlasti u Vojvodini prelazi se na fazu “vladanja” čije okončanje se u najboljem slučaju može očekivati 2018., odnosno, 2020. godine.

U ovom periodu stvoriće se prostor za novu opoziciju. Takođe, ovo će biti i vreme transformacije političke scene Srbije. Vlast će se s jedne strane baviti ispunjavanjem uslova međunarodne zajednice u cilju jasnijeg geopolitičkog pozicioniranja, a sa druge strane strategijama ekonomskog razvoja zemlje. Mnogo puta se pokazalo da loši potezi mogu dovesti do dobrih rezultata. Ovo nije vreme da se opozicija bavi Vučićem kao svojom glavnom i jedinom preokupacijom. Vreme “vladavine” naprednjačkih snaga opozicija treba da iskoristi za bavljenje sobom. Ovakva kakva je danas, ona ne predstavlja baš nikakvu pretnju vladavini Srpske napredne stranke, već joj pogoduje. Milošević je imao opoziciju. Vučić je još uvek nema. Devedesetih je opozicija imala poštovanje javnosti. Danas je poštovanje prema “liderima opozicije” kao nosiocima iste minimalno ili ga uopšte nema. Srbiji su potrebne nove ideje, nova energija, novi ljudi, tačnije, nova opozicija. Ona se mora izdvojiti iz mora političkih stranaka na političkoj sceni Srbije na lekcijama i greškama DOS-a, koalicija Zajedno i DEPOS-a.

mr Željko Pavićević, analitičar

Lepo, lepše, a može i... levo!

Pojavio se pre nekoliko godina niotkuda. Pomislili smo da je Tadićev kadar i možda jeste bio, ali se pokazao kao novo lice Demokratske stranke i nismo mu zamerili ništa, čiji god da je bio, jer je dobro radio. Podržao je Dragana Đilasa u kampanji za predsednika stranke i pobedio kao kandidat za potpredsednika. Nedugo nakon toga shvatio je šta se dešava u redovima stranke kojoj pripada i okrenuo novi list. To je ta nova energija i jaka volja. To je Borko Stefanović.

Uvek je Demokratska stranka bila ispred svih stranaka opozicije. Bila je i jeste institucija. Okupljala je najbolje ljude iz javnog života Srbije. Bila je stožer demokratske opozicije. No, bila je i najveći politički rasadnik u svakom smislu te reči. Nastajale su neke nove stranke d.o.o. koje su vodila neka stara lica. Neke su opstajale, a neke nestajale sa političke scene Srbije. To je nekako bilo i potrebno. Međutim, ono što se danas dešava u Demokratskoj stranci je nešto što se do sada nije dešavalo. Prvi put, u modernoj istoriji demokrata, predsednik stranke nije iz Beograda, već iz Novog Sada. Prvi put imamo i da predsednik stranke ne sedi u parlamentu države, već u vladi autonomne pokrajine. I ono što je najinteresantnije do sada jeste to da prvi put imamo tako jasno podeljeno predsedništvo Demokratske stranke.  Nova energija i jasna ideja sučeljena je sa idejama predstavnika prošlosti kojih se svojevremeno ratosiljao i pokojni premijer. Iskustvo je neprocenjiva stvar, ali vremena se menjaju, a iskustva zastarevaju. Prosto, postoji “know-how” koji je neprimenljiv u novonastalim okolnostima. Ono što je bilo „in“ 90-ih godina prošlog milenijuma, danas je potpuno „out“.

U tom metežu kratkoročnih ideja i želja za iskazivanjem moći, ali i prevlasti u redovima demokrata pojavio se neko ko se svojom energijom izdvojio. Pored toga, on se i jasno ogradio od destruktivne politike, nekada počasnog predsednika demokrata, Borisa Tadića. Jasan otklon od politike demokrata u periodu 2004-2012. označio je početak jedne nove politike u redovima Demokratske stranke. Naravno, da ne bude zabune, ono što priča i radi ovaj mladi demokrata nije ništa novo. Nije Cipras izmislio levicu. Nije je izmislio ni Stefanović. Nisu je izmislile ni demokrate Demokratske stranke, „članovi“ Socijalističke internacionale, ali su je propagirali. Baš zato je smešno i degutantno onoga ko se u Srbiji zalaže za modernu levicu, nazivati imitatorom nekoga i nečega. No, kako god to zvučalo danas, nekih 20 godina od formiranja Jugoslovenske levice i 25 godina od raspada Saveza komunista Jugoslavije, Srbiji je potrebna nova i moderna levica. Ne zato što će ona nešto suštinski promeniti, već zato što će nešto suštinski pokrenuti.

Srbija je mlada demokratija i kao takva preživljava bolesti mladih demokratija. Ona nije nikada bila spremna za radikalne liberalne ideje. Burazerske privatizacije, investitori brokerskog mentaliteta i investicione kratkovidosti  i organizovani tajkuni su produkt režima 90-ih u senci ideje Vašingtonskog konsenzusa. Naravno, neadekvatni i ad hoc donošeni zakoni u svetlu političkih manevara nakon atentata na premijera, doprineli su da oni koji su nastajali 90-ih, svoj procvat dožive u periodu vladavine „truta“. Neravnopravno u odnosu na ostatak građanstva, „privilegovani“ su postajali bogati i još bogatiji na krilima iskrivljenog liberalizma uzimajući, legalno i legitimno, ono što je decenijama pripadalo državi, a pre toga nekom finom svetu kraljevine. No, ostalo je još toga što se može „dati na doboš“, a za to siće što bi dobili u ovakvim okolnostima, vlastodršci bi mogli da kratkoročno popune budžetske rupe u cilju održavanja socijalnog mira i delom neinteligentno investiraju u mutne projekte. U atmosferi nejasne unutrašnje politike vladajuće koalicije i nemanja vizije kapitalizma kojoj težimo, Srbija kao otvoren sistem, polako ali sigurno, ide ka tački sa koje nema povratka.

Surovo je da nas u nekakvu i sve osim bolju budućnost vode upravo oni koji su nas satanizovali poslednjih deset godina prošlog veka. Takođe, surovo je i to da jedan deo opozicije, na ovaj ili onaj način, vode lideri zaglušeni savetima istrošenih političara. Međutim, dobro je da se na političkoj sceni Srbije pojavljaju nove opcije koje, ukoliko se suprotstave i odupru onome što ih čeka u narednom periodu, mogu uraditi nešto valjano. Jedna od tih opcija je i ona koju zastupa Borko Stefanović. To je opcija moderne levice koja dobija sve veću podršku kod građana Srbije ali istovremeno sve manju kod demokrata. Neujednačena popularnost i ideološka prevaga neće dovesti do propasti „institucije“ ali mogu dovesti do pojave potpuno nove stranke i jasnog nosioca levičarske ideje na mutnoj političkoj sceni Srbije. Takva opcija je u skladu sa globalnim trendovima te nema razloga da ne budemo u trendu.

Mr Željko Pavićević,analitičar

Objavljeno u listu Danas:

http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/_lepo_lepse_a_moze_i_levo_.46.html?news_id=302749

Objavljeno na portalu Tačno:

http://tacno.net/novosti/lepo-lepse-a-moze-i-levo/

Živ je Draža, umro nije!

Maj, 14. 2015. godine bio je malo do umereno oblačan sa povremenim sunčanim intervalima, ali veoma uzbudljiv dan. Tog dana je komandant četničkog pokreta, Dragoljub Draža Mihailović, rehabilitovan nakon 69. godina od smrti. Odlukom Višeg suda u Beogradu, general Jugoslovenske vojske u otadžbini smatra se neosuđivanim. Proces rehabilitacije koji je započet još s kraja 2010. godine, pratile su burne polemike, česti prekidi i dosta kontroverzi. Nije izostao ni sukob „partizana“ i „četnika“ ispred zgrade Suda u Beogradu. No, i konačna odluka je izazvala oprečne reakcije kako u Srbiji tako i u regionu. Šta je to toliko uzbudilo pre svih domaću javnost?

Iz istorije, koju obično pišu pobednici, učili smo dosta toga o Ravnogorskom pokretu i generalu Mihailoviću. Danas je potpuno jasno da je istorija, tačnije ono što istoričari pišu u različitim zemljama pod različitim okolnostima i na osnovu dobijenih informacija, relativna stvar. No, u procesu rehabilitacije istorija jeste bila polazna osnova, ali ne i ključna za donošenje oslobađajuće presude. Ili bar tako nije trebalo da bude. Draža Mihailović je bio armijski general i načelnik Štaba Vrhovne komande Jugoslovenske vojske u otadžbini, kojeg je general Šarl de Gol odlikovao francuskim Ratnim krstom 1943. i Hari Truman američkim ordenom Legije zasluga poshumno1948., kao simbol rodoljublja i najviših vojničkih vrlina na okupiranom tlu. Takođe, prema pisanju domaćih istoričara tog doba, on je bio i ratni zločinac i saradnik okupatora.

U periodu dok je trajao proces protiv Mihailovića, u Nirnbergu se vodio sličan proces. Za razliku od Nirnberškog procesa koji je trajao skoro godinu dana i koji se vodio protiv 24 lica i šest organizacija mnogo svirepijih od generala Mihailovića, proces protiv grupe ljudi među kojima je bio i general Draža Mihailović je trajao svega 29 dana, bio je veoma ispolitizovan, montiran, bez mogućnosti ostvarivanja prava koja mu je tadašnja država garantovala i bez prava na žalbu. Uzimajući u obzir samo proceduralnu stranu procesa i okolnosti pod kojima je vođen, presuda tadašnjeg suda je bila veoma kontroverzna i kao takva s pravom poništena 69 godina kasnije.

Reakcije domaće javnosti, ali i one iz regiona, pre svega iz Hrvatske, nisu izostale. Dok pojedini ovakvu odluku posmatraju samo s pravne strane, drugi joj dodaju istorijski pečat. Veliki broj domaćih političara, ali i onih iz regiona, potekao je iz doba komunizma i, nažalost, mnogi se nisu ratosiljali gunja iz kojeg su potekli. Posledično, bivši predsednik Hrvatske, Stjepan Mesić, je izjavio kako je nakon ovakvog poteza Beograda moguće očekivati rehabilitaciju lidera ustaškog pokreta, Anta Pavelića. Posmatrajući kroz špijunku istorije, dela koja su činili Pavelić i Mihailović teško je izjednačiti. Ipak, odluka o rehabilitaciji ne znači da Mihailović nije počinio zločine za koje je okrivljen. Sada se postavlja pitanje: šta je sa krivičnim delima koja se generalu Mihailoviću kao vođi Ravnogorskog pokreta stavljaju na teret?

Ono što je zajedničko za procese iz 1946. i 2015. jeste da su bili politički procesi vođeni pod zastavom vladavine prava. Mnogim pripadnicima četničkog pokreta je tokom rata suđeno po „kratkom postupku“. Za razliku od njih, generalu Mihailoviću je kroz promociju tadašnjeg državnog pravosudnog sistema udaren „državni pečat likvidacije“. Sada, 69 godina kasnije možemo čuti da se odlukom o rehabilitaciji Mihailovića „podmeće da je vladavina prava sama po sebi cilj, a ne očuvanje vrednosti slobodnog društva“, te da će ovakva odluka izazvati kako pravne tako i istorijske probleme.

Draža Mihailović je rehabilitovan. Njemu se više ne može suditi jer nije među živima. Odluka o rehabilitaciji je pravna odluka. Doneo ju je Viši sud u Beogradu kao institucija pravnog sistema jedne države  na osnovu dugog i detaljnog pretresa, u senci pristrasnog i montiranog procesa iz 1946. godine. Pravno posmatrano, ovakva odluka je ispravna. Sa druge strane, o „zločinima“ i postupcima generala Mihailovića tokom Drugog svetskog rata konačan i najbolji sud daće istorija. Ostavimo istoričarima da se bave istorijom jer, kao što vidimo, njeno tumačenje ne mora uvek i po svaku cenu da bude tačno.Koliko god se trudili da saznamo istinu ona će uvek, hteli mi to da priznamo ili ne, ostati tamo negde. Srbija ima mnogo većih i dubljih problema od polemika o pozadini i ispravnosti donošenja odluke o rehabilitaciji generala Jugoslovenske vojske u otadžbini.

Stranka d.o.o.

Kako stvari stoje, a ne stoje baš najbolje, čini se da će naprednjaci, uz pomoć nesposobne opozicije, vladati bar još jedan mandat, najmanje. Da se Vučić plaši opozicije više nego što se u svoje vreme plašio Milošević, paušalna je  konstatacija jednog dela intelektualne elite iz kruga dvojke. Današnja opozicija, za razliku od one iz vremena prošlih, ima dva velika problema. Jedan se ogleda u nemogućnosti da se sujetni „vladajući“ subjekti dogovore ko je veća opozicija i bolji lider, a drugi u nemogućnosti da se izbore sa tajnim, ali i javnim izražavanjem saosećanja i razumevanja prema vladajućoj većini i njihovim postupcima.

            Ideja o formiranju nekakvog novog DOS-a, odnosno demokratskog fronta, pala je u vodu onog dana kada je Demokratska stranka, tj. jedan njen deo, otišao u senku. Demokratska stranka, hteli mi to da priznamo ili ne, predstavlja instituciju političkog sistema Srbije. Takođe, kod dela javnosti ona se posmatra kao zaostavština pokojnog premijera Zorana Đinđića. No, legat prošlosti nije samo politika pokojnog premijera, energija i znanje koje je uložio u reforme, već i kohabitacija sa podgrejanom destruktivnom politikom „truta“ kao i istorijsko pomirenje sa nereformisanim ostacima režima 90-ih te stvaranje uslova za okupljanje naprednjaka. Oni koji danas vladaju Demokratskom strankom ne ulivaju dovoljno poverenja građanima Srbije. Menjati Srbiju iz senke, a ne pokazati kako se menjaju stvari na primeru Vojvodine, gde jesu na vlasti,  je više nego providno. Dakle, „institucija“ bi morala napraviti najpre otklon od politike iz perioda 2004-2012. i zaokret u odnosu na svoju dosadašnju politiku. Za to su potrebni novi ljudi i nove ideje. Ne treba otkrivati rupu na saksiji. Ne treba izmišljati toplu vodu. Jednostavno, realno sagledati mogućnosti i kapacitete ove zemlje, definisati ciljeve, ali i iznaći načine za mobilisanje ljudi kako bi se postavljeni ciljevi ostvarili u relativno kratkom vremenskom periodu, jer mi vremena nemamo.

Za ovako nešto, Demokratskoj stranci nisu potrebni sateliti. Njeni koalicioni kapaciteti su jasni, ali oni ne smeju biti iskazani pre, već posle izbora. Demokratska stranka je decenijama unazad predstavljala „politički rasadnik“ u svakom smislu. Njeni najveći brendovi su stranke koje u svom uređenju nemaju trunku onoga što je imala ona, a neke čak više liče na privatna preduzeća svojih predsednika nego na organizovane političke stranke. O kredibilitetu pojedinih lidera ne treba trošiti reči. Bilo kakva predizborna koalicija „demokrata“ i njenih „brendova“ bi bila potpuni faul. Ukoliko su maloletne, i kao takve pobegle od kuće, „stranke d.o.o.“ treba da se vrate svojoj majci. No, ukoliko se smatraju punoletnim, jakim i samostalnim, neka se bore za svoj opstanak na političkoj sceni Srbije ravnopravno sa konkurencijom. Skloniti naprednjake tako što će gomila patuljaka na leđima džina doći na nihovo mesto je moguć scenario, ali ne i poželjan. Tako nešto je uradio i pokojni premijer sklanjajući Miloševića. Znamo gde su ga odveli truli kompromisi i spajanje nespojivog na putu istinske transformacije društva. Danas iz perspektive prosečnog građanina i građanke Srbije dolazimo do zaključaka da su koaliciona okupljanja možda „odradila“ postavljen cilj, ali i napravila  jednako, ako ne i veće zlo od onog u kojem smo živeli ranije. Možda baš zato jeste dobro izaći na liniju fronta, samostalno i hrabro, i pobediti ili nestati sa političke scene. Naravno, koalicije jesu oblik demokratske borbe protiv vlasti, ali onda uslove pod kojima se vodi ta borba treba menjati kroz podizanje cenzusa za koalicije. Tada bi se iskazala volja glasača za koaliciju,  a ne volja koalicije za vlašću.

Ovakva kakva je danas, opozicija može jedino da zaplaši narod koji postaje svestan da, ukoliko se ubrzo neko ne pojavi, a politička scena ne iskristališe, može doći do one tačke sa koje nema povratka. Aktuelnu vlast ne mogu da uklone lideri novo nastalih brendova Demokratske stranke. Ne mogu ni oni koji Srbijom vladaju iz senke. Vlast jedino može zaplašiti kritična masa koja je tihom evolucijom napravila pomak u odnosu na onu iz vremena petooktobarskih promena. Taj pomak je iskazan odlučnošću da se više neće glasati za manje zlo. „Zato je krajnje vreme da aktuelni lideri prestanu sa emitovanjem repriznog programa, pozdrave građanstvo i napuste političku scenu Srbije prepuštajući je nekim novim i modernim liderim. Devedesete godine prošlog milenijuma su iza nas baš kao i politika tog doba. Sklonite se i napravite prostor za neku novu opoziciju.“

Mitingovanje

Zapadno polje Kolubarskih kopova, osunčano prolećnim suncem, samo dva dana nakon spektakularnog okupljanja Srbije na Trgu slobode i dan nakon okupljanja beograđana ispred zgrade Geozavoda, ugostilo je vladajuću naprednjačku bolumentu. Sednica vlade na otvorenom, u čijoj se pozadini nalazi „ono što ima onu ruku da prebacuje“, protekla je baš kao i sve dosadašnje u prvih godinu dana rada, u „neprestanoj akciji“. Međutim, sa druge strane ni „mađioničarima“ nije baš najbolje pošlo za rukom osvetljavanje Srbije.

U pokušaju da upale svetlo, nekadašnji i sadašnji funkcioneri Demokratske stranke shvatili su da iako nisu mogli zajedno u jednoj stranci, mogu zajedno u više različitih stranaka. Sa mitinga u Beogradu poslali su demokratskoj javnosti jasnu poruku: „Mi još uvek ne znamo gde udaramo!“. U prilog ovome najpre ide iznenađujuće hrabra, ali i nepromišljena odluka dva „premijera“ da se sa liderom jedne od stranka d.o.o. pojave pred građane pristigle iz svih većih gradova Srbije. Do jučeračnji posetilac rođendanskih žurki naprednjaka ili jednostavno, Dušan Petrović, našao se rame uz rame sa pokrajinskim premijerom, Bojanom Pajtićem i bivšim srbijanskim premijerom, Zoranom Živkovićem. Kao da ga je sam Vučić poslao. Autogo.

Uspesi su počeli da se nižu sami od sebe. U jednoj od svojih prvih izjava pokrajinski premijer je kazao da je tog sunčanog 25. aprila na Trgu bilo okupljeno oko 30.000 građana i građanki Srbije. Ovakva izjava je najpre naišla na poplavu komičih komentara po društvenim mrežama od strane učesnika mitinga. Tako je jedan od interesantnijih glasio: „Ako nas je bilo oko 30.000 onda je mene bilo oko 200“. Takođe, rečeno je kako su prisutni, što na bini, što u publici, oni koji su protiv vladavine aktuelnog premijera. Nije sporno, ali koliko je poznato pokret „Dosta je bilo“ i Saša Radulović su takođe protiv onoga što radi aktuelni premijer, a nisu bili na mitingu. Moglo se i čuti kako je na mitingu okupljeno „tvrdo jezgro“ elite. Zaista, sjajno je bilo videti Radoša Bajića kako se slika sa ministrom odbrane u senci.

Miting „opozicije“ je dodatno zbunio već dovoljno konfuznu demokratsku javnost. Takođe stvorio je dodatni animozitet prema organizatorima skupa. Teško da je danas ikome jasno ko je opozicija u Srbiji i da li ona uopšte postoji. Reklo bi se da postoje nekakve stranke d.o.o. koje na ovaj ili onaj način simuliraju opoziciono delovanje, ali da postoji jasna i organizovana opozicija, teško. Slaba izlaznost i mlaka atmosfera koja je pratila miting pokazali su da je narodu dosta mitingovanja i političarenja istrošenih lica 90-ih. Takođe, organizovanje okupljanja po scenariju iz 90-ih je postalo neukusno. Politički mitinzi su istrošena priča. U modi su građanski protesti u organizaciji nekompromitovanih ličnosti i „grupa“. Možda je najbolji primer toga okupljanje beograđana u akciji „Pokažimo im patku“  organizovanu od strane inicijative "Ne da(vi)mo Beograd".

Evidentno je da postoji opravdani bunt baš kao i energija potrebna za smenu aktuelne vlasti. Neophodno je tu energiju akumulirati i usmeriti u pravom trenutku. To ne mogu da urade lideri novo nastalih brendova Demokratske stranke. Ne mogu ni oni koji Srbijom vladaju iz senke. U redovima svih stranaka postoje ljudi koji mogu zadobiti poverenje građana i građanki Srbije. Vreme je da aktuelni lideri prestanu sa emitovanjem repriznog programa, pozdrave građanstvo i napuste političku scenu Srbije prepuštajući je nekim novim i modernim liderima novog doba. Devedesete godine prošlog milenijuma su iza nas baš kao i politika tog doba. Sklonite se i napravite prostor za neku novu opoziciju.

A da krenemo iz početka ili da ipak popričekamo?

Da su stvari izmakle kontroli ne vide samo oni zaslepljeni glupošću i blještavim sjajem iskrenih laži premijera zemlje seljaka na brdovitom Balkanu. Budućnost u koju smo verovali nakon petooktobarskih promena izgubila je svaki smisao, a oni koji su nas onomad u nju vodili su danas u teškom i konfuznom stanju. Naprednjačke horde se polako dele, a opozicija, ili bar njen lepši deo, nema tim sa kojim bi se ćerao. Cenu gluposti političkih subjekata platiće jedino i samo građani Srbije.

Politička scena Srbije je postala tragikomična. Spektakularno ponašanje vladajuće koalicije polako gubi na jačini jer nedostaje aktivnost jednog od vodećih koalicionih partnera, ministra vanjskih poslova Srbije i njegovog tima. Dok se naprednjačke horde batrgaju u mulju svoje politike, socijalisti taje svoje planove i smireno posmatraju situaciju. Pad helikoptera, paljenje zastave suseda, slavljenje Beograda i svako drugo političarenje ne pada na teret crvenih, štaviše, zaobilazi ih. Zato je i opravdano smatrati da će se uskoro nešto desiti jer podrške ključnih igrača nema, a kada je nema, onda vam takvi igrači i nisu potrebni. Dugo najavljivana i sve više izvesna rekonstrukcija Vlade Srbije u prvi plan će izbaciti neke nove igrače uz moguć opstanak postojećih. To svakako mogu biti oni koji već neko vreme sede u predvorju i čekaju na snimanje nekog drugog filma. Eventualni ulazak SDS Borisa Tadića i LDP Čede Jovanovića, mogao bi da da neki novi šmek vladi premijera Vučića. Ovakva rekonstrukcija bi sigurno još više zbunila javnost, ali i dovela postojeću opoziciju u još konfuznije stanje.

No, kada smo već kod opozicije, evidentno je da ona nikada nije bila rastrojenija. Demokratska stranka se pored unutrašnjih turbulencija i vladavine u senci bavi i organizovanjem nekakvog novog fronta u kojem će zasigurno participirati Nova stranka nekadašnjeg premijera Srbije, Zorana Živkovića. Ono što Pajtić i Živković imaju zajedničko jeste želja da sa vlasti sklone Vučića. To je lepo i potrebno, međutim ne i dovoljno. Pored njihovog entuzijazma u etru je i entuzijazam „opozicione desnice“ koju pored vojvode Šešelja i ostataka nekadašnjih radikala čine još i porodični ljudi iz Dveri, kao i neobavešteni, ali voljni za ćeranje, Koštunicini saborci. Krizna vremena pogoduju desnici, ali ovakve desnice se ne moramo plašiti, ako ni zbog čega drugog onda zato što nema afiniteta prema koalicijama sa evropejcima. Ipak, ne mogu svi ni u koalicije. Neki to i ne žele, poput pokreta Saše Radulovića, Dosta je bilo. Bivši ministar u Dačićevoj vladi je, kao i do sada, spreman da sam sa svojim timom izađe na crtu režimu, a o eventualnim koalicijama razmišljaće kasnije. Kako god, ovakva opozicija ne može da zada jak udarac tihoj diktaturi aktuelnog premijera. Onaj koji može da ga nokautira, ali uz pomoć nekih opozicionih igrača, jeste drug ministar Dačić. Koliko će biti spreman na sukob sa Vučićem zavisiće od toga koliko je Vučić spreman na sukob sa njim. Koalicioni potencijal „socijalista“ se ne dovodi u pitanje još od 2008. godine. Pitanje je samo ko će da igra sa njim i za čije babe zdravlje.

Posledično, ukoliko je  jedini cilj opozicije svrgavanje Vučića sa vlasti, onda neće biti velikih problema. Postizborne koalicije nikada nisu predstavljale iznenađenje u Srbiji. One su nekako uvek bile neočekivano očekivane i neprijatne, ali ne i iznenađujuće. Ono što je sigurno jeste da su dosadašnje koalicione vlade sastavljene po principu „hajde da vladamo“ imale poražavajuće rezultate i građane vodile u sve veće siromaštvo i još dublju krizu. Njihov jedini zadatak bio je balansiranje debalansa. Možda baš iz tog razloga je sve prisutnije mišljenje da sa ovakvom opozicijom i njenim koalicionim kapacitetom nema potrebe menjati postojeću bulumentu, jer sigurno bolje biti neće. Ovo ne mora nužno da bude tačno, ali vođeni dosadašnjim iskustvom i rezultatima vlada od 2004. godine do danas, veoma izvesno. Zar vlada u Vojvodini nije mogla da pokaže na primeru Pokrajine šta znači vladati transparentno i odgovorno? No, da treba ukloniti Ove sa vlasti, treba!

Ipak, ukoliko budu imali milosti, vlastodršci neće raspisivati sveopšte izbore na jesen i neće nas terati da presipamo iz šupljeg u prazno. Zadržaće se na pokrajinskim i lokalnim izborima. Da li će pobediti? Izvesno je. Nakon toga, nastaviće sa daljim ispunjavanjem uslova međunarodne zajednice, što je korak u dobrom pravcu, uz sporadično ometanje u vođenju unutarnje politike. Za to vreme će opozicija, tj. njena lepša strana, imati dovoljno vremena da se povrati, konsoliduje, napravi plan i nastupi sa konkretnim predlogom za izlazak iz krize. Takođe, izvesno je da će doći i do deobe Demokratske stranke što i ne mora da bude loše. Ukoliko "naprednjaci" raspišu izbore na svim nivoima, biće interesantno posmatrati moralne i etičke kapacitete stranačkih lidera i njihovu koalicionu širinu. Kredibilitet neće biti problem, baš kao ni želja da nešto promene. Toga odavno nema na političkoj sceni Srbije.

Dva lica vlade i briselska šminka

Nema sumnje da je vlada Aleksandra Vučića vlada sa dva lica. Teorija zavere zamenjena je teorijom dogovora koji je napravljen između aktuelne vlasti i međunarodne zajednice. Ono što realizacija takvog dogovora izaziva u javnosti jeste stalan sukob između racionalnosti i pragmatičnosti. Potreba za priznavanjem mnoštva bitnih uzroka koji leže u osnovi jednog ovakvog dogovora izaziva potrebu za velikim brojem načina koordinacije aktivnosti u cilju njegovog ispunjenja. Ko uspe da nađe balans između razumnog i pragmatičnog delanja biće šampion tranzicije, odnosno njenog okončanja. Ova vlada to sigurno nije, bar ne za sada.

Čestitke koje je deo međunarodne zajednice prerano uputio tada još neizabranom predsedniku Srbije, Tomislavu Nikoliću, ukazale su na nestrpljenje, ali i potrebu za privođenje kraju nekih aktivnosti Brisela na ovim prostorima. Od samog početka je bilo jasno da jedino oni koji su „igranku“ organizovali i započeli, a to su ostaci Miloševićevog režima, mogu fajront i objaviti. Pitanje je bilo kako realizovati ispunjenje jednog takvog, nadasve razumnog, cilja.

Srbija je otvoren sistem, a unutar takvog sistema sprovođenje reformi je veoma otežano ili praktično nemoguće. Iz tog razloga bilo je preko potrebno jasno definisati geopolitičku poziciju Srbije, a ne aludirati na njenu neutralnost ili oslanjati je na „četiri oslonca“. Opredeljenost za rešavanje statusa Kosova i jasna politika evro-atlantskih integracija jesu racionalno delovanje vlade Srbije u poslednjih nekoliko godina. Njeno pragmatično delovanje u cilju povlačenja nepopularnih poteza uz istovremeno skretanje pažnje velikog dela javnosti, jesu koketiranje sa Rusijom i Kinom kroz manifestacije kakve su bile vojna parada i Samit 16+1. Time se stekao utisak da je otpočela realizacija preuzetih odgovornosti u senci spektakularizma i intriga.

           

Rad na realizaciji ciljeva spoljne politike, čiji god oni bili, implicirao je mutan odnos međunarodne zajednice prema rezultatima unutrašnje politike vlade Srbije. Gušenjem medija i slobode izražavanja uz stvaranje uslova za jednoumlje, otpočela je tiha diktatura aktuelnog premijera Srbije. Misteriozni ugovori sa Fiatom i Etihadom, neokončani procesi kod 24 sporne privatizacije, plivanje po mutnim beogradskim vodama i sumnjive radnje oko železare u Smederevu samo su neke od aktivnosti vladajuće koalicije koje ukazuju na plitak i šarlatanski odnos prema ekonomskim reformama i politici u Srbiji. Sa druge strane, mere kao što su smanjenje plata i penzija, ali i mogući rast PDV su mere koje su htele, ali ne i mogle, da realizuju i prethodne vlade. Ove mere jesu potrebne, ali ne i dovoljne. Ono na čemu ova vlada treba da radi, a ne radi, odnosno radi, ali naopako, jesu duboke i korenite reforme institucija, uvođenje koncepta dobre vladavine, nova monetarna politika i jasne makro i mikro ekonomske reforme. Ovakvim delanjem aktuelne vlasti stiče se utisak da je, zarad ostvarivanja svojih ciljeva, međunarodna zajednica dozvolila aktuelnom premijeru da od Srbije napravi svoju prćiju. Pragmatična ili racionalna, dugoročna ili kratkoročna odluka?

Posmatrajući odnos Brisela prema Beogradu, može se steći utisak da je donekle neiskren i kapriciozan. Izveštaji koji dolaze iz raznoraznih međunarodnih organizacija, a tiču se ekonomskog napretka i slobode medija, nisu kritički nastrojeni prema ponašanju vlasti u Srbiji. Otuda je jasno da se ono što je važno u jednom društvu, svodi na sporedno u drugom. Dok sa jedne strane odgovara političkim zahtevima međunarodne zajednice, vlada Aleksandra Vučića iskrenim lažima i malverzacijama sprovodi destruktivnu politiku unutar granica Srbije. To je ta dvoličnost vlade Srbije i tu je ta razlika između donekle racionalnog ponašanja Beograda prema Briselu i pragmatičnog odnosa Brisela prema Beogradu. 

U senci demokratije

Povratak retrogenih snaga 90-ih i njihova naprednjačka politika doveli su do tihe evolucije svesti prosečnog građanina Srbije. Ta evolucija nije dala pompezne rezultate, ali je stvorila potreban i dovoljan uslov za kreiranje nekakvog novog i drugačijeg političkog ambijenta. Današnja politička scena Srbije prepuna je izlizanih političara s kraja prošlog milenijuma. Oni, sigruran sam, pored ološokratije na vlasti, predstavljaju najveću opasnost za njenu budućnost. Srbiji je potreban društveno-politički zaokret kroz nove ljude i novu, modernu ideju.

Padom režima Slobodana Miloševića stavljena je tačka na politiku koju je vodila opozicija devedesetih godina prošlog veka. Ili je bar tako trebalo biti. Degutantno je svoje političko delovanje bazarati na metodama koje za cilj imaju jedino i samo obaranje trenutne vlasti. Nekako se podrazumeva da to jeste posao opozicije, te da sve što ona radi ustvari vodi ka tom cilju. Otuda ga nema potrebe toliko potencirati. Ono što nedostaje opozicionim liderima danas jeste jasna vizija budućnosti Srbije ali i stalno traganje za novim putevima i istinama. Tiha evolucija građanstva je dovela do toga da se ovoga puta neće, kao nekada, birati između dva zla. Zlo je zlo, bilo ono malo ili veliko. Iz tog razloga, siguran sam da, ukoliko opozicija, odnosno ono što je ostalo od nje, ne izađe pred građane sa jasnom idejom i jasnim planom, Srbija će nastaviti da živi postojeće zlo. To zlo se ne ogleda samo u vladavini aktuelne vlasti, već i u parazitskom sistemu kao obliku društvenog sistema zemlje seljaka na brdovitom Balkanu.

Političke stranke su danas prepune društvenih mediokriteta koji su zarad sitnih, ličnih interesa spremni da žrtvuju budućnost cele jedne države. Iz tog razloga je parazitski sistem postao i politički sistem Srbije. Sa jedne strane imamo političke subjekte koji svojim delovanjem i negativnom selekcijom plasiraju vrednosti parazitskog sistema unutar svojih političkih organizacija stvarajući godinama unazad „loš priraštaj“ na političkoj sceni. Na isti način to čine njima slični negativni autoriteti u svim ostalim „institucijama“ počev od obrazovanja, preko pravosuđa do zdravstva. Sa druge strane imamo onaj „merljiv“ ili „vidljiv“ deo parazitskog sistema koji se ogleda u ogromnoj glasačkoj mašineriji raspoređenoj u javnom sektoru i državnoj administraciji za kojim vape raznorazne političke opcije. Korupcija i organizovani kriminal postali su životni moto „uspešnog“ i manje uspešnog građanina Srbije, bio on i političar.

Baš zato je mogućnost buđenja Srbije primenom metoda davno prošlih vremena praktično nemoguća. Njen većinski deo stanovništva je ili konfuzan i zbunjen ili ohrabren idejom ostvarivanja plitkih ličnih interesa primenom koruptivnih metoda i aktivnosti. Govoriti o nekakvim premijerima u senci i njihovim vladama koje će nešto promeniti je više nego smešno. Tako, formiranje vlade u senci možemo posmatrati kao čin kapitulacije Demokratske stranke. Danas je svima jasno da oblik opozicije koji pamtimo iz devedesetih, više ne postoji. Živeti na slavi prošlosti i slavi onih koji više nisu sa nama je poražavajuće. Demokratskom strankom ponovo vlada politika s' početka 90-ih kojoj je mesto u političkoj penziji, a ne u političkom savetu. Zato je opravdano postaviti pitanje da li Demokratska stranka kakva je danas uopšte treba da postoji?

Zaključak je jednostavan. Vreme je za novu opoziciju i nove lidere. Oni si tu, u redovima opozicionih stranaka koje zastupaju manje više iste ili slične ideje. Da li su dovoljno hrabri da okrenu leđa parazitskom sistemu i naprave iskorak stvarajući od sebe moderne političare, pokazaće vreme. Do tada smo, baš kao i oni, prinuđeni da živimo parazitski sistem u senci demokratije.

Eto Vam je Brankica po drugi put

Pet godina prođe kao dlanom o dlan. Ili je bolje započeti sa: “Pet godina prođe, a glupost nikada!” I dalje nisam jedan od novokompovanih patriota, nacionalista, Srbendi. Nisam naprednjak, a ni reformator. Ne obmotavam brojanicu oko ruke. Nisam okitio kola badnjakom za Božić. Nisu mi smešne serije Radoša Bajića. Ne slušam “Zvezde Granda”. Ne gledam “Pink”. Kada pomislim kakav sam ja to čovek, prosto me sramota što, ovakav kakav sam, nisam deo nekakvog “nebeskog naroda”. Kada se ja ovako bedno i ništavno osećam, šta da mislim kako će me moj narod posmatrati. Moj dobri narod.

Moj narod je dobar. Moj narod je narod sa Balkana, ali kao da je sa ulice. Moj narod nije svet. On je polusvet. I kao da je ova Srbija, mučenica, stvorena baš da u njoj živi polupismen i nepismen živalj. Moj narod ponovo vode oni koji su ga poslednjih deset godina prošlog veka, a i milenijuma, satanizovali. I moj narod se ne žali. Moj narod nije dočekao svog heroja, vojvodu Šešelja, kao hrvatski narod svoje generale. U celoj Srbiji moj narod slavi Beograd jer je na vodi, ali i lebu. Mom narodu i nakon smanjenja plata i penzija iste nikada nisu bile veće. I sa tako velikim platama i penzijama moj dobri narod u stopu prati rast cena struje, gasa i hrane. SVE! Dok cela Evropa ide uzvodno, moj narod ide uz Južni tok. Moj narod letuje u Bajčetini, a zimuje u Feketiću. Mom narodu Kosovo je Srbija, a skoro je shvatio da postoji i Trepča. Moj narod je željno iščekivao prodaju železare u Smederevu nekom obliku, kako bih se odrazio, Amerikanaca. Ipak uspelo je spašavanje #železare od Amera koji nam je na tenderu htedoše uzeti. Moj narod nije znao da čobanin iz rukava vadi plan Beeee! Moj narod možda nije bio tolerantan, ali se pokazalo da jeste. Sramota ga da priča koliko su nam dobri rezultati.

Mom narodu je stran pojam “cenzura”. Moj narod više nema #utisak. Mom narodu nije dozvoljeno da, barem jednom nedeljno, misli #24minuta. Moj narod je, nakon što su mu ukinuli “Mentalno razgibavanje”, postao trom i kilav. Moj narod više nema #Problem. Ipak moj narod nije toliko glup. On je mnogo gluplji od “toliko”. Moj narod ima glavni grad koji podseća na geto i na svaku fasadu u njemu neko je nešto meto. Sloboda iživljavanja je nešto što nije strano mom narodu.

Moj narod ima “majku” i ona se zove Rusija. Moj narod ne pravi razliku između evro-atlanskih i evro-azijskih integracija. Moj narod je organizovao paradu u čast predsednika “majke naše” nekoliko dana pre osobođenja Beograda. Moj narod peva i dok kisne. Zbog posledica korozije nastale nakon parade, vojska mog naroda je nekoliko meseci kasnije organizovala rasprodaju vojnog otpada.

U mom narodu vera je jaka. Moj narod umesto patrijarha, ima kompletnu budalu. On veruje da je neometana borba za ljudska prava izazvala poplave u Srbiji. Kačavenda i Pahomije su deo SPC i kao takvi korisni “kompletnoj budali” u širenju vere i ljubavi prema svemogućem i nemogućem.

Moj narod nema opoziciju. Lideri opozicionih političkih stranaka u zemlji mog naroda više liče na rtaće iz kićbloa okupljene u nameri da “divane”. Dok se jedna polovina okuplja kako bi snimila neki drugi film, druga živi u prvom filmu. Moj narod gleda Skupštinu jer malo ko u Srbiji ima “Animal Planet”. Otuda opravdano beše ono #stokojedna u Skupštini onomad. Kada posmatrate političare u zemlji mog naroda teško da možete da napravite razliku između pozicije i opozicije. Toliko su različiti da je neverovatno koliko su isti. Pametan i inteligentan čovek je ugrožena vrsta mog naroda. Ipak, teško da iko gleda #opstanak.

Moj narod ne zna šta znači imati svoje mišljenje. Sa druge strane, moj narod o svemu ima mišljenje. Nema u šta se ne razume moj narod jer njemu je mišljenje kao dupe; svako ga ima. Moj narod nije sujeveran, on je samo veran. On ne veruje u partijska zapošljavanja, korupciju i institucionalni haos. Mom narodu ništa nije sporno osim 24 sporne privatizacije.

Moj narod jede čips od srpskog krompira upakovan u Hrvatskoj. Moj narod za Kraš  kaže Bambi. Većina mog naroda je nepismena, ali redovno i masovno posećuje Sajam knjiga.

Dobar je moj narod. On ne može da pomogne sebi, ali zato može da pomogne narodu Ukrajine da reši probleme sa Rusijom, jer ipak, Rusija je naša majka. U mom narodu orden je nešto kao bedž, može svako da ga dobije i nosi. Deljenje “bedževa” je decenijama unazad popularno u mom narodu. Funkcioneri koji vode moj narod su diplomirali na prestižnim privatnim fakultetima u zemlji mog naroda. Plagijat u mom narodu je drugačiji naziv za naučni rad.

Tako je to u mom narodu. Dok svom snagom ide u reforme kad kad se i saplete. Ipak to ga ne sprečava da i dalje udara glavom o zid.

Mogao bih danima da pišem o svom narodu, njegovim običajima, njegovoj istoriji, njegovim vladarima, biznismenima, političarima, državnicima… Državnicima?

Ovo je bio nastavak najčitanijeg teksta autora iz 2010. godine.

Demokratski front i mnogo razbojnika

Sunovrat trenutne opozicije u Srbiji datira još od atentata na premijera Srbije Zorana Đinđića. Atentat je bio prva pukotina u opozicionom delovanju, a njeno decenijsko širenje pomogli su oni koji danas sede u predvorju Vučićeve vlade, kao i oni koji raspredaju priče o nekakvom „demokratskom frontu“. Da li Srbija ima opoziciju i kapacitet da savlada pogubnu politiku naprednjaka - više nije pitanje. Pitanje je da li u Srbiji postoji „kritična masa“ koja shvata neophodnost promena.

Nedugo nakon atentata započinje propadanje jedne od vodećih opozicionih stranaka, Demokratske stranke. Dolazak Borisa Tadića na mesto predsednika demokrata označio je početak kraja svega onoga za šta se zalagao Zoran Đinđić. Politika kohabitacije sa licima iz pozadine atentata na premijera, pomirenje sa ostacima Miloševićevog režima i apstraktna unutarnja i spoljna politika srbijanskih vlada rezultirala je stvaranjem siromašne i isfrustrirane Srbije, neosposobljene da odgovori šansama i izazovima 21. veka. Period kohabitacije „demokrata“ sa vladom Vojislava Koštunice za rezultat je imao ekspanziju rezultata burazerskih privatizacija iz 90-ih, ali i udaljavanje od politike evroatlantskih integracija. Biznismeni brokerskog mentaliteta i investicione kratkovidosti, koristeći nedostatke monetarne politike, dobijaju na značaju postajući nosioci nekakvog mutnog privrednog razvoja Srbije. Od tada pa do današnjih dana oni samo ubiraju plodove tuđeg rada, u čemu im država svesrdno pomaže svojom pogubnom politikom.

Period kohabitacije sa „destruktivnom politikom truta“ biva zamenjen „pomirenjem“ sa ostacima rigidnog sistema 90-ih, nereformisanom Socijalističkom partijom Srbije. Rezultati ovakvog ponašanja demokrata su nastavak nejasne politike integracija, tada predstavljene kroz oslanjanje zemlje na „četiri oslonca“ i stvaranje uslova za afirmaciju novih političkih ideja te pojavu Srpske napredne stranke. Za sve ovo vreme u Demokratskoj stranci na snazi je negativna selekcija negativnog autoriteta. Na vodeće funkcije izbijaju oni koji su nekada bili oponenti Đinđićeve politike kao i „nova generacija“ tatinih i maminih sinova. Stranku napuštaju Čedomir Jovanović i Zoran Živković, nekadašnji nosioci promena, stvarajući svoje stranke. Nekada ukrupljena opozicija počinje da se sitni, ali i ideološki razilazi. Nekadašnji „levičari“ postaju preko noći „liberali“, zbunjujući demokratsku javnost na više frontova. Konačan udarac demokratama zadaje upravo Boris Tadić, napuštajući stranku i dovodeći je u stanje da ono što je ostalo od nje bude podeljeno napola.

Ovakav ambijent najviše je pogodovao novonastalim „naprednjacima“, jer im omogućava da stvore ono što nikada kao radikali nisu imali - koalicionu širinu. Lepeza mogućnosti i prilika za SNS postaje preširoka, a za Srbiju sve uža i uža. Rigidan sistem 90-ih, modernizovan i suroviji, stupa na snagu ponovnim dolaskom crveno-crne koalicije, a svoju ekspanziju i vrhunac dostiže malom rokadom. Crveno-crna koalicija postaje crno-crvena, a u Srbiji otpočinje period ološokratije oličen vladavinom nekada najbližih Šešeljevih saradnika. Ovaj period ostaće zapamćen po neviđenom gušenju medija, gušenju ljudskih prava i sloboda i uvođenju tihe diktature. Otpočinje snimanje nekog drugog filma u kojem preovladavaju scene prepune iskrenih laži premijera, upucavanja i demagogije političara vladajuće koalicije, promenljivog ponašanja predsednika, ali i politikanstva i populizma dela opozicije.

Pad Dragana Đilasa sa mesta predsednika Demokratske stranke, izazvan prljavom medijskom hajkom naprednjaka i unutarstranačkim smicalicama, ozbiljno je ugrozio neko buduće delovanje onoga što se u Srbiji može nazvati opozicijom. Nikada do sada DS nije bila podeljena tako jasno i tako očigledno kao što je danas. Nikada do sada demokratska javnost nije imala nepoverenje u politiku i pojedine lidere unutar DS kao što ima danas. Baš iz tih razloga, nikada kao danas Srbija nije bila bez jake i organizovane opozicije. Nova stranka Zorana Živkovića i Pokret „Dosta je bilo“ nekadašnjeg ministra Vučićeve vlade Saše Radulovića svojim političkim delovanjem više podsećaju na patuljke koji se sukobljavaju sa razjarenim džinom. S druge strane, LDP Čedomira Jovanovića i SDS Borisa Tadića liče na „udavače“ koje bezrezervno, ali prikriveno, veruju da će ih „mladoženja“ iz Vlade Srbije privesti k sebi iako na lokalu neometano deluju zajedno. Ni sukobi u redovima naprednjaka nisu tajna. Oni postoje i to je potpuno očekivano. Plena je malo, a hijena je mnogo među lavovima. „Tikva“ počinje da puca. No, da li će pući i kako, zavisi pre svega od Demokratske stranke i SPS-a.

Slom režima koji je ukinuo „Utisak nedelje“, „Mentalno razgibavanje“, „24 minuta sa Zoranom Kesićem“ i „Veče sa Ivanom Ivanovićem“, te od nekadašnjeg „B92“ napravio modernu „Palmu plus“, moguć je jedino ukoliko „demokrate“ u redovima DS-a prevaziđu lične interese zarad višeg dobra. Reformisana Demokratska stranka sa pravim liderom na čelu stranke mogla bi postati stožer demokratske opozicije i pokretač promena. Opozicioni lideri bi lične sujete i ideološke razlike morali prevazići konsenzusom oko minimuma nacionalnog interesa i otpočeti progresivno delovanje u cilju stvaranja kritične mase unutar građanstva. Jasnom politikom i merama, „demokratski blok“ bi zadao prvi u nizu udaraca SNS-u i vladajućoj koaliciji. S druge strane, konačan udarac, a time i slom SNS-a, zadao bi upravo lider reformisanog SPS-a. Tada bi mogli da razgovaramo o participaciji SPS u „konsenzusu“ i stvaranju neke buduće postizborne koalicije.