Moja partijska karijera počela je veoma davno, još kada za mene nije bilo mesta u dečijem vrtiću. Iako sam bio mali, bio sam svestan da se učlanim u vladajuću partiju. Kada sam to učinio, problema za mene dalje nije bilo.
U osnovnu školu sam primljen bez problema, jer je direktor bio član naše partije i poverio me učiteljici, našem članu. Da sam talentovan i perspektivan, primetili su i drugi nastavnici u osnovnoj školi, takođe članovi naše partije, pa sam školovanje završio sa svim peticama.
U srednjoj školi, bez obaveznog polaganja prijemnog ispita, primio me je direktor, naš član, i upoznao sa razrednim starešinom, našim članom. Bio sam, naravno, odličan đak, jer se većina profesora bili naši članovi.
Prijemni ispit na fakultetu nisam ni polagao, jer je dekan bio član naše vladajuće partije. Studije su mi išle izvanredno, jer su većina profesora bili naši članovi. Diplomirao sam, naravno, pre roka, a kod istaknutog profesora, našeg člana, ubrzo sam i magistrirao.
Počeo sam da radim u odličnoj firmi, kod direktora našeg člana i imao odličnu platu. Međutim, kao istaknuti član naše partije, ubrzo sam prešao u ministarstvo Vlade, a godinu dana kasnije, postao sam ministar veoma važnog resora, u kome su svi članovi naše partije.
Zbog aktivnosti u našoj partiji, dobio sam stan u elitnom naselju, gde su uglavnom živeli naši članovi, a zahvaljujući direktoru banke, koji je naravno bio naš član, dobio sam povoljan kredit i napravio kuću. Kao i većina mojih kolega ministara, dobio sam na korišćenje skupoceni automobil i vozača na raspolaganje, ali sam zbog racionalizacije, Q7 uglavnom vozio sam.
Kako su većina profesora na fakultetu naši članovi, u rekordnom roku sam odbranio i doktorsku disertaciju, jer sam odlučio da se posvetim naučnom radu.
Podržavajući proces privatizacije u svojoj zemlji, kao i naša vladajuća partija, postao sam član borda direktora, doskoro renomiranog javnog preduzeća, i ako nisam bio u sukobu interesa.
I sve bi bilo dobro, da mi od tolikog angažovanja nije puklo slepo crevo. Srećom, hitno su me prebacili u bolnicu. To je trebalo da bude relativno bezopasna i brza operacija, ali, na žalost, dežurni hirurg te večeri je bio naš član. Nisam preživeo.
(Tekst koji ste upravo pročitali napisao je Ranko Pavićević, novinar TANJUGa. Tekst je preuzet iz knjige "Na vrhu pera" izdate 2006 godine u Budvi. Ranko Pavićević je inače i moj stric. Ono što ja radim u Srbiji on radi u Crnoj Gori. Sada znate na koga imam talenta.)
Tekst je - odlican! :) Super satira, ili je mozda bolje reci - alegorija na stvarnost. :) Saljivo, lako za citanje, zanimljivo, sa debelom sustinom i porukom, samo... u nas, uvek ono "nazalost"... nazalost sto je sve tako bilo, tj. sto je idalje tako, odnosno sto ce svagda tako biti - po partijskoj liniji.
ОдговориИзбришиKod nas, mislim da, vise ima partija nego samoposluga. :)
Jos jednom: sve pohvale za Ranka, noravno i za tebe Zeljko sto uci ovaj tekst dostupnijim.
Veliki pozdrav!!!