05.10. vs. 29.11.

Josip Broz Tito

Tito je bio kralj, majke nam ga. Pušio je tompus. Od Juge je napravio "kevu". Bili smo tampon zona, a sad smo kurac. Širio je bratstvo i jedinstvo od Vardara pa do Triglava, a one koji nisu hteli da "druguju" slao je na Goli otok da tuguju. Družio se sa crnci, ali i sa potamneli belci. Svrsto nas je među nesvrstane. Kad nismo mogli da budemo prvi, mogli smo da budemo zemlja trećeg sveta. Voleo je sve životinje, od ljudi do belih pudli. Tito je bio cool skroz i imao je bas sve. Čak i plavi voz. Putovao i lumpovao. Jebo šta je stigo i kad mu se ne bi digo. Onomad kod Jajca upalio je one silne baklje. Gorele su baklje jako dugo. Kako? To je samo on znao. Tito je umro tri dana pred rođendan i 21 pre "dana mladosti" u bolnici na Dedinje (jok more u Sloveniju je otego papke). Svi su plakali dok su sirene urlale. Sa'ranili su ga u "gajbu s cveće" gde nisu gorele sveće. Voleo je sve, ali ponajviše sebe i DB. A bio je cool tip s oni tompus.

Slobodan Milošević

Tužna je sudbina ovog čo'eka. Roditelji mu se povešali...tj. samo jedan. Oženio se s ženom s cvetom u kosi koja je onomad pisala kolumne u listu "Žena". Bio je prijatelj sa Kontićem, Božovićem, Šainovićem, Tomićem, Markovićem...uh. Voleo je da čita "Memorandum". Niko nije smeo da nas bije dok je on bio tu. Niko nije smeo da remeti naš suverenitet i teritorijalni integritet. Niko nije smeo da glasa drugačije nego kako kaže Centralna izborna komisija. Kada nije bilo rešenja on je primenjivao Lex specijalis. Iz New Yorka došao je u Bg, a posle nekog vremena zapalio u Dejton i vratio se. Tamo se zevzečio sa Franjom, Alijom i amerikanci. Celu jednu deceniju i kusur je vladao Srbijom. I on je voleo sve, ali naviše Miru i DB. Ko nije sluš'o u šumu je uš'o i iz nje nije iziš'o. Od opozicije najviše je voleo Voju na kvadrat (Koštunjavog i Šekija) jer su uvek bili kao Kina i Rusija u UN, uzdržani kad je gorelo. Uvatio ga Zoki uz pomoć Čede i Baneta Ivkovića i isporučio 'Agu (kako bi Rasim od Sandžaka rekno) gde je ova mučena duša istu ispustila kroz guzicu. Sa'ranili su ga pod lipom u Požarevac jer nije bilo mesta u Aleji velikana u Beogradu, a "gajba s cveće" prima samo jednu osobu. Kažu da su ga videli u Moskvi skoro. Piju kafu on, Karić i Jezda.

Alija Izetbegović

Najpre je bio dobar drug sa Srđanom Dabićem, a posle su se pokoškali. Bilo je tu i krvi, ali na kraju došao Dodik. Alija je bio cool lik. Imao je prijatelje po celom Sandžaku. Neki od njih su Ejup Ganić, Rasim Ljajić i dr. Voleo je zelenu boju i često putovao za Tursku. No u vreme Tita nije smeo da navija za Tursku reprezentaciju kao što to danas čini Muftija Zukorlić i ako je možda potajno u sebi to i činio. Alija je isto putovao u Dejton, ali na putu za 'Ag (kako bi rekao njegov prijatelj Ljajić) je "umreo". Ustvari nije ga dočekao. Bio je svedok mnogih zlodela koje su u ime Bosne i Hercegovine počinili njegovi nekadačnji drugari Radovan, Ratko, Ivica, Ejup, Momčilo, Haris i dr. Pio je kahvu sa Slobom i Franjom u Dejtonu. Voleo je da jede rahatluk. Umro od raka. I ako je mislio da je dobio neovisnu državu znao je da je čine dva entiteta, a dva nije jedan...mada ne mora da znaći!

Franjo Tuđman

Popio nogu iz komunističke partije, ali zato je stvorio HDZ i državu Hrvatsku. U znak zahvalnosti za tako veliki podvig, Srbi su mu nakon kratke oluje dali Knin, a Crnogorci bez mnogo ustezanja, Prevlaku. Voleo je da sluša Terezu Kesoviju, Olivera Dragojevića i Mišu Kovača. Ah, ko ih tada nije voleo. Uporno je Bosna i Hercegovina izgovarao Herceg-Bosna. Bio je drug sa Alijom, ali i sa Slobom...u Dejtonu naravno. Nosio je belu uniformu jer je bio general JNA, a i da bi se razlikovao od "zengi" koje su nosile crnu uniformu. Umesto tvrdog Ć izgovarao je meko Ć. Umro je od raka "na putu" za Ag (kako bi rekao Alijin prijatelj, Rasim).

Zoran Đinđić

Pored toga što je imao akcije Coca-Cola i Demokratsku stranku, imao je ogromno znanje i energiju. Voleo je da jede meso od bika i to na Palama. Družio se sa mnogima ali ponajviše sa Canetom, Banetom, Bebom i Milom. Imao je veći nos i formirao je DOS. Kao mlad vozio je taxi. Doktorirao je i jako mlad postao poslanik sa sve kožnom jaknom i minđušom u uvetu. Srbiji je doneo promena, a Srbija mu je donela Koštunicu. To ga je koštalo života. Nije bio revanšista, mada je trebao da se revanšira za ono što su nam radili "govnari" 90-ih godina. Doneo nam je 5. oktobar, ali zaboravio je da nam ponese i 6. oktobar. Da je živ, pojeo bi govno, a ne žabu, kada bi video šta je postao Boris Tadić.

Boris Tadić

On je sin Ljube Tadića, velikog akademika i DB-ovca, drug Šapera i Jeremića, konkurencija Đilasu i Pajtiću, kum Šutanovcu i Draginu, prijatelj patrijarhu Irineju. Preuzeo je DS, ali i stvorio stranke kao što su SNS, Tome grobara i SDPS, Rasima Ljajića. Govori tiho i polako da svako može da ga razume dok ga ne uspava. Šišao se kod Milana Sarića. Ne gotivi Pukovnika Amfilohija jer njega gotivi Voja Koštunica. Boris je bio i ostao lepša polovina Demokratske stranke. Voli da pojede i popije, ali i da zapeva. Narod ga voli, ali bilo je i onih koji su pokušali da ga smaknu (mislimna facebookovce). Voli "mlade" i to je pokazao 2004 kada je sklonio Čedu, a postavio Vidu i Mićuna. Ima bogat CV koji je bogato nabudžio. Ostaće poznat po tome što je Srbiju postavio na "četiri oslonca" i sačuvao "Kosovo je Srbija". Pomogao je da Čavić dobije "gajbu", a Mila "noge".

Vojislav Koštunica

Poreklom iz Koštunića. Uvek je bio u pozadini. Tako na primer 90-ih je bio u pozadini političkog života Srbije jer je znao za "jadac", a nakon 2000-te je bio u političkoj pozadini atentata na premijera Đinđića. Ima Žuću i Mihajlova. Omiljeni političar mu je Obren Joksimović, a političarka Ljiljana Čolić. Voja ima prijatelje svuda. Najbolji prijatelj u crkvi mu je pukovnik i episkop crnogorsko-primorski, Amfilohije Radović. Gotivi se sa Veljom seljom i Tomom grobarom. Očima ne može da gleda Žarka Koraća i Čedu. Prvog zato što je "peder", a drugog zato što je "pederčina". Za Voju je Kosovo, Srbija, a Srbija... Ostaće zapamćen po pesmama "Spasi Srbiju iz ludnice...Koštunice!" i "Spasi Srbiju i ubi se...Koštunice!"

Mlađan Dinkić

Ovaj niski čovek je sestrić Mišku Miroslavu Miškoviću. Jedan je od osnivača expertske grupe G 17 i stranke "G 17 i kusur". Kao Brut, Cezara, on je sjebao Labusa. Posle Srbije, Kipar mu je bio na prvom mestu, a onda i ispao s liste. Bio je guverner NBS, ministar finansija i ekonomije. Dobar je prijatelj sa Dr Mengele ili ti Tomicom Milosavljevićem. Kseniju, Gorana i Čedu Antića je počistio kad i Labusa, a dov'o je Suzanu Grubješić i Snežanu Samardžić Marković. Mlađa svira "đitru" i rola vutru. Cool je tip u potpunosti. Od skoro se extra gotivi sa Rasimom i Ujedinjenim regionima Srbije. Nije Rasim sisao vesla. Zna taj gde su pare.

Čedomir Jovanović Čeda

Bio je "go kurac", ali nakon studentskog protesta 96-97, protesta "Saveza za promene" i protesta DOS-a zaista i postade "neki kurac". Posle Zorana, najbolji ortak mu je postao Milan Beko. Tast mu je bio glavni lik za "nabavu" lekića, a tašta... "domaćica". Čeda i Ivan su osnovali "Centar za modernu politiku" da bi "ribali" pare. 2004. godine napušta DS jer se "Srbiji žuri" i stvara LDP (liberali koji nisu Mihajlovićevi i Jokanovićevi). Ulaskom u "koaliciju" žutaća i crvendaća svima nam je pokazao da od "njih zavisi". Trenira i bilduje što se moglo zapaziti u "Utisku nedelje" kod Olje Bećković, sinoćke. Čeda je uvek tamo gde problem treba da se reši. Bio je u anketnom odboru za Luku Beograd kada je ova otplovila. Bio je u anketnom odboru za zaštitu platana kada su ovi posečeni. Bio je Q10...ovaj u Q7 kad mu ga je Beko poklonio za uspešnu zajebanciju sa Canetom i Novostima. Ma, opasan je bre taj Čeda, a nije Antić.

Rasim Ljajić

Uuuu...njega posebno volim. Rasim je divan čovek, voli da divani. Bio je novinar više puta, Alijin i Sulejmanov prijatelj, ministar više puta (i sada je reda radi), predsednik manjinske stranke (sada je većinske koju je nazvao SDPS), bošnjak (sada ispade veći Srbin od Emira Kusturice) i gost javnog servisa Srbije. Rasim ima stranku koja je trenutno "pupoljak" i u kojij su visoki funkcioneri sve sami članovi "službe", Branko, Dušan, Aca, Ljuba i Gagi. Da su živi, sigurno bi tu bili i Leka Ranković, Krcun i Tempo. A da mogu, bili bi tu i Bracanović, Simatović i Stanišić. Naravno, nisu oni tu da bi pomagali logistiku stranke, već da brane Rasima ako ga neko napa'ne jer ipak smo mi zemlja Srbija, a neki kažu "Srbija Srbima". Rasimu je omiljena boja zelena. Rasim ne gotivi da gotivi gotivne likove from Sandžak, muftija Zukorlić i ministra bez portfelja Sulejman Ugljanin. Za Rasima je Kosovo Srbija, Hag je Ag, a Sandžak, domovina. Rasim hara Srbijom sa Ujedinjenim regionima i malim Mlađom u potrazi za "svetim srpskim gralom".

Sutra je 10 godina od petooktobarskih promena i pada režima Slobodana Miloševića. Slobe nema, al je tu Dačić. Zorana nema, ali je tu Boris. Ostali su nepromenjeni. Ako Vam je dobro, onda ništa. Meni je super,a svoje emocije ću Vam opisati "vicom" koji sledi.

Šta kaže Godzila kada izroni u Srbiji iz Moravu?
Kaže: " 'De ste seljaci? Sve će ve izedem!!!"

Zašto su smenjivani?

Još u doba Josipa Broza Tita mnogi "drugovi", čak i pri pomisli da se suprotstave mišljenju "vrhovnog komadanta", bili su sklanjani sa svojih "mesta" na različite načine. Ništa bolje nije bilo ni u Miloševićevoj eri, ali ni u dobu "demokracije" srbijanskog društva. Ima dosta primera, no pokušaću da, naravno po svom skromnom mišljenju, iznesem najinteresantnije.
Prvi na listi "smenjenih" je narodni heroj i ex predsednik Vlade Srbije (tada predsednik Izvršnog veća Socijalističke Republike Srbije), Slobodan Penezić Krcun. Ono što ga izdvajalo od drugih Titovih saradnika bila je činjenica da je svoj stav, koji je dosta puta bio oprečan, mogao iskazati Brozu. Iz tog razloga i nije bio Titov miljenik. Naravno, rezultati koji su stajali iza njega predstavljali su ga u javnosti kao Titovog lojalistu. Možda najveći uspeh u karijeri Krcun ostvaruje u periodu kada je obavljao funkciju načelnika OZNE. U tom istom periodu uhapšen je general Draža Mihajlović. Još tada je postojala priča da je Krcun "čovek monarhije" i "veliki srbin" te da je svoj ugled iskoristio kako bi došao do generala Draže. No, mnogi postupci kasnije ukazivali su na činjenicu da je Krcun zaštitnik interesa Srbije i njenog naroda u Jugoslaviji. Možda baš iz tih razloga, 5. novembra 1964 godine, Krcun gine pod sumljivim okolnostima u saobraćajnoj nesreći u selu Šopiću kod Lazarevca. Prema zvaničnoj istrazi, njegov nov automobil, koji mu je bio dodeljen neposredno pre udesa, je tokom pljuska na Ibarskoj magistrali naleteo na blato. Tom prilikom je uz proklizavanje i gubljenje kontrole nad vozilom pri brzini od 130 km/h automobil sleteo s puta i svom silinom udario u drvo. Na licu mesta pored Krcuna, poginula su još dva lica, a jedan je preživeo. I dana danas o Krcunu i njegovoj misterijoznoj smrti se gotovo ništa ne zna. O njegovom položaju, moći i stavovima ispredaju se mnoge priče koje su vremenom postale i legende. Poznat je i vic u kojem u nekom trenutku javljaju Titu da je poginuo Krcun na šta će ovaj "Šta, već je pola dva?".
Drugi na listi "smenjenih" je deklarisani srbin, narodni heroj, osnivač i prvi čovek UDBE i OZNE, ali pre svega toga, Titov kum, Aleksandar Leka Ranković. Ako se pitate zbog čega je drugi na listi, strpite se malo i samo će vam se kasti. Leka je bio pravi "čovek partije". Izuzetno lojalan i odan Titu i Partiji. No, takođe je imao svoj stav koji se kad kad razlikovao od Brozovog. Jedna od najvećih zamerki na njegov rad jeste prosrpski stav i zaštita interesa Srbije u Jugoslaviji. Bio je jedan od retkih koji se zalagao za "trajno" rešavanje problema "Kosovo". Sklonjen je nakon Četvrtog brionskog plenuma gde je razrešen svih funkcija u partiji. Ovakva, pre svega blaga odluka, usledila je nakon otkrivanja aparata za prisluškivanje u radnom kabinetu druga Tita i sobi njegove supruge Jovanke u Užičkoj ulici br. 15. Ko je i na koji način otkrio ove uređaje nikada nije saopšteno. Nakon Brionskog plenuma usledila je "čistka" u kojoj su sklonjeni, penzionisani pa i uhapšeni svi oni koji su na bilo koji način bili simpatizeri Leke Rankovića. Većina njih su bili srpske nacionalnosti. Zbog čega je Tito sklonio Rankovića i danas se nagađa. Leka se ubrzo nakon plenuma penzionisao i preselio u svoju vilu u Dubrovniku. Umro je u noći između 18. i 19. avgusta 1983. usled srčanog udara.
Treće mesto na listi "smenjenih" zauzima bivši predsednik Predsedništva Srbije, Ivan Stambolić. Ono što zna mali broj ljudi jeste da je bio dobar prijatelj sa Slobodanom Miloševićem još od studentskih dana i da ga je metodom "lanac" tokom cele svoje karijere postavljao na upražnjena mesta koja je stvarao odlaskom na bolja. Jednom rečju Milošević je uvek bio stepenik ispod Stambolića. Vrh svoje političke karijere Stambolić dostiže 1986. godine kao predsednik Predsedništva Srbije, a jakim lobiranjem i snažnom podrškom na mesto predsednika CK SK Srbije uspeva da "dovede" Slobodana Miloševića. Iste godine u novembru mesecu na scenu dolazi "buzdovan" nove Miloševićeve politike u borbi za "Veliku Srbiju", Memorandum SANU, čiji je najveći kritičar bio upravo Ivan Stambolić. Dešavanja koja su usledila nakon ovoga dovela su do smene Stambolića sa mesta predsednika Predsedništva Srbije u decembru 1987. godine. Postoji mišljenje da je smrt njegove dvadesetčetvorogodišnje ćerke na putu ka Budvi, u neobjašnjenim i sumljivim okolnostima, bila opomena tadašnjeg DB-a upućena Stamboliću od Miloševića. Stambolić je od trenutka otpočinjanja Miloševićeve ere viđen kao pretnja "režimu". 1997. godine odlukom Savezne valde SRJ po nalogu Miloševića, Stambolić je sklonjen sa mesta direktora JUBMES-a na koje je postavljen januara 1988. godine. Avgusta 2000 godine, pred savezne izbore za koje se pominjalo da bi mogao da istupi kao kandidat DOSa za predsednika SRJ, kidnapovan je u Košutnjaku i od tada mu se gubi svaki trag. Njegovi posmrtni ostaci pronađeni su na Fruškoj gori marta 2003. godine u toku operacije "Sablja". Tada je utvrđeno da je Stambolić ubijen istoga dana kada je i otet od strane pripadnika JSO MUP-a Srbije.
Četvrto mesto pripada narodnom heroju i članu Predsedništva CK SKJ, Svetozaru Vukmanoviću Tempu. Tempo je bio na raznim funkcijama i jedan od veoma bliskih saradnika druga Tita. Bio je lojalan Partiji i obavljao veoma odgovorne funkcije od pomoćnika ministra za narodnu odbranu do predsednika sindikata Jugoslavije. Ovo mu je bila i poslednja funkcija koju je obavljao. U jednom intervjuu na državnoj RTV gde se raspravljalo o lošem položaju radnika, vidno isprovociran i iznerviran je izjavio ono što ga je koštalo "sukoba" sa Titom tj. političke karijere. Tom prilikom je izjavio: "Pa ako radnicima nije dobro, neka štrajkuju!". Pominjanje štrajka u "državama radnog naroda" kakva je bila SFRJ je bilo više nego nezamislivo. Tako je nakon "malih konsultacija" sa Brozom u "četiri oka" na Brionima, Tempo bio primoran, da se te davne 1970. godine, povuče sa političke scene SFRJ. Tempo je jedan od retkih Titovih "drugara" koji je doživeo smenu socijal-komunističkog režima. Umro je u svom selu decembra 2000. godine, dva meseca nakon petooktobarskih promena.
Mesto broj pet na listi "smenjenih" zauzima bankar i predsednik Srbije, Slobodan Milošević. Verujem da dosta znate o ovom čoveku obzirom da je bio ključna ličnost u sukobima na prostorima bivše SFRJ, ali i tokom rata na KosMet-u. I ako je godinama bio u senci Ivana Stambolića iz iste izlazi nakon slavne izjave "Niko ne sme da vas bije!" izrečene u aprilu 1987. na Kosovu. Na Vidovdan 1989. godine na Gazimestanu, sa Memorandumom SANU "ispod miške", udara temelje nove srpske nacionalističke politike čiji su nam rezultati poznati. Nakon poraza na septembarskim izborima 2000. godine i petooktobarskog protesta Milošević biva smenjen sa mesta predsednika SRJ. Ubrzo nakon toga, 1. aprila 2001 godine (april li li li) biva uhapšen i izručen Haškom tribunalu po uredbi Vlade Zorana Đinđića. Umire u Sheveningenu, marta 2006 godine odakle su njegovi posmrtni ostaci prebačeni u Beograd. Sahranjen je "pod lipom" u Požarevcu.

Nastaviće se...

Od drveta ne vide šumu - ओद द्र्वेता ने विदे šउमू

Poslednjih nekoliko meseci kroz glavu mi prolazi samo jedno pitanje „Hoću li se više skloniti sa scene?“. Odgovor može biti jednostavan ali i veoma komplikovan. Ovaj komplikovan odgovor je kompilovan jer otvara niz drugih, teških pitanja.
Ukoliko bih odgovorio sa „Ne!“ to bi značilo nastaviti isto kao do sada, a to podrazumeva kritičku nastrojenost prema dešavanjima i socijalnim patologijama svakodnevnice, suprotstavljanje sistemu, stalnu borbu i pisanje za slavu, a ne za novac. Farmerke, majca i duks bi ostali moja svakodnevna uniforma, a „oštro pero“ jedino oružje. Preterano informisanje bi i dalje zauzimalo značajan deo moga vremena. Ustajao bi i legao sa idejom o izgradnji boljeg i pravičnijeg društva. Nastavio bih svakodnevno sebi postavljati jedno te isto pitanje „Vredili se boriti?“. Mislim da me u ovoj, pomalo ofucanoj borbi drži misao da će se moja borba i pisana reč uvući u nečiju svest i naterati je da mi se pridruži zarad onih koji će nas naslediti, zarad naše dece. Naravno, nisam jedini u ovoj borbi i nikako ne bih voleo da jesam, ali osećam, slušajući i vidim, gledajući, ljude oko sebe da nas je sve manje. To zna da zaboli ponekad, ali baš u tim trenucima pojavi se po neki mail podrške i pohvale za ono što radim. Nešto poput svetla na kraju tunela.

Ukoliko bi kojim slučajem odgovorio sa „Da!“ to bi značilo potpuni zaokret u mom dosadašnjem životu. Tada bih gledao kako i na koj način da napustim ovu „grupaciju ljudi“ i potražim bolji život negde izvan granica ove, sada već, polu zemlje,polu grobnice. Život zna nekada da bude „smešak“, a nekada „sranje“ i kao takav je veoma komplikovan. Ljudi se ne trude da ga pojednostave, već naprotiv, neprestano ga komplikuju. Razlika je u tome što neki ljudi komplikujući svoj, komplikuju i tuđe živote kad kad i nesvesno, a u većini slučajeva veoma svesno. Odlazak odavde možda bi promenio moj materijalni status, ali duhovno, ja bih patio za dobrim ljudima koji su ostali u polu zemlji, polu grobnici. Jednom prilikom mi je jedan taxista vozeći me do mog toplog doma rekao „Sine, idi što pre odavde. Ovde su ostali samo „ludaci“ koji rađaju i vaspitavaju svoja pokolenja od malih nogu da postanu „ludaci“. Ono malo ljudi što je ostalo normalno, veoma će brzo poludeti, a da toga neće biti svesni.“ I onda dolazi ona stara dilema „jesam li lud ili normalan?“. Duvajući u pištaljku krajem 1996. godine i šetajući ulicama beloga grada zapazio sam jedan interesantan grafit. „Ko ovde ne poludi taj nije normalan!“. Nasmejao sam se. Izgledalo je tako, ali ipak nije bilo tako. Borili smo se tih godina i pobedili 2000. Ustvari, verovali smo u to da smo pobedili. Nekoliko godina kasnije uhvatila nas je apatija. Trčanjem u mestu zaluđivali smo sebe da održavamo korak sa vremenom. Danas, nakon 10 godina, maraton i dalje traje, a cilj se ne nazire. Boriti se ili odustati? Toliko godina je utrošeno ni zašta. Toliko života je uništeno ni zbog čega. Tolike žrtve za čiju slavu? Ubice su postale heroji. Lopovi su postali biznismeni. Neznalice su postale profesori. Sve je naopako i teško. Narodu se serviraju lepša vremena davno prošla. Na TV možete gledati „Bitku na Neretvi, Kozari, Sutjesci“. Ministar Jeremić organizuje sastanak Pokreta nesvrstanih. U Beogradu možete čuti pevanje hora čije devojke nose crvene majce na kojima je oslikan srp i čekić. Bratstvo i jedinstvo. Tito. Partija. Međutim, konfuzija ne prestaje tu. Kosovo je nezavisna država ali i deo Srbije. Ratko Mladić je zločinac, ali i heroj. Delta je delom Kiparska, a delom Srpska firma. Ejup Ganić je rođen u Srbiji, ali svojom zemljom naziva Bosnu i Hercegovinu. Vojvodina je autonomna pokrajna i deo Srbije. Guča ili Exit? Koliko zapravo ima „Srbija“ u Srbiji. Odgovor „Ne!“ znači pakovanje kofera i kapitulaciju. Znači predaju. Da li je to samoživo s moje strane? Znam da tamo negde mogu imati bolji i mirniji život. Znam i da me ovde zbog „jezika“ mogu negde u mraku sačekati i nalupati kao Pančića i Anastasijevića. Mnogo toga znam, a opet stalno isto pitanje na koje ne znam odgovor. Ono što me ipak najviše pogađa jeste svest mladih i nemanje vizije. Nije mi jasno kako neko sebi može dati za pravo da priča i piše o onome što nije doživeo i nije okusio niti je izneo na svojim leđima. Kako je moguće da tako neko bude priznat i cenjen u ovom društvu?. Društvu?
Osvrneli te se nekada oko sebe? Pogledate li zgradu ispred čijeg izloga stojite? Posmatrate li prolaznike dok šetate gradskim ulicama? Možda ste vi onaj što u izlogu vidi „Sniženje 70%“ i nakon par mituta raspravlja sa kasirkom o ceni koja nije umanjena za 70% dok se ona trudi da Vam objasni kako u izlogu stoji plakat na kojem piše „Sniženje do 70%“. Eto, možda ste Vi onaj kojem samo fali „do“ da bi videli šta se zaista dešava u vašem okruženju.

by Chile

Duduci (Part One)

„Sinoć su me svi gledali na ulicu, a ja sam morao da se iserem na asvalt. Žao mi je. Evo plačem zbog to. Ali prisralo mi se i morao sam. Morao!“

Možda ovih par rečenica najbolje opisuje kako se osećam dok u glavi ključa materijal proizišao iz nekoliko situacija o kojima ću vam pisati večeras dragi moji sugrađani.

Naravno, kao i Vas i mene je iznenadila teška i ničim izazvana odluka suda pravde. Kog suda? Pobogu, kako kog suda? Pa, britanskog suda, brate! Ex član predsedništva SFRJ i jedan od „otpisanih“ na listi MUP-a Srbije, Ejup Ganić, kako je uhićen tako je i pušten iz zatvora u Londonu. Sudija je mnogobrojnim medijima objasnio kako su se "srbijanski politikanti" prepucavali sa njim i trgovali sa tam-te za kuku-riku. S druge strane, g-đa ministarka, ovde kod nas u zemlji, je pokušavala da nam svima objasni kako engleski sudac "laže i bulazni". Može da bude ali ne mora da znaći. Ispade da Ganić vredi baš koliko i prihvatanje izvinjenja Srbije od strane BiH za zločin načinjen u Srebrenici (da li je zločin ili genocid, neću u to da ulazim). Teške tvrdnje su iskazane u Londonu, ali i u Sarajevu (baš kao pre neko veče na jednom partijskom sastanku kod mene u gradu). Po „silazu“ iz aviJona Ganića je sačekao "odbor za doček" sačinjen od ratnih veterana ali i od mnogobrojnih građana, nekada konstitutivnog naroda SFRJ. Emocije se nisu skrivale. Čak šta više. Tako je u naletu emocija, očaran „spektaklom na aerodromu“ sa kojeg su onomad vojnici Vojske Republike Srpske kidnapovali Aliju Izetbegovića, Ganić izjavio kako je njegovo puštanje iz „ćelije“ i povratak u Sarajevo pobeda BiH te da se u „rodnu grudu“ vraća „sa potvrdom da je Srbija izvršila agresiju na BiH“. Mene se čini da gu je ganić poreklom iz NPC (New Pazar City), ali ne mora da znaći. No, lepo je što na ovim prostorima stalno neko nešto "tvrdi" i potvrđuje. Toliko „tvrdih“ sa svih strana da nas, sve skupa, guzica rasutra od tolikog trpanja, a mi se češemo. Primamo ga dok nam je u glavi samo jedna misao „bulja će da zaceli, ali duša nikada!“ Naravno, Ganiću se nikako ne savetuje put u Srbiju i Srpsku, ali ni u Hrvatsku obzirom da je na snazi sporazum o suradnji dva MUP-a te Ganić može biti uhićen, a tada mu neće biti prijatelj britanski sudija već Ilija Jurišić. Ipak, možda ga poseti i Toma Nikolić obzirom da je malo, malo pa u nekoj poseti. Ne mogu, a da ne iskažem svoju sreću izazvanu srećom Harisa Silajdžića i tugom La Presidente na Tadića. Jbg...život je nekome nekada majka, a nekada tašta.

Predpostavljam da ste, kada sam pomenuo sud i njegovu tešku i ničim izazvanu odluku, pomislili da mislim na odluku Međunarodnog Suda Pravde u Ha... u Ha... (je se kaže Hag ili Had?), a u vezi sa zemljom koja je Srbija, a albanci je zovu Kosovo. Vidite, neću se dugo zadržavati na problemu koji postoji još od 1974. (najkasnije) i koji svaka Vlast u Srbiji koristi kao kakvu mantru, ali ću Vam saopštiti da mi je jako milo (Đukanović) što se posle toliko vremena javnosti Srbije obratio Nebojša Čović. Čak je i izjava predsednika, jednostrano proglašene i međunarodno polovično priznate neovisne, Republike Kosovo bila simpatična. Sve ostale komentare srbijanske političke elite je glupo komentirati. Bolje bi bilo da su prdeli u mikrofon nego što su se onako israli pred građane kojima tek sada nije jasno šta se desilo u Hagu i šta smo mi to tamo i "so čime" branili. A i meni se nešto jebe da im objašnjavam.

Sve ovo što sam gore napisao nije toliko bitno (a bitno je, ali koj gu jebaja!) koliko je važno ono što se Rasimu Ljajiću u poslednjih nekoliko dana dešava iza leđa. Verujem da znate da imam izuzetno visoko mišljenje o radu ovog čoveka ali u poslednjih nekoliko dana sam shvatio da „nije zlato sve što sija“ te da „za ideale ginu budale“. Formiranje i stvaranje stranke je veliki izazov. Za idealiste to je način da se promeni društvo i svest građana usmeri ka pravim i iskonskim vrednostima, dok je za „lopurde“ to način da dođu do većeg bogatstva (npr. Čeda). Obično u svakoj stranci prevagne ova druga opcija. Kvalifikacije koje morate da posedujete da bi ste bili deo ovakve opcije su ... dovoljno je da budete „duduk“. Dakle, ukoliko ste jedva pismeni (znate da pišete i čitate onako, a računar Vam je 8 svetsko čudo i obično drugi naziv za monitor), poslušni („e, sinak, idi kupi burek i jogurat i vidi sutra na sastanku kada ja budem digo ruku digi i ti. Ok? Ajde pa sutra idemo na kafi.“), ikebana (na sastanku samo sedite ne dajući znakove života do trenutka dok ne vidite da je „šef“ dig’o ruku. Naravno veoma je bitno da bar malo oslušate šta se dešava oko vas kako ne bi došlo do situacije da je pdizanje ruku usledilo usled poziva na glasanje, a ne usled javljanja „šefa“ za reč. ), neinformisani (NDI, CEI, Nacionalni Demokratski Institut i Centar za edukaciju i izdavaštvo za nekoga su četiri, a za nekoga dve organizacije),...vi ste duduk i kao takav veoma pogodni za bavljenje politikom u Srbiji, a od skora i u SDPS-u!!! Rasim Ljajić je sebi dozvolio da mu strankom upravljaju duduci. Svi su izgledi da će stranka koja je mogla imati perspektivu i biti jedna od stubova izgradnje demokratskog društva u Srbiji, biti samo još jedna od šarenih laža na srbijanskoj političkoj sceni. Narod može da liže, a može i da ga "duva" sa ovakvim strankama. Žalosno je što se pametni ljudi ponovo povlače pred glupošću prepuštajući duducima svoju sudbinu. No, kao što kaže SDPS, jednim delom naravno, "Jedino narod" može da promeni stvar u svoju korist. A ja kažem da kritične mase nema, a na sceni je kolektivno duvanje.

Nastaviće se...

Bitka Titana (Clash Of The Titans)

Dobro veče poštovani čitaoci. Razlog zbog kojeg Vam se obraćam ovako kako Vam se obraćam jeste taj što i nakon 10 godina druge po redu tranzicije, Srbiji još uvek nije svanulo. I ako iz Vlade javljaju da smo izašli iz recesije, te da kriza jenjava, na pomolu je nova kriza izazvana potresima u imperiji Delta. Da li Srbiji predstoji privredni rast ili ekonomsko-moralni pad pokazaće vreme ispred nas. Ja sam pesimista. Zašto? Zato jer mi se može!
Kao i obično, kako to biva u doba letnjih raspusta i godišnjih odmora, koncentracija konfuzne i poluizgubljene nacije je jako slaba, tačnije nešto slabija nego obično. Iz tog razloga ovo vreme je pogodno za plasiranje „bitnih informacija“ u etar i započinjanje, ali i okončanje velikih sporova. Naravno, „spektakli“ se obično dešavaju i u vreme velikih sahrana, praznika i senzacionalnih događaja. Eto na primer, Luka Beograd je „otplovila“ u danima žalosti za nekadašnjim srbijanskim patrijarhom, gospodinom Pavlom. Tolika se prašina podigla onomad oko Đilasa i Randžića da se gora tresla i „trt“.
No, vratimo se u sadašnjost jer iz prošlosti, mi Srbi, nikada ništa nismo naučili pa je svako podsećanje na dešavanja iz perioda iza nas potpuno gubljenje vremena ali i tonera.
I dok se ministar zdravlja, zajedno sa grupom koalicionih glasila, domaćoj javnosti izvinjava zbog neurotičnih nastupa u medijima (a ne zbog sranja koja pravi u proteklih devet godina), dok Toma i Alex utabavaju put evropskih integracija Srbije u evropskom Briselu (kao što su onomad utabavali put Velike Srbije zajedno sa Vojvodom od Haga) i dok se Bota i Muta Cvetko šepure u prisustvu socijal-demokrate iz Hrvatske, dragog mi Josipovića, u „Maxiju“ je velika gužva (Deltići se bore za svoj deo). Tačnije, na pomolu je nova afera ili spektakl. Večeras nećemo pričati o malim-velikim ribama koje sam spletom okolnosti gore napomenuo, već o Titanima. Titanik je potonuo, a imperija Delta polako, kako to obično biva sa imperijama, puca po svim šavovima. (Titanik ima ili nema veze sa Titanima? Kako se kaže Hag ili Had?)
Sukob „Žene zmaja“, kako ja obično znam da nazovem g-đu Forcan, i „ribice“ iz HTL-a počeo je pre nekoliko meseci, međutim kulminaciju je doživeo pre nekoliko nedelja. Odlazak Milke Forcan iz Delta Holdinga označio je novu epohu u „razvoju“ imperije biznismena brokerskog mentaliteta poznatih po investicionoj kratkovidosti i „kulturnoj“ otimačini. Naravno, svi Vi koji pratite moje pisanje znate koliko ja „gotivim“ imperijaliste i feudalce iz vrha Delte i koliko o njima imam „visočije“ mišljenje. Međutim, isto tako znate i da nisam od onih koji od drveta ne vide šumu. Javnosti u Srbiji su, koliko god ona bila zbunjena, poznata prepucavanja vlastodržaca i bizmismena. S početka 2005. godine dok se „Srbiji žurilo“, Čedini liberali su „opleli“ po Mišku i njegovim pulenima. Sve je to trajalo do trenutka kada je Beko sa drugarima uzeo u svoje ruke „finansiranje“ ovog lika i njegove stranke. „Lajanje na zvezde“ je prestalo preko noći. Naravno, ne treba se zaboraviti ni „preterana aktivnos“ aktivista i lidera iz grupe u kojoj je svima 17+ i manje. Malo su se „kurobecali“ i oni iz Pokreta Solidarnost sa flajerom „Ko je gazda Srbije?“, a onda je na red došao i Big Cane from Geneve. Udari Cane, ali udarac na daljinu i nije neki udarac. Malo posle njega javio se brzi jebač i spori govornik, La presidente na Srbija, svojim poznatim monologom o ekonomskom patriotizmu i lokalnom monopolizmu (nešto u stilu „ako neko treba da Vas krade onda smo to mi, a ne Kiprani). Udarci nanešeni Mišku, ali i „rtaćima iz kićbloa“,nanešeni u periodu od do bili su taman toliko jaki da „žena zmaj“ digne sidro i pokaže „prstenac“. Znate, nemam ja nameru da „falim“ Milku Forcan jer ono što je ta žena uradila dovoljno govori o njoj i njenom uspehu, ali, da budem jasan, ni Milošević ne bi pao da nije bilo legionara, Baneta (ko je Bane Ivković?) i Neubojše Glavnokomandujućeg VS. Porediti Forcanovu sa ovim „polu mentolima“ je više nego neukusno, ali jbg. Dakle, iako Mileusniće vezuju čvrste veze u Delti, a pored činjenice da je „gazda Jovan“ bio jedan od ključnih igrača Srbijanske privrede u komori za vreme Slobodana pod lipom, Forcanova je rešila da napusti priču i traži svoj deo jer neće da je prevare. Pošto su joj Deltići najpre poželeli sve najlepše u daljem radu i karijeri, Milki je ubrzo stigla i „čestitka“ i to preko Ministarstva pravde, ali i Kurira. Izvinjavam se što ću malo odstupiti od problematike, ali moram da je zakačim. G-đa ministarka na vladavinu prava je kao i većina ministara u Vladi, „žena sa vizijom“ i Pink televizijom i kao takva veoma, veoma kompetentna za razne aktivnosti. Rezultati njenog rada, ali i rada njenih predhodnika su vidljivi na svakom koraku, ali i veoma „lepo“ ocenjeni od međunarodnih institucija koje se bave ovom problematikom kojom se bavi i naša ministarka.
No, ajde da se „povratimo“ na započetu temu i pojednostavimo stvari, obzirom da su veoma komplikovane, veoma zamršene i veoma konfuzne ne samo za Vas, već i za mene (eto šale niotkuda).
Mogu da postoje dva razloga odlaska Forcanove iz „gnezda“ Deltića. To su prvi i drugi razlog ili scenario. Po prvom scenariju, Milki nakon preteranog „tupljenja“ od strane biznismena brokerskog mentaliteta, ili ti Miška, puca film te ona pakuje koferče i odlazi svojim poslom. Dešavanja koja su uticala na ovakvu odluku Forcanove dotiraju još od njenog odlaska iz Saveta za promociju zemlje koja nema šta osim tenisa i silne gluposti promovisati pa do neslaganja sa budućim poslovanjem Delte. Ima tu dosta toga za napisati i reći ali to ću ostaviti Brankici i „Insajderu“ da odradi. Drugi scenario jeste „spektakl“ za široke narodne mase koje je potrebno dobro zabaviti dok se iza pozornice odvijaju krupne stvari. Nema trećeg.
Ja Vam sada ne mogu reći koji scenario je tačan, ali ukoliko Milka Forcan bude „linčovana“ od strane vlasti u Srbiji, mnogima će biti jasno šta se dešava iza pozornice. Da budem jasniji, moglo bi se zaključiti da su vlast i biznis u Srbiji veoma tesno povezani, osnosno da je „vlast“ ustvari „biznis“ u Srbiji. Mnogo zakona i procedura do danas usvojenih idu na ruku Delti i ofšor kompaniji u čijem je vlasništvu. Mnogi zakoni koji funkcionišu u razvijenim ekonomskim zajednicama širom Evrope i ostatka razvijenog sveta, a koji ograničavaju ili kontrolišu monopole i suzbijaju korupciju, u Srbiji ne postoje. Vlast u Srbiji ne želi da sprovede denacionalizaciju. Vlast u Srbiji ne želi da se suoči sa monopolima i korupcijom. Po pojedinim, nesporno bitnim parametrima definisanim u Globalnom indeksu konkurentnosti Svetskog ekonomskog foruma, Srbija se nalazi u najgorih 30 zemalja na svetu ( poput zaštite svojinskih prava, nezavisnosti sudstva, favorizovanju pri donošenju odluka, korporativnom upravljanju), a po opterećenosti državnim propisima i efikasnosti pravosuđa se čak nalazi u najgorih 10 zemalja. Monetarna politika Srbije je takva da penalizuje proizvođače i izvoznike, a favorizuje uvoznike. Deltići, kao što Vam je poznato ne proizvode ništa, a Boga mi, ni ne izvoze.
Onomad sam se pokid’o od smeja kada sam čuo kako su Miško i drugari guverneru u ostavci, Jelašiću, držali predavanje iz monetarne politike. Svakome ko se i „amaterski“ bavi ekonomijom je jasno kome pogoduje „jaka valuta u slaboj privredi“. Ako ovome dodamo i „trač“ da iza smene Jelašića stoje i nekadašnji drugari Labus i Mlađa, onda je, manje-više, sve jasno. Kažu neki moji izvori da je Labus, tamo neki, savetnik za finansije Deltićima, što i nije tako loše za njega. A afera Erikson...koj gu je baja? (ili koj gu jebaja!). Stalno se pitam „Da li je zaista toliko neprovidna ekipa koja se jednom godišnje sastaje na Kopaoniku u danima Ekonomskog foruma ili Srbijanskog Davosa?“. Kada malo bolje pogledate, tamo se menjaju samo političke garniture, a ekipa „biznismena“ i „ekonomskih experata“ ostaje nepromenjena. Uvek je ista priča i nikada nema rezultata višednevnih proseravanja. Možda se Milki kao profesionalcu sve to više i smučilo da gleda i sluša iz godine u godinu. Možda je žena shvatila da se od „govana“ pita nepravi. Možda, ali samo možda, savest ove izuzetno sposobne i pametne žene više nije mogla da podnese plaćeno omalovažavanje i nepodaštavanje. Ko nam to vređa inteligenciju?
Kako god uzmete, neko će da najebe. Mi ili oni. Ne bih voleo da se koplja u igri vlasti i biznisa slome na Milki Forcan, ali imam utisak da hoće. Nije Milka prva koja bi stradala u „igrarijama“ domaće stoke. Bili su ispred nje u istoj situaciji Karić, Radmilović, Subotić i mnogi drugi. Ljudi se menjaju, ali teret onoga što su učinili ostaje. Taj teret je težak. Oni koji odluče da ga bace s leđa moraju znati da rane na „ramenima“ ostaju, a da li će zaceliti, ovisi od njih samih, ali i od nas.

Milka, go for it!!!
Nike, just do it!!!
Chile, don’t panic!!!
People, go fuck it!!!

By Chile.

Nastaviće se...

Pomislim da će možda nekada biti bolje

Toliko reči je napisano i mnogo više izrečeno, a svest ovog naroda ostala je nepromenjena. Najžalosnije od svega jeste što mnogi pametni ljudi odustaju. Vele da se s budalama ne može pametan čovek raspravljati te da priča postaje uzaludna, a pisanje, gubljenje vremena. Tolike godine proćardasmo, a ništa ne naučismo. Bojim se da pomislim da je sve ovo do sada urađeno uzaludno. Dvadeset godina tapkanja u mestu. Dvadeset godina sebe u oči gledamo i lažemo se. Strah me obuzme kada oko sebe vidim i spoznam tvrdnje pojedinaca, dobronamernih ljudi. Zaluđena masa bez morala i etike, polupismena i nepismena, gladna i zavidna, hoda ulicama gradova Srbije. Jesu li upravu oni što posrnuše? Jesmo li izgubili kompas? Hodamo li kao što muve lete bez glava?

Možda smo se na tom putu prosvetljenja mi, dobronamerni ljudi i sami iskvarili. Ko nama pojedincima daje za pravo da ukazujemo dezorjentisanoj i konfuznoj masi koj pravac kretanja je ispravan i šta je dobro, a šta ne? Poraženi ne mogu biti pobednici. Manjina ne može biti iznad većine. U ovom žitu mi smo kukolj. Stvari se menjaju i moramo se na to naviknuti. Evolucija i glad za "većim" učinili su svoje. Ako je nekada bilo etički ustati starijoj osobi u prevoznom sredstvu, danas to nije. Pogledajte oko sebe. Mnogi osuđuju ono što i sami čine.

Vrelo leto. Juli 11. 1995. godine. Mnogo ljudi je pogubljeno u Srebrenici. Deca, žene, starci. Bošnjaci. Sama pomisao na žrtve genocida, masakra, zločina, nazovite kako god želite ovaj čin, kod normalnog čoveka bi izazvala tugu, ali i gnev. Ali ne! Ovde, u mojoj zemlji, nalogodavac ovog čina je "heroj. Ovde, u mojoj zemlji, mesecima se usvajaju "kompovane" rezolucije koje predstavljaju šminku, a ne istinsku želju za pomirenjem. Ovde, u mojoj zemlji Srbiji, normalno je polepiti jeftine i jadne plakate na kojima se sugrađanima čestita dan oslobođenja Srebrenice. Ovde, u mojoj zemlji, sugrađani ne opominju one koji lepe takve plakate. Ne cepaju plakate. Ne negoduju. Ovde, u mojoj zemlji, sugrađani prolaze pokraj njih bez stida i pomisli da je možda, ali samo možda, tako nešto moglo da se desi njihovoj deci, majci, ocu. Žalostan smo mi narod. Žalostan i tužan. Da Boga ima i on bi od nas digo ruke kao što smo ih sami od sebe digli. Tako mnogo neznanja i nemorala da mržnaj dobija primat nad ljubavlju.

Lepo je bilo pisati za Vas, dragi sugrađani. Lepo je bilo čitati Vaše komentare, pohvale i prozivke. Lepo je bilo verovati da "kraj" nije tu pored nas, u našem dvorištu. Ali s druge strane, nije bilo lepo bacati bisere i pred svinje. Nije lepo bilo videti kako mnogi od Vas ćute kada su morali nešto reći. Nije lepo bilo gledati zločin, a ne reagovati. Koga lažemo?

Pomislim da će možda nekada biti bolje... ali za nas ne.

Nevjerojatno (Neverovatno)

Pisao: John Pavich
Preveo na hrvatski: Hrvoje Rukavina

Dakle, jednostavno je nevjerojatno da sam ja, destruktivni mislilac 22. stoljeća podrijeklom iz Srbije, u proteklih tjedan dana napisao dva texta koja se ne mogu objaviti jer mi je frka od toga da će ih neki od mojih "provajdera" ukrasti i objaviti na meni dragim site-ovima te tako dovesti moju "guzicu" u pitanje.
Sve to mi ne treba u danima kada Aleksandar Vučić započinje, pa prekida, "veliki post" ispred Vlade Srbije. Ustvari, jednostavno mi je nevjerojatno da Toma Grobar, veliki naprednjak, ima toliki utjecaj na ovoga mladog oblizivača usana, i to svojih, naravno. Kao da ga je, kojim slučajem, pravio onaj iz Mrčajevaca, tast ministra na obranu.
Nevjerojatno je i da je prema hottestheadsofstate.wordpress.com Hashim Thaqi, premijer "zemlje koja je Srbija", ljepši od našega Borisa, ljubi ga tajko.
Ne mogu se načuditi ni tome da je Njemačka kancelarka, Angela Merkel, nakon što je iskeširala Grčkoj prvu turu od 22. milijarde eura, mogla sebi dati za pravo i izjaviti u susretu sa Hrvaticom, porijeklom iz HDZ-a, J. Kosor, kako Srbija neće ući u EU. Ustvari, nije ona baš tako rekla, ali tako nekako.
Ne mogu ni povjerovati da će se Njemačka uspjeti plasirati čak u finale svjetskoga prvenstva u "nogometu", a popila je "nogu u metu" od Srbije, onomad. Istina da su "kenguri" razbucali "orlove" u letu, ali su bar "orlovi" pokazali "švabama" kako "Valter brani Sarajevo".
Nevjerojatno je i da je Ivica "po'apsio" visoke dužnosnike "žutih" dok su vršili distribuciju nekih spornih uplatnica u Boru. Kako je Ivica krenuo da 'apsi, pribojavam se da slučajno ne u'apsi i sebe zbog afere "koferče".
Nekako je nevjerojatna i mogućnost da veliki London na zahtjev našeg pravosudnog "prijatelja" organa izruči jednog od najtraženijih s liste "otpisanih" MUP Srbije, dragog nam bjegunca, Ejupa Ganića. Tako bi Jurišiću imao tko praviti društvo u "hajatu" u Beogradu.
Tko o čemu, kurva o poštenju, vojnik o skraćenju, baba o uštipcima, a Koštunjavi o smjeni Vlade. Iako je DSS oslabljena nakon Jočićevog pada s konja (mada mi nikada neće biti jasno kako se konj popeo na konja) i odlaska Šormaza iz stranke (dan žalosti u Koštunićima), Voja ne prestaje napadati Vladu onog mute Cvetkovića. Ustvari, ovo mu dođe nešto kao, "tuta napada mutu". Nevjerojatno.
Nakon prijema Crnog iz "sivog doma" u svoje redove, orao iz Obrenovca potegao je pitanje političke pozadine atentata na premijera Đinđića. Ovako nešto dugo nismo čuli, ali mislim da je mnogo bolje da je "orao iz Obrenovca" ovoj apel u pisanoj formi poslao Ivici dok je ovaj još u formi. Zajeb bi nastao ako bi ministar Obradović kojim slučajem primio ovo pismo jer se bojim da ga ne bi znao pročitati, a kamo li prepričati drugom ministru. Nevjerojatno je tko je ministar prosvjete u Srbiji. Nije ni čudo što je prosječni Srbin na razini klinca iz petog razreda. Ku ku!!! Yes, nevjerojatno.
I dok Google povećava plaću svojim homoseksualnim zaposlenicima, u isto vrijeme u Srbiji, srbijanska wikipedia, samo nekoliko dana poslije "kavice sa La presidente", ukida gay populaciju u Srbiji. A baš su bili slatki na onoj kavici i ratluku onako casual.
Mobbing nad ispitivačicama u predškolskim ustanovama u Beogradu se nastavlja i dalje iza očiju javnosti. I pored "note" upozorenja poslate od strane gradskog tajnika za dječiju zaštitu, g-đe Jovčić, direktori i rukovodioci "vrtića" i dalje rade van zakona. Velike pare se vrte. Netko će ovdje popasati "disciplinsku" i to veoma brzo.
Nevjerojatno je i da su reakcije na "teroristički akt" u Kosovskoj Mitrovici od strane onih koji se uporno bore protiv terorizma u svijetu tako jadne i jednostavno žalosne. Naravno, ni reakcija La Presidente nije baš baš, ali ajde...Jeremić je moron, točnije kompletna budala.
Još je nevjerojatnije da "stanovnici" Kosova ne znaju kako im izgleda zastava već uporno mašu onom crvenom sa dvoglavim crnim orlom. Pitam se u čemu je fora? Mi smo u filmu "Kosovo je Srbija",a oni su izgleda u filmu da je Kosovo dio Albanije. Ćudim! Baš ćudim!!!
A meni je nekako sve nevjerojatno, a ne bi trebalo biti. Ipak je ove godine 25 godina od pjesme "We are the world". Idealno vrijeme da i mi napravimo pjesmu "We are the Europe just like Croatia" ili "We are the Europa but BiH is not. They are part of Turkey...valjda!" E, ružo moja bijela, što si tako plava k'o zelena trava?
Za kraj me "ispoštujte" kao pisca i "lupite" neki komentar kako bi znao da ste pročitali i ovo "sranje" od texta.