Nacionalno jedinstvo ili revolucija

Na kraju 2010. godine privredu Srbije karakterišu: nedovoljan nivo ekonomske aktivnosti, jak inflatorni pritisak izazvan neskladom između agregatne ponude i agregatne tražnje, deevroizacija nacionalne valute, kolaps tržišta kapitala, zaustavljena privatizacija malih i srednjih preduzeća (i potreba za preispitivanjem procesa privatizacije ranije privatizovanih preduzeća) i smanjena likvidnost privrede i države. Globalna ekonomska kriza, kombinovana sa lokalnom stagflacijom koja traje pune dve decenije, produbila je probleme nezavršene plitke i konfuzne tranzicije u Srbiji. Izlazak iz kriz neće biti ni malo lak zadatak. Spremnost vlade da reaguje je relativno umerena, mogu reći, i neiskrena, a mogućnosti da reaguje su male zbog poznatog problema suboptimizacije usled političkih kompromisa koji su karakteristični za koalicione vlade sa velikim brojem učesnika koji u njoj participiraju. Čak je i „srpski Davos“, održan na Kopaoniku početkom godine, pokazao nesaglasnost oko strateških pitanja kako među članovima vlade tako i među viđenijim ekonomskim ekspertima i privrednicim. Za izlazak iz dvostruke krize neophodni su optimizam i rešenost vlade da se suoši sa strukturnim poremećajima, kao i strpljenje i dostojanstvo naroda. Stičem utisak da nemamo ono što nam je potrebno.
Vlada u narednom periodu mora da vodi bitku na dva fronta: održavanje makroekonomske stabilnosti i suštinski zaokret u sprovođenju mikroekonomskih reformi. Nije logično da se, zbog izbegavanja rizika, i dalje smanjuje inače nizak nivo aktivnosti. Ovo se pre svega odnosi na javni sektor u kome, da bi se postiglo povećanje aktivnosti, treba sistem političkog upravljanja zameniti sistemom korporativnog upravljanja (privredni subjekti treba da prihvataju rizik umesto da ga izbegavaju ili neogranišeno prenose). Ovo bi predstavljao značajni korak napred u sprovođenju mikroekonomskih reformi. S druge strane, održavanje makroekonomske stabilnosti je neophodno za normalno finkcionisanje privatnog sektora kojem najveću opasnost u ovom trenutku predstavljaju valutni i regulatorni rizik. Poslednjih nekoliko meseci najveću pažnju ekonomista i privrednika zaokupljaju poremećaji na strani deviznog kursa i njihovi efekti na privredu Srbije. Sigurno je da istovremeno upravljanje deviznim kursom i deviznim rezervama nije moguće.
Postavlja se pitanje da li bi privredni rast bio održiv i da nije nastupila globalna ekonomska kriza? Lokalna ekonomska kriza već decenijama onemogućava privredni rast Srbije kroz delovanje četiri strukturna poremećaja: deindustrijalizacija privrede i rastuću dominaciju sektora proizvodnje nerazmenljivih dobara, eurizaciju finansijske imovine, postojanje resursnog jaza i zaduživanje u inostranstvu kao način finansiranja resursnog jaza.
U narednom periodu, uzimajući u obzir navedene strukturne poremećaje, privredni rast zemlje zavisiće pre svega od daljeg pravca makroekonomske politike i mikroekonomskih reformii. Ovde postoje dva scenarija. Prema prvom, privredni rast je moguće nastaviti uz vrlo niske stope rasta od oko 2% pod uslovom da se obezbede sredstva za finansiranje deficita platnog bilansa (zajmovi MMF i sredstva od privatizacije Telekoma. Ova druga opcija je potpuno degradirajuća.). Ovakav scenario bi omogućio slab rast i neodrživ u dužem roku. Drugi scenario bi predstavljao naglo izbijanje krize uz predpostavku pasivnog držanja nosilaca ekonomske politike. U takvim okolnostima pad GDP bi u prvoj godini bio dvocifren, a po nešto nižim stopama nastavio bi se i naredne godine. U njemu bi postojalo naglo prilagođavanje naniže platnog bilansa. Dakle, dolazimo do zaključka da i da nije nastala globalna kriza, privredni rast Srbije ne bi bio održiv iz razloga postojanja navedenih strukturnih poremećaja i nespremnosti države da iste otkloni ili ih bar ublaži.
Mere ekonomske politike ne bi smele biti usmerene samo na rast i zaposlenost, već na određeni način i na stimulisanje nužne promene strukturnih nedostataka naše privrede. Ova svest trenutno ne postoji kod nosilaca ekonomske politike. Njih karakteriše duboka podeljenost po pitanju mnogih mera koje je potrebno realizovati u narednom periodu. Dosadašnje makroekonomske mere nosioca ekonomske politike svodile su se na ublažavanje efekata krize, ali su neznatno uticale na prevazilaženje navedenih strukturnih problema. Posledično, još uvek ne postoje uslovi za održivo prevazilaženje krize iako „pojedinci“ ukazuju na to da smo iz krize izašli. Da bi se prevazišla kombinovana krize neophodno je, voljno ili nevoljno, suočiti se sa dugoročnim strukturnim problemima. Najbolje rešenje bi bilo sklapanje petogodišnjeg sporazuma sa MMF, ali i Svetskom bankom (makroekonomska stabilizacija, strukturne reforme i redefinisanje ekonomske funkcije države) i petogodišnjeg sporazuma političkih partija o zajedničkoj strategiji izlaska iz krize (duboke i korenite institucionalne reforme na kojima je počeo da insistira i MMF). Ovo rešenje, uzimajući dosadašnje ponašanje vlasti bilo bi manje verovatno i za istu veoma nepoželjno.
Drugo, izvesnije i manje poželjno, ali verovatnije rešenje, bi se odnosilo na krah postojećih dogovora sa MMF, produbljivanje krize i naglo uspostavljanje nove ravnoteže na mnogo nižem nivou proizvodnje, zaposlenosti i platnog deficita. Tada bi se ili formirala kritična masa radi podrške za promene ili bi smo ušli u novi ciklus političke nestabilnosti. Trenutna politička situacija oslikava nejasan odnos države prema relevantnim problemima kao i uniformnost u političkom delovanju podrmanom neiskrenim ispadima pojedinaca radi održavanja prividne tenzije.

By John Pavich

Jebiga, Mile!

Afera “Wikileaks” potvrdila je onu narodnu: kakvo sedište – takvo i gledište. Sudeći prema reakcijama većine svetske javnosti, licemerje globalne supersile najzad je razotkriveno. Znao je to, doduše, pošten svet i pre diplomatskog curenja, ama sad ima i dokaz: crno na belo. Inače, animozitet prema Americi po svoj prilici nije svojstven samo javnom mnenju u Srbiji i ostalim zemljama trećeg sveta. Ispostavilo se, naime, da su antiameričkoj histeriji takođe skloni građani i onih država koje spadaju u glavne saveznice SAD.

Kako sam po defaultu krajnje skeptičan prema sudu većinske mase, tako ni u ovoj stvari ne bih baš da se zalećem. U stvari, depeše američkih diplomata pokazuju da je politička (kao i svaka druga) hipokrizija svojstvena ogromnom delu kugle zemaljske, a nikako samo braći Amerima. Amerika je čak tu ispala najčistija, bar sam lično taj utisak stekao na bazi dosad objavljenog materijala.

Obraz Vašingtona bi eventualno mogao da pocrveni zbog neprikladnih komentara američkih zvaničnika na čelu sa Hilari Klinton, izrečenih na račun izvesnih političkih lidera drugih država. Međutim, ta vrsta pikanterija može u najboljem – ili najgorem (zavisi od afiniteta) – slučaju da posluži kao korisna građa za tabloidne magazine, doklen je sa stanovišta ozbiljne (geo)političke analize potpuno irelevantna. Štaviše, epiteti kojima su Berluskoni, Sarkozi, Gadafi, Čavez i ini kontroverzni državnici počašćeni prilično korespondiraju sa realnošću (as far as I am concerned).

Međunarodnom ugledu SAD bi u nešto većoj meri mogle da naštete objavljene informacije o špijuniranju generalnog sekretara i drugih visokih predstavnika Ujedinjenih nacija, premda se ni to samo po sebi ne bi moglo okarakterisati kao šokantno ili neočekivano. Ionako je termin javna špijunaža jedan od neformalnih sinonima za diplomatiju, pa je otuda donekle i logično da država koja poseduje najveći obaveštajni kapacitet isti (zlo)upotrebi kako bi na oku držala najznačajniju svetsku organizaciju.

Ako ćemo pošteno, za Ameriku su – to jest, trebalo bi da budu – najviše kompromitujući materijali o ratnim zločinima nad civilima u Avganistanu i Iraku („War logs“), koje je Wikileaks objavio još mesecima pre spornih diplomatskih depeša. Jer koliko god da je rat protiv međunarodnog terorizma opravdan – a jeste – bezobzirno ubijanje običnih građana koji sa ovom pošasti nemaju nikakve veze to svakako nije. Činjenica da je javno mnenje, uprkos tome, daleko snažnije reagovalo na ovo poslednje curenje svedoči da su u hijerarhiji vrednosti (modernog) čovečanstva ljudska prava suštinski daleko iza mediokritetske gladi za jeftinim skandalima i prividno “strateški važnim” senzacijama.

Procurele depeše su, osim sklonosti američkih diplomata korišćenju nediplomatskog rečnika, ukazale i na određen stepen bahatosti Sjedinjenih Država, ali ni na jednom mestu ne pružaju svedočanstvo o bilo kakvoj nedoslednosti Vašingtona u vođenju spoljne politike. Amerika, dakle, nije protiv svojih zvaničnih saveznika kovala zavere iza leđa, niti je pak sklapala tajne paktove sa državama koje javno označava kao neprijateljske, što se za neke druge zemlje ne bi baš moglo tvrditi.

Među krupnijim igračima, na primer, pažnju privlači Kina zbog svoje dvostruke igre sa navodno prijateljskom Severnom Korejom, kao i Turska, čiji ne baš najjasniji stav prema Iranu izaziva osnovanu sumnju Amerikanaca u iskrenost Ankare kada je o strateškom partnerstvu sa Vašingtonom reč. Kompleksnost regiona u koje(m) je Turska geografski smeštena mogla bi da pruži logično objašnjenje za njeno ambivalentno ponašanje u ovom slučaju, no to je već tema za posebnu diskusiju.

Kad govorimo o nivou osramoćenosti same Amerike u celoj aferi, ubedljivo najgora stvar koju su SAD uradile jeste politički iskonstruisana optužnica protiv Džulijena Asanža zbog navodnog silovanja. Da sam savetnik Baraka Obame, snažno bih mu sugerisao da se bezrezervno stavi na stranu osnivača Wikileaks-a. Ne samo da bi takav potez bio etički neupitan, već bi predsednik SAD njime značajno popravio svoju izuzetno poljuljanu poziciju kako na unutarnjem, tako i na spoljnom planu. Obama bi na taj način ujedno dokazao da zaista predstavlja novo lice Američke politike, kakvim se inače predstavljao tokom kampanje. Uostalom, Obamu i Asanža potencijalno povezuje još jedna sitnica: prvi je, možda i preuranjeno, postao dobitnik prošlogodišnje Nobelove nagrade za mir, dok je potonji bez ikakve sumnje zaslužio da se njome okiti prvom sledećom prilikom.

Bez obzira kako će se okončati pravosudni deo njegove avanture, Džulijen Asanž zavređuje svako poštovanje za hrabri poduhvat u koji se upustio zajedno sa svojim saradnicima. Umesto što nepravedno proganjaju jednog istinskog heroja, Amerikancima bi daleko pametnije bilo da se isključivo posvete temeljnoj rekonstrukciji vlastite obaveštajno-bezbednosne mreže. I u tehničkom, a naročito u personalnom pogledu. Setimo se da i za teroristički napad 11. septembra ogroman deo odgovornosti leži u slaboj koordinaciji između različitih službi unutar obaveštajne zajednice Sjedinjenih Država. U međuvremenu je taj nedostatak uglavnom ispravljen, ali sada se zahvaljujući Wikileaks-u pokazalo da nije (bio) jedini.

Ne bi, naposletku, bilo lepo da ceo tekst posvetim dalekoj Americi, a da se ne osvrnem i na domaći teren. Reakcija ovdašnje javnosti manje-više je očekivana. Vode se, između ostalog, debate na temu da li bi Hilari Klinton posle svega trebalo da podnese ostavku. Građani Srbije, dakle, virtuelno smenjuju najviše državne zvaničnike na suprotnom kraju globusa, a u isto vreme sa sopstvenom oligarhijom, koja im se pred njihovim nosom nadmoćno cereka u facu, nisu u stanju da učine ama baš ništa. Posebno je pitanje kakvu bi uopšte korist burleskna Srbija imala od nesuđenog razrešenja gospođe Klinton ili ma kog američkog zvaničnika sa funkcije. Da li bismo možda brže ušli u EU? Ili bi nam – ne daj, bože! – vratili Kosovo? Oh, come on, give me a break!

Pomenuti Kosovo a ne osvrnuti se na kukavnog nam šefa diplomatije prosto je nedopustivo. Jeremića je u jednoj od depeša francuski diplomata Žan David Levi kritikovao zato što “daje velika obećanja, ali ih ne ispunjava”. Budući da je Tadićev steroidni potrčko u stvarnosti još mnogo gori, ova primedba mu čak dođe kao kompliment. U jednom drugom dokumentu, Jeremićevom patriotskom srcu omiljenu Rusiju španski tužilac Gonzales opisao je kao “mafijašku državu”, dodavši da je gotovo nemoguće odrediti granicu između organizovanog kriminala i zvaničnih institucija. Nakon ovog saznanja više definitivno nema sumnje koja strana zemlja predstavlja role model srbijanskoj vladajućoj kasti.

Da nam ni dijaspora ne ostane zapostavljena pobrinuo se Tadićev radovan Mile Dodik. Slavuj iz Laktaša je prema tvrdnji američkog zvaničnika Danijela Frida još 2007. rekao da je “spreman da prizna Kosovo ukoliko bi Savet bezbednosti UN doneo takvu rezoluciju”. Moram priznati da me je Dodik tako po prvi put oduševio jer, složićete se, nije mala stvar kad dežurna štetočina pokaže spremnost da napokon uradi nešto korisno. Avaj, džabe sam se (po)radovao. Mile je već koliko sutra oštro demantovao pomenutu depešu, nazvavši u svom prepoznatljivom stilu Danijela Frida “lažovom”.

E, jebiga, Mile! A taman sam mislio da jednom u životu i tebe pohvalim.

By Milan Marinković

Odliv "mozgova"

Najžalosnije od svega jeste činjenica da pojedinci ne shvataju gde im je mesto.

Pre nepunih mesec dana u dnevnim novinama koje možete „pokupiti“ dok čekate autobus na nekoj od gradskih stanica, izašao je članak o maladim i uspešnim rukovodiocima, odnosno, menadžerima u Srbiji. Nijh nekoliko, u prvom planu, sa fotografijama i kratkim biografijama, predstavljeni su građanima ove male i sve manje zemlje kao „nešto najbolje što nam se dešava“. Čitajući text stekao sam utisak kako je autor želeo da ove „likove“ mladim sugrađanima predstavi kao uzorne članove društva i motiviše da rade na sebi i svojoj karijeri. Međutim, ja sam imao potpuno dijametralan pogled na ono što mi je servirano. Posmatrajući biografije ovih mladih menadžera pitao sam se gde je kraj zajebanciji koju nad građanima, uz pomoć medija, sprovodi valst u zemlji. Svaki od tih mladih menadžera pre nego je postao zaposlen u nekoj od malobrojnih uspešnih kompanija u Srbiji prošao je kroz „sito i rešeto“ izvršne vlasti, državne administravije ili uprave. Moć „veze“ je ogromna, a mogućnosti „nameštenih konkursa“ velike. Niste ni svesni koliko je dobro biti „dupeuvlakač“ ili „ikebana“ u jednoj od mnogobrojnih političkih patija u Srbiji koja pri tome poseduje jak koalicioni potencijal. Tipičan primer mladog i uspešnog menadžera (ikebane i dupeuvlakača) u Srbiji je direktor Telekoma Srbije, Branko Radujko (o usponu ovog mladog čoveka možete pročitati u textu „Čuvam ovce, učim da blejim“). Ja znam njih nekolicinu koji su imali ovako „pompezne“ biografije na početku svoje karijere i lično im ne bih ostavio ni dve nacrtane ovce da mi pričuvaju. Naravno, kakva nam je zemlja, tako nam je i sve ostalo, a time i izbor „stručnog i kompetentnog kadra“.
U prilog uvodnom izlaganju ide činjenica da smo jedna od najkorumpiranijih država u svetu, da se nalazimo u 10 najgorih zemalja sveta po pitanju vladavine prava, da u državnim „jaslama“ imamo preko 28 hiljada „beba“ koje samo „sisaju i sisaju“, da je Srbiju napustilo preko 350 hiljada visoko obrazovanih ljudi i da za 20 godina tranzicije nismo uspeli da dostignemo BDP iz 1989. godine. Toliko o kompetentnosti na svim nivoJima.

Kada pomenem ne mogu, a da ne pomislim na tu 1989. godinu. Pita li se iko u ovoj zemlji gde bi nam bio kraj da smo kao narod i zemlja Srbija prihvatili predlog Slovenije i Hrvatske o konfederaciji država nekadašnje Jugoslavije. Nisam jugonostalgičan, ali nisu mi jasni oni koji su živeli „bratstvo i jedinstvo“ i koji danas ne uviđaju razliku između „onog onda“ i „ovog danas“. Ustvari pravimo li mi razliku uopše između bilo čega?

Juče, dok sam sa drugariocom pio kafu u Greenetu u Bulevaru kralja Aleksandra, nisam mogao, a da ne oslušnem priču nekoliko mladih ljudi koji su sedeli za stolom do našeg. Slobodnom procenom stekao sam utisak da nisu imali više od 26 godina, a već su se „pravili pametni“. Ne želim da me pogrešno shvatite, ali zaista verujem da iza „velikih priča“ mora da stoji bar „malo iskustva“. U jednom trenutku devojka plave kose s kačketom na glavi je izgovorila rečenicu koja me intrigirala. Napomenula je kako je dugo u Demokratskoj stranci u kojoj je i neka „faca“ i kako je BoTa mnogo bolji čovek nego što je bio pokojni premijer, Zoran Đinđić. Nasmešio sam se. „Srećice, ti si piškila na nošu kada je Zoran vodio Demokratsku stranku, a BoTa bio njena „lepša polovina“. Pitanje je da li si ga ikada i videla uživo, a kamo li upoznala. I šta je za tebe, srećice, pojam „dugo“?“ Naravno, ništa od ovoga što sam pomislio nisam rekao jer ne bi imalo smisla „uletati“ u nečiju priču. To bi otkrilo moju nepristojnost. Prisluškivati tuđe razgovore je nepristojno. U krajnjem slučaju, ne bi ona to ni razumela baš kao što Branko Radujko ne razume da nije kompetentan za vođenje Telekoma Srbije. Prokomentarisao sam ovo „dešavanje“ sa svojom dugogodišnjom prijateljicom, članicom te iste Demokratske stranke. Ne bih da kažem da je „dugo“ u Demokratskoj, ali hajde da sebi dozvolim da kažem da je u istoj „malo od osnivanja“. Nasmejali smo se. Ona je dala samo jedan komentar i priča se završila.

I baš se desilo ono što ne bi smelo da se desi. U trenutku sam shvatio da smo se pomirili sa činjenicom da živim u društvu „sveznalica“. Napravili smo razliku između „onog onda“ i „ovog danas“. Diskontinuitet je učinio svoje. Iskompleksirana nacija, sposobna za sve i ništa, udara temelje novog „starog“ poretka. Boriti se protiv toga bilo bi isto kao pomagati D.Kihotu da savlada vetrenjače. Ipak, ja mogu da „letim“ kao ptica na nebu. Mogu da „kupim“ sve što novac ne kupuje. Mogu da se ponašam baš onako kako želim i kako hoću. Zašto? Iz smo jednog razloga. Šta god da uradim potpuno je beznačajno za ljude oko mene, a opet, meni je važno da to uradim. I možda ću se pritajiti neko vreme. Posmatrati te „nafurane sveznalice“ plitkog uma i čekati vreme kada će njihova glupost isplivati na površinu. To će onda biti pravi odliv „mozgova“.

by John Pavich

NATPIS

Jutro se povlačilo polako, pomalo neprijateljski. Buka tek upaljenih motora već je zauzela primat nad graktanjem gavranova i šumom njihovih nemirnih krila. No, ipak tiho je. Barem za nas ovde, sve je tiho, mirno, i sve već viđeno... I ova jesen kao da nije... malo toga više predstavlja šta...
Zurio sam u derana što je šutirao neki gunj koji je samo njemu mogao da predstavlja loptu, kada me je trgao zabrinuti Borislavov glas - Strahinja, ta šta je ovo? Odavno je prošlo devet, a ne otvaraju...
- Ne znam, Boro - odgovorih odsutno, naviknut na njegova pitanja. Paničio je stalo - Verovatno nije ništa naročito. Imaju više posla nego inače, do sad nije bilo ovoliko ljudi. I nije odavno prošlo devet, tek je devet i dvadeset.
- A, šta misliš: da li će imati dovoljno za sve?
- Odakle bih ja to znao.
- Jes' vala. Aj za mnom!
Stali smo u blagu zavetrinu. Juče je preko prijateljevog prijatelja uhvatio dnevnicu, zašta je, razume se, taj prijateljev prijatelj morao da moli svoje prijatelje. Iako paničar, Bora je daleko od cicije, baš naprotiv - rasipništvo ga je delom i doteralo dovde... Eto, morao je da počasti za dnevnicu, uobičajeno i simbolično - duvanom. Četrdeset i šesta mu je, ali drži se solidno. Kada se među nama za nekog kaže da se "solidno drži", misli se na to da još nije odlepio. Zapravo ono što ga takvim drži jeste Natalija, njego čerka.
Pušili smo radnički "57". Naravno, izoštrenom starom Osmanovom oku ništa ne može da promakne - Ohoho, pa tu ima nešto i za mene! - i pruži ruku Borislavu.
- Šta je manjino?! Sve nemaš, večito si ugrožen, i svega ti je malo - dobacih mu kroz osmeh. Volim tog Osmana, našeg "Cigu", i najcrniju stvar zna da pretvori u šalu i time je ublaži. A, i pomogao nam je dosta. Star je i bolestan, dok je Bori četrdeset i šesta, on je četrdeset i šesto. Kako nije više za trku, ništa ga ne sprečava da nam odaje prečice.
- Kakva crna manjina?! Nemoj da se skupimo, nećeš da znaš ko te je sapleo a ko udario! Ti li, nesrećo, ne znaš da je i predsednik baš od moju felu - kaza, već sa cigaretom u ustima.
- Pa, kad je i predsednik od tvojih, zbog čega si ovde? - odseče Borislav.
- Isto zbog čega i palim, iz navike - odvrati cerući se. - Nego, šta češ ti ovde? Imaš ti svoju menzu! - upita me. Ovo pitanje, inače, postavljamo stalo. Razlog zbog koga se stoji ovde je samo jedan jedini, a totalno neptrebna pitanja nam uvek pruže dobru šalu. "Obično" koje možemo imati.
- Nemam, Cigo. Trampio sam karticu za knjige.
- O, sačuvaj Bože od budale! Knjige za dobro lapanje?... Taj te baš zavrnuo... Znao sam da te knjige mozak čoveku popiju!... Gle' mene! Nepismen, a doživeo duboku starost! Nego, gde nam je drugi student, gde nam je Nikola?
- Bolestan.
- Grip?
- Gore.
- Ne moram onda ni da znam.
Red se postepeno pretvarao u gupu, grupa u masu... Turobna, iznurena, bezizrazna lica škiljila su u zatvorena vrata. Ti pogledi, međutim, išli su i lutali mnogo dalje; bili su tamo gde su se jednom vratili, i gde sada stalno odlaze... Različite dobi nisu predstavljale ništa: teško je reći ko je ovde u istini stariji, ko je propatio više. Ipak, svi su imali nešto zajedničko: bili su izdani, preverani, napušteni; i najgore - zaboravljeni. Tela su se mehanički gurkala, pravila po deo koraka kako bi stala ispred drugog napuštenog tela, ili zadržala svoju poziciju.
Idalje smo bili u zavetrini. Pogledom sam tražio omalenog fudbalera. Bora je cupkao, ne od hladnoće nego zbog zatvorenih vrata. Osman je imao zabavu, češkao je i tepao keru koji mu je neizbežno društvo na ovamo.
- Eh, da su mi njegove četiri zdrave noge, otrčao bih u... pa, daleko bih otrčao - promrmrlja Osman zamišljeno.
- Čudan je nekako ovaj novembar - dodade Borislav nevezano i sanjarski.
- Da nisi ti, Boro, šenuo malo? Da ti nisu meseci i dani slučajno različiti? - istupi Osman zabrinuto.
- Ma, ne! Nego, na pragu smo nove decenije, a prethodne dve su bile beznađe, ne bi bilo fer da i treća uzastopce bude takva...
- Ako bude, onda je ovaj narod stvarno ciganske sreće - cerio se Osman.
- Lako je vama da tropate! Vi ste bar imali nešto od života pre njih! Ja sam u jednoj rođen da bi me druge sačekala na volej - rekoh.
- Baš zbog toga je tebi lakše, balavče! - nastupi Borislav vidno uvređen - Ti nisi imao ništa, te ti ništa nije ni moglo biti oteto, sa nama je drugačije.
- I nisi morao da ratuješ, sinko, za tuđi račun - dodade Osman.
- I to, i to! - nestrpljivo viknu Borislav i umalo mi probi bubnu opnu.
- Ej, batalimo ovo! Nigde nećemo otići i ništa nećemo izmeniti - rekoh pribrano, mada bih najradije skočio na Borislava zbog onog "balavče".
- Ne, nećemo da batalimo - nastavio je Osman - znaš ono staro: "kad si već zajeo... jedi do kraja". Vidiš, sinko, ja bih se prvi menjao sa tobom. Jesam, proživeo sam, video i imao šta! Ali, gledaj kako ću da skončam: odrpan i bez ikoga. Možda glupo pričam, ali po meni je kraj najvažniji, kraj je sve, jedino pouzdano i sigurno, jedino naše. Za tebe još ima nade. Za tebe još nije kasno.
- Jeste, kao da ću ubuduće sam za sebe da se pitam i o sebi da odlučujem! To nikad nije bilo i nikome nije pošlo za rukom, pa neće vala ni meni!
- A, bre, kao da si ti ovde nepismen! Ili ništa ne razumeš ili ništa ne slušaš?
- Osmane, ne želim da razumem i ne želim da slušam! Batali?
- Dobro, de! Ne zameri samo - potapša me po ramenu i pruži mi ruku - I nemoj da me zoveš Osman, za teba sam "Ciga"! - prepoznatljivi osmeh se istog trena pojavi na njegovom licu, zatim se okrenu Borislavu - I ti, Boro, prekini sa tim cupkanjem! Time sigurno nećeš otvoriti vrata.
- Da zapalimo još po jednu - izvadi Borislav paklicu i ponudi nas.
Vetar je bivao jači, ali nije bio hladan. S mukom je skidao zamrlo lišće sa grana kao da to čini iz milosrđa, i milio je po napregnutim licima skupine kao da je jedini koji o njima još brine, jedini kome je do njih još uvek stalo. Klincu gunj više nije bio interesantan, sada je, svojim raspertlanim i za njega, da se primetiti, prevelikim čizmama, skakutao po baricama na koje je padao njegov obris. Imao je pokrete budućeg atlete, ali, kako stvari stoje, mogao sam da vidim samo razigranog budućeg najjevtinijeg nadničara...
Borislav je postajao sve nemirniji - Ovo nema smisla! Koliko je sati? - grickao je nokte, i šetao tamo-amo.
Nisam mu odgovorio odmah, sačekao sam koji tren, da mu se odužim za "balavče", za njega dovoljno da dobije čir - Deset i petnaest - izustih na kraju.
- Majko mila! - sklapao je ruke, drmao ih; i svoje cupkanje obogatio novim pokretima da je delova kao cirkuzant - Ovde nešto gadno smrdi!
- To ti najbolje može kazati onaj papir na vratima - reče Osman.
- Kakav, bre, papir?! - dreknu smo Borislav i ja istovremeno.
- Ako sam nepismen nisam ćorav! - odvratio je Osman, i smejao nam se.
- Zašto nam odmah nisi rekao?! - opet Borislav i ja dreknu smo, horski, u jednom glasu.
- Mislio sam da ste već videli, došli ste pre mene.
To što nismo obratili pažnju na vrata i papir koji je bio okačen na njima, nije ni malo čudno. Navikli smo na gužvu ovde, a čim ima gužve, dakle ima nečega.
- Idem da vidim šta piše!
- Stani! Mnogo si besan, zapucaćeš kroz masu, rastrgnućete! Bolje neka ide student - pogledaše me obijica.
- Jeste, upravu si - složio se i nastavio Borislav - Strahinja, idi tamo i izduži tu svoju šiju i propabaj da pročitaš šta piše!
Nisam odgovorio, krenuo sam odmah. Držao sam se po strani, i kretao najsitnijim mogućim koracima da ne bih uzbudio i razjario nekog. No, nije ni bilo potrebe za tolikom opreznošću. Svi do jednog su piljili u vrata kao hipnotisani. Na nepunih deset metara od natpisa video sam jasno, bio sam znatno viši od njih pa nisam morao da se uspinjem na prste niti da izdužujem i krivim šiju, stajalo je: "Narodna kuhinja danas ne radi!"
Vratio sam se nazad oprezno baš kao što sam i otišao, iako za tim nije bilo nikakve potrebe.
- Šta je? Novo radno vreme? - nestrpljivo je upitao Borislav.
Oklevao sam da odgovorim, ovog puta ne da bih ga namerno držao u neizvesnosti već sam se istinski bojao, za njega i, njegove rekacije.
- Aman, čoveče! Pričaj! - trzao mi je kragnu.
- Ne radi - rekoh konačno - Ne radi danas! To piše.
- Kako može da ne radi?... Jesi li siguran?... A, sutra? - sav se tresao.
- Ne blesavi, Boro! Dobro znaš šta znači kad ovo istaknu! - viknuo je Osman ozbiljnim tonom.
Taman kad smo za trenutak pomislili da se Borislav umirio, mašio se za džep i pokušao da komad hleba baci na vrata. U tome smo ga sprečili, ali je već zadobio pažnju skupine, a onda je nastupilo ono čega smo se najviše pribojavali, još više se uspaničio i počeo - Šta blenete, vaši! Pacovi! Ovce!... 'Oćete hleba?... Na, na! -
- Ostavi ljude na miru, nisu ti oni ništa krivi! - govorio je Osman kroz zube.
- Ti!... Ti, fosilu! Ti si kriv! Nasamario si nas.... Znao si!... Namerno nam nisi rekao...
Nije bilo te reči koja bi ga urazimila - Vodi ga odavde, odmah! - gledao me je Osman preklinjujućim pogledom. Uhvatio sam Borislava pod ruku i krenuo da ga vučem. Nije mi bilo potrebno mnogo snage, bio sam jači i krupniji od njega; dosta je oslabio za prethodnih par meseci, gotovo se prepolovio. Najpre se opirao i probao da se istrgne; zatim je molio da ga pustim "kako bi im svima on pokazao"; da bi, na posletku, ostao i bez to malo snage, i umirio se. Nismo, vucarajući se, odmakli mnogo, svega dvatesetak metara. No, nismo više nikoga zanimali. Okrenuli su se svojim vratima, svesni da je čekanje uzaludno. Stajali su, možda verujući da će se vrata ipak otvoriti; ili, verovatnije, ne znajući kuda dalje...
Viknuo sam Osmanu - Zar nećes sa nama?
- Neću. U penziji sam, ne zaboravi! - nasmejao se i mahnuo.
Osvrnuo sam se još jednom, za svaki slučaj. Jedino je deran gledao za nama. Umalo se nisam srušio od tog pogleda. Prošao mi je kroz stomak, kičmu, sve kosti. Morali smo da budemo ravnodušni prema takvim prizorima, prema sebi, prema svakodnevnici, prema svemu, i bili smo... Gledao je za nama. On, koji nikome ništa nije skrivio! Kao mnogi od nas; On, koji neće dobiti šansu! Kao što je mnogi od nas nikad nisi dobili; On, koji nije mogao da bira ni vreme ni mesto... Ali kuda sa nama? Jednaki smo svi! Ali samo u smrti... Nismo čak ni u siromaštvu...
Borislav se pribrao, lakše je disao, jedino su mu se još ruke nekontrolisano tresle. Pešačili smo lagano, kao da smo izašli u brezbrižnu šetnju. Išli smo ćutke, svako je u mislima brinuo svoj dan. Skoro da nismo ni primetili kad smo stigli do mosta, na kome se sastajemo i rastajemo - Šta ćeš danas, Strahinja?
- Ne znam.
- Hajdemo do mene? Imam nešto od juče. Nata ima baš da se obraduje, jedva čeka da te vidi! Stalno pita za tebe.
- Znaš da ne mogu, Boro... Nisam više ni gladan.
Gledali smo neko vreme reku, i ćutali. Posmatrao sam svoj obris kako pada sa mosta. talasa se i razliva po vodi... Jako sam želeo da ga, kao deran, mučki izgazim. Valjda mi je to prirodno pravo, samo moje! Da sebe, Ja, jedino Ja, gazim! Da skačem i pljujem po sebi, a ne neko drugi... neko nevidljiv, neuhvatljiv...
Ćutali smo, gledali, slušali. Trebalo je da se rastajemo, ali se nismo usuđivali. Bili smo zajedno, dva prijatelja. Ovako smo bili sigurni. Prijao nam je taj zvuk sitnih slapova, lepši i čistiji od makojeg zvuka. Među ljudima se nismo osećali kao ljudi, ovde jesmo.
- Kolebao sam se da o ovome progovorim, tišti me - govorio je Borislav sebi u bradu - ... Ovaj, znaš... uvek možemo da...
- Ni govora o zajmu! - prekinuo sam ga oštro - Čuo si i sam Nikolu...
- I ne govorim o zajmu. Imam kući neke vrednosti... Pa, nije Bora uvek bio beda! Čuvao sam za najgore, za ne daj Bože. Eto, došlo je to vreme. Moralo je doći. Čekali smo ga, samo nismo znali kada će nastupiti. Može se izvući pristojna suma.
- Nije vreme za trgovinu. I Nikola je moja obaveza.
- Strahinja, ostavi se tih knjiških gluposti! Od kad u tome ima obaveza i prava prvenstva? Priskočiće i Osman. Razmišljao sam usput. Ta lisica je znala da danas nema obroka. Oni ljudi tamo vide i misle jedino još trbuhom. Oni hoće obrok, svejedno kakav i od koga će ga dobiti. Poznato ti je kako i gde Osman otkupljuje pakete socijalne pomoći. Sada će sa njima tamo spraviti pravu berzu. Već duže vreme jedino o čemu razmišlja i što ga zanima jeste Nikola, kao da mu je to poslednja želja. Pred nama ne priča ništa, da ga slučajno ne bismo omeli.
- Ne znam šta da mislim, Boro. Nisam više pametan...
- Ne misli ništa. Navrati večeras. Uredu?
- Uredu.
- Dogovoreno onda. Srećno danas!
- Takođe. I hvala ti.
- Ne zahvaljuj se. Ajde, vidimo se večeras. Živ bio.
- Vidimo se.
- Ej! - uhvati me od straga za rame - Drži ovo, uzmi! - gurnuo mi je u ruke ostatak pakle i dvesta dinara - Skrpićete do večeri ako se ne snađeš.
- Hvala, Boro.
- Taman posla. Očekivaćemo te Nata i ja.
- Dolazim sigurno.
Stajao sam na raskrsnici. Uhvatila me je neka mučnina, preznojavao sam se. Hteo sam da pođem ali nisam znao kuda. Automobili i pešaci su prolazili pored mene. Život je prolazio pored mene. Moj život je prolazio mimo mene. Odzvanjale su Borine reči u meni "pusti me da im pokažem svima!"; Odzvanjale su i Osmanove reči "još nije kasno". Možda i nije, Osmane! Možda i nije... Ko to još može znati.

By Aleksandar Kitanovich

Made in China

Dakle, rečima ne mogu opisati zajebanciju kojoj smo kao narod izloženi od raspada SFRJ pa sve do danas. Međunarodna zajednica, koja je više puta u odnosu prema zemljama "osmog" sveta pokazala dominaciju ciljeva nad principima, nastavlja suštinsko, sistematsko i kapriciozno delovanje kako protiv interesa tako i protiv državnosti Srbije. Iz kojeg razloga se stalno izmišljaju novi problemi, zahtevi i upućuju kritike zemlji koja se "opredelila" za evro-atlanske integracije?

Izvestilac evropskog parlamenta za Srbiju, Jelko Kacin, izjavio je da je šokiran odlukom Srbije da njen predstavnik ne prisustvuje dodeli Nobelove nagrade za mir kineskom disidentu Liu Sjaobou. Uuuu jebo te kakav bedak! Naša vlast se opredelila da sa još 19 zemalja sveta bojkotuje dodelu "Nobela" kineskom disidentu Liu. Među tim zemljama su i najače zemlje BRIC ekonomije, Kina i Rusija. Stav ovog uštogljenog mentola, koji izveštava tamo neki parlament, po ovom pitanju trebao bi biti irelevantan za zemlje članice EP. Možda bi g-din Kacin mogao da oplete američku administraciju i iznese svoj stav po pitanju attacka iste na Wikileaks. Dajte, g-din Kacin, molim Vas. Mi smo takve kao što ste Vi, u doba Tita, slali na Goli otok.
Zaista mi nije jasno kada prestaje licemerje EU u odnosu prema Srbiji i njenim građanima. Ne mislim da je ova vlast savršena, daleko od toga. Ali koliko još "njih" trebamo da popušimo da bi postali deo nečega što se u doba SEK-e pokazalo kao "kvarna roba"? Toksična aktiva američkih biznismena vođenih ekonomijom moralnog hazarda brzinom svetlosti proširila se finansijskim tržištem sveta "presipajući" krizu iz finansijskog u realni sektor. Ovakva pojava između ostalog dovela je i do pada indeksa globalizacije (učešće izvoza u proizvodnji). Do pojave krize, suštinu globalizacije predstavljao je simbolički odnos Kine i SAD. Naime, kinezi su štedeli, izvozili i beležili trgovinski i budžetski suficit za razliku od amerikanaca koji su trošili, uvozili i beležili deficit tekućih plaćanja i bužeta. Kinezi su intervenisali kako bi sprečili apresijaciju lokalne valute, dok su amerikanci prodali kinezima skoro $1000 milijardi državnih obveznica kako bi finansirali svoje deficite. Kriza prekida pomenutu simbiozu. Kina se okreće sopstvenom tržištu kao i trećim tržištima (proizvodima i investicijama). Slična tendencija javlja se i u Indiji. Obzirom da je Japan trenutno treće najveće tržište sveta (iza SAD i EU), u bliskoj budućnosti se može očekivati da će tri zemlje iz Azije (Japan, Indija i Kina) biti ne samo među pet najvećih tržišta u svetu, već i tržišta sa najvećim rastom. Korigujući svoju predhodnu procenu prema kojoj bi ekonomija Kine 2040. godine mogla biti izjednačena sa ekonomijom SAD, Goldman Sachs je objavio da bi se to sustizanje moglo desiti i ranije, tačnije 2027. godine. Uzimajući ove činjenice u obzir mislite li da je spoljna politika Srbije uvek bila u potpunosti pogrešna? Dajte, molim Vas, g-dine Kacin.

Tokom 90-tih prošlog, ali i 10-tih tekućeg veka, Kina se uvek držala po strani kada su u pitanju bili suverenitet i teritorijalni integritet Srbije. Pretila je vetom u SB kad god su interesi Srbije bili dovedeni u pitanje. Kina nije priznala jednostrano proglašenje nezavisnosti Evropske Kolumbije, Kosova, za razliku od većine zemalja članica EU i SAD. Dakle, za razliku od SAD i pojedinih zemalja EU, Kina nikada nije radila protiv interesa i državnosti Srbije. Srbija je bila deo nadnacionalne države kakva je danas EU kada zemlje EU nisu znale šta je "unija". Najpre kao deo kraljevine Jugoslavije u prvom razdoblju, a zatim i kao deo SFRJ vođene ideologijom komunizma u drugom razdoblju. Gotovo tokom celog dvadesetog veka Srbija je svoje državne interese ostvarivala kroz Jugoslaviju. Interesantna je činjenica da je pozicija druge Jugoslavije kao republike i komunističke države bila daleko povoljnija od pozicije prve Jugoslavije kao monarhije i kapitalističke države. Osnovni razlog za ovakvo, na prvi pogled, neobično stanje bio je geopolitički kontekst. Tada smo trebali "Evropi" i "saveznicima" iz jednog jedinog razloga. Projekat „tampon zona“ u širenju komunizma na jugo-istok Evrope (Grčka, Španija i Italija) prevashodno je uticao na geopolitičku poziciju Jugoslavije nakon Drugog svetskog rata. Geopolitički značaj zemlje još više je povećan kada je model regionalne tampon zone globalizovan formiranjem Pokreta nesvrstanih zemalja u kome je Jugoslavija imala vodeću ulogu. U ovom periodu geopolitički značaj zemlje je uticao na povećanje njene ekonomske moći kroz ostvarivanje ekonomskih odnosa sa zemljama trećeg sveta. Blagonaklonost Zapada se ogledala, s jedne strane, kroz tolerisanje aktivizma ekonomski irelevantne države u globalnim geopolitičkim pitanjima i strateškim tehnologijama ali i kroz meke kredite, transfer tehnologije i zajednička ulaganja, s druge strane. Slučajnost je da je raspad nadnacionalne unije kakva je bila Jugoslavija usledio u danima stvaranja EU? Dajte, molim Vas, g-dine Kacin.

U nekoliko navrata sam javno izneo mišljenje da Srbiji nije potrebna EU. Srbiji je potrebna Balkanska Unija koju bi činile zemlje bivše SFRJ zajedno sa Albanijom, Grčkom i Turskom, kao i jačanje diplomatskih i ekonomskih odnosa sa zemljama BRIC ekonomije i trećeg sveta. Srbija nema šta da traži u EU. Grčka je pokazala svojim primerom koliko je visoka cena "ufura" u EU. Srbija već sada ima €24 milijarde spoljnjeg duga sa tendencijom daljeg rasta. Mašala! Ukoliko ovako nastavimo, negine nam "dužnička kriza" i "Grčki scenario", a kako stvari stoje, EU nema nameru da prestane sa koje kakvim uslovljavanjima, što ekonomskim, što političkim. U krajnjem slučaju, šta god da stavim pod ruku ima jedno te isto obeležje na sebi...Made in China. G-dine Kacin, prema tome, dabome.

By John Pavich

Dno dna

Juče sam se, baš kao i svakoga dana vozeći se autobusom, zagledao kroz prozor posmatrajući prizere koji su brzo kraj mene prolazili. Međutim juče se desilo nešto sasvim drugačije. Nešto što mi se jako dugo desilo nije. Prolazeći pored jedne osnovne škole zagledao sam se u decu koja su igrala lopte na betonskom terenu. Žagor i smeh. Nasmešio sam se, ali osmeh je u trenutku nestao. Stresao sam se. Misao je brža od svetlosti. Pored te osnovne škole sam prolazio kada sam i sam išao u osnovnu školu. I tada su deca u tom istom dvorištu igrala lopte. Od tada do danas je prošlo više od dvadeset pet godina. Međutim nije me potresla činjenica da sam ostario, već pomisao na nešto što se u tom istom dvorištu desilo pre više od 65 godina. Nama su o tome pričali. Pomislio sam, na trenutak, da li ta deca, što veselo trče i uzvikuju po koju psovku, znaju šta se tu desilo davne 1942. godine. Te godine, u tom dvorištu, „nemci“ su, između ostalih, streljali i nekoliko njihovih vršnjaka. Tim kamenim pločama, po kojima sada veselo trčkaraju mališani, razlivala se krv nedužnog naroda koji nije hteo da poklekne pod okupacijom znatno jačeg protivnika. Mogao sam da vidim tu scenu. Njih nekoliko, jedan do drugog poređani bez ikakvog reda i naslonjeni na zid škole, gledali su hrabro smrti u oči. Pogledima preko nišana prkosili su pogledi nedužne dece koja su samo nekoliko dana ranije, u tom dvorištu kraj šloke koju su pohađala, razdragana šutirala staru krpenjaču. Rafal.

Trgnuo sam se. Pomislio sam gde su nestale stare vrednosti ovog naroda. Kako možemo sebi da dozvolim ono što nam se dešava? Postali smo nemi posmatrači. Prestali smo da verujemo u sve one lepe stvari koje život znače. Više nam ništa nije važno. Istina je, postali smo stoka.

Poslednjih dvadeset godina gazio nas je ko je stigao. Postali smo najveći gubitnici. Luzeri. Satanizovala nas je sopstvena vlast uz pomoć međunarodne zajednice u kojoj je poznata dominacija ciljeva nad principima. Sistemski, suštinski i kapriciozno smo satanizovani. Diskontinuitet je učinio svoje. Pojedinačne frustracije i socijalne patologije postale su naša realnost.
Svetlost je zamenilo sivilo. Osvrnite se oko sebe. Pogledajte fasade zgrada u ulici kojom prolazite. Nema svetlih boja. Pogledajte odeću slučajnih prolaznika. Pogledajte ta nesrećna i zbunjena lica. Nema osmeha. Sivilo i tuga. Krasi nas osakaćeni sistem vrednosti i na njega smo ponosni. Kosovo je Srbija. Ratko Mladić je narodni heroj!!!
Degradirali smo svaki osećaj za lepim. Postali smo gušači ideja i ubice kreativnosti. Upravo nam se dešava ono što želimo da nam se dešava. Mi smo deo onoga što oko sebe stvaramo, a stvaramo jad i bedu.

Prebijena majka, plavog lica prekrivenog suzama na putu do „sigurne kuće“. Gladno dete, sklupčano u parku kraj polomljene klupe. Starac, smežuranog lica, naslonjen na šipku u gardskom prevozu. Telo dečaka u obližnjoj šumi. Odsečena glava mladića ostavljena na parkingu kraj automobila u prometnoj ulici. Beba bačena u kontejner. To je naša realnost. Populizam, politikanstvo, manipulacije i malverzacije. Predsednik zemlje u društvu italijanskih kurvi. Ministar zdravlja u vladi leži na operacionom stolu Minhenske bolnice. Narodna poslanica u bundi od nerca. Predstavnik opozicije u stanu od 250 kvadrata. I to je naša realnost. Neznanje, konfuzija, glupost i nadobudnost. Jelena Karleuša piše kolumne i gostuje kod Olje Bećković. Svetlana Ražnatović vodi fudbalski tim. Branko Radujko, pravnik iz Beograda, prodaje Telekom Srbije. Srđan Radovanović, pravnik iz Beograda, prodaje Jat. Rasim Ljajić od stranke etničkih manjina napravio stranku DB-ovske većine. Naša realnost. Zatupljenost i zaglupljenost su postale naša realnost. Posmatramo svet oko sebe širom zatvorenih očiju moleći se da nas ne snađe ono što je snašlo veliki broj naših sugrađana.

"Danas svraka na mom, a sutra na tvom krovu, dragi komšija."

by Chile

Stado ovaca i kokoška

Naravno da nisam normalan. Pobogu, a ko je još pa normalan ostao da živi u ovoj pustari prodanih duša, moralnog bluda i iskrivljene inteligencije. Mislim da je onog dana kada sam ugledao Karleušu u "Otisku nedelje" stavljena tačka na paranormalnu Srbiju. Iz normalne, preko paranormalne došli smo do potpuno nenormalne zemljice u kojoj je i Kosovo Srbija. Mozak mi se ukočio nekoliko dana kasnije kada sam gledao vesti meni omiljene izdajničke televizije B92 (a godinama pokušavam da skapiram ko je koga tu izdao i zašto) na kojoj smo najpre mogli da čujemo utiske zvaničnika međunarodne zajednice o vladavini prava u Srbiji, a nekoliko minuta kasnije i komentare naših zvaničnika na istu temu. Naravno bili su potpuno dijametralni. Oni nas grde, a naši "prde" i pričaju kako nam je sudstvo "do jaja" dobro. Dakle, Sloba nije umro, a kada će, to ne znamo. Nemojte da mislite da ću sada pisati o vladavini prava u Srbiji. Ne nikako. Brankica je dosta toga rekla u svojim emisijama na onoj izdajničkoj TV da meni ne pada na pamet da ponovo pišem iste stvari kako bi narod obdaren izuzetnim moždanim sposobnostima, npr. amnezijom, imao šta da pročita u pauzi za cigaru. Uh...zajeb. Nema više cigara. Sada može narod da puši...ali na, za to, označenim mestima. Baš juče sretnem lika koji je na jakni zalepio nalepnicu "Dozvoljeno pušenje". Jesam vrisnuo od smeha. Nije da u Beogradu na svakom uglu možete da vidite predstavnika "normalne civilizacije" ali, ruku na srce, nađe se po koji dekontaminirani. Ipak smo mi društvo prepuno pojedinačnih frustracija i okarakterisano kao "socijalno patološka sredina". Pazi kada je i "zaštićeni svedok" u slučaju Toten totalno promenio iskaz. Ma, kod nas jednostavno nema sredine. Ili je crno ili je belo i ako je sivilo svuda oko nas. I koga boli paja za to. Narod grca. Narodu se prca. Ovi narod prcaju i misle u sebi "Ko ih jebe, neka grcaju! I ne zaslužuju bolje!". Istina. Ljudi se u svetu bore za bolje. Nama od tolikih borbi, u poslednjih dvadeset godina, na čelu se pojavile bore. Ljudi se bore, pa se smore.
Čitam pre nekoliko dana kako naši tinejdžeri ne žele da rade. Svašta! I ovi što "rade" ne rade, a ne tinejdžeri. Mi smo neradnička masa i osrednje kvalifikovana klasa. Ideja nemamo. Inicijative nemamo. Investiciona kratkovidost domaćih preduzetnika brokerskog mentaliteta spremnih da samo apaju, dovela nas je do ivice. Još malo pa patos. A onda i lizanje istog. Tog trenutka, ukoliko se ne pojavi neka budala da nas iz govana izvuče, teško da ćemo se oporaviti u narednih 20 godina. Koliko god ovo delovalo nekome sablasno, verujte da nas jako malo vremena de li od "vakum stanja", a onda kuku nama. Voleo bih da nam međunarodna zajednica što pre ukine vizni režim i uvede političke azile kako bi se pojedini umovi sklonili iz haosa koji će uskoro uslediti. Ustavri, kada malo bolje razmislim, nema ovaj narod više muda da bilo šta pokrene. Prosečna starost od 42 godine govori dovoljno o kapacitetu ove nacije i njenim mogućnostima. Polako, ali sigurno, ovom narodu kita počinje da služi samo za pišanje i ništa drugo. U takvom stanju, ovaj narod može samo da očekuje nogu u guzicu pri ulazu u Euro-uniju. Na primer, pogledajte ko je kadar političkih stranaka u Srbiji. Rasim Ljajić da bi sklonio "duduke" iz stranke, postavlja ih na važne funkcije u okviru svog ministarstva. (primera radi Perunićić na Radovanovo mesto direktora Inspektorata za rad). Dakle ima li taj čovek i malo mozga u svojoj glavi ili se pravi glup. Dovesti onoliko DB-ovaca u svoje redove na očigled naroda i upravljati njima, na način na koji to čini preko uticajnih DB likčina, je krajnje odličan dokaz koliko ovaj narod apsolutno ništa ne primećuje i ne kapira. Ajde što narod ne kapira nego i ono malo normalnih što je ostalo u političkim strukturama živi u uverenju da će sečući granu na kojoj sede, dočekati da drvo najzad padne.
Javna preduzeća su decenijama feud političkih stranaka. Zaposleni u njima samo time što odu u WC, seru, obrišu guzicu, puste vodu i operu ruke nakon cele radnje, načine štetu preduzeću i za to dobiju platu jer im je ceo rad na dnevnom nivou upravo taj minuli. Otuda zarada zaposlenog nikako ne prevazilazi produktivnost njegovog rada, već upravo obrnuto, zaposleni je nagražen jer sere na poslu. Jebeni Branko Radujko sa svojim pravnim fakultetom i stažiranjem u kancelariji premijera i predsednika danas vodi Telekom Srbija 064, 065, 066 i ... NULA. Kojoj normalnoj vlasti u svetu (osim Engleske) može da padne na pamet da privatizuje ono što je ne košta, a novac donosi? Onaj mentol od Cvetkovića najavljuje kako će novac od privatizacije Telekoma ići u izgradnju infrastrukture, a vrapci na grani znaju da se najviše krade na izgradnji infrastrukture i da je korupcija u njoj maximalna. Poražavajuće je da ovaj narod, njegovu intelektualnu elitu i prosvetljene pojedince baš boli paja za sve ono što nam se dešava. Eto, ja koji serem po ovom sistemu godinama postajem neozbiljan i veoma nepogodan za društvo koje se može nazvati svakakvim imenom samo ne "društvo". Rulja. Masa. Gomila. Marva. Bravi. Stoka. Molim??? Jesam! I ja sam brav i marva i stoka baš kao i moj, jebeno dobar, narod.
Idem da čitam pilot verziju nove Karleušine kolumne. Ne mogu više da se smaram sa debilima. Čitanje jednog ovako uzvišenog komada Vas "podiže" i kada ste u daunu. Nisam želeo da Vam ukažem na nedostatke sveta koji Vas okružuje, već na Vaše patetično posmatranje života i katastrofalan odnos prema sebi samima. U krajnjem slučaju, ko sam ja da Vam ukazujem na to da ste ovce kada jedna kokoška piše kolumnu na koju svi mi otkidamo.