Poslednjih nekoliko meseci kroz glavu mi prolazi samo jedno pitanje „Hoću li se više skloniti sa scene?“. Odgovor može biti jednostavan ali i veoma komplikovan. Ovaj komplikovan odgovor je kompilovan jer otvara niz drugih, teških pitanja.
Ukoliko bih odgovorio sa „Ne!“ to bi značilo nastaviti isto kao do sada, a to podrazumeva kritičku nastrojenost prema dešavanjima i socijalnim patologijama svakodnevnice, suprotstavljanje sistemu, stalnu borbu i pisanje za slavu, a ne za novac. Farmerke, majca i duks bi ostali moja svakodnevna uniforma, a „oštro pero“ jedino oružje. Preterano informisanje bi i dalje zauzimalo značajan deo moga vremena. Ustajao bi i legao sa idejom o izgradnji boljeg i pravičnijeg društva. Nastavio bih svakodnevno sebi postavljati jedno te isto pitanje „Vredili se boriti?“. Mislim da me u ovoj, pomalo ofucanoj borbi drži misao da će se moja borba i pisana reč uvući u nečiju svest i naterati je da mi se pridruži zarad onih koji će nas naslediti, zarad naše dece. Naravno, nisam jedini u ovoj borbi i nikako ne bih voleo da jesam, ali osećam, slušajući i vidim, gledajući, ljude oko sebe da nas je sve manje. To zna da zaboli ponekad, ali baš u tim trenucima pojavi se po neki mail podrške i pohvale za ono što radim. Nešto poput svetla na kraju tunela.
Ukoliko bi kojim slučajem odgovorio sa „Da!“ to bi značilo potpuni zaokret u mom dosadašnjem životu. Tada bih gledao kako i na koj način da napustim ovu „grupaciju ljudi“ i potražim bolji život negde izvan granica ove, sada već, polu zemlje,polu grobnice. Život zna nekada da bude „smešak“, a nekada „sranje“ i kao takav je veoma komplikovan. Ljudi se ne trude da ga pojednostave, već naprotiv, neprestano ga komplikuju. Razlika je u tome što neki ljudi komplikujući svoj, komplikuju i tuđe živote kad kad i nesvesno, a u većini slučajeva veoma svesno. Odlazak odavde možda bi promenio moj materijalni status, ali duhovno, ja bih patio za dobrim ljudima koji su ostali u polu zemlji, polu grobnici. Jednom prilikom mi je jedan taxista vozeći me do mog toplog doma rekao „Sine, idi što pre odavde. Ovde su ostali samo „ludaci“ koji rađaju i vaspitavaju svoja pokolenja od malih nogu da postanu „ludaci“. Ono malo ljudi što je ostalo normalno, veoma će brzo poludeti, a da toga neće biti svesni.“ I onda dolazi ona stara dilema „jesam li lud ili normalan?“. Duvajući u pištaljku krajem 1996. godine i šetajući ulicama beloga grada zapazio sam jedan interesantan grafit. „Ko ovde ne poludi taj nije normalan!“. Nasmejao sam se. Izgledalo je tako, ali ipak nije bilo tako. Borili smo se tih godina i pobedili 2000. Ustvari, verovali smo u to da smo pobedili. Nekoliko godina kasnije uhvatila nas je apatija. Trčanjem u mestu zaluđivali smo sebe da održavamo korak sa vremenom. Danas, nakon 10 godina, maraton i dalje traje, a cilj se ne nazire. Boriti se ili odustati? Toliko godina je utrošeno ni zašta. Toliko života je uništeno ni zbog čega. Tolike žrtve za čiju slavu? Ubice su postale heroji. Lopovi su postali biznismeni. Neznalice su postale profesori. Sve je naopako i teško. Narodu se serviraju lepša vremena davno prošla. Na TV možete gledati „Bitku na Neretvi, Kozari, Sutjesci“. Ministar Jeremić organizuje sastanak Pokreta nesvrstanih. U Beogradu možete čuti pevanje hora čije devojke nose crvene majce na kojima je oslikan srp i čekić. Bratstvo i jedinstvo. Tito. Partija. Međutim, konfuzija ne prestaje tu. Kosovo je nezavisna država ali i deo Srbije. Ratko Mladić je zločinac, ali i heroj. Delta je delom Kiparska, a delom Srpska firma. Ejup Ganić je rođen u Srbiji, ali svojom zemljom naziva Bosnu i Hercegovinu. Vojvodina je autonomna pokrajna i deo Srbije. Guča ili Exit? Koliko zapravo ima „Srbija“ u Srbiji. Odgovor „Ne!“ znači pakovanje kofera i kapitulaciju. Znači predaju. Da li je to samoživo s moje strane? Znam da tamo negde mogu imati bolji i mirniji život. Znam i da me ovde zbog „jezika“ mogu negde u mraku sačekati i nalupati kao Pančića i Anastasijevića. Mnogo toga znam, a opet stalno isto pitanje na koje ne znam odgovor. Ono što me ipak najviše pogađa jeste svest mladih i nemanje vizije. Nije mi jasno kako neko sebi može dati za pravo da priča i piše o onome što nije doživeo i nije okusio niti je izneo na svojim leđima. Kako je moguće da tako neko bude priznat i cenjen u ovom društvu?. Društvu?
Osvrneli te se nekada oko sebe? Pogledate li zgradu ispred čijeg izloga stojite? Posmatrate li prolaznike dok šetate gradskim ulicama? Možda ste vi onaj što u izlogu vidi „Sniženje 70%“ i nakon par mituta raspravlja sa kasirkom o ceni koja nije umanjena za 70% dok se ona trudi da Vam objasni kako u izlogu stoji plakat na kojem piše „Sniženje do 70%“. Eto, možda ste Vi onaj kojem samo fali „do“ da bi videli šta se zaista dešava u vašem okruženju.
by Chile
Нема коментара:
Постави коментар