Juče sam se, baš kao i svakoga dana vozeći se autobusom, zagledao kroz prozor posmatrajući prizere koji su brzo kraj mene prolazili. Međutim juče se desilo nešto sasvim drugačije. Nešto što mi se jako dugo desilo nije. Prolazeći pored jedne osnovne škole zagledao sam se u decu koja su igrala lopte na betonskom terenu. Žagor i smeh. Nasmešio sam se, ali osmeh je u trenutku nestao. Stresao sam se. Misao je brža od svetlosti. Pored te osnovne škole sam prolazio kada sam i sam išao u osnovnu školu. I tada su deca u tom istom dvorištu igrala lopte. Od tada do danas je prošlo više od dvadeset pet godina. Međutim nije me potresla činjenica da sam ostario, već pomisao na nešto što se u tom istom dvorištu desilo pre više od 65 godina. Nama su o tome pričali. Pomislio sam, na trenutak, da li ta deca, što veselo trče i uzvikuju po koju psovku, znaju šta se tu desilo davne 1942. godine. Te godine, u tom dvorištu, „nemci“ su, između ostalih, streljali i nekoliko njihovih vršnjaka. Tim kamenim pločama, po kojima sada veselo trčkaraju mališani, razlivala se krv nedužnog naroda koji nije hteo da poklekne pod okupacijom znatno jačeg protivnika. Mogao sam da vidim tu scenu. Njih nekoliko, jedan do drugog poređani bez ikakvog reda i naslonjeni na zid škole, gledali su hrabro smrti u oči. Pogledima preko nišana prkosili su pogledi nedužne dece koja su samo nekoliko dana ranije, u tom dvorištu kraj šloke koju su pohađala, razdragana šutirala staru krpenjaču. Rafal.
Trgnuo sam se. Pomislio sam gde su nestale stare vrednosti ovog naroda. Kako možemo sebi da dozvolim ono što nam se dešava? Postali smo nemi posmatrači. Prestali smo da verujemo u sve one lepe stvari koje život znače. Više nam ništa nije važno. Istina je, postali smo stoka.
Poslednjih dvadeset godina gazio nas je ko je stigao. Postali smo najveći gubitnici. Luzeri. Satanizovala nas je sopstvena vlast uz pomoć međunarodne zajednice u kojoj je poznata dominacija ciljeva nad principima. Sistemski, suštinski i kapriciozno smo satanizovani. Diskontinuitet je učinio svoje. Pojedinačne frustracije i socijalne patologije postale su naša realnost.
Svetlost je zamenilo sivilo. Osvrnite se oko sebe. Pogledajte fasade zgrada u ulici kojom prolazite. Nema svetlih boja. Pogledajte odeću slučajnih prolaznika. Pogledajte ta nesrećna i zbunjena lica. Nema osmeha. Sivilo i tuga. Krasi nas osakaćeni sistem vrednosti i na njega smo ponosni. Kosovo je Srbija. Ratko Mladić je narodni heroj!!!
Degradirali smo svaki osećaj za lepim. Postali smo gušači ideja i ubice kreativnosti. Upravo nam se dešava ono što želimo da nam se dešava. Mi smo deo onoga što oko sebe stvaramo, a stvaramo jad i bedu.
Prebijena majka, plavog lica prekrivenog suzama na putu do „sigurne kuće“. Gladno dete, sklupčano u parku kraj polomljene klupe. Starac, smežuranog lica, naslonjen na šipku u gardskom prevozu. Telo dečaka u obližnjoj šumi. Odsečena glava mladića ostavljena na parkingu kraj automobila u prometnoj ulici. Beba bačena u kontejner. To je naša realnost. Populizam, politikanstvo, manipulacije i malverzacije. Predsednik zemlje u društvu italijanskih kurvi. Ministar zdravlja u vladi leži na operacionom stolu Minhenske bolnice. Narodna poslanica u bundi od nerca. Predstavnik opozicije u stanu od 250 kvadrata. I to je naša realnost. Neznanje, konfuzija, glupost i nadobudnost. Jelena Karleuša piše kolumne i gostuje kod Olje Bećković. Svetlana Ražnatović vodi fudbalski tim. Branko Radujko, pravnik iz Beograda, prodaje Telekom Srbije. Srđan Radovanović, pravnik iz Beograda, prodaje Jat. Rasim Ljajić od stranke etničkih manjina napravio stranku DB-ovske većine. Naša realnost. Zatupljenost i zaglupljenost su postale naša realnost. Posmatramo svet oko sebe širom zatvorenih očiju moleći se da nas ne snađe ono što je snašlo veliki broj naših sugrađana.
"Danas svraka na mom, a sutra na tvom krovu, dragi komšija."
by Chile
Нема коментара:
Постави коментар