Sunovrat trenutne opozicije u Srbiji datira još od atentata na premijera
Srbije Zorana Đinđića. Atentat je bio prva pukotina u opozicionom delovanju, a
njeno decenijsko širenje pomogli su oni koji danas sede u predvorju Vučićeve
vlade, kao i oni koji raspredaju priče o nekakvom „demokratskom frontu“. Da li
Srbija ima opoziciju i kapacitet da savlada pogubnu politiku naprednjaka - više
nije pitanje. Pitanje je da li u Srbiji postoji „kritična masa“ koja shvata
neophodnost promena.
Nedugo nakon atentata započinje propadanje jedne od vodećih opozicionih
stranaka, Demokratske stranke. Dolazak Borisa Tadića na mesto predsednika
demokrata označio je početak kraja svega onoga za šta se zalagao Zoran Đinđić.
Politika kohabitacije sa licima iz pozadine atentata na premijera, pomirenje sa
ostacima Miloševićevog režima i apstraktna unutarnja i spoljna politika
srbijanskih vlada rezultirala je stvaranjem siromašne i isfrustrirane Srbije,
neosposobljene da odgovori šansama i izazovima 21. veka. Period kohabitacije
„demokrata“ sa vladom Vojislava Koštunice za rezultat je imao ekspanziju
rezultata burazerskih privatizacija iz 90-ih, ali i udaljavanje od politike
evroatlantskih integracija. Biznismeni brokerskog mentaliteta i investicione
kratkovidosti, koristeći nedostatke monetarne politike, dobijaju na značaju
postajući nosioci nekakvog mutnog privrednog razvoja Srbije. Od tada pa do
današnjih dana oni samo ubiraju plodove tuđeg rada, u čemu im država svesrdno
pomaže svojom pogubnom politikom.
Period kohabitacije sa „destruktivnom politikom truta“ biva zamenjen
„pomirenjem“ sa ostacima rigidnog sistema 90-ih, nereformisanom Socijalističkom
partijom Srbije. Rezultati ovakvog ponašanja demokrata su nastavak nejasne
politike integracija, tada predstavljene kroz oslanjanje zemlje na „četiri
oslonca“ i stvaranje uslova za afirmaciju novih političkih ideja te pojavu
Srpske napredne stranke. Za sve ovo vreme u Demokratskoj stranci na snazi je
negativna selekcija negativnog autoriteta. Na vodeće funkcije izbijaju oni koji
su nekada bili oponenti Đinđićeve politike kao i „nova generacija“ tatinih i
maminih sinova. Stranku napuštaju Čedomir Jovanović i Zoran Živković,
nekadašnji nosioci promena, stvarajući svoje stranke. Nekada ukrupljena
opozicija počinje da se sitni, ali i ideološki razilazi. Nekadašnji „levičari“
postaju preko noći „liberali“, zbunjujući demokratsku javnost na više frontova.
Konačan udarac demokratama zadaje upravo Boris Tadić, napuštajući stranku i
dovodeći je u stanje da ono što je ostalo od nje bude podeljeno napola.
Ovakav ambijent najviše je pogodovao novonastalim „naprednjacima“, jer
im omogućava da stvore ono što nikada kao radikali nisu imali - koalicionu
širinu. Lepeza mogućnosti i prilika za SNS postaje preširoka, a za Srbiju sve
uža i uža. Rigidan sistem 90-ih, modernizovan i suroviji, stupa na snagu
ponovnim dolaskom crveno-crne koalicije, a svoju ekspanziju i vrhunac dostiže
malom rokadom. Crveno-crna koalicija postaje crno-crvena, a u Srbiji otpočinje
period ološokratije oličen vladavinom nekada najbližih Šešeljevih saradnika.
Ovaj period ostaće zapamćen po neviđenom gušenju medija, gušenju ljudskih prava
i sloboda i uvođenju tihe diktature. Otpočinje snimanje nekog drugog filma u
kojem preovladavaju scene prepune iskrenih laži premijera, upucavanja i
demagogije političara vladajuće koalicije, promenljivog ponašanja predsednika,
ali i politikanstva i populizma dela opozicije.
Pad Dragana Đilasa sa mesta predsednika Demokratske stranke, izazvan
prljavom medijskom hajkom naprednjaka i unutarstranačkim smicalicama, ozbiljno
je ugrozio neko buduće delovanje onoga što se u Srbiji može nazvati opozicijom.
Nikada do sada DS nije bila podeljena tako jasno i tako očigledno kao što je
danas. Nikada do sada demokratska javnost nije imala nepoverenje u politiku i
pojedine lidere unutar DS kao što ima danas. Baš iz tih razloga, nikada kao
danas Srbija nije bila bez jake i organizovane opozicije. Nova stranka Zorana
Živkovića i Pokret „Dosta je bilo“ nekadašnjeg ministra Vučićeve vlade Saše Radulovića
svojim političkim delovanjem više podsećaju na patuljke koji se sukobljavaju sa
razjarenim džinom. S druge strane, LDP Čedomira Jovanovića i SDS Borisa Tadića
liče na „udavače“ koje bezrezervno, ali prikriveno, veruju da će ih
„mladoženja“ iz Vlade Srbije privesti k sebi iako na lokalu neometano deluju
zajedno. Ni sukobi u redovima naprednjaka nisu tajna. Oni postoje i to je
potpuno očekivano. Plena je malo, a hijena je mnogo među lavovima. „Tikva“
počinje da puca. No, da li će pući i kako, zavisi pre svega od Demokratske
stranke i SPS-a.
Slom režima koji je ukinuo „Utisak nedelje“, „Mentalno razgibavanje“,
„24 minuta sa Zoranom Kesićem“ i „Veče sa Ivanom Ivanovićem“, te od nekadašnjeg
„B92“ napravio modernu „Palmu plus“, moguć je jedino ukoliko „demokrate“ u
redovima DS-a prevaziđu lične interese zarad višeg dobra. Reformisana
Demokratska stranka sa pravim liderom na čelu stranke mogla bi postati stožer
demokratske opozicije i pokretač promena. Opozicioni lideri bi lične sujete i
ideološke razlike morali prevazići konsenzusom oko minimuma nacionalnog
interesa i otpočeti progresivno delovanje u cilju stvaranja kritične mase
unutar građanstva. Jasnom politikom i merama, „demokratski blok“ bi zadao prvi
u nizu udaraca SNS-u i vladajućoj koaliciji. S druge strane, konačan udarac, a
time i slom SNS-a, zadao bi upravo lider reformisanog SPS-a. Tada bi mogli da
razgovaramo o participaciji SPS u „konsenzusu“ i stvaranju neke buduće
postizborne koalicije.
Нема коментара:
Постави коментар