NATPIS

Jutro se povlačilo polako, pomalo neprijateljski. Buka tek upaljenih motora već je zauzela primat nad graktanjem gavranova i šumom njihovih nemirnih krila. No, ipak tiho je. Barem za nas ovde, sve je tiho, mirno, i sve već viđeno... I ova jesen kao da nije... malo toga više predstavlja šta...
Zurio sam u derana što je šutirao neki gunj koji je samo njemu mogao da predstavlja loptu, kada me je trgao zabrinuti Borislavov glas - Strahinja, ta šta je ovo? Odavno je prošlo devet, a ne otvaraju...
- Ne znam, Boro - odgovorih odsutno, naviknut na njegova pitanja. Paničio je stalo - Verovatno nije ništa naročito. Imaju više posla nego inače, do sad nije bilo ovoliko ljudi. I nije odavno prošlo devet, tek je devet i dvadeset.
- A, šta misliš: da li će imati dovoljno za sve?
- Odakle bih ja to znao.
- Jes' vala. Aj za mnom!
Stali smo u blagu zavetrinu. Juče je preko prijateljevog prijatelja uhvatio dnevnicu, zašta je, razume se, taj prijateljev prijatelj morao da moli svoje prijatelje. Iako paničar, Bora je daleko od cicije, baš naprotiv - rasipništvo ga je delom i doteralo dovde... Eto, morao je da počasti za dnevnicu, uobičajeno i simbolično - duvanom. Četrdeset i šesta mu je, ali drži se solidno. Kada se među nama za nekog kaže da se "solidno drži", misli se na to da još nije odlepio. Zapravo ono što ga takvim drži jeste Natalija, njego čerka.
Pušili smo radnički "57". Naravno, izoštrenom starom Osmanovom oku ništa ne može da promakne - Ohoho, pa tu ima nešto i za mene! - i pruži ruku Borislavu.
- Šta je manjino?! Sve nemaš, večito si ugrožen, i svega ti je malo - dobacih mu kroz osmeh. Volim tog Osmana, našeg "Cigu", i najcrniju stvar zna da pretvori u šalu i time je ublaži. A, i pomogao nam je dosta. Star je i bolestan, dok je Bori četrdeset i šesta, on je četrdeset i šesto. Kako nije više za trku, ništa ga ne sprečava da nam odaje prečice.
- Kakva crna manjina?! Nemoj da se skupimo, nećeš da znaš ko te je sapleo a ko udario! Ti li, nesrećo, ne znaš da je i predsednik baš od moju felu - kaza, već sa cigaretom u ustima.
- Pa, kad je i predsednik od tvojih, zbog čega si ovde? - odseče Borislav.
- Isto zbog čega i palim, iz navike - odvrati cerući se. - Nego, šta češ ti ovde? Imaš ti svoju menzu! - upita me. Ovo pitanje, inače, postavljamo stalo. Razlog zbog koga se stoji ovde je samo jedan jedini, a totalno neptrebna pitanja nam uvek pruže dobru šalu. "Obično" koje možemo imati.
- Nemam, Cigo. Trampio sam karticu za knjige.
- O, sačuvaj Bože od budale! Knjige za dobro lapanje?... Taj te baš zavrnuo... Znao sam da te knjige mozak čoveku popiju!... Gle' mene! Nepismen, a doživeo duboku starost! Nego, gde nam je drugi student, gde nam je Nikola?
- Bolestan.
- Grip?
- Gore.
- Ne moram onda ni da znam.
Red se postepeno pretvarao u gupu, grupa u masu... Turobna, iznurena, bezizrazna lica škiljila su u zatvorena vrata. Ti pogledi, međutim, išli su i lutali mnogo dalje; bili su tamo gde su se jednom vratili, i gde sada stalno odlaze... Različite dobi nisu predstavljale ništa: teško je reći ko je ovde u istini stariji, ko je propatio više. Ipak, svi su imali nešto zajedničko: bili su izdani, preverani, napušteni; i najgore - zaboravljeni. Tela su se mehanički gurkala, pravila po deo koraka kako bi stala ispred drugog napuštenog tela, ili zadržala svoju poziciju.
Idalje smo bili u zavetrini. Pogledom sam tražio omalenog fudbalera. Bora je cupkao, ne od hladnoće nego zbog zatvorenih vrata. Osman je imao zabavu, češkao je i tepao keru koji mu je neizbežno društvo na ovamo.
- Eh, da su mi njegove četiri zdrave noge, otrčao bih u... pa, daleko bih otrčao - promrmrlja Osman zamišljeno.
- Čudan je nekako ovaj novembar - dodade Borislav nevezano i sanjarski.
- Da nisi ti, Boro, šenuo malo? Da ti nisu meseci i dani slučajno različiti? - istupi Osman zabrinuto.
- Ma, ne! Nego, na pragu smo nove decenije, a prethodne dve su bile beznađe, ne bi bilo fer da i treća uzastopce bude takva...
- Ako bude, onda je ovaj narod stvarno ciganske sreće - cerio se Osman.
- Lako je vama da tropate! Vi ste bar imali nešto od života pre njih! Ja sam u jednoj rođen da bi me druge sačekala na volej - rekoh.
- Baš zbog toga je tebi lakše, balavče! - nastupi Borislav vidno uvređen - Ti nisi imao ništa, te ti ništa nije ni moglo biti oteto, sa nama je drugačije.
- I nisi morao da ratuješ, sinko, za tuđi račun - dodade Osman.
- I to, i to! - nestrpljivo viknu Borislav i umalo mi probi bubnu opnu.
- Ej, batalimo ovo! Nigde nećemo otići i ništa nećemo izmeniti - rekoh pribrano, mada bih najradije skočio na Borislava zbog onog "balavče".
- Ne, nećemo da batalimo - nastavio je Osman - znaš ono staro: "kad si već zajeo... jedi do kraja". Vidiš, sinko, ja bih se prvi menjao sa tobom. Jesam, proživeo sam, video i imao šta! Ali, gledaj kako ću da skončam: odrpan i bez ikoga. Možda glupo pričam, ali po meni je kraj najvažniji, kraj je sve, jedino pouzdano i sigurno, jedino naše. Za tebe još ima nade. Za tebe još nije kasno.
- Jeste, kao da ću ubuduće sam za sebe da se pitam i o sebi da odlučujem! To nikad nije bilo i nikome nije pošlo za rukom, pa neće vala ni meni!
- A, bre, kao da si ti ovde nepismen! Ili ništa ne razumeš ili ništa ne slušaš?
- Osmane, ne želim da razumem i ne želim da slušam! Batali?
- Dobro, de! Ne zameri samo - potapša me po ramenu i pruži mi ruku - I nemoj da me zoveš Osman, za teba sam "Ciga"! - prepoznatljivi osmeh se istog trena pojavi na njegovom licu, zatim se okrenu Borislavu - I ti, Boro, prekini sa tim cupkanjem! Time sigurno nećeš otvoriti vrata.
- Da zapalimo još po jednu - izvadi Borislav paklicu i ponudi nas.
Vetar je bivao jači, ali nije bio hladan. S mukom je skidao zamrlo lišće sa grana kao da to čini iz milosrđa, i milio je po napregnutim licima skupine kao da je jedini koji o njima još brine, jedini kome je do njih još uvek stalo. Klincu gunj više nije bio interesantan, sada je, svojim raspertlanim i za njega, da se primetiti, prevelikim čizmama, skakutao po baricama na koje je padao njegov obris. Imao je pokrete budućeg atlete, ali, kako stvari stoje, mogao sam da vidim samo razigranog budućeg najjevtinijeg nadničara...
Borislav je postajao sve nemirniji - Ovo nema smisla! Koliko je sati? - grickao je nokte, i šetao tamo-amo.
Nisam mu odgovorio odmah, sačekao sam koji tren, da mu se odužim za "balavče", za njega dovoljno da dobije čir - Deset i petnaest - izustih na kraju.
- Majko mila! - sklapao je ruke, drmao ih; i svoje cupkanje obogatio novim pokretima da je delova kao cirkuzant - Ovde nešto gadno smrdi!
- To ti najbolje može kazati onaj papir na vratima - reče Osman.
- Kakav, bre, papir?! - dreknu smo Borislav i ja istovremeno.
- Ako sam nepismen nisam ćorav! - odvratio je Osman, i smejao nam se.
- Zašto nam odmah nisi rekao?! - opet Borislav i ja dreknu smo, horski, u jednom glasu.
- Mislio sam da ste već videli, došli ste pre mene.
To što nismo obratili pažnju na vrata i papir koji je bio okačen na njima, nije ni malo čudno. Navikli smo na gužvu ovde, a čim ima gužve, dakle ima nečega.
- Idem da vidim šta piše!
- Stani! Mnogo si besan, zapucaćeš kroz masu, rastrgnućete! Bolje neka ide student - pogledaše me obijica.
- Jeste, upravu si - složio se i nastavio Borislav - Strahinja, idi tamo i izduži tu svoju šiju i propabaj da pročitaš šta piše!
Nisam odgovorio, krenuo sam odmah. Držao sam se po strani, i kretao najsitnijim mogućim koracima da ne bih uzbudio i razjario nekog. No, nije ni bilo potrebe za tolikom opreznošću. Svi do jednog su piljili u vrata kao hipnotisani. Na nepunih deset metara od natpisa video sam jasno, bio sam znatno viši od njih pa nisam morao da se uspinjem na prste niti da izdužujem i krivim šiju, stajalo je: "Narodna kuhinja danas ne radi!"
Vratio sam se nazad oprezno baš kao što sam i otišao, iako za tim nije bilo nikakve potrebe.
- Šta je? Novo radno vreme? - nestrpljivo je upitao Borislav.
Oklevao sam da odgovorim, ovog puta ne da bih ga namerno držao u neizvesnosti već sam se istinski bojao, za njega i, njegove rekacije.
- Aman, čoveče! Pričaj! - trzao mi je kragnu.
- Ne radi - rekoh konačno - Ne radi danas! To piše.
- Kako može da ne radi?... Jesi li siguran?... A, sutra? - sav se tresao.
- Ne blesavi, Boro! Dobro znaš šta znači kad ovo istaknu! - viknuo je Osman ozbiljnim tonom.
Taman kad smo za trenutak pomislili da se Borislav umirio, mašio se za džep i pokušao da komad hleba baci na vrata. U tome smo ga sprečili, ali je već zadobio pažnju skupine, a onda je nastupilo ono čega smo se najviše pribojavali, još više se uspaničio i počeo - Šta blenete, vaši! Pacovi! Ovce!... 'Oćete hleba?... Na, na! -
- Ostavi ljude na miru, nisu ti oni ništa krivi! - govorio je Osman kroz zube.
- Ti!... Ti, fosilu! Ti si kriv! Nasamario si nas.... Znao si!... Namerno nam nisi rekao...
Nije bilo te reči koja bi ga urazimila - Vodi ga odavde, odmah! - gledao me je Osman preklinjujućim pogledom. Uhvatio sam Borislava pod ruku i krenuo da ga vučem. Nije mi bilo potrebno mnogo snage, bio sam jači i krupniji od njega; dosta je oslabio za prethodnih par meseci, gotovo se prepolovio. Najpre se opirao i probao da se istrgne; zatim je molio da ga pustim "kako bi im svima on pokazao"; da bi, na posletku, ostao i bez to malo snage, i umirio se. Nismo, vucarajući se, odmakli mnogo, svega dvatesetak metara. No, nismo više nikoga zanimali. Okrenuli su se svojim vratima, svesni da je čekanje uzaludno. Stajali su, možda verujući da će se vrata ipak otvoriti; ili, verovatnije, ne znajući kuda dalje...
Viknuo sam Osmanu - Zar nećes sa nama?
- Neću. U penziji sam, ne zaboravi! - nasmejao se i mahnuo.
Osvrnuo sam se još jednom, za svaki slučaj. Jedino je deran gledao za nama. Umalo se nisam srušio od tog pogleda. Prošao mi je kroz stomak, kičmu, sve kosti. Morali smo da budemo ravnodušni prema takvim prizorima, prema sebi, prema svakodnevnici, prema svemu, i bili smo... Gledao je za nama. On, koji nikome ništa nije skrivio! Kao mnogi od nas; On, koji neće dobiti šansu! Kao što je mnogi od nas nikad nisi dobili; On, koji nije mogao da bira ni vreme ni mesto... Ali kuda sa nama? Jednaki smo svi! Ali samo u smrti... Nismo čak ni u siromaštvu...
Borislav se pribrao, lakše je disao, jedino su mu se još ruke nekontrolisano tresle. Pešačili smo lagano, kao da smo izašli u brezbrižnu šetnju. Išli smo ćutke, svako je u mislima brinuo svoj dan. Skoro da nismo ni primetili kad smo stigli do mosta, na kome se sastajemo i rastajemo - Šta ćeš danas, Strahinja?
- Ne znam.
- Hajdemo do mene? Imam nešto od juče. Nata ima baš da se obraduje, jedva čeka da te vidi! Stalno pita za tebe.
- Znaš da ne mogu, Boro... Nisam više ni gladan.
Gledali smo neko vreme reku, i ćutali. Posmatrao sam svoj obris kako pada sa mosta. talasa se i razliva po vodi... Jako sam želeo da ga, kao deran, mučki izgazim. Valjda mi je to prirodno pravo, samo moje! Da sebe, Ja, jedino Ja, gazim! Da skačem i pljujem po sebi, a ne neko drugi... neko nevidljiv, neuhvatljiv...
Ćutali smo, gledali, slušali. Trebalo je da se rastajemo, ali se nismo usuđivali. Bili smo zajedno, dva prijatelja. Ovako smo bili sigurni. Prijao nam je taj zvuk sitnih slapova, lepši i čistiji od makojeg zvuka. Među ljudima se nismo osećali kao ljudi, ovde jesmo.
- Kolebao sam se da o ovome progovorim, tišti me - govorio je Borislav sebi u bradu - ... Ovaj, znaš... uvek možemo da...
- Ni govora o zajmu! - prekinuo sam ga oštro - Čuo si i sam Nikolu...
- I ne govorim o zajmu. Imam kući neke vrednosti... Pa, nije Bora uvek bio beda! Čuvao sam za najgore, za ne daj Bože. Eto, došlo je to vreme. Moralo je doći. Čekali smo ga, samo nismo znali kada će nastupiti. Može se izvući pristojna suma.
- Nije vreme za trgovinu. I Nikola je moja obaveza.
- Strahinja, ostavi se tih knjiških gluposti! Od kad u tome ima obaveza i prava prvenstva? Priskočiće i Osman. Razmišljao sam usput. Ta lisica je znala da danas nema obroka. Oni ljudi tamo vide i misle jedino još trbuhom. Oni hoće obrok, svejedno kakav i od koga će ga dobiti. Poznato ti je kako i gde Osman otkupljuje pakete socijalne pomoći. Sada će sa njima tamo spraviti pravu berzu. Već duže vreme jedino o čemu razmišlja i što ga zanima jeste Nikola, kao da mu je to poslednja želja. Pred nama ne priča ništa, da ga slučajno ne bismo omeli.
- Ne znam šta da mislim, Boro. Nisam više pametan...
- Ne misli ništa. Navrati večeras. Uredu?
- Uredu.
- Dogovoreno onda. Srećno danas!
- Takođe. I hvala ti.
- Ne zahvaljuj se. Ajde, vidimo se večeras. Živ bio.
- Vidimo se.
- Ej! - uhvati me od straga za rame - Drži ovo, uzmi! - gurnuo mi je u ruke ostatak pakle i dvesta dinara - Skrpićete do večeri ako se ne snađeš.
- Hvala, Boro.
- Taman posla. Očekivaćemo te Nata i ja.
- Dolazim sigurno.
Stajao sam na raskrsnici. Uhvatila me je neka mučnina, preznojavao sam se. Hteo sam da pođem ali nisam znao kuda. Automobili i pešaci su prolazili pored mene. Život je prolazio pored mene. Moj život je prolazio mimo mene. Odzvanjale su Borine reči u meni "pusti me da im pokažem svima!"; Odzvanjale su i Osmanove reči "još nije kasno". Možda i nije, Osmane! Možda i nije... Ko to još može znati.

By Aleksandar Kitanovich

Made in China

Dakle, rečima ne mogu opisati zajebanciju kojoj smo kao narod izloženi od raspada SFRJ pa sve do danas. Međunarodna zajednica, koja je više puta u odnosu prema zemljama "osmog" sveta pokazala dominaciju ciljeva nad principima, nastavlja suštinsko, sistematsko i kapriciozno delovanje kako protiv interesa tako i protiv državnosti Srbije. Iz kojeg razloga se stalno izmišljaju novi problemi, zahtevi i upućuju kritike zemlji koja se "opredelila" za evro-atlanske integracije?

Izvestilac evropskog parlamenta za Srbiju, Jelko Kacin, izjavio je da je šokiran odlukom Srbije da njen predstavnik ne prisustvuje dodeli Nobelove nagrade za mir kineskom disidentu Liu Sjaobou. Uuuu jebo te kakav bedak! Naša vlast se opredelila da sa još 19 zemalja sveta bojkotuje dodelu "Nobela" kineskom disidentu Liu. Među tim zemljama su i najače zemlje BRIC ekonomije, Kina i Rusija. Stav ovog uštogljenog mentola, koji izveštava tamo neki parlament, po ovom pitanju trebao bi biti irelevantan za zemlje članice EP. Možda bi g-din Kacin mogao da oplete američku administraciju i iznese svoj stav po pitanju attacka iste na Wikileaks. Dajte, g-din Kacin, molim Vas. Mi smo takve kao što ste Vi, u doba Tita, slali na Goli otok.
Zaista mi nije jasno kada prestaje licemerje EU u odnosu prema Srbiji i njenim građanima. Ne mislim da je ova vlast savršena, daleko od toga. Ali koliko još "njih" trebamo da popušimo da bi postali deo nečega što se u doba SEK-e pokazalo kao "kvarna roba"? Toksična aktiva američkih biznismena vođenih ekonomijom moralnog hazarda brzinom svetlosti proširila se finansijskim tržištem sveta "presipajući" krizu iz finansijskog u realni sektor. Ovakva pojava između ostalog dovela je i do pada indeksa globalizacije (učešće izvoza u proizvodnji). Do pojave krize, suštinu globalizacije predstavljao je simbolički odnos Kine i SAD. Naime, kinezi su štedeli, izvozili i beležili trgovinski i budžetski suficit za razliku od amerikanaca koji su trošili, uvozili i beležili deficit tekućih plaćanja i bužeta. Kinezi su intervenisali kako bi sprečili apresijaciju lokalne valute, dok su amerikanci prodali kinezima skoro $1000 milijardi državnih obveznica kako bi finansirali svoje deficite. Kriza prekida pomenutu simbiozu. Kina se okreće sopstvenom tržištu kao i trećim tržištima (proizvodima i investicijama). Slična tendencija javlja se i u Indiji. Obzirom da je Japan trenutno treće najveće tržište sveta (iza SAD i EU), u bliskoj budućnosti se može očekivati da će tri zemlje iz Azije (Japan, Indija i Kina) biti ne samo među pet najvećih tržišta u svetu, već i tržišta sa najvećim rastom. Korigujući svoju predhodnu procenu prema kojoj bi ekonomija Kine 2040. godine mogla biti izjednačena sa ekonomijom SAD, Goldman Sachs je objavio da bi se to sustizanje moglo desiti i ranije, tačnije 2027. godine. Uzimajući ove činjenice u obzir mislite li da je spoljna politika Srbije uvek bila u potpunosti pogrešna? Dajte, molim Vas, g-dine Kacin.

Tokom 90-tih prošlog, ali i 10-tih tekućeg veka, Kina se uvek držala po strani kada su u pitanju bili suverenitet i teritorijalni integritet Srbije. Pretila je vetom u SB kad god su interesi Srbije bili dovedeni u pitanje. Kina nije priznala jednostrano proglašenje nezavisnosti Evropske Kolumbije, Kosova, za razliku od većine zemalja članica EU i SAD. Dakle, za razliku od SAD i pojedinih zemalja EU, Kina nikada nije radila protiv interesa i državnosti Srbije. Srbija je bila deo nadnacionalne države kakva je danas EU kada zemlje EU nisu znale šta je "unija". Najpre kao deo kraljevine Jugoslavije u prvom razdoblju, a zatim i kao deo SFRJ vođene ideologijom komunizma u drugom razdoblju. Gotovo tokom celog dvadesetog veka Srbija je svoje državne interese ostvarivala kroz Jugoslaviju. Interesantna je činjenica da je pozicija druge Jugoslavije kao republike i komunističke države bila daleko povoljnija od pozicije prve Jugoslavije kao monarhije i kapitalističke države. Osnovni razlog za ovakvo, na prvi pogled, neobično stanje bio je geopolitički kontekst. Tada smo trebali "Evropi" i "saveznicima" iz jednog jedinog razloga. Projekat „tampon zona“ u širenju komunizma na jugo-istok Evrope (Grčka, Španija i Italija) prevashodno je uticao na geopolitičku poziciju Jugoslavije nakon Drugog svetskog rata. Geopolitički značaj zemlje još više je povećan kada je model regionalne tampon zone globalizovan formiranjem Pokreta nesvrstanih zemalja u kome je Jugoslavija imala vodeću ulogu. U ovom periodu geopolitički značaj zemlje je uticao na povećanje njene ekonomske moći kroz ostvarivanje ekonomskih odnosa sa zemljama trećeg sveta. Blagonaklonost Zapada se ogledala, s jedne strane, kroz tolerisanje aktivizma ekonomski irelevantne države u globalnim geopolitičkim pitanjima i strateškim tehnologijama ali i kroz meke kredite, transfer tehnologije i zajednička ulaganja, s druge strane. Slučajnost je da je raspad nadnacionalne unije kakva je bila Jugoslavija usledio u danima stvaranja EU? Dajte, molim Vas, g-dine Kacin.

U nekoliko navrata sam javno izneo mišljenje da Srbiji nije potrebna EU. Srbiji je potrebna Balkanska Unija koju bi činile zemlje bivše SFRJ zajedno sa Albanijom, Grčkom i Turskom, kao i jačanje diplomatskih i ekonomskih odnosa sa zemljama BRIC ekonomije i trećeg sveta. Srbija nema šta da traži u EU. Grčka je pokazala svojim primerom koliko je visoka cena "ufura" u EU. Srbija već sada ima €24 milijarde spoljnjeg duga sa tendencijom daljeg rasta. Mašala! Ukoliko ovako nastavimo, negine nam "dužnička kriza" i "Grčki scenario", a kako stvari stoje, EU nema nameru da prestane sa koje kakvim uslovljavanjima, što ekonomskim, što političkim. U krajnjem slučaju, šta god da stavim pod ruku ima jedno te isto obeležje na sebi...Made in China. G-dine Kacin, prema tome, dabome.

By John Pavich

Dno dna

Juče sam se, baš kao i svakoga dana vozeći se autobusom, zagledao kroz prozor posmatrajući prizere koji su brzo kraj mene prolazili. Međutim juče se desilo nešto sasvim drugačije. Nešto što mi se jako dugo desilo nije. Prolazeći pored jedne osnovne škole zagledao sam se u decu koja su igrala lopte na betonskom terenu. Žagor i smeh. Nasmešio sam se, ali osmeh je u trenutku nestao. Stresao sam se. Misao je brža od svetlosti. Pored te osnovne škole sam prolazio kada sam i sam išao u osnovnu školu. I tada su deca u tom istom dvorištu igrala lopte. Od tada do danas je prošlo više od dvadeset pet godina. Međutim nije me potresla činjenica da sam ostario, već pomisao na nešto što se u tom istom dvorištu desilo pre više od 65 godina. Nama su o tome pričali. Pomislio sam, na trenutak, da li ta deca, što veselo trče i uzvikuju po koju psovku, znaju šta se tu desilo davne 1942. godine. Te godine, u tom dvorištu, „nemci“ su, između ostalih, streljali i nekoliko njihovih vršnjaka. Tim kamenim pločama, po kojima sada veselo trčkaraju mališani, razlivala se krv nedužnog naroda koji nije hteo da poklekne pod okupacijom znatno jačeg protivnika. Mogao sam da vidim tu scenu. Njih nekoliko, jedan do drugog poređani bez ikakvog reda i naslonjeni na zid škole, gledali su hrabro smrti u oči. Pogledima preko nišana prkosili su pogledi nedužne dece koja su samo nekoliko dana ranije, u tom dvorištu kraj šloke koju su pohađala, razdragana šutirala staru krpenjaču. Rafal.

Trgnuo sam se. Pomislio sam gde su nestale stare vrednosti ovog naroda. Kako možemo sebi da dozvolim ono što nam se dešava? Postali smo nemi posmatrači. Prestali smo da verujemo u sve one lepe stvari koje život znače. Više nam ništa nije važno. Istina je, postali smo stoka.

Poslednjih dvadeset godina gazio nas je ko je stigao. Postali smo najveći gubitnici. Luzeri. Satanizovala nas je sopstvena vlast uz pomoć međunarodne zajednice u kojoj je poznata dominacija ciljeva nad principima. Sistemski, suštinski i kapriciozno smo satanizovani. Diskontinuitet je učinio svoje. Pojedinačne frustracije i socijalne patologije postale su naša realnost.
Svetlost je zamenilo sivilo. Osvrnite se oko sebe. Pogledajte fasade zgrada u ulici kojom prolazite. Nema svetlih boja. Pogledajte odeću slučajnih prolaznika. Pogledajte ta nesrećna i zbunjena lica. Nema osmeha. Sivilo i tuga. Krasi nas osakaćeni sistem vrednosti i na njega smo ponosni. Kosovo je Srbija. Ratko Mladić je narodni heroj!!!
Degradirali smo svaki osećaj za lepim. Postali smo gušači ideja i ubice kreativnosti. Upravo nam se dešava ono što želimo da nam se dešava. Mi smo deo onoga što oko sebe stvaramo, a stvaramo jad i bedu.

Prebijena majka, plavog lica prekrivenog suzama na putu do „sigurne kuće“. Gladno dete, sklupčano u parku kraj polomljene klupe. Starac, smežuranog lica, naslonjen na šipku u gardskom prevozu. Telo dečaka u obližnjoj šumi. Odsečena glava mladića ostavljena na parkingu kraj automobila u prometnoj ulici. Beba bačena u kontejner. To je naša realnost. Populizam, politikanstvo, manipulacije i malverzacije. Predsednik zemlje u društvu italijanskih kurvi. Ministar zdravlja u vladi leži na operacionom stolu Minhenske bolnice. Narodna poslanica u bundi od nerca. Predstavnik opozicije u stanu od 250 kvadrata. I to je naša realnost. Neznanje, konfuzija, glupost i nadobudnost. Jelena Karleuša piše kolumne i gostuje kod Olje Bećković. Svetlana Ražnatović vodi fudbalski tim. Branko Radujko, pravnik iz Beograda, prodaje Telekom Srbije. Srđan Radovanović, pravnik iz Beograda, prodaje Jat. Rasim Ljajić od stranke etničkih manjina napravio stranku DB-ovske većine. Naša realnost. Zatupljenost i zaglupljenost su postale naša realnost. Posmatramo svet oko sebe širom zatvorenih očiju moleći se da nas ne snađe ono što je snašlo veliki broj naših sugrađana.

"Danas svraka na mom, a sutra na tvom krovu, dragi komšija."

by Chile

Stado ovaca i kokoška

Naravno da nisam normalan. Pobogu, a ko je još pa normalan ostao da živi u ovoj pustari prodanih duša, moralnog bluda i iskrivljene inteligencije. Mislim da je onog dana kada sam ugledao Karleušu u "Otisku nedelje" stavljena tačka na paranormalnu Srbiju. Iz normalne, preko paranormalne došli smo do potpuno nenormalne zemljice u kojoj je i Kosovo Srbija. Mozak mi se ukočio nekoliko dana kasnije kada sam gledao vesti meni omiljene izdajničke televizije B92 (a godinama pokušavam da skapiram ko je koga tu izdao i zašto) na kojoj smo najpre mogli da čujemo utiske zvaničnika međunarodne zajednice o vladavini prava u Srbiji, a nekoliko minuta kasnije i komentare naših zvaničnika na istu temu. Naravno bili su potpuno dijametralni. Oni nas grde, a naši "prde" i pričaju kako nam je sudstvo "do jaja" dobro. Dakle, Sloba nije umro, a kada će, to ne znamo. Nemojte da mislite da ću sada pisati o vladavini prava u Srbiji. Ne nikako. Brankica je dosta toga rekla u svojim emisijama na onoj izdajničkoj TV da meni ne pada na pamet da ponovo pišem iste stvari kako bi narod obdaren izuzetnim moždanim sposobnostima, npr. amnezijom, imao šta da pročita u pauzi za cigaru. Uh...zajeb. Nema više cigara. Sada može narod da puši...ali na, za to, označenim mestima. Baš juče sretnem lika koji je na jakni zalepio nalepnicu "Dozvoljeno pušenje". Jesam vrisnuo od smeha. Nije da u Beogradu na svakom uglu možete da vidite predstavnika "normalne civilizacije" ali, ruku na srce, nađe se po koji dekontaminirani. Ipak smo mi društvo prepuno pojedinačnih frustracija i okarakterisano kao "socijalno patološka sredina". Pazi kada je i "zaštićeni svedok" u slučaju Toten totalno promenio iskaz. Ma, kod nas jednostavno nema sredine. Ili je crno ili je belo i ako je sivilo svuda oko nas. I koga boli paja za to. Narod grca. Narodu se prca. Ovi narod prcaju i misle u sebi "Ko ih jebe, neka grcaju! I ne zaslužuju bolje!". Istina. Ljudi se u svetu bore za bolje. Nama od tolikih borbi, u poslednjih dvadeset godina, na čelu se pojavile bore. Ljudi se bore, pa se smore.
Čitam pre nekoliko dana kako naši tinejdžeri ne žele da rade. Svašta! I ovi što "rade" ne rade, a ne tinejdžeri. Mi smo neradnička masa i osrednje kvalifikovana klasa. Ideja nemamo. Inicijative nemamo. Investiciona kratkovidost domaćih preduzetnika brokerskog mentaliteta spremnih da samo apaju, dovela nas je do ivice. Još malo pa patos. A onda i lizanje istog. Tog trenutka, ukoliko se ne pojavi neka budala da nas iz govana izvuče, teško da ćemo se oporaviti u narednih 20 godina. Koliko god ovo delovalo nekome sablasno, verujte da nas jako malo vremena de li od "vakum stanja", a onda kuku nama. Voleo bih da nam međunarodna zajednica što pre ukine vizni režim i uvede političke azile kako bi se pojedini umovi sklonili iz haosa koji će uskoro uslediti. Ustavri, kada malo bolje razmislim, nema ovaj narod više muda da bilo šta pokrene. Prosečna starost od 42 godine govori dovoljno o kapacitetu ove nacije i njenim mogućnostima. Polako, ali sigurno, ovom narodu kita počinje da služi samo za pišanje i ništa drugo. U takvom stanju, ovaj narod može samo da očekuje nogu u guzicu pri ulazu u Euro-uniju. Na primer, pogledajte ko je kadar političkih stranaka u Srbiji. Rasim Ljajić da bi sklonio "duduke" iz stranke, postavlja ih na važne funkcije u okviru svog ministarstva. (primera radi Perunićić na Radovanovo mesto direktora Inspektorata za rad). Dakle ima li taj čovek i malo mozga u svojoj glavi ili se pravi glup. Dovesti onoliko DB-ovaca u svoje redove na očigled naroda i upravljati njima, na način na koji to čini preko uticajnih DB likčina, je krajnje odličan dokaz koliko ovaj narod apsolutno ništa ne primećuje i ne kapira. Ajde što narod ne kapira nego i ono malo normalnih što je ostalo u političkim strukturama živi u uverenju da će sečući granu na kojoj sede, dočekati da drvo najzad padne.
Javna preduzeća su decenijama feud političkih stranaka. Zaposleni u njima samo time što odu u WC, seru, obrišu guzicu, puste vodu i operu ruke nakon cele radnje, načine štetu preduzeću i za to dobiju platu jer im je ceo rad na dnevnom nivou upravo taj minuli. Otuda zarada zaposlenog nikako ne prevazilazi produktivnost njegovog rada, već upravo obrnuto, zaposleni je nagražen jer sere na poslu. Jebeni Branko Radujko sa svojim pravnim fakultetom i stažiranjem u kancelariji premijera i predsednika danas vodi Telekom Srbija 064, 065, 066 i ... NULA. Kojoj normalnoj vlasti u svetu (osim Engleske) može da padne na pamet da privatizuje ono što je ne košta, a novac donosi? Onaj mentol od Cvetkovića najavljuje kako će novac od privatizacije Telekoma ići u izgradnju infrastrukture, a vrapci na grani znaju da se najviše krade na izgradnji infrastrukture i da je korupcija u njoj maximalna. Poražavajuće je da ovaj narod, njegovu intelektualnu elitu i prosvetljene pojedince baš boli paja za sve ono što nam se dešava. Eto, ja koji serem po ovom sistemu godinama postajem neozbiljan i veoma nepogodan za društvo koje se može nazvati svakakvim imenom samo ne "društvo". Rulja. Masa. Gomila. Marva. Bravi. Stoka. Molim??? Jesam! I ja sam brav i marva i stoka baš kao i moj, jebeno dobar, narod.
Idem da čitam pilot verziju nove Karleušine kolumne. Ne mogu više da se smaram sa debilima. Čitanje jednog ovako uzvišenog komada Vas "podiže" i kada ste u daunu. Nisam želeo da Vam ukažem na nedostatke sveta koji Vas okružuje, već na Vaše patetično posmatranje života i katastrofalan odnos prema sebi samima. U krajnjem slučaju, ko sam ja da Vam ukazujem na to da ste ovce kada jedna kokoška piše kolumnu na koju svi mi otkidamo.

Ovde si došao da sereš?

Nešto je pala temperatura ovih dana. Postalo 'ladno vani. Padala je i kiša ovih dana. Pala je i jedna gospođa dok je "silazila" iz autobusa. Jedino evro nije pao već raste kao da smo ga mesili sa kvascem. Ima da naraste toliko da će mnogi da dobiju proliv. I ako, treba. Ko ih je terao da uzimaju kredite "ujkinog malog".

Baš volim što smo svi srećni i veseli u zemlji u kojoj je Kosovo Srbija. Volim i što je Jelena Karleuša postala kolumnista. Sada sam dobio konkurenciju i to opasnu. U Srbiji svi imaju konkurenciju osim Miško. On je bez konkurencije. Volim i što je Olja Bećković najzad poradila na gledanosti svoje emisije ostavljajući snažan utisak na sve nas, verne pratioce serijala "Utisak nedelje". Volim i to što su se predstavnici gay populacije po prvi put prošetali ulicama Beograda pokazavši svetu da i kod nas može da se desi Berlin, naravno, u malo drugačijem izdanju svojstveno našem mentalitetu i našoj kulturi. Drago mi je što su posle dugo godina huligani ponovo razbucali pandure. Nije bilo kao nekad, jedan na jedan, ali dobro. Volim što nas je, posle posete Bajdena, posetila lepša polovina Bila Klintona i obezbedila nam ufur na listu kandidata za ulazak u Evropu. Jeste da smo mi oduvek bili deo Evrope, ali izgleda da ova Evropa nije ona kojoj smo nekada pripadali. Milo mi je i to što je onaj istetovirani pokazao italijanima kako se krati ograda. Baš mi je drago što italijani nisu šibali naše huligane baš kao što ih nismo ni mi u Beogradu. Drago mi je da su se udružili Mihajlović i Divac u borbi za očuvanje dostojanstva našeg sporta. Ima li još nešto značajnije u Srbiji, a da Divac nije u to gurnuo nos? Baš mnogo volim što je Aca Vučić stao u odbranu nezaposlenih mladića koji su 10. 10. 10. skupljali kamenje po beogradskim ulicama i davali ga pandurima. Drago mi je i što je MUP Srbije izbacio novu modnu liniju pod nazivom "Moj Beograd si došao da lomiš.". Ko je i odakle došao u Beograd i kada? Volim što naši glumci ponovo rade na snimanju antisrpskog filma u režiji američke glumice svetskog glasa i dobrog stasa. Kad nas kara ko stigne nek nas kara i Angelina. Volim i što će projektovana inflacija od 6% iznositi malo više od 8%. Baš mi je drago što je spoljni dug preko 24 milijarde evra jer nije red da samo moja generacija najebe. Mnogo volim što moj narod izvaljuje prave vrednosti. Volim i što je Seka napunila Arenu, a Aca Lukas rasprodao koncert. Naravno, imamo i mi naš "parni valjak". Mnogo volim kada se najedem pasulja i popijem čokoladno mleko. Tada u mojoj okolini nastaje haos. Posle kažu kako mi u Srbiji ne pravimo biogas. Extra mi je kada vidim pandura da pljuje na ulici jer znam da se ništa nije promenilo. Super se osećam i kada na putu od kuće do posla i nazad u prevozno sredstvo GSP-a na svakoj trećoj stanici uleti po jedna kontrola. Rekord mi je 6 poseta u jednom pravcu. Volim što je premijer moje zemlje izuzetno sposobna ličnost. Nije lako voditi vladu u čijem sastavu je pet predsednika relevantnih političkih organizacija u Srbiji. Volim i kada vidim mlade predstavnike nevladinog sektora kao što su Sonja Liht, Borka Pavićević i Nataša Kandić. Šta je to za zemlju u kojoj je prosečna starost od 42 godine ok stvar. Opet, dobro je da nam "deca" vode gay organizacije. Zamislite da jednu od njih vodi Ćirilov, a drugu Korać. Milina bi onda bila.
E, mnogo volim što prestajemo da ga pušimo od 11. novembra na javnim mestima. Baš mi je drago što je derbi protekao bez incidenta. Volim i što je Zukorlić istisnuo Ljajića iz domena interesovanja bošnjaka u Sandžaku. Volim i to što su Albanci na "svetoj srpskoj zemlji" izglasali nepoverenje Hašimu Tačiju. Volim i što je Imlek izbacio u prodaju jogurt sa suvim kajsijama i pšenicom i što je sve od sastojaka iz uvoza. Baš mi je drago što su Tržan i Zmijanac smršale u Survivoru. Drago mi je i to što nas je BoTa skinuo sa ona četiri oslonca i kandidovao da se navučemo na jedan, ali pravi. Drag mi je onaj Jeremić ne zato što je ministar, već što neko mora i njega da voli. Uh, mnogo mi se dopada nova stvar od Take That, "The Flood" i posebno mi je drago što su se izmirili. Volim i što se Cane Subotić ponovo povukao u ilegalu, a Goran Petrović iz iste izašao. Volim i to što je i reprizirani "Insider" ostavio utisak na naše sugrađane. Ko je video da se diže mrtvom konju?
Volim i što će uskoro biti izbora pa će "stoka" moći da izađe na poselo. Oduševljen sam što kao republika imamo sva obeležja monarhije od himne, preko grba do zastave. Tačno se vidi da smo potpuno uređena zemlja. Volim i što bivši novinar i nacionalista predvodi socijaldemokratsku opciju u Srbiji. Kad može Obama može i Ljajić. Volim što u Srbiji postoji mogućnost da pored velikih para na lotou iste dobijete i za informaciju o tome gde bi mogao da se krije veliki general i drug Dragana Dabića, Rale Mladić. Posebno volim kada vlast u susret poskupljenju gasa i mazuta plasira priču kako će predstojeća zima biti jako, jako, extra hladna. Volim i što sindikati prete štrajkovima iz opravdanih razloga. Kome odgovara reforma PIO kada je situacija savršena. Jedan zaposleni na jednog penzioneram, a penzionera više od zaposlenih. Volim i što broj zaposlenih u državnoj administraciji neprestano raste. Početkom 90-e ih je bilo 5000, a danas ih ima preko 32000. E to volim!!! Volim i kada se Josipović i Kosor, baš kao Dodik i Silajdžić, zakače međusobno zbog nas iz Srbije. Volim i kada nas kara Holandija, a Holandiju, Amerika, a onda Holandija prestane nas da kara. Volim kada Boris Tadić kaže da uskoro izlazimo iz krize jer onda znam da i njemu, kao i Dinkiću, isti autor piše govore. Uvek mi je posebno drago kada naš premijer ugosti predstavnike IMF jer tada i ove naše govnare na vlasti neko kara. Opasno volim kada se pojedinci groze na moje textove zbog preteranih vulgarnosti. Pobogu, pa gde ste čuli velikog srbina da psuje. Ajme meni.
E, mnogo toga volim u ovoj našoj zemlji, bre. Da nije tako ne bih sada bio ovde, kao što nisam. Srdačan pozdrav iz Republike, ali srpske!!!

Patriota poliglota

Dolazak supruge bivseg amerikanskog predsednika za čijeg mandata smo bili rokani, bio je u senci spektakularne gay parade u Beogradu i još spektakularnije demonstracije srpstva u Đenovi. Zaluđivanje širokih narodnih masa u Srbiji nikada nije prestajalo, ali poslednjih godina ponovo dobija na intezitetu. Sinoć gledam onog polu normalnog Cvetkovića i potpuno mi postaje jasno iz kog razloga ga svaki značajniji zvaničnik zaobilazi pri poseti naše zemlje Srbijice. Jedino mi nije potpuno jasno iz kog razloga Boris Tadić uporno krši ustav svojim simpatičnim mešanjem u ingerencije premijera. Takvim ponašanjem predsednik Tadić šalje jasanu poruku javnosti kako se treba odnositi prema zakonu i kakve se kosekvence mogu snositi za takvo ponašanje. Dakle, zajebi gde god možeš, koga god možeš, ne mogu ti ništa. Impresivno je kako se svaka veća glupost jako dobro prima u našem narodu. Moram priznati da je u poslednjih nekoliko nedelja bilo retko dobrih gluposti. Pokušaću da izdvojim po svom skromnom mišljenju najbolje.
"Najzad šetamo slobodnim Beogradom!" bila je izjava jednog od učesnika Parade ponosa održane u okupiranom Beogradu 10.10.10.. Dok je većini sugrađana ova šetnja izgledala poput šetnje u kavezu, pripadnicima gay populacije bila je jedna od najznačajnijih u životu. Velika žurka održana je u senci održavanja reda i mira na beogradskim ulicama, a umesto taxija, za povratak gajbi koristila se okićena "marica". Bilo je divno posmatrati i neke od najvećih homofoba kao npr Svetozara Čuplića kako se obraća "manjinama" u Srbiji. Mislim da je Marko Karadžić ubedljivo najbolje opisao dešavanja tog dana neskrivajući svoje ogromno razočarenje. S druge strane, veseli Čeda, vidno nabildovan, svestan da mu je svaki glas bitan, bio je tamo gde su šanse za dobijanje istih relativno velike. Čak i snimak na you tube gde se može videti kako se ne koristi govorom mržnje već civilizovanim jezikom, svojstvenim jednom modernom srbijanskom političiru kakav je na primer Velimir Ilić, ukazuje na izuzetne glasovne mogućnosti ovog liberalnog demokrate brokerskog mentaliteta.
I dok je "šačica" predstavnika gay populacije u Srbiji zajedno sa svojim simpatizerima šetala ulicama Beograda u isto vreme "neorganizovane grupice huligana" zagrevale su se za svetsku prezentaciju našeg mentaliteta u Italiji. Značajnije zagrevanje bilo je u dvorištu kancelarije Demokratske stranke u Krunskoj gde je spletom okolnosti slučajno zapaljena arhiva u garaži smeštenoj u dvorištu. Ah, sve je moguće. Tog dana bilo je tu i predstavnika srpske pravoslavne crkve koji su, glumeći Batmana, izuzetno dobro "probijali" kordone mnogobrojne policije čije su pojedine pripadnike "huligani" dobro isprebijali. Oko šest hiljada pandura branilo je održavanje Parade ponosa kako bi mi, narod Srbije, ispunili još jedan od malobrojnih uslova međunarodne zajednice i dokazali istoj da se prava manjina u Srbiji poštuju (sex sa kondomom ali ne jednim nego sa 6000) čineći to na svaki mogući način. Smešna je bila ta parada, a ponosa nije bilo nigde. Dostojanstvo svih prisutnih tog dana u koje kakvim grupicama bilo je izuzetno i svojstveno našem narodu. Nesvesni da su marionete i igračke u rukama politikanata, huligani, panduri i gayevi su uspešno okončali učešće u spektaklu priređenom od strane "svoje" udružene političke elite. Dan kasnije Beogradu je predstavljena nova modna linija MUP-a Srbije pod nazivom "Moj Beograd si došao da lomiš!!!"
Par dana nakon spektakularne i fascinantne gay parade u BG (skoro da je izgledala kao ona u Berlinu) predstavnici srbijanske patriotske elite pokazali su nam kako se na najbolji mogući način koristi bezvizni režim u odbranu nacionalnog integriteta i teritorijalnog suvereniteta Srbije. Performans u Đenovi u zajedničkoj organizaciji srbijanskih "navijača" i Italijanske policije omogućio je višednevno polemisanje građana Srbije na ovu izuzetno izazovnu i interesantnu temu. Naravno, ovaj performans je usledio pred sam dolazak Hillary Clinton, borca za evroatlanske integracije Srbije i supruge lika čija statua stoji u Prištini. Koristi od ovog događaja u Đenovi su ogromne. Jedna od najznačajnijih je veliki broj fanova "nindže-šišača" na facebooku. Ovaj izuzetan mladić i hrabri patriota svoje čojstvo i junaštvo najbolje je pokazao u povratku iz Đenove vozeći se u prtljažniku autobusa sa sve "koferčetom". Mnogobrojni ikonostasi po telu ovog mladića ukazuju da je reč o izuzetnom primerku srbijanskog nacionaliste i jednog od mnogobrojnih branitelja ideje iz 1389. čiji "obraz" nije tanji od đona Caterpillar cipele. Naravno, ni ovaj performans nije slučajan. I on je planiran u kuhinji "službe" kojoj nikako ne odgovara uvođenje reda u zemlji seljaka na brdovitom balkanu. Možete li da zamislite kako bi Mišković i ekipa poslovali u ambijentu koji karakterišu anti-monopolistička i anti-korupcijska politika odnosno "slobodna" konkurencija?
Nekome u Srbiji odgovara haos. Taj neko je izuzetno moćan i ima izuzetno jake saveznike. Taj neko unazad 7 godina od ovog polu glupog i nepismenog naroda pravi još veće bolide. Naravno, tako bolidan narod od drveta ne vidi šumu, a reaguje isključivo kada mu je dupe dovedeno u pitanje i to jedino onda kada toga postaje svestan što se izuzetno retko dešava (između 40 - 50 godina).
Ovih dana imam priliku da oslušnem komentare naše srbijanske populacije o dešavanjima u Francuskoj i verujte mi, presrećan sam što sam deo ovog naroda. Tačno se vidi da smo spremni za kandidaturu i da želimo da primimo veliku ...

U prilog celoj ovoj priči za opuštanje i borbu protiv stresa od srca vam predlažem kulturno dešavanje veka koje će se održati u Beogradu, u subotu 23. oktobra, u Areni... u tri lepe pičke materine ... veliki solistički koncert Seke Aleksić.

05.10. vs. 29.11.

Josip Broz Tito

Tito je bio kralj, majke nam ga. Pušio je tompus. Od Juge je napravio "kevu". Bili smo tampon zona, a sad smo kurac. Širio je bratstvo i jedinstvo od Vardara pa do Triglava, a one koji nisu hteli da "druguju" slao je na Goli otok da tuguju. Družio se sa crnci, ali i sa potamneli belci. Svrsto nas je među nesvrstane. Kad nismo mogli da budemo prvi, mogli smo da budemo zemlja trećeg sveta. Voleo je sve životinje, od ljudi do belih pudli. Tito je bio cool skroz i imao je bas sve. Čak i plavi voz. Putovao i lumpovao. Jebo šta je stigo i kad mu se ne bi digo. Onomad kod Jajca upalio je one silne baklje. Gorele su baklje jako dugo. Kako? To je samo on znao. Tito je umro tri dana pred rođendan i 21 pre "dana mladosti" u bolnici na Dedinje (jok more u Sloveniju je otego papke). Svi su plakali dok su sirene urlale. Sa'ranili su ga u "gajbu s cveće" gde nisu gorele sveće. Voleo je sve, ali ponajviše sebe i DB. A bio je cool tip s oni tompus.

Slobodan Milošević

Tužna je sudbina ovog čo'eka. Roditelji mu se povešali...tj. samo jedan. Oženio se s ženom s cvetom u kosi koja je onomad pisala kolumne u listu "Žena". Bio je prijatelj sa Kontićem, Božovićem, Šainovićem, Tomićem, Markovićem...uh. Voleo je da čita "Memorandum". Niko nije smeo da nas bije dok je on bio tu. Niko nije smeo da remeti naš suverenitet i teritorijalni integritet. Niko nije smeo da glasa drugačije nego kako kaže Centralna izborna komisija. Kada nije bilo rešenja on je primenjivao Lex specijalis. Iz New Yorka došao je u Bg, a posle nekog vremena zapalio u Dejton i vratio se. Tamo se zevzečio sa Franjom, Alijom i amerikanci. Celu jednu deceniju i kusur je vladao Srbijom. I on je voleo sve, ali naviše Miru i DB. Ko nije sluš'o u šumu je uš'o i iz nje nije iziš'o. Od opozicije najviše je voleo Voju na kvadrat (Koštunjavog i Šekija) jer su uvek bili kao Kina i Rusija u UN, uzdržani kad je gorelo. Uvatio ga Zoki uz pomoć Čede i Baneta Ivkovića i isporučio 'Agu (kako bi Rasim od Sandžaka rekno) gde je ova mučena duša istu ispustila kroz guzicu. Sa'ranili su ga pod lipom u Požarevac jer nije bilo mesta u Aleji velikana u Beogradu, a "gajba s cveće" prima samo jednu osobu. Kažu da su ga videli u Moskvi skoro. Piju kafu on, Karić i Jezda.

Alija Izetbegović

Najpre je bio dobar drug sa Srđanom Dabićem, a posle su se pokoškali. Bilo je tu i krvi, ali na kraju došao Dodik. Alija je bio cool lik. Imao je prijatelje po celom Sandžaku. Neki od njih su Ejup Ganić, Rasim Ljajić i dr. Voleo je zelenu boju i često putovao za Tursku. No u vreme Tita nije smeo da navija za Tursku reprezentaciju kao što to danas čini Muftija Zukorlić i ako je možda potajno u sebi to i činio. Alija je isto putovao u Dejton, ali na putu za 'Ag (kako bi rekao njegov prijatelj Ljajić) je "umreo". Ustvari nije ga dočekao. Bio je svedok mnogih zlodela koje su u ime Bosne i Hercegovine počinili njegovi nekadačnji drugari Radovan, Ratko, Ivica, Ejup, Momčilo, Haris i dr. Pio je kahvu sa Slobom i Franjom u Dejtonu. Voleo je da jede rahatluk. Umro od raka. I ako je mislio da je dobio neovisnu državu znao je da je čine dva entiteta, a dva nije jedan...mada ne mora da znaći!

Franjo Tuđman

Popio nogu iz komunističke partije, ali zato je stvorio HDZ i državu Hrvatsku. U znak zahvalnosti za tako veliki podvig, Srbi su mu nakon kratke oluje dali Knin, a Crnogorci bez mnogo ustezanja, Prevlaku. Voleo je da sluša Terezu Kesoviju, Olivera Dragojevića i Mišu Kovača. Ah, ko ih tada nije voleo. Uporno je Bosna i Hercegovina izgovarao Herceg-Bosna. Bio je drug sa Alijom, ali i sa Slobom...u Dejtonu naravno. Nosio je belu uniformu jer je bio general JNA, a i da bi se razlikovao od "zengi" koje su nosile crnu uniformu. Umesto tvrdog Ć izgovarao je meko Ć. Umro je od raka "na putu" za Ag (kako bi rekao Alijin prijatelj, Rasim).

Zoran Đinđić

Pored toga što je imao akcije Coca-Cola i Demokratsku stranku, imao je ogromno znanje i energiju. Voleo je da jede meso od bika i to na Palama. Družio se sa mnogima ali ponajviše sa Canetom, Banetom, Bebom i Milom. Imao je veći nos i formirao je DOS. Kao mlad vozio je taxi. Doktorirao je i jako mlad postao poslanik sa sve kožnom jaknom i minđušom u uvetu. Srbiji je doneo promena, a Srbija mu je donela Koštunicu. To ga je koštalo života. Nije bio revanšista, mada je trebao da se revanšira za ono što su nam radili "govnari" 90-ih godina. Doneo nam je 5. oktobar, ali zaboravio je da nam ponese i 6. oktobar. Da je živ, pojeo bi govno, a ne žabu, kada bi video šta je postao Boris Tadić.

Boris Tadić

On je sin Ljube Tadića, velikog akademika i DB-ovca, drug Šapera i Jeremića, konkurencija Đilasu i Pajtiću, kum Šutanovcu i Draginu, prijatelj patrijarhu Irineju. Preuzeo je DS, ali i stvorio stranke kao što su SNS, Tome grobara i SDPS, Rasima Ljajića. Govori tiho i polako da svako može da ga razume dok ga ne uspava. Šišao se kod Milana Sarića. Ne gotivi Pukovnika Amfilohija jer njega gotivi Voja Koštunica. Boris je bio i ostao lepša polovina Demokratske stranke. Voli da pojede i popije, ali i da zapeva. Narod ga voli, ali bilo je i onih koji su pokušali da ga smaknu (mislimna facebookovce). Voli "mlade" i to je pokazao 2004 kada je sklonio Čedu, a postavio Vidu i Mićuna. Ima bogat CV koji je bogato nabudžio. Ostaće poznat po tome što je Srbiju postavio na "četiri oslonca" i sačuvao "Kosovo je Srbija". Pomogao je da Čavić dobije "gajbu", a Mila "noge".

Vojislav Koštunica

Poreklom iz Koštunića. Uvek je bio u pozadini. Tako na primer 90-ih je bio u pozadini političkog života Srbije jer je znao za "jadac", a nakon 2000-te je bio u političkoj pozadini atentata na premijera Đinđića. Ima Žuću i Mihajlova. Omiljeni političar mu je Obren Joksimović, a političarka Ljiljana Čolić. Voja ima prijatelje svuda. Najbolji prijatelj u crkvi mu je pukovnik i episkop crnogorsko-primorski, Amfilohije Radović. Gotivi se sa Veljom seljom i Tomom grobarom. Očima ne može da gleda Žarka Koraća i Čedu. Prvog zato što je "peder", a drugog zato što je "pederčina". Za Voju je Kosovo, Srbija, a Srbija... Ostaće zapamćen po pesmama "Spasi Srbiju iz ludnice...Koštunice!" i "Spasi Srbiju i ubi se...Koštunice!"

Mlađan Dinkić

Ovaj niski čovek je sestrić Mišku Miroslavu Miškoviću. Jedan je od osnivača expertske grupe G 17 i stranke "G 17 i kusur". Kao Brut, Cezara, on je sjebao Labusa. Posle Srbije, Kipar mu je bio na prvom mestu, a onda i ispao s liste. Bio je guverner NBS, ministar finansija i ekonomije. Dobar je prijatelj sa Dr Mengele ili ti Tomicom Milosavljevićem. Kseniju, Gorana i Čedu Antića je počistio kad i Labusa, a dov'o je Suzanu Grubješić i Snežanu Samardžić Marković. Mlađa svira "đitru" i rola vutru. Cool je tip u potpunosti. Od skoro se extra gotivi sa Rasimom i Ujedinjenim regionima Srbije. Nije Rasim sisao vesla. Zna taj gde su pare.

Čedomir Jovanović Čeda

Bio je "go kurac", ali nakon studentskog protesta 96-97, protesta "Saveza za promene" i protesta DOS-a zaista i postade "neki kurac". Posle Zorana, najbolji ortak mu je postao Milan Beko. Tast mu je bio glavni lik za "nabavu" lekića, a tašta... "domaćica". Čeda i Ivan su osnovali "Centar za modernu politiku" da bi "ribali" pare. 2004. godine napušta DS jer se "Srbiji žuri" i stvara LDP (liberali koji nisu Mihajlovićevi i Jokanovićevi). Ulaskom u "koaliciju" žutaća i crvendaća svima nam je pokazao da od "njih zavisi". Trenira i bilduje što se moglo zapaziti u "Utisku nedelje" kod Olje Bećković, sinoćke. Čeda je uvek tamo gde problem treba da se reši. Bio je u anketnom odboru za Luku Beograd kada je ova otplovila. Bio je u anketnom odboru za zaštitu platana kada su ovi posečeni. Bio je Q10...ovaj u Q7 kad mu ga je Beko poklonio za uspešnu zajebanciju sa Canetom i Novostima. Ma, opasan je bre taj Čeda, a nije Antić.

Rasim Ljajić

Uuuu...njega posebno volim. Rasim je divan čovek, voli da divani. Bio je novinar više puta, Alijin i Sulejmanov prijatelj, ministar više puta (i sada je reda radi), predsednik manjinske stranke (sada je većinske koju je nazvao SDPS), bošnjak (sada ispade veći Srbin od Emira Kusturice) i gost javnog servisa Srbije. Rasim ima stranku koja je trenutno "pupoljak" i u kojij su visoki funkcioneri sve sami članovi "službe", Branko, Dušan, Aca, Ljuba i Gagi. Da su živi, sigurno bi tu bili i Leka Ranković, Krcun i Tempo. A da mogu, bili bi tu i Bracanović, Simatović i Stanišić. Naravno, nisu oni tu da bi pomagali logistiku stranke, već da brane Rasima ako ga neko napa'ne jer ipak smo mi zemlja Srbija, a neki kažu "Srbija Srbima". Rasimu je omiljena boja zelena. Rasim ne gotivi da gotivi gotivne likove from Sandžak, muftija Zukorlić i ministra bez portfelja Sulejman Ugljanin. Za Rasima je Kosovo Srbija, Hag je Ag, a Sandžak, domovina. Rasim hara Srbijom sa Ujedinjenim regionima i malim Mlađom u potrazi za "svetim srpskim gralom".

Sutra je 10 godina od petooktobarskih promena i pada režima Slobodana Miloševića. Slobe nema, al je tu Dačić. Zorana nema, ali je tu Boris. Ostali su nepromenjeni. Ako Vam je dobro, onda ništa. Meni je super,a svoje emocije ću Vam opisati "vicom" koji sledi.

Šta kaže Godzila kada izroni u Srbiji iz Moravu?
Kaže: " 'De ste seljaci? Sve će ve izedem!!!"