Još davne 1969. godine kada sam zajedno sa Egipatskim predsednikom Gamal Abdel Nasserom sedeo na kafi i grickao rahatluk s orasima preliven medom sećam se da nam je prišao neki špikljoguzan sa beretkom na glavi i u vojnoj uniformi sa sve kravatom okolo vrata. Bilo je to neposredno pošto je Libijski kralj Idris svrgnut s vlasti i proteran u Egipat. Na prvi pogled pomislih da je Tito doputovao u Kairo i da moramo bataliti ispijanje pete kafe tog sparnog i sunčanog septembarskog dana, ali nije bilo tako. Bio je to dvadesetsedmogodišnji lider revolucije i narodski, bratski vođa Libije, pukovnik Muammar Abu Minyar al-Gaddafi. 'Bem ti lebac, bio je baš onakav kakvim ga je Broz opisao. Savio sam se od smeha. Nasser me predstavio. Mislim da je u trenutku kada je ustao i prdnuo. Predpostavljam da mu se od tolike kafe i rahatluka prosto prisralo. Gadafi i ja smo se izgrlili i izljubili kao da se znamo jako jako dugo. Bio je to početak prijateljstva između dva čoveka i dve zemlje, Srbije i Libije. Nije prošao ni minut Nasser je otišao da sere.
Nastavak texta sledi u danima agresije na Libiju na www.tacno.net.
Нема коментара:
Постави коментар