Pad

Znate šta dragi drugari tatatatirci, planiram da Vam priredim malu feštu. Ništa posebno, ali mislim da će Vam značiti. Imam u planu da Vam svaki dan pišem svoje dnevne doživljaje i mislim da ću početi od večeras. Daklem...

Juče sam na posao otošao tranvajem. Bio je prepun baš kao autobusi onomad, u doba Miloševićevog režima, sredinom devedesetih. Potpuni haos. Ali ponašanje ljudi. To nije haos. To je užas i sramota. Žalosno je da više nismo ljudi već jedna obična socijalna grupacija. Bagra. Iz jednog normalnog i civilizovanog ponašanja prešli smo u patološku grupaciju koja nema strpljenja i tolerancije. U prevozu pribegavamo gurkanju i laktanju. Kada bi mogli pojedinci bi sedeli na glavama drugih. Većina je u strahu. Plaše se da neće izaći iz vozila. Strašno.
Izolovan uz pomoć muzike koju sam nabacio na svoj I-pod classic pokušavao sam da ostanem po strani koliko sam god mogao. Ali posmatrati ta lica i te postupke, a ostati pribran, zaista je umeće i vrhunsko stanje duha. Nisam reagirao. Na pamet mi je, ujednom trenu oka, pao film Pad gde glavnu ulogu tumači Michael Douglas. Nasmejao sam se. Šta mi je drugo preostalo. I sve bi bilo ok da me jedna gospođa, koja se by the way sve vreme gurala i laktala po tranvaju, nije na izlazu iz istog gurnula. Okrenuo sam se i obratio joj se podignutog prsta "Ne guraj me!". Iskulirala se. I ja sam.
Tog istog dana ponovo sam bio u akciji. Ponovo haos u autobusu. Kuliram uz moj I-pod. Slušam najbolje stavri Kate Bush. Stižem do obdaništa i uzimam klinca. Idemo kod lekara. Čekamo autobus. Nailazi i prepun je. Moram da uđem jer imamo zakazano. Mislite da je neko ustao šestogodišnjem klincu. Ma nisu se pomerili da prođem s njim "prema sredini" već sam dve stanici bukvalno stajao na vratima pridržavajući ga. Čak sam se za malkice pokačio sa nekim matorim likom što nije hteo da nas pusti da prođemo "prema sredini" autobusa. Ipak, jedna ženica, srednjih godina je ustala i klinja je seo.
Po povratku od lekara ista scena. Penzosi se vraćaju iz zimske šetnje. Zauzeli busije. Neki matorac na sedištu kod prvih vrata je još izbacio nogu. Cinično mu rekoh "Skloni tu nogu matori da ne bude kuku-lele." što on i učinje. Mi se probijamo i ponovo nam ustaje žena srednjih godina. Kako je klinja seo, tako je onaj matori ustao jer ljakse izlazi na sledećoj. Samo sam rekao "Baksuz matori!".
I dok radna klasa ustaje onima koji će im zaraditi penzije, matorci brane Kosovo u svojim glavama i šetaju beogradskim pijacama. Strašno je što su me doveli do tog stadijuma da im više ne ustajem u gradskom prevozu. Ako moram da radim za njihove penzije onda mi stvarno cvrče jaja da im još i ustajem po prevozu kao bi oni mogli da odmore svoje uzaludne guzice.

A nikako mi nije jasno kako to da nas je ponovo iznenadio snijeg u decembru i kako to da su se baš danas delile jebene penzije?

Danas je situacija bila mnogo bolja.
Klinac mi je jutros pravio neviđeni haos. To mu i jeste zadatak. Posledica takvog maloletnog delovanja jeste zaboravljanje torbe sa sve novčanikom, dokumentima, vlažnim maramicama za aktivnosti nakon prirodnog pražnjenja organizma i ostalo. U obdaništu sam ostavio rukavice. Tešio sam se time da sam poneo mobilni i I-pod. U suprotnom bih se roknuo. Ovo psiho-analitičko smirivanje na mikro nivoJu mi je prijalo i nekoliko pola sata kasnije. Stigao sam to tranvajske stanice. Još sam i sedeo u tranvaju koji je stao kod hipodroma usled nedostatka struje. Superica.
Krenuo sam peške prema Gospodarskoj mehani da navatam neko od vozila na točkove. Kad ono tamo, međutim. Iz ne znam kojih razloga obustavlja se stajalište za motorna vozila do daljeg. Sjetih se Douglasa i nasmejah se. Krenuh prema sajmištu. Laganica, nasmejanog lica. Nisam dugo pešačio sa gomilom veselih ljudi kad stiže struja. Uleteh u trojku, a mogao sam i u trineskinju, i uputih se prema gradu.
Extra početak dana. Ipak kako smo se nadali, super smo se udali. Dan je protekao u harmoniji sve dok ponovo nije počelo da pada ovo belo govno, a likovi sa koje kakvih radio stanica krenuli u sistematsko zastrašivanje već uplašenog i onemoćalog naroda.
Izilazim ranije s posla pod utiskom pretnji s malih zvučnika. I ja sam zastrašen. Ne zbog padavina, već zbog mišljenja šta je sve u stanju ovaj narod da uradi kada je u strahu. Ogromantna paleta mogućnosti.
Neće nama sneg da napravi haos. Mi će to da uradimo.

Stigao sam na gajbu ceo i neiznerviran. Sutra je novi dan. Probudiću se nasmejan.

Laku noć drugari tatatatirci i nemojte da Vas muči to što Vam je Dačić premijer, a Toma presjednik. Treba da Vas muči to štoVam je komšija, kolega, šef, doktor, (                  ) - mesto za dopisati - totalna budala i licemer.


by John Pavich

Svi smo mi...HEROJI

Svako jutro ja odlazim na posao i šljakam kako bih na kraju meseca primio neku platu. Odem do banke i podignem gotovinu. Platim račune, odem do nekog mega marketa i potrgujem namirnice, platim deci "sport" i "jezik" i ostane mi kurac. Dakle kompletna gotovina ode na račune i "guzicu".

Jedno jutro sam ustao grogi drogi. Mališani su imali čudnu noć. Jelo im se, piškilo, blejalo i koga će da cimaju nego dežurnog dispečara. Baš tog jutra greškom sam umesto VH1, koji je by the way postao srpski i to mi opasno ide na k....., pustio HTV1. I gle čuda. Ono tamo Gotovina. Uh jebo te, pomislih i brzinski prebacih na domaći kanal koji je ovom prilikom želeo da ostane anoniman. Kad ono haos. Javlja se i kurta i murta. Svi oni bejahu iznenađeni i uvređeni. Svima puna usta Gotovine za gotovinu. Znao sam da će mi se od muke opasno prisrati i da ću morati nakon toliko vremena ponovo saviti tabak  iako nisam bio voljan da to uradim. I nisam odmah. Tek sada nakon sto je to uradila većina stada, ovaca na političkoj i društvenoj mreži Srbije.
"Dragi moj dnevniče, mesecima te nisam pisao i taman sam hteo da te pišem, a onda shvatih da će me to posle mrzeti da čitam i rekoh koj i da te pišem, a opet te napisah eto, pisanja radi."

Hag i suradnja Rasima Ljajića sa istim te njegov monolog o uvrtanju slavina su me posebno izbacili iz takta.  JA se sećam koliko su ga molili onomad da odvrne slavinu, što on jedva učini, pro forme radi. Mlada se razljutila jer je drugostepeni sud doneo jednoglasnu odluku o oslobađanju hrvatskih generala. Jao. Jao. Jadan moj narod i nekadašnji njihov narod.
Kako smo brzo zaboravili kako je došlo do Oluje i kako je Milošević naredio povlačenje preko tadašnjeg predsednika Hadžića. Knin je praktično predat bez borbe. Ma ne može mi niko reći da borba nije mogla da traje duže od četiri dana. Ne, nije bilo interesa. Milošević nije vodio rat već je vojevao. Srbima iz Hrvatske je ostavljeno da se sklone i uđu u Srbiju kako bi je još više oslabili u cilju dugoročne Miloševićeve vladavine. Nemojte me shvatiti pogrešno, ali izbeglice su bile Miloševićev plan za satanizaciju Srbije i on je to jako dobro činio i u narednim godinama vojevanja u BiH i na Kosmetu.
Oluja nikada nije bila shvaćena kao genocidno-vojna akcija hrvatske vojske, bar ne za Hrvate. Ona je za njih bila nešto kao narodno oslobodilačka borba. Prosto branili su svoj suverenitet i teritorijalni integritet od agresije JNA koja je u tom trenutku bila okupaciona sila, što i jeste prema svim standardima svetskog ratovanja i vojevanja tačno,jer su bili strana vojska na stranoj teritoriji. Sama JNA je bila enigma jer Jugoslavija nije postojala tih dana i pored toga što i danas ona za mnoge postoji. Vukovar nećemo da pominjemo kao ni Šljivančanina jer on zasigurno neće biti oslobođen, bar ne u dugom, htedoh reći, drugom krugu.. To je posebna priča koja ima pozadinu.

I baš kao i Nürnberg nekada, Hag je postao mesto gde će se manje više suditi svima, ali prvenstveno gubitnicima jer tako biva. Ne može mi niko reći da saveznici nisu činili zločine (Staljin je pobio više Rusa od Hitlera, a atomnjake na Japan su bacali Ameri, a ne Nemci). Uh kako je to nepravedno. Nekako danas kada čitam istoriju, samo nekoliko dana nakon puštanja Gotovine, bude mi žao nacista. Koga bre mi zajebavamo. Hans Fritzsche i još par njih su oslobođeni spletom okolnosti. Što ne bi bio i Gotovina. Ah da. I onaj Markač kojeg uvek zaboravim jer ga nešto ne pominju posebno ovih dana. Nego, jeli Milošević potpisao u Dejtonu pristanak za osnivanje Haškog suda ili se meni to zeva pa buncam?
Posebno mi je muka od naše vlasti. Pobogu, nije se vodio rat u Srbiji već u Hrvatskoj. Splet okolnosti je što su izbeglice iz Hrvatske došle ovde, a ne na Kosmet ili Crnu Goru koje su inače tih dana bile u sastavu SRJ. Puna su im usta Gotovine i onog drugog. A Pupovca bole uši. Zahvaljujući njemu i Srbima u Hrvatskome Saboru vlada Vlada Hrvatske. Onomad Sanader i Kosor, a danas Milanović. Jeli taj Milanović ima malo srbijanske krvi ili ne? Koga bole uši. Ja ga gotivim jer se nije cmakao sa Gotovinom na izlazu iz zrakoplova. I dok Pupavac bleji, Dačić i Toma izblejaše. Čak se oglasio i predsednik skupštine UN i član DS-a u ostavci, Vuk Jeremić. Uh. Uh. Kakva koalicija. Ne bi me čudilo da počnemo sa skupljanjem potpisa za oslobađanje Miloševića iako sam generalno bio za to da mu sudimo ovde i da kazna bude "vješanje za jaja na Terazijama".

Za kaj je nama toliko bitno što se događa u susjednoj Hrvatskoj? Kaj mi nemamo naših problema? Imamo. Ko će da šutne nogometnu loptu na meću CRO i SRB. Ajme meni. Ili, ne. Hoće li Đilas vladati DS-om i gradom i ko stoji iza Miškovića i Beka?? Dva upitnika za dva pitanja.

Malo mi je muka od lažnog patriotizma i ostvarivanja kvazi srbijanskih interesa. Mi smo izgubili rat u Hrvatskoj i to je fakat. Republika Srpska Krajina ne postoji i neće postojati u bliskoj budućnosti. Pitanje je da li će se Srbija oporaviti kao Nemaćka i Japan nakon drugog svetskog rata ili će da plače za Jasenovcem i Kninom, te glumi ludilo na ovim prostorima, dok se sve više i više skuplja po svim šavovima, a stanovništvo joj matori i sve više zaglupljuje. Ej, Ivica Dačić nam je premijer, a Toma Nikolić predsednik. Koj smo, bre, mi kurac od zemlje? Pa, mi jesmo kurac od zemlje. Što pre shvatimo manje ćemo da ga pušimu u narednih 50 godina. Ne mogu više. Ko želi shvatiće, a ko ne želi...nemora. Svakako ako ovako nastavimo, najebali smo. Ipak Hrvati i Srbi imaju nešto zajedničko, a to je iskrivljen pogled na zhačenje reči HEROJ. Nama je heroj Ratko Mladić, a njima Ante Gotovina. Iiiii, ko je sada lud?

Aj živi bili i nastavite da radite za gotovinu.

Polarizacija Srbije: 2012 - Intervju Željka Pavićevića

Kako komentarišete rezultate izbora održanih 6. maja?

Poslednji izbori na svim nivoima pokazali su ono što se uveliko znalo u malom krugu ljudi, a to je da je ovaj narod potpuno dezorijentisan i da ne razlikuje komarca od magarca. Glasačko telo koje je odlučilo da se degradira i izađe na izbore glasalo je po principu "ključ u ruke". Sigurica. S obzirom na to da veliki deo glasačkog tela izašlog na izbore radi u javnom sektoru, državnoj administraciji, nevladinom sektoru i figurira u vlasti, rezultati su bili manje više poznati pre raspisivanja izbora. Glasači su odlučili da vladajuća koalicija SPS i DS uz podršku "manjina", ma ko god one bile, vlada i u narednom periodu. Ne obazirući se na turbulentnu sredinu koja nas okružuje, kao ni na svetska ekonomsko-politička dešavanja, glasači su ili ostali lojalni ili su glasali u inat onoj drugoj strani, vladajućoj. Niko se u Srbiji ne bori za promene jer se u Srbiji ne zna za promene. Jednostavno, građani Srbije ne znaju šta bi menjali, šta je dobro, a šta loše i nemaju blage veze ko bi i kako mogao to što ne znaju da ih nauči. S druge strane, političari, odnosno, politikanti ispunjavaju svoje bolesne ambicije duvajući u istu tikvu sa tajkunima, biznismenima brokerskog mentaliteta i investicione kratkovidosti u nadi da će možda, radeći nepravilno, uraditi greškom nešto ispravno.

Vi ste javno pozivali na bojkot izbora. Zašto mislite da bi bojkot bio rešenje?
Bojkot nije rešenje, već sredstvo. Naš slogan je bio "Biram da ne biram! Glasam da talasam!". Mi smo pozvali građane da izađu na izbore i da glasački listić naprave nevažećim listićem. Rezultat ovakvog delovanja, ukoliko bi se pokazalo da je većina glasačkih listića nevažeća, bio bi stvaranje kritiče mase i "talasanje" građana širom Srbije sa jednim jedinim zahtevom; konsenzus političkih aktera oko minimuma nacionalnih interesa.

Ko je po Vama glavni krivac za stanje u Srbiji?
Osnovna uloga političara u Srbiji jeste balansiranje između zahteva koje postavljaju ambasadori stranih država, tajkuni i "biznismeni" i domaće službe. Početak kraja nasleđa Josipa Broza unapređenog u periodu vladavine Slobodana Miloševića otpočeo je na neki čudan način nakon petooktobarskih promena. Dolaskom DOS-a 2000-te godine stekli su se uslovi za demontiranje svih sistemskih strojeva. Ponešena entuzijazmom i novom energijom, Vlada premijera Đinđića je ušla u borbu koja je svakako morala da ima žrtve, ali i niz pogrešnih procena (Dinkić i Koštunica) i poteza. Dešavaju se afere "Gavrilović", "duvanska afera", pobuna JSO, napadi u medijima ali to ne sprečava premijera da uđe u sukob sa organizovanim kriminalom. Kada je ubijen general Boško Buha, Zoran Đinđić pravi Zakon o borbi protiv organizovanog kriminala i osniva Specijalni sud. Bira se specijalni tužilac i stiču uslovi za obračun sa kriminalcima, ali kriminalci to znaju. Jačanje ekonomije, restrukturiranje DB i reforme u svim sektorima bile su u senci političkih prepucavanja i afera izazvanih borbom za "organe" vlasti. Pogrešna procena premijera je bila odustajanje od revanšizma. Srbiji je bio potreban "Nirnberg" kako bi raskrstila sa zlodelima Miloševićevog doba. Pomirenje, kao ideja, nije bilo rešenje i to se pokazalo nizom događaja od 12. marta 2003. god. (ubistvo premijera Srbije, dr Zorana Đinđića) do 20. maja 2012. god. (pobeda Tomislava Nikolića ili Borisa Tadića). Jasno je bilo da odsecanjem glave režim sam pada. Glava režima nije bio Milošević već služba, modernizovana OZNA i UDBA, javnosti poznata kao DB. Pomirljiva nota koja se vodila izrekom "tiha voda bregove roni" slomljena je smenom Gorana Petrovića sa funkcije načelnika DB. Sklanjanjem Petrovića sistem nastavlja da funkcioniše bez pretnji. To se daleko bolje videlo u slučajevima Bracanović, Tomić, Gavrilović (i mnogim drugim), ali pre svega u slučaju ubistva premijera, gde su tužilac, branitelj i sudija upravo oni iz redova ubica premijera. Kohabitacija DSS i DS u periodu nakon izbora 2004, kao i pomirenje SPS i DS i formiranje koalicione Vlade nakon izbora 2008. pokazali su svu moć i širinu "službe". Srbija nije demontirala pređašnji sistem čiji koreni datiraju još iz 50-ih godina prošlog veka.

Šta se desilo?
Danas, nekoliko dana nakon okončanja izbora na svim nivoima, stanje u Srbiji je nepromenjeno. Politika Borisa Tadića i njegovih koalicionih partnera koja se ogleda u plitkoj i konfuznoj tranziciji, geopolitičkoj nepozicioniranosti, sporim integracijama, rastom nezaposlenosti, povećanju siromaštva, velikoj zaduženosti kod međunarodnih institucija i jačanju političkih rizika, nije kažnjena, već nagrađena. Srbijanski narod je ponovo izabrao plitke interese, a cena ovakve odluke će biti plaćena kasnije. Ne možemo očekivati boljitak u zemlji gde je prosečna starost 46 godina, gde na jednog zaposlenog dolazi 8 penzionera, gde je stopa nezaposlenosti preko 25%... da ne nabrajam više jer su i ovi podaci dovoljno traumatični. Takođe moramo uzeti u obzir da je ova zemlja geopolitički nepozicionirana i opterećena teretom dugogodišnjeg ratovanja na ovim prostorima. Ukoliko se samo osvrnete oko sebe videćete kako ostatak sveta razmišlja. Ne ulazim u opravdanost postupaka i razloge izbora ali građani Francuske su kaznili Sarkozija između ostalog i zbog rasta nezapolsenosti, a građani Grčke su glasali protiv mera štednje i međunarodnog pritiska. Naši rezultati izbora ukazuju na to da građanima Srbije odgovara sve što je činila prethodna koaliciona vlada, Vlada Mirka Cvetkovića.

Šta nam je činiti?
Srbiji su potrebni državnici, a ne političari, odnosno, politikanti. Ukoliko Srbija želi da prevaziđe teret nasleđa Miloševićevog doba, okonča tranziciju, otpočne reindustrijalizaciju i ubrza integracije, neophodan je konsenzus najjačih političkih faktora, a to su DS i SNS, oko minimuma nacionalnih interesa. Srbiji je neophodna politička polarizacija. Od otpočinjanja tranzicije do danas Srbiju su vodile slabe koalicione vlade sastavljene od velikog broja političkih partija različitih političkih programa i interesa. Reforme je nemoguće sprovoditi u atmosferi ucena i prepucavanja. Manje partije bi morale ili da se utope u velike, programski slične stranke, ili da nestanu iz političkog života Srbije.

Da li to znači da bi sada najbolje za Srbiju bila koalicija DS-SNS?
Apsolutno. Jedina smetnja ovoj koaliciji je inat i predrasude "velikih" političara. Ove dve stranke imaju dosta toga zajedničkog i, što je najbitnije, slažu se oko minimuma nacionalnog interesa, a on je borba protiv organizovanog kriminala i korupcije, reindustrijalizacija i evropske integracije.

Čučavac i maslačak

Dakako sam i sam razočaran u sebe. Proći će cela kampanja, političko propagandni program, a ja reč jednu nisam ispljunuo na papirče kako bih iskazao svoj polu destruktivan i polu prostački stav o narodskim dupeliscima. Nego pusti sad to.

Pre neko veče uhvatih sebe kako kao BoTa čučim u njivi. Za razliku od njega, meni nije imao ko da pravi društvo dok čučim i napinjem se. I nisu me svi gledali na televizor kao njega kako mrvim oranicu i “kenjam” tamo nešto. A prisralo se i meni i morao sam, morao. Rekoh sebi, kada može BoTa da ga đubri, more, moš i ti destruktivni. I nije to sve. Prisetih se Radovana Trećeg i onoga kako je onomad deda kenjao ispred šolje. Morao je čovek, dok se napinje, da se u'vati za nešto čvrsto. Kod mene, u njivu, nije bilo ničeg’ čvrsto. Videh u daljini na jednom bilbordu, dok sam se svojski napinjao, da Ivica na ovim izborima narodu nudi nešto čvrsto... i jako. Promrmljah “Jadan ovaj narod. Pa zar opet da bude karan?” Crne misli mi okupiraše polu praznu glavu. Ružne neke misli. Opet pamprčenje, guzičenje... Le le.

I sve bi bilo ok da, nedaleko od svoje guzice s desne strane, nisam ugledao ljubičasti (a vuče , Boga mi, i na roze) cvet. Pomislih, nije valjda da je to onaj različak. Kako bre nemam žuticu pa da sa slast izedem jedno kilo, dve ove travuljine i Bog da me vidi. 'Leb ti jebem. Kakvo oduševljenje sam doživeo. Različak, tu kraj mene. A opet, pomislih, možda je bolje da je ‘mesto različka bio maslačak i to onaj u procvetaloj, kasnoj fazi. Mogao bih da se zanimam dok kenjam. Sigurno bi i Koštunici bilo bolje da je narodu umesto različka ponudio maslačak. Ovog proleća bi i moj narod imao čime da se zanima. Moj dobar narod. Na primer mogao bi da ga duva. Mislim maslačak. Svakako i hoće, ali nakon izbora.
Moje intelektualno-destruktivno razmišljanje, obloženo velom prostakluka, prekinuo je užasan smrad. Bog te vido, ako ovako smrdi centar, kako li se oseća u regionu...par metara od mene. Sreća da sam se pozicionirao nedaleko od autobuske stanice jer da nije bilo tako video bih padanje slučajnih prolaznika baš kao što su popadali Gruja i Čeda Velja kada je Bole huknuo. Ma nije bre lud onaj Dinkić. Pomeriš se malo iz centra i kreneš da jebavaš i regione, a sve pod parolom da svi treba da budemo jaki i jednaki. Ako ovome dodamo i Ivicinu ponudu, dolazimo do zaključka da moramo biti jaki kako bi primili čvrsti i kako bi mogli jako da duvamo...maslačak.

Maslačak. ISTINA. Ima smisla misao da svi moramo da budemo jednaki. I mi van partija i oni u partijama. Dakle, dolazim do zaključka da moramo da se preokrenemo. Nasmejah se. Glasno se nasmejah. Ku ku, pomislih, videće me neko kako razmišljam uz istovremeno napinjanje, smejuljenje i olakšavanje. Uvek su mi govorili kako mogu da radim više radnji odjednom. Bilo mi je glupo da im kažem da i oni rade više radnji odjednom ali da toga nisu svesni. Nego, što ja da ispravljam krivog stojka. Neka ga ispravlja neko drugi. Nego, gde stadoh? Jeste, kako sam se nasmejao kada pomislih na preokretanje. Setih se starog, dobrog Slobe i koalicione Vlade spasa, ili ti Vlade nacionalnog jedinstva, tih davnih dana kada su nas bombardovali oni zli amerikaci, a sve zbog jedinstvene i nadasve narodske politike Ivicinih drugara. I baš u tim danima bombardovanja i homofobije čuh jedan gay vic kojeg se tada, dok sam čučao u njivi, prisetih. Moram da Vam ga ispričam i ako znam da ću zbog njega zasigurno završiti na sajtu Lepotana gde obično i završim.

Dakle, našli se Sloba, Šeki i Vuk. Malo pričali o suverenitetu i teritorijalnom integritetu kao i o načinima odbrane onoga što se odbraniti “neće da može” …i ono kao, malo se smorili. Sloba predloži da ubiju monotoniju i da se malo pojebu, ono drugarski. I šta, kako, da ne vulgarišem sada, a i vi imate maštu, ispade da Vuk bude u sendviču. Opa cupa, srce lupa, krene akcija (i posle samo ja imam ružne misli). Nakon nekog vremena, a prošlo je bilo dosta vremena, Vuk, znojav i napet, podiže svoj izmoreni pogled sa Slobinog međunožja i ucviljeno reče "Šefe, a da se malo zamenimo?". Šešelj uspori guzni rad u iščekivanju odgovora. Sloba pogleda Vuka, pa pogleda Šešelja i odgovori "Pa,zamenite se." Joj, ‘bem ti lebac. Živa istina. PREOKRET. E tako će se izgleda i mi preokrenemo. Eto, zbog ovoga vica sam se iskezio to veče dok sam, kao BoTa, čučao na pola njive i mrvio zemlju rukama.
Zaboravih. Dok sam se kerebečio sebi u bradu nešto šušnu iz obližnjeg žbuna. Uuuu, duhovi u njivu. Uplaših se. Prestrašen krenuh u čučećem položaju. ZLO. Okliznuh se i sedoh u svoje rođeno govno. Htedoh da obrišem guzicu, kad se setih da su mi ruke prljave jer sve vreme sam mrvio ovu jebenu zemlju. Nerazmišljajući, a obično bude tako, uzviknuh “Upomoć”. Kad eto ti ga na. Iz žbuna izlete Toma. Izustih “Da li je moguće?”. Kad će Toma na to “Da-moguće je!” i pruži mi ruku spasa. Ustadoh iz onih govana i navukoh pantalone na usranu guzicu. “Kako tako čoveče?” – reče drug Toma. “Ma, tu sam ja blizu. Hvala Vam druže Tomo. Vi ste moj kandidat, narodski. Znate ja sam s Voždovac.” – rekoh. Zahvali mi se čovek. Rukovasmo se i on nestade u onom mraku negde oko žbunja. Ja polako usrane guzice krenuh prema domu svome. Osećao se smrad u etru. Krenuh da zapušim nos kad poče da zaudara s moje ruke. Jebote, nisam valjda prljavom rukom obrisao guzicu. Zastadoh. “U mamicu ti jebem” – šapnuh sebi u bradu – “TOOOOMOOOOO!!!”

Izbori se i izađi na izbore. Najbolji listić je onaj nevažeći. VAŽI DA NE VAŽI!!!

By John Pavich