Restrukturiranje tranzicije ili totalni fijasko

Radeći na svojoj magistarskoj tezi pročitao sam dosta interesantnog materijala raznih autora. Neki od njih su istaknuti svetski ekonomisti sa raznih strana sveta, a neki su i „naše gore list“. Naravno, ne pocenjujem „snagu sile“ ali ovi naši uopšte nisu loši. Jedino što mi kad kad njihove analize deluju ako i analize rezultata naručenih istraživanja raspoloženja biračkog tela u Srbiji. No to je ne bitno. Potrudiću se da kao i uvek budem realan, koliko je to odista moguće biti u ovom nerealnim, naučno fantastičnim i bajkovitim vremenima u zemlji seljaka na brdovitom balkanu.
Nekako mi se čini da su, a kod nas sigurno, tranzicija i globalizacije povezane teme. Ideja „globalnog sela“ nastala je u starim kapitalističkim privredama. Rezultat širenja globalizacije je svakako smanjivanje ekonomskog nacionalizma na tržištu roba, liberalizacija tržišta kapitala, konvertibilnost valuta i svakako tehnološki progres koji je doveo do smanjivanja informacione asimetrije i troškova transporta. Zasigurno možemo reći da u ekonomiji globalizacija startuje liberalizacijom (čak i neoliberalizacijom), a nastavlja se postepenom integracijom tržišta roba, kapitala i rada. Liberalizacija dovodi do rasta i blagostanja za učesnike razmene, bar tako kazuje jedna od osnovnih hipoteza. Ona omogućava nove direktne investicije, primenu novih tehnologija i menadžmenta, razvoj know how i privlačenje portfolio investicija na lokalna tržišta novca i kapitala. Strani kapital koji predstavlja neku vrstu štednje stranih investitora u državu i privatnu aktivu neke druge privrede utiče na agregatnu ponudu i tražnju, cene proizvoda i usluga, cene faktora proizvodnje i svakako na devizni kurs te privrede. Možemo reći da liberalizacija stvara mogućnost za razvoj dok od drugih faktora zavisi intezitet korišćenja te mogućnosti. Nekako imam utisak da Srpska vlast pored toga što ne koristi ili ne želi da koristi mogućnosti koje su joj na raspolaganju, slabo i radi na liberalizaciji pre svega kroz nepoštovanje usvojenih zakona i stvaranje jakih političkih rizika odajući utisak nestabilne, ruralne i needukovane sredine (što svakako jeste da se ne lažemo).
Globalizacija dovodi do globalizma, novog svetskog ekonomsko-političkog poretka. Globalizam stvara gubitnike i dobitnike i to prvenstveno zbog asimetričnih mogućnosti. U dobitnike svakako svrstavamo politički i privredno najsnažnije države čija je konkurentska prednost posledica akumuliranog finansijskog kapitala i razvijenog humanog kapitala, ali i efikasnih institucija koje pojačavaju delotvornost navedenih faktora. Naravno, koristi od globalizacije mogu imati i zemlje koje su svesne svog cilja, vizije i misije. Dakle to su one zemlje tj. male privrede sa dobrom konstelacijom geopolitičkih faktora i faktora konkurentnosti, kao i adekvatnom strategijom integracije ( na primer članica ex YU, Slovenija i npr. Finska). Danas je važno s kim si u vezi, a ne ko si. To je izgleda svima jasno osim vlastima u Srbiji. Iz tog razloga i pored potencijala koje poseduje (a posdujemo ih) Srbija je ubedljivo najveći gubitnik globalizacije. Možda je Srbija deo pokreta antiglobalista (u šta sumnjam). Međutim, i da jeste tako mogu reći da problem anti i alter globalista nije u neargumentovanoj kritici globalizma, već u odsustvu bolje i izvodljive alternative (ovo bih da menjamo ali ne znam kako, a i ne interesuje me...u svakom slučaju sam protiv). Naravno, Srbija po svemu sudeći nema apsolutnio nikakvu ideju niti ima alternativu za ono što pokušava da uradi. Kompletna filozofija vlasti u Srbiji jeste davanje odgovora i doktrina na pitanje „Kako što duže ostati na Vlasti i kasapiti zemlju Srbiju?“. Danas bi svima trebalo biti jasno da je globalizam za relativno kratko vreme, pored nove raspodele političke moći u svetu, doveo i do značajnog rasta i strukturnih promena svetske privrede. Dakle imamo masovno širenje „kreativne destrukcije“ kapitalizma sa lokalnog na globalni nivo. Rezultat globalizacije je svakako ubrzana ekonomsko-politička tranzicija zemalja Istočne i Centralne Evrope (Češka, Mađarska, Poljska i Slovaška), reforme u zemljama u razvoju (Kina, Rusija, Indija, Brazil...), ali i izdvajanje „usporenih snimaka“ i „retardiranih civilizacija“ (Srbija, BiH, Albanija, Iran).
Zasigurno možemo reći da u globalizmu sve veći značaj dobijaju geopolitika i međunarodna regulacija za koje je karakteristična dominacija ciljeva nad principima (USA: Priznaćemo Kosovo, ali ne i Osetiju; RUSIJA: Priznaćemo Osetiju, ali ne i Kosovo. SRBIJA: Mi smo u kurcu. Toma rasturio na izborima. Jebe nam se za Osetiju.). Kombinacija ova dva „efekta“ sa liberalnom ekonomijom može dovesti do različitih oblika brutalnosti i agresije čiji je stepen naročito prisutan u slučajevima nedovršenog geopolitičkog pozicioniranja i jakih ekonomskih interesa (Srbija u čeljustima SAD-a s jedne i Rusije s druge strane. Zabluda je da nam i jedni i drugi žele sve najbolje, ali želeći dobro sebi moraju želeti i dobro nama. Kontradiktorno možda?).
Konstatovao sam da je najveći gubitnik globalizacije zasigurno Srbija. Razlozi za to se mogu pronaći delom u nerazumevanju geopolitičkih trendova od strane domaće političke (ne)elite (pre politikanata i populista) na startu tranzicije 1989 godine, a delom u suštinskom, pristrasnom i kapricioznom delovanju geopolitičkog faktora (međunarodne zajednice) ne samo protiv doktrine i dostojanstva tekuće političke elite, već i protiv ljutskih prava i državnosti kao najvišeg ekonomskog i političkog interesa građana Srbije. Naravno, ponašanje Srpskih vlasti od 1988 do 2000 i od 2003 do danas ukazuje na nemanje političko-ekonomske strategije. Vlast Srbije ne zna u kom bloku je Srbiji mesto. Da li je to „zapad“, „istok“ ili ponovo „nesvrstani“. Potezi naše vlasti u ovom periodu su najviše štete doneli građanima Srbije, a epilog takvih poteza još nije poznat, ali dobar biti neće. Naravno, takvo ponašanje Vlasti u Srbiji koje se ogleda u ogromnoj korupciji, usvajanju zakona radi usvajanja, a ne poštovanja istih, pravljenju „neprirodnih političkih“ koalicija i ustupaka, lutanju u prostoru i vremenu, nemanju adekvatne političke i ekonomske strategije, stalnom kršenju ustava od strane onih koji su ga doneli i veštačkom održavanju ekonomske stabilnposti dovelo je, možda, do ne adekvatnih poteza EU. Odlaganje političke integracije u EU zajedno sa priznavanjem Kosova, zapravo, znači marginalizaciju Srbije, afrikanizaciju umesto evropeizacije. Da bi preživela u kratkom i prosperirala u dugom vremenskom periodu Srbiji je potrebna iskrena politička i dobro strukturirana ekonomska podrška EU, ali i promena političko-društvenog sistema u samoj Srbiji.
Ekonomska tranzicija gubi smisao bez geopolitičke tranzicije. Srbija je krenula u ekonomsku tranziciju još kao država članica Ex Jugoslavije (s tom razlikom što je ispod miške nosila „Memorandum“ SANU). U prvim godinama tranzicije Srbija je imala brži ritam privatizacije od ostalih država članica. Naravno, zbog kašnjenja u geopolitičkom repozicioniranju (koje još uvek traje) nisu sprovedene dezinflaciona politika i institucionalne reforme, tako da je izostala reindustralizacija. Danas anatomija i fiziologija privrede Srbije nije u korak sa EU, nisu kompatibilne, a performanse su daleko ispod njegog prosečnog nivoa. Održavanje makrostabilnosti je skupo i bazira se na prihodima koji dolaze od privatizacije, ubiranja harača od građana, oporezivanju svega pa i vazduha i ukidanju kisele vode i kafe na sednicama Vlade. Monetarna politika je strogo skoncentrisana na kontrolu inflacije i potpuno ignoriše razvojni aspekt i konkurentnost (Maksi je konkurencija Tempu). Regionalna politika (ako ne računamo podelu Srbije na regione uz stravišno kršenje Ustava Srbije) i industrijska politika ne postoje. Regulativa je netransparentna i nekompletna, a regulatori kontradiktorni i kapriciozni. Strategijski posmatrano Srbija nema značajne depozite prirodnih resursa koji bi mogli da predstavljaju osnovu njenog boljeg geopolitičkog položaja i/ili povećanja nivoa ekonomske aktivnosti. Ponuda radne snage je neadekvatna. Negativan domino efekat doveo je do pada demografskog aktivizma, rasta demografskog rizika i niza socijalnih patologija koje su devalvirale industrijski mentalitet i tradiciju poljoprivredne proizvodnje. Jednom rečju, odliv mozgova, loše obrazovanje, izopačena svest, negativna selekcija, populizam i pomeren sistem vrednosti ovu zemlju guraju u sigurnu propast. Bez adekvatne strukture fizičkih faktora proizvodnje, sa kapitalnom insuficijencom u potpuno raštimovanom i neefikasnom institucionalnom ambijentu u kome je lična angrada za preduzetništvo manja od socijalne, rezultati nisu izostali. Evo nekih performansi s kraja 2008 i sredine 2009 godine:
ü nivo privredne aktivnosti je na 65% GDP iz predtranzicione 1989. godine;
ü indeks nekomfornosti privrede prema A.Okuna je 0.22 (= stopa inflacije 6,8% + stopa nezaposlenosti 15,6%), pri čemu je tolerantni nivo ovog indeksa 0.10;
ü stopa štednje je 12,8% što je skoro dvostruko manje od razvijenih privreda i skoro trostruko manje od najdinamičnijih privreda u razvoju (Indija i Kina);
ü kreditni rejting BB je opao i na granici je preporuke za investiranje;
ü tržište kapitala je u padu, a akumulativnost privrede je ispod akumulativnosti privreda u tranziciji.

Privredu sa takvom impotencijom, insuficijencijom, nesređenošću i astigmatizmom finansijeri, kako oni domaći tako i inostrani, teško prepoznaju kako bi se snjom rukovali preko investicija.Pad na tržištu kapitala je loš indikator obzirom na uzročno-posledične pokazatelje, kretanja na tržištu kapitala predhode opštim privrednim kretanjima. Dakle, u privredi sa ovakvim karakteristikama teško se mogu praviti bilo kakve projekcije, pa prema tome i voditi smislene politike ili kreirati valjane strategije.Srbija je tipičan primer na kojem se pokazalo da ko u reformama izgubi vreme, izgubio je sve. Izgubljen momentum za završetak tranzicije stvara opasnost da se tranzicija nikada ne završi. Postavlja se jednostavno pitanje: Da li to znači da će tranzicija večno trajati, odnosno da umesto tranzicije iz socijalizma u kapitalizam Srbiji preti političko-ekonomski sistem tranzicionizma? Možda Srbija kreira nove političko-ekonomske tokove (tranzicionizam) i ima intuiciju ili zastupa ideju „kvazi“ korporativne privrede ali i populistički pristup rešavanju starih i novonastalih problema?

„Shoot the Dog!!!“ ili na Srpski „Rokni svinju da ti keva živi duže!!!“

Hmmm...kako ostati ravnodušan ovih dana u gradu Beogradu i Srbiji uopšte? Da li je to ikako moguće i ako jeste kako Vam to uspeva? Koliko se god trudio, tako nešto mi ne polazi za rukom. Jednostavno ovoliko informacija i podataka na ovako malom prostoru je nemoguće ne prikupiti makar i van svoje volje. Nisam hteo pisati jer znam da će me mrzeti da pročitam sve dalje napisano, ali obzirom da je interesovanje za mojim tekstovima poraslo, moram pisati kako moji čitaoci ne bi flipnuli. I evo me... spremite se za pucanj...moram „roknuti“ džukca... ili svinju.

Sve je počelo tog divnog i sunčanog jutra Juna, 7. 2009. i kulminiralo te mirne i tople večeri istog dana. Nekolicina savesnih građana dve Beogradske opštine, Voždovca i znači Zemuna, izašlo je da ispuni svoju građansku dužnost i po ko zna koji put dokaže sebi da su lojalni ili lojni građani ove lepe nam zemlje Srbije u kojoj Mrkonjić namerava sam da izgradi koridore 10 i 7. Ta šačica građanstva je profilisala novu političku scenu Srbije istakavši u prvi plan Bonda, Tomu Bonda, ex radikala, a danas čoveka koji napredno vuče napred Srbiju ka Evropsku Uniju. Mogao bi i mene malo da povuče. No, naravno tu je i veliki pobednik BoTa koji je svojom pobedom na Voždovcu (DS 18 mandata, SNS 17 mandata i ponovljeni izbori na ovoj opštini zbog „malih pravilnosti“) krunisao svoju političku vladavinu ušavši u istoriju kao političar i državnik koji je dva svoja mandata uložio kako ni Srbija došla na „bledu šangajsku“ listu. Naravno, nije još ali tu je, blizu, iza ugla. Dakle, pobeda svih učesnika izbora dovela je do početka realizacije projekta „protiv-prirodni blud“ (poližu mi ono što se rimuje) koji se u ovoj fazi odnosi na zamišljanje mogućnosti ulaska u koalicije koje normalnom svetu nisu normalne. Kako u Srbiji nema normalnih, odnosno kako je ovde sve normalno, postaje izvesno da će desno-leva ili levo-desna koalicija ugledati svetlost dana. Sve je ovo projekat velikog politikologa i psihologa BoTe koji je nakon posete Bajdena došao na ideju da političku scenu Srbije sredi i podeli na demokrate, tj. On i napredne republikance tj. Bonda, Bonda... L&Ma, L&Ma.

No, kada sam već pomenuo Bajdena, čijem sam se dolasku zaista radovao, ne mogu, a da ne pomenem sve ono što je predhodilo njegovom dolasku. Najpre smo imali zvaničnu posetu predsednika Gore Crne koji je došao da se pomiri sa BoTom (nije ’teo očima da vidi onog Jelašića). Nakon toga su usledile pripreme za Bajdenov dolazak. Zavareno je nekoliko šahtova po ulici Kneza Miloša, uklonjene su sve kante kako Bajden ne bi imao gde da baci otpatke (ko još u Bg. baca smeće u kantu), sklonjeni su svi automobili, sve je spremljeno za ometanje mobilnih telefona i zabranu kretanja. E baš ta zabrana kretanja me najviše iznervirala jer se nas nekoliko nedeljama spremalo da u Ul. Kneza Miloša mašemo Američkim zastavicama.
I dođe Bajden. I sve stade na nekoliko sati. Beograd postade Bajden city. Svi samo o njemu melju. U gradu kažu bio kolaps, a ja nikad brže iz grada nisam stigao gajbi. Prosto sam imao želju da Bajden ostane u Beogradu što duže može ili možda postane i gradonačelnik ovog grada. A bilo je raznih komentara u autobusu. Jedni ga teraju u kurac ( valjda zato što su nas „rokali“ s kraja 90-ih) , drugi žele da ga neko rokne u sred grada (nisu ljudi svesni da bi nam Ameri onda jebali kevu u sred guzice. Od nas bi ostali samo dugmići.), treći su srećni što je došao da nas vidi ( u „govna“ se negleda, ali ajde...ipak je to Bajden). Naravno susreo se sa svim „relevantnim faktorima“ osim sa onom smradinom od Jelašića (kad nije hteo Fića da ga vidi koj kurac da ga gleda Bajden). BoTa je iskoristio priliku da pozove Obamu u Bg, a Bajden da kaže BoTi kako ćemo kurac da dođemo na „bledu šangajsku“ listu. Izljubiše se, izgrliše se (naravno nije Bajden isto što i Ivica Dačić pa da se ljubi sa BoTom ispred slike pokojnog Premijera Srbije) i ode Bajden na Kosovo. E, ono tamo je bio doček. Priština je pokazala svetu kako se dočekuje jedan vice president i to USA. Imamo sreće da je Kosovo deo Srbije pa se nismo u totalu obrukali (napominjem da je nama bilo zabranjeno da mašemo zastavicama, a ’teli smo, majkeim ga).

I tako, ode Bajden. Mi ostali ovde. Ista meta, isto odstojanje. Ah, setih se. Sedeo čovek mesecima, danima, satima, ispred zgrade Predsedništva Srbije ( to vi je ona zgrada di sedi i sedi BoTa). Sedeo tako i jednog dana odlučio da uđe. Bilo mu glupo da ulazi sam i on, da mu ne bi bilo dosadno, ponese sa sobom dve bombice. Nastade haos. Mediji, čuda, muda...ma opšte ledilo. Sve to gledao Šaper i malo razmisli te reče sebi „Ne, ne. Neveruj u idole!“ i pozva BoTu. I eto ti ga na.
Šaper: E lepi šta misliš da baneš na posao sad kad je gusto.
BoTa: Ma idi u kurac, pa da me roknu ko Zokija.
Šaper: Neće bre majmune. Ti si sin Ljube Tadića, pisca memoranduma, velikog prijatelja pukovnika Anfilohija Radovića i pukovnika Dobrice Ćosića. Idi i malo se kurču tamo. Znaš već, nemoj sve da ti govorim.
BoTa: Oće mi skoči rejting?
Šaper: Oće more, nemo se sikiraš.
BoTa: E, Mile, aj zovi i Bonda. Da ne blejim tamo sam.
Šaper: Daj bre ne seri. Zovemo Šutanovca i Acu Tomića.
BoTa: E da. Obavezno mi zovi kuma. Mojne Acu. Ne zna narod da je sa nama. Ne bi da remetim ugled u narod. I zovi Bonda. To je naređenje.
Šaper: Ajde, jebo te Bond.
BoTa: Ma oću ja, al on neće.
Šaper: Mislio sam hipotetički.
BoTa: Aaaa. Pa i ja, jebo te.
Šaper: Ajde pali. Bond će doći malo kasnije. Dok mu javim.
BoTa: Oki doki. A šta da palim?
Šaper: Brateee!!!. Aj žurim.
BoTa: Samo ti žuri. I zovi Bonda. E, i nekog od Vojinih. I smisli tamo još nešto. Neki faks, preteća pisma i tako to.
Šaper: Ma važi.
BoTa: Aj prijatno.
Šaper: Prijatno.
BoTa: Prijatno.
Šaper: Prijatno.
BoTa: Aj prijatno.
Šaper: A, spusti slušalicu kretenu.
BoTa: Aj prijatno.
Sve vreme dok su ćaskali prijatelji, ovaj u zgradi kovitlao bombama. Jedna mu ispade i dohvati je pandur pa poče da razmišlja da li da mu vrati ili ne. Naravno, nije mu vratio. Ovaj se naljutio, pa izvuko osigurač. Postavlja se pitanje kako ga je vratio kasnije. A sve je počelo još 90-ih godina kada su sjebali čoveka jatovci (ne natovci). On se kasnije bavio svakakvim biznisom. Te ovo, te ono. Al ne ide...Srbija brale. I završi se farsa. Uhapsiše ga i čiča miča gotova priča.

Moglo je da bude mrtvih, to je sigurno. Ali zaboravljate da je za mrtve zadužen Mili Tomica i odeljenja za likvidaciju. Dakle ukoliko osetite da vam je kraj blizu obratite se prvom domu zdravlja (odeljenju za likvidaciju) i shvatićete da je kraj bliži nego što mislite. Ovo je zemlja u kojoj odete da operišete čukljeve i umrete od sepse. Žena ode da se porodi i umre. Dete dobije temperaturu i umre. Tinejdžer uradi gastroskopiju i umre na stolu. Odete u hitnu pomoć i tamo vam „hitno pomognu“ poslednji put u životu. Odete na operaciju želudca i izvade vam bubreg. I sve to u ovom narodu prolazi jer samoživa stoka ne oseća solidarnost. Moli Boga da se tako nešto njima ne desi, a ostale ko jebe. Da, mi smo stoka. Najveća stoka koja postoji na ovim zemaljskim, a Boga mi i vanzemaljskim prostorima. Mislite da je nekog dotakla smrt N.T.? Jeste, tog dana. Više iz sažaljenja. Javno mnjenje...koje bre javno mnjenje. Mi smo go kurac. Bagra. Lepo reče nekadašnji Srbin, a danas, po mišljenju crnogorske elite (turim ih na karu ekipno), CrnoGorac Njegoš „Narode, STOKO!!!“. Čovek još tada video s kim ima posla. Obrni,okreni ugurati se može uvek građanima Srbije. Mi ga primamo od svakoga, a najviše od politikanata i sugrađana i naravno najboljih naših prijatelja, Rusa.
Rusa?....DA!!! Eto benzin poskupeo. U celom svetu cena pada,a kod nas raste. Najpre podiže NIS, a onda i Maček...i najavljuju nova poskupljenja. Oćete se vozite? Oćete kurac. Još malo pa će vidimo ko će se vozi. Vozaju oni nas godinama.
Na svu sreću ima Boga pa nađosmo mamuta. Očuvan...lep primerak. On izumreo, a pećinski ljudi i dalje nastanjuju Srbiju. Stvarno onaj od gore nema ni malo milosti. Ubi mamute. I pitam ja BoTu zbog čega...mamu ti!?
A bili Mersi Grej i Enrike. A i Nik Sloter došo isto. I nikako da ode. I ne treba da ode. Uvek smo imali ideju da predsednik Srbije mora da bude neko od vani. I eto ga...baš kada su u Srbiji tropske vreline dođe Nik Sloter da ne spasi. „Sloteru Niče Srbija ti kliče“...“BoTo smrade, ti si pravo piče“. Eh...jeba gu. Biće BoTa još dugo predsednik jer ipak je njegov tata stari udbas i komunjara, debeovac Ljuba...poliže mi muda.
I tako...studenti prodaju bubreg u centru da bi upisali master. Svi bre hoće da budu mastersi i da se bore protiv BoTe...Hi Man-a. Ali slabe vajde. Znanje u Srbiji ne prolazi. Morate da odete vani pa da se vratite kao Đela i Jelašić. To je poenta. Ustavri ni to nije poenta. Poenta je da budete mnogo glupi jer tako mnogo glupi koristite zemlji. Pa pogledajte samo ove silne patriotske organizacije Obraz, 1389, Nacionalni stroj...sve ih turim na moj. To je elita Srbije. To je snaga Srbije. To je naša budućnost. E moja Srbijo. Džabe druga polica DS, ona Zokijeva, šalje poruku „Srbija je keva. Čuvaj kevu da ti duže živi.“ Davno je riknula keva. Otegla papke.
A grip? Ovaj svinjski... Baš me čudi da nije stigao u Srbiju. Toliko svinja na političkoj i javnoj sceni ove naše male zemlje da je prosto fenomen što je nastao u Meksiku, a ne u Srbiji. Ustvari, ovde imamo neku vrstu ideološkog gripa. Što više slediš ideologiju BoTe i ekipe, to više postaješ svinja. „Srbija je keva. Rokni svinju da ti keva živi duže.“ E to je tolerancija. Kažu za mene da sam mnogo destruktivan. Da moji tekstovi i sve što pišem ljude pomeri, pojedine malo baci u depresiju. Ima i onih koji me pljuju. Mnogi me pitaju ko je taj koji meni odgovara, koja je to politička opcija iza koje bih stao, ko su ti koje ja ne bi podkačio. „More, ti si meni nešto mutan.?“ Mutan, mutan. Negro kako.
Droga. Ubistva. Pljačke. Sve mi je jasno, al’ da sede na ladan beton to mi ne ulazi u glavu. Duvaju ljudi. Ne zna se dal’ je jači lepak ili trava. Znam samo da Olju u poslednjih nekoliko dana boli glava. Navatali panduri malog joj sina sa vutru, a „kupije se na trafici , a nisu novine“ ili ti Kurir objavio udarnu vest „Sin Olje Bećković diler droge“. Uuuu... Opasno. Sve 5. Toliko dilera po školama i ništa. Ovaj je poseban. Veoma poseban. Ljudi, pa i BoTa kad kad „smota“ i nije ga sramota. A kad dune i vatru sune...sjebaće nam ovu našu kuću. No, ko ga jebe. Srbija je željna novoga diktatora da ima ko da joj diktira diktate.
Meni je nekako veoma interesantno ono što se desilo pre par dana. Ivica i BoTa znatno suzdržaniji u izjavama u vezi sa onom „bledom šangajskom listom“. Znaju da od toga nema ništa. Pobogu, ova zemlja i institucije su korumpirane do srži. Tolika korupcija nije zapamćena u svetu. Zajebali smo i Rusiju. I onda pričaju o Evropi. No i da dozvole da prismrdimo toj jebenoj listi koja će nam olakšati ulazak u zemlje civiliziranog sveta postavlja se pitanje da li će nam gospoda i dalje olakšavati plate kako bi tako olakšani i dalje čumili po Srbiji bez mogućnosti odlaska u beli svet. Naravno „elita“ putuje i danas i ne sekiram se ja za njih. Običan svet i dalje guli suljpa i kupus salatu i naravno čita Kurir. A sve je to moglo da se sredi davne 2000 godine, Oktobra 6.. Da je tog dana radila motka sve bi danas bilo drugojačije. Danas se suočavamo sa istorijom koja se u Srba veoma često ponavlja. Na pomolu je ideja o ponovnoj crveno crnoj koaliciji pojačanoj žuticom koja mutirana može dovesti do velikih žrtava i zajebe meksički svinjski grip.
I tako, dok slušam Freemasons i njihove fenomenalne pesmice, piskaram ovo sranje od teksta i kontam kako je lepo kad se istreses na ovakav način i odeš da sa prijateljima popiješ kavicu. Nemojte misliti da tu sve prestaje. Svakodnevno obraćanje pažnje na dešavanja u zemlji i svetu dovode do nove inspiracije, prosvetljenja i spisanija. Udari Obama muvi i ubi je na licu mesta. Zamisli te kako bi sve to izgledalo da je BoTa ubio muvu u studiju kod Olje Bećković. BoTa je car. Smiren glas, utegnuta guzica i puno gluposti u vazduhu ukazuje da nam slede jebeno zabavne godine života u Srbiji. Meni je sve jedno jer ja ću da ih napušavam u svakom slučaju, ali je pitanje šta će te vi dragi moji učiniti. Da li će te i dalje aplaudirati svojoj propasti, laganoj i dostižnoj, ili će te uzeti stvar u svoje ruke. Sistem se menja od čoveka u ogledalu. Nije pitanje šta država može da uradi za tebe već šta ti možeš da uradiš za državu i sebe. Ovo danas je sve osim države. Ovo danas je banana republika. Da li si spreman da ponovo u vlasti vidiš neupućenog debeovca, Vojislava Koštunicu? Da li si spreman da gledaš kako se „ližu“ Boris i Toma dok im Ivica titra jajca? Da li možeš da zamisliš šta će se desiti odlaskom Vojvodine kojoj nije stalo do Borisove pornografije? Da li i dalje možeš da veruješ rečenici „Kosovo je Srbija!!!“, a da znaš da je Metohija nezavisna? Da li ti prija da unazad 5 godina slušaš kako do kraja godine upadamo na belu šengensku listu? I da te ne smaram pitanjima jer ih ima jako mnogo, pitam te da li ti je lepo da te prave budalom ili si zaista budala.?

Ja možda jesam blesav, ali budala nisam. Možda mnogo lajem, ali znam i da ujedem. Možda jesam besan, ali verujem u pravdu. Ničija nije gorela do jutra...neće ni njihova. Podigni glavu, otvori um i udri. Menjaj Srbiju menjajući sebe. „Srbija je keva. Rokni svinju da ti keva živi duže.“

Danas radnici Lole...Sutra Vi.

Pre odprilike dve godine radio sam kao marketing menadžer u fabrici alatnih mašina u Beogradu....ex Lola Sistem a.d.. Kao i sve organizacije koje su mogle i htele da rade i privređuju i ova organizacija je privatizovana na najgori mogući način. Ne želim da ovde pisem o tome koliko je mašinska industrija bila jaka u Srbiji, niti o tome koliko je ona potrebna Srbiji, ni o tome koliko je ova vlast nesposobna, glupa i lopovska. Nešto o svemu ovome možda već znate. Želim da pišem o ljudima koji danas, peti dan, štrajkuju glađu kako ne bi bili gladni u budućnosti. Radnici ex Lola Fabrike alatnih mašina su jedini u Srbiji koji mogu da u istoj ovoj Srbiji naprave alatnu mašinu. Kada kažem naprave mislim na sve...proračunaju, projektuju, naprave, osposobe i puste u rad. Oni jedini mogu da izvrše krupne zahvate na veoma složenim delovima koji se koriste u hidroenergetici, mašinogradnji, termoenergetici... Danas ti ljudi štrajkuju glađu jer se sistematski uništavaju nakon lažne, smišljene i nepoštene privatizacije ove fabrike. Znam kako im je jer sam i ja bio u sličnoj situaciji pre nekoliko godina u toj istoj, privatizovanoj firmi. I nemojte misliti da sam gnevan. Ne, nisam. Verovao sam da je privatizacija ispravno rešenje. I dalje verujem. Ali da li je normalno prodati ovakvu jednu fabriku nekome ko ne zna šta je alatna mašina, nekome ko se ne bavi mašinstvom, nekome ko je običan varioc. Ne pocenjujem varioce. Jednostavno čovek koji je kupio fabriku je neko ko je prevarant i lažov. Iskoristivši priliku u zemlji kupio je za male pare nešto što vredi 10 puta više. Ni to nije važno. Važno je to da je on obećao da će preuzeti program i proizvodnju i truditi se da bude lider u grani u kojoj smo mi bili lideri na ovim prostorima...mašinogradnji. Njegovim dolaskom, kupovinom, otimanjem...nazovite to kako želite...nije se desilo ništa što bi ovoj zemlji značilo. Naprotiv, bez posla je ostalo vise od 250 zaposlenih, rasprodat je kompletan mašinski park, uništeni projekti. Gazda, a on je sve osim toga, zajedno sa svojim poltronima i neznalicama sprovodi torturu nad zaposlenima. Očevidac sam svega ovoga o čemu vam pišem. Na svom primeru sam osetio šta znači kada vas neko psihički zlostavlja. I pored toga što sam MSc mašinskih nauka i budući PhD ekonomskih nauka, neko ko je u toj firmi bio zadužen za marketing, primoravali su me da na -10 C brojim alat u magacinima fabrike. Naravno da to nisam želeo da radim. Dao sam otkaz. To je njihov metod. I ako su kupoprodajnim i kolektivnim ugovorom bili obavezani da nema otpuštanja zaposlenih oni su nas primoravali da napuštamo firmu. Plate su za gluposti bile smanjivane od 10% do 50%. Svi pametni ljudi, projektanti, inženejri, magistri i doktori su rasterani na najgrublji mogući način. Prema radnicima, mašinbravarima, metaloglodačima, metalobrusačima i ostalima se postupa i danas kao prema robovima. Verujte mi i gore...kao prema stoci. Znam ljude koji štrajkuju glađu danas. To su pošteni i časni ljudi. To su ljudi koji su svojim radom napravili ime LOLA. Da li ste znali da se mašine,hidrauličke prese ove fabrike koriste u fabrici Gorenje već 30 godina, da velike fabrike u Nemačkoj, Rusiji, Austriji, Italiji i Kini koriste horizontalne bušilice-glodalice i vertikalne strugove napravljene u Loli, da je prvi računar na ovim prostorima napravljen u Loli (Lola 8 iz 1982 god.), da je prva petoosna mašina projektovana na ovim prostorima projektovana baš u Loli-Lola Institut. Ne!!! Naravno da ne jer u ovoj zemlji sve što vredi ne sme da se zna. Znanje je opasno jer ko mnogo zna postaje problem za vlast, a vlast je probleme rešavala poznatom metodom "nema čoveka, nema problema". Danas je najteže biti pametan jer je pametan čovek budala. Mnogo je glupih oko nas i ne mogu da nas shvate. Mnogo je glupih na vlasti i ne mogu da nas shvate. Ovi ljudi, hrabri i pametni, brane ono što su stvorili svesni svega što donosi globalizacija i tranzicija, ali verujte, ono što se radi danas u Loli nije globalizacija, tranzicija, kapitalizam ili business. Ne. Tamo se sprovodi mobing, tiranija, feudalizam, robovlasništvo i tortuta. Ovi ljudi nemaju gde. Oni prave mašine, a mašine u Srbiji su se pravile u LOLI. Pitam vlast za koj kurac će im mašinski, tehnološko-metalurški i elektrotehnički fakultet ako sutra današnji studenti ne budu imali gde da rade? Gospodo, otvorite oči!!! Pogledajte šta radite ovom narodu. Pogledajte gde nam odlazi pamet? Pogledajte kako postupaju sa onima koji znaju kako i šta da rade? Ukoliko samo gledate i ništa ne preduzimate znajte da vas ista sudbina čeka. Ničija nije gorela do jutra, a neće, Boga mi, ni vaša.Prijatelji moji, vama se obraćam, nemojte zatvarati oči, nemojte odmahivati rukom, nemojte spustati pogled dole, nemojte ćutati. Danas radnici Lole....Sutra vi.SOLIDARNOST!!! Osmehom menjamo Srbiju!!!http://en.wikipedia.org/wiki/Lola_8http://en.wikipedia.org/wiki/PA512http://en.wikipedia.org/wiki/PA512http://www.montavarlola.com/onama.html

Definisanje prednosti Pokreta SOLIDARNOST

Poljoprivreda

Kao veoma važnu privrednu granu čiji razvoj je ključan kako bi se obezbedila sigurna prehrana stanovništva, po za stanovništvo odgovarajućim cenama, u novom ekonomsko-geostrateškom ambijentu može biti snažan motor cele privrede i pomoći pozicioniranjau naše zemlje kao važnog faktora u regionu. Koristeći visoku cenu energenata, moguće je proizvoditi značajniju količinu biogoriva, odnosno odgajanjem odgovarajućih kultura uvrstiti našu zemlju među poželjne partnere, pre svega, EU i tako privući nove strane investicije.
Postojeća ograničenja;
1) Usitnjena poljoprivredna gazdinstva, usled lošeg naslednog prava, koje reguliše ovu oblast,
2) Neobrazovana radna snaga, što je posledica užasnog sistema obrazovanja u Srbiji,
3) Nedostatak odgovarajuće infrastrukture i propadanje već postojeće (nasipi, sistemi za navodnjavanje, putevi...),
4) Nedostatak odgovarajuće mehanizacije,
5) Ne postojanje svesti u oblasti osiguranja.

Polazna pretpostavka ovog pokreta je sprečavanje usitnjavanja parcela tako što se zakonom neće dozvoliti cepanje istih. Parcele će se moći u tom slučaju prenositi na sledećeg vlasnika isključivo kao cele, što će neminovno dovesti do ukrupljavanja parcela, a samo pod tim uslovom je moguće sprovoditi i sve ostale mere. Sledeće mere su različita podsticanja udruživanja parcela, pri čemu bi raspodela profita od tako udruženih parcela uređivao poseban zakon.
Neobrazovani poljoprivrednici su samo deo jednog mnogo većeg problema koji se odnosi na izuzetno loš sistem obrazovanja o kojem će neštokasnije biti reči. Trenutnu lošu situaciju je moguće donekle poboljšati masovnim i javnim kanalima edukacije preko različitih emisija na TV-u, štampe i preko radio programa.
Finansiranje izgradnje i obnove infrastrukture je moguće uraditi preko EU fondova koji su namenjeni u ovu svrhu. Pošto je poznato da država najlošije upravlja sredstvima, glavni akcenat mora da bude stavljen na kontrolu upotrebljenih sredstava. Bitno je da i privatni kapital pronađe svoj interes za ulaganje u infrastrukturu, pa samim tim i država mora na svaki način da pokaže i omogući plodno tle za privlačenje istog.
Odgovarajuća mehanizacija će doći kao posledica omogućavanja generisanja visokih stopa prifita u poljoprivredi i postepenim otvaranjem našeg tržišta. Država bi trebalo da poreskim olakšicama učini ovu mehanizaciju pristupačnijom, ali tržišni mehanizam će sam naterati sve da se mehanizacija što brže uvede.
Još jedan bitan aspekt je osiguranje. Pošto je naše stanovništvo naviklo da država odgovara za sve štete koje su u toku godine nastale na usevima, neophodno je u prvom vremenu nametnuti obavezu osiguranja. Svako mešanje drzave je štetno, ali je bolje da država putem osiguranja skine sa sebe teret odgovornosti za katastrofalne posledice suša i poplava i prebaci ih na osiguravajuća društva. Tako će se racionalnije upravljati sredstvima , a privreda će dobiti snažunu inekciju od sredstava koja su prikupljena na ovaj način. Rastom svesti stanovništva za osiguranjem i edukacijom istog, država treba postepeno da prebacuje odluku o osiguranju na samog poljoprivrednog subjekta, isključujući se tako potpuno iz ovog bitnog dela i prepustajući ga tržištu.

Povezivanje koridora

Ova zemlja ima jedinstvanu šansu za razvoj zahvaljujući prolasku vema dva bitna koridora kroz ovu zemlju, a to su koridor VII i koridor X. Pravljenjem velike luke na Dunavu, gde se ova dva bitna koridora presecaju, stavljamo Srbiju na mesto najbitnije rasksnice puteva . Koristeći rastući značaj Konstance u Rumuniji, kao i carinske olakšice između EU i Srbije kao i Rusije i Srbije ovim potezom bismo dobili status najpreferiranije zemlje za ulaganja. U ovoj oblasti je pored luke potrebno izgraditi i zonu slobodne trgovine koja će biti oslobođenja od većine poreza, dok bi ostali porezi bili svedeni na najmanju moguću meru. Snađan vetar u leđa ovakvoj odluci svakako doprinosi i jeftin gas koji će dolaziti iz Rusije kao posledica potpisivanja Energetskog sporazuma. Ova oblast bi veoma lako mogla preko već postojećih saobraćajnica da se poveže i sa Jadranskim morem preko pruge Beograd-Bar, a bez većih problema bi mogla biti povezana i sa Solunom, a preko Dunav-Majna-Rajna možemo se povezati i sa najrazvijenijim delovima Evrope. Ovakav potez bi ojačao celu Srbiju, naročito ako bi se iskoristile reke kao što su Velika morava, kao i reke od kojih je formirana (Juđna i Zapadna Morava) snižavajući tako troškove transporta sirovina i gotovih proizvoda i jačajući Zapadnu Srbiju, Šumadiju i Južnu Srbiju. Tisa i Tamiš će omogućiti brze i jeftinije transportovanje sirovina, naročito poljoprivrednih iz Vojvodine. Sava koja povezuje ceo ex-Jugoslovenski prostor na zapadu, će omogućiti da se ceo region razvija, tako što će se kompletno poslovanje okretati upravo ka ovom čvoristu puteva. Radi smanjenja bezbednosnog rizika na jugu Srbije bitno je razmotriti stvaranje takve jedne zone i na izlasku koridora X iz naše zemlje. Privlačenjem investicija u ovaj kraj uz ostale bezbednosne mere uklanjamo na dugi rok svaku pretnju i onemogućavamo ponavnjanje događaja sa početka 2008. godine. Ovako bismo od Srbije napravili celom dužinom poželjno mesto za ulaganja i omogućli bismo razvoj svih regiona. Finansiranje početnih kapaciteta ove luke treba da bude tek tema javne debate. Autori ovog teksta daje prednost privatnom kapitalu, pri čemu bi država ulagala dinar za svaki dinar uloženog privatnog kapitala. Konkretan plan finansiranja, međutim, zavisi prevashodno od konkretnog kreditnog rizika zemlje, pravne regulative i mnogih drugih ditnih faktora, tako da se to tek naknadno treba utvrditi.

Finansijska tržišta!!!

Kako bi se omogućilo nesmetano funkcionisanje tržišta i alokacija kapitala u najpropulzivnije delatnosti najbitnija su finansijska trzista. Bez stvaranja pogodnog tla za njeno razvijanje, a tu se pre svega misli na smanjenje svih rizika i opšta stabilnost privrede, nema ni napretka! Kako se ovaj tekst ne bi preterano odužio, smatram da bi se posebana pažnja morala obratiti samo na ovu oblast.

Obrazovanje

Sistem obrazovanja treba promeniti iz korena, uspostavljajući tako novi sistem vrednosti, koji se odnosi na odgovornost, permanentno učenje tokom života, požrtvovanost, takmičarski duh. Autori ovog teksta smatraju da je najbolje poći od Visokog obrazovanja, odnosno ići od vrha piramide ka bazi, tako što će se preuzeti neki od uspešnoh modela iz sveta. Kao primere uspešnih sistema visokog obrazovanja navodim Ameriku, gde student sam bira kakav će stručnjak postati odabirom odgovarajućih predmeta, Veliku Britaniju i naročito Japan, koji pravi takav kadar kakav traže kompanije. Budućnost ove zemlje zavisi upravo od toga kako ćemo reformisati ovu oblast, tako da se ovome u javnim raspravama treba posvetiti maksimalna paznja. Najbitnije je svakako stvaranje odgovarajuće intuicije u ovim ustanovama kod studenta, koji će biti u stanju da razmišlja u smeru rešavanja problema, a da će sam biti u stanju da pronađe sve neophodne informacije koje mu trebaju za rešavanje istog. Svako visoko obrazovano lice mora da bude osposobljeno da se samo usavršava, a licence moraju postojati kao potvrda tako stečenog znanja.

Rezime

Svaki od ovih problema treba temeljno preispitati u javnim raspravama, koje će pokret Solidarnost sam organizovati i tako prekinuti lošu tradiciju naših političara, da se o najvažnijim državnim pitanjima izjašnjavaju ljudi koje je odredila partija, a kojima to nije u opisu struke. Izuzetno je bitno okupiti najeminentnije eksperte iz države i inostranstva i tako donositi najvažnije odluke. Ovde će upravo iz tih razloga biti izložene samo polazne pretpostavke o kojim sud treba da da stručna javnost i izvan našeg pokreta. Kao što se da primetiti Srbija ima velike razvojne potencijale koji nisu “ni taknuti”, tako da ukoliko svi budemo solidarni oko najbitnijih ekonomskih pitanja rasksnica puteva koja je uvek bila naš najveci neprijatelj u novoj miroljubivoj Evropi konačno može da nam donese prosperitet i blagostanje. Srbija će konacno postati zemlja koja će ujediniti ljude putem kapitala i u situaciji u kojoj svi dobijaju, postati respektabilna u svetu!

By Damir Hamzić & Željko A. Pavićević

Istina, realnost, stvarnost i ostala srpska čuda

Već nekoliko dana pokušavam da napišem nešto, a ni sam ne znam šta. Počinjem sam sebi da ličim na politikante u Srbiji koji mnogo pričaju, a ništa ne kažu, samo prevedeno na pisanje. Već nekoliko dana ništa nisam pisao. I baš kada sam odlučio da pišem, pomislih da ću to sve morati nakon pisanja i da pročitam. Poznajući sebe, svestan činjenice da će me mrzeti da čitam napisano, počeo sam da razmišljam o tome da li da uopšte počinjem da pišem jer i ako napišem bilo šta postavlja se pitanje da li će pored mene još ko pročitati moj tekst. Čak i da ga pročita, da li će ga prokomentarisati i time dati znak da je pročitao isti. A jako mrzim kada neko nešto pročita i ne prokomentariše, a svi smo u školi nakon pročitane lektire imali obavezu da prokomentarišemo temu pročitanog dela i damo svoje viđenje stvari. Naravno, te generacije su se 90-ih transformisale tako da je jedna cela generacija (ili više njih) postala degeneracija. Danas mladi ne čitaju knjige. U školu idu sa jednom sveskom koju obično urolaju i naravno ona im služi da kada prođu pored lika kojeg ne gotive istog tresnu po glavi. Nije više pitanje koliko ti ocena nedostaje da bi bio odličan već ko ima više „abera“ u dnevniku. Dobro vladanje je zamenjeno prostaklukom i iživljavanjem nad nastavnicima koji nažalost nisu ništa bolji od samih đaka. Naravno, svi su im glupi, a jedino su oni pametni i zarobljeni u prostoru i vremenu. Večernje bavljenje sportom je zamenjeno pivom ispred trafike, a odlazak u pozorište, blejom po kraju. Već kada nam je dosadno, aj da smotamo po jednu i ...i feel so high. Naravno, uzrok svega toga jeste nasleđe predhodnih vremena, tačnije 90-ih pojačano medijskom propagandom današnjih brižnika koji mi se prosto rečeno gade. Šta i očekujemo od mladih kada im javni servis Mister Tijanicha plasira predivne uzore kao što su npr. Miladin Kovačević koji eto u stranoj zemlji čoveka ubaci u komu, ode u zatvor i pobegne iz istog i to uz pomoć svoje države, Velike Srbije...Zemlje cveća. Ovde se šepuri kao igrač nekog lokalnog košarkaškog tima, šeta sa poslanikom SRS-a kao patriota, ali i običan građanin, po Skupštini Srbije, daje izjave za raznorazne TV stanice i novine (a ovi mentoli mu i daju medijski protor jer Bože moj, sve je to iz kuhinje Šapera i Đilasa), glumi mučenika jer je mala Amerika htela da mu oduzme ono što mi Srbi jedino i imamo...dušu. Što bi rekao jedan moj prijatelj u toku bombardovanja „Sve mogu da nam ubiju, ali duha ne mogu!“. I eto ti ga. Neko se našao i odrukao Borbi borbu naše države za prava građana i iznos simbolične sume (od jednog miliončeta zelembaća). Sreća da se radi o šuštećoj, a ne zvečećoj valuti. Nije ni to slučajno. Znate, svako od nas je dao prilog za to potkusurivanje, a onda je Cvetković, zajedno sa Dinkićem i Jelašićem, to ukrupnio da ne zveči već da šušće. Da blam bude još veći Ivica odustao od ganjanja novinara Borbe i usmerio se na iznalaženje onoga koji je mogao da odruka ovu veliku državnu tajnu, a da nije Šutanovac. Ah kada su se kumovi u Srbiji slagali ( Crni Đoka i Vujica, Šešelj i Vuk, Šešelj i Toma, Tito i Ranković...). Na sve ovo Hileri zamalo da crkne od smeja!!!
Naravno, onda Vam je tu i Uroš, mladi piroman iz Beograda i navijač Crvene Zvezde. Mlad dečko koji je odlučio da sprži policajca. Zbog te odluke zaglavio ćorku i šetnju po sudovima. Jedni ga osude, drugi odsude i tako u krug. Urke Boga moli da mu ova šetnja po sudovima uđe u ono vreme koje mu je, nadam se, isplanirano za kozen tregere. Za sve to vreme njegovi drugari, tatatatirci, mu daju podršku. Mlado, ludo. Pobogu, šta zna dete šta je 200 kila. Beograd je ispisan humanim parolama „Pravda za Uroša!“. Ahahah. Pravda. Pobogu, gde ste u Srbiji pa videli pravdu (pri tome nemislim na novine). Naravno, kao dokaz da postoje dve Srbije, pojavljuje se parolica „Prada za Uroša!“. I ima logike...pravosuđe u Srbiji je nešto kao modni detalj vlasti u Srbiji. A da stvar bude još gora, u Srbiji I ako zaglavite ćorku, velike šanse su Vam da ubrzo budete pušteni. Naravno, samo ukoliko imate vezu. Tako je i Bracanović, mozak raznih operacija i likvidacija po Srbiji, nekadašnji DB-ovac i funkcioner DV-a, pušten na slobodu kako bi još neko bio likvidiran, ali na finjaka, kulturiška. Prosto se divim pravosuđu u Srbiji. Smešniji su od Beni Hila. Već kada smo kod prava, da li treba da Vas podsećam na skorašnja dešavanja u Centru Sava. Ajde malo. Kao za inat baš na dan premijere filma Milk, koji između ostalog oslikava život Harvi Milka, borca za prava homoseksualaca u toj prokletoj Americi, Gay Str8 Alijansa odluči da održi konferenciju za novinare. I baš tog dana im direktor SC uskrati to zadovoljstvo. I kao za inat RTS reporter isperd SC „navata“ baš nekoliko nezadovoljnih gledalaca filma koje je prekid istog od strane ove alijanse veoma uznemirio i iziritirao. „Šta bre hoće oni i kakv je to način da se bore za svoja prava baš kada gledamo film o tome, a Šešelj truli u Hagu.“ Odakle bre njima pravo da bez prava uđu pravo u halu i prekinu emitovanje filma koji je „odneo“ dva prava Oskara. I ako je tema Gay populacija u Srbiji taboo, mediji su joj dali toliko značaja ali ne zbog gay populacije I njihove borbe već zbog odnosa direktora SC prema njima tog lepog kišnog dana kada se u SC održavala premijera filma Milk. Dan kasnije padala su tu izvinjenja od strane direktora, pa čak se I gradonačelnik „čepio“. A meni smešno, 'oću da puknem. Sadašnji direktor SC ( kadar reformisanog SPS) je bivši direktor obezbeđenja na Beogradskoj Autobuskoj Stanici. Baš njegovi ljudi svakodnevno maltretiraju homoseksualce u ovom delu grada i to im je u krvi jer ih je bas taj fini čovek, prepun razumevanja kao govno vitamina, motivisao na takvo ponašanje. Nemojte me shvatiti pogrešno, nisam ja toliko upućen u borbu za prava od strane ljubitelja istog pola, ali ne smetaju mi. Čak šta više, više mi smeta da gledam kako se Tadić i Dačić ljube ispred Zoranove slike (znate ono istorijsko pomirenje pred ulazak SPS-a u socijalističku internacionalu, a sve u sklopu cene za ulazak u Vladu Borisa Cvetkovića Tadića), nego što bi mi smetalo da vidim dva muškarca da se ljube na ulici. Već kada sam pomenuo druga ministra, Ivicu, zar Vam nije malo „neukusno“ da ministar unutarnjih poslova (što bi rekli naša braća Hrvati) bude baš onaj „mališa“ što je igrom okolnosti nosio koferče u aferi „Kofer“ (a bio je i potparol SPS-a dok su nas jebavali po Srbiji)?. Ma jok. I da se vratim na ljudska prava. Vidite, koliko je vera u Boga jaka u Srba govori i munjevita reakcija vladike Irineja (kojeg je uzgred pogurao pukovnik i kandidat za mesto patrijarha Srpske pravoslavne crkve, niko drugi do veliki Anfilohije Radović) na zakon koji usput pominje i ... zaboravih o čemu pišem. Da, da. Nema zezanja sa crkvom. Pa Vi ljudi niste ni svesni da tamo najmanje ima popova. To Vam je istureno odeljenje DB-a. A naravno, imamo istureno odeljenje part II...SANU. To su vam pukovnici u penziji i oni što samo seru i jedu govna.
„Prekidamo vožnju radnog naroda Beograda kod Autokomande i time izazivamo kolaps u celom gradu, zbog pokušaja samoubistva koje će po svemu sudeći preći u ubistvo od strane razjarene mase, upravljača automobila, koji po svemu sudeći mnogo žure da ne rade. Upravo jedna fina žena želi da se njena deca slikaju sa vozačem koji je malo pre od policajca, koji je uzgred pokušavao da spasi život mladog momka-samoubice, tražio pištolj da istog, misim momka samoubicu, likvidira na licu mesta i to iz humanih razloga kako bi mu prekinuo dvoumljenje i omogućio nesmetan prolaz vozila.“ – ovako „bik“ ja započeo direktno uključenje u javni servis servisera Srbije. A sada se na kratko selimo na Pink TV i uključujemo u kuću Velikog Blata. „Ukućani, tačnije ti Čanak, govori ti Veliki Blat. Zašto nisi u Skupštini, majke mi ga, već ladiš jaja i zaluđuješ i onako zaluđene široke pink narodne mase? A?“ Ma jok, nemam ja ništa protiv Velikog Brata, ali mi smeta što poslanik nije na radnom mestu i odsustvuje s posla u prolećnom zasedanju mesnog odbora skupštine Tadićevih stanara. E već kad pomenuh Tadića, mora da je on intervenisao da se zakon o pravima građana drugog reda vrati u skupštinu. Ako zbog ničeg drugog, onda zbog sećanja na mladost i lude dane u uskim farmericama i tesnim, vlažnim majcama nakon povratka s bazena na Tašu. Izvinite, ali moram da pomenem i Jelašića koji neprestano pokušava da nabilduje ovaj jadan dinar. Čak se bre ne libi da Svevišnjeg pozove u pomoć da da neki dinar u budžet ako već MMF neće. Pa majku mu jesmo li ili nismo li mi nebeski narod.
Mali skok sa teme, a vidite i sami da skačem kao blesav. Bio tamo neki protest za prava životinja, 5. septembra prošle godine ( mada po reakcijama resornog ministarstva i Saleta, dragog mi, Dragina, izgleda kao da je bio u prošlom veku) koji sam igrom okolnosti organizovao zajedno sa svojom prijateljicom, divnom damom bez kompromisa, Jelenom Jecom Tinskom. Ljudi, pa oni pobiše više kučića nakon protesta nego pre njega. Nekako mi se čini da je bolje bilo da nismo ni protestvovali. To mi nekako liči i na petooktobarske proteste. Ovde je manje više sve isto, samo „njega“ nema. Mislim na onog finog čoveka sa telećom glavom koji otegnu papke i leže pod lipu. Znate, neverujem u teoriju zavere, ali ipak je on kao i Jovica Stanišič, bio drug član. Ne bre Saveza komunista ili SPS-a, već CIAe. Eeeee. Pa sad se vi češite, ali ja mislim da on sunča bulju na Karibima i oporavlja se od plastenjaka (plastične operacije i liftinga face-a). Čuš, umro u Hagu. Smešno.
Gledao sam, davno to beše, neku emisiju o Crvenim beretkama na onoj izdajničkoj televiziji B92 koja mi uzgred sve više liči na javni servis ali u drugom pakovanju. Nekako me tada spiči neko svetlo. Prosvetli me, jebo te. Shvatih zašto je Voja Koštunjavi poistovetio doktore sa crvendaćima. Izlečili su mu dušu i omogućili da bude premijer Srbije kako bi on lečio nas. Ne, ne...nisam ja niti u jednoj rečenici rekao da se njemu treba suditi za političku pozadinu ubistva premijera Đinđića...mada iskreno to mislim. Nikada mi do kraja nije bilo jasno zašto se nije pojavio na suđenju za atentat na premijera i objasnio, nama neupućenima, šta je Gavrilović pre ubistva radio kod njega (pored vinjaka mora da je palo i nešto na čačkalicu) i koja je to veza koja je spajala njega, Acu Tomića i Radeta Markovića (reklo bi se neka tajna veza). A da, umalo da zaboravim, kako to da onolika „sablja“ ne nađe Legiju, a Joča ga nađe i to na gajbi u ćegama. Još ovaj odlučio sam da se preda. E sad, kad sam pomenuo Legiju nije red da ga preskočim. Lik je fascinantan. Pisac. Izdao je više knjiga nego li ih je pročitao. Velikim koracima ide da postane član SANU. Bogami, kako stvari stoje taman kad izađe iz ćorke negine mu Akademija.
Ono što me najviše potreslo u poslednje vreme jeste pojava Džejmsa Bonda na političkoj sceni Srbije. Rešili radikali da se kultivišu i po starom običaju „kume ko te jebe“, odcepiše se. Napredno vala, nema ša. Sada oni koji su nas godinama unazađivali dobili epitet naprednjaka i krupnim koracima preko Karlovca, Kalobaga, Ogulina i Virovitice vode nas u Evropsku Uniju. Aj što je pojebo pola radikalne stranke, reši i nas da kara po drugi put i to sa kondomom. Nebi samo valjalo da se ispostavi da će nakon sledećih izbora taj kondom biti Tadić, a Boga mi u uži izbor ulazi i Koštunica (samo pod uslovom da ne zaglavi ćorku, a to je u srbiji science fiction).
Ooooo...mislili ste da ću izostaviti „naslednike“ ideje Zorana Đinđića (mada više ni sam nisam siguran koliko ima naslednika) . Ne nikako. Nema kompromisa oko suštine dok dupe nije u pitanju. Ali kada je dupe u pitanju ili ti vlast, nema ni kompromisa ni suštine. Sve za vlast pa i sranje po ideji. Lepo upakovano, sa mašnom, servira se onima koji veruju u ideju. Misle ljudi da smo mi ovce. Smešno. Čeda se taman zaleteo da plete po Miškoviću, kad ono njegov glavni finansijer, Beko, zakopao ratne sekire sa Miškom Piškom i ovom maldom „lavu srpske političke scene“ ne osta ništa nego da se spakuje i ode na Pink u „Magazin In“ i ako je već odavno u out-u (naravno po nameštenim istraživanja agencija koje drže niko drugi do Šaper i Đilas. Jesu stvarno nameštene?). Miško, tvorac modernog srpskog biznisa (ali i čovek koji je vaskrso feudalizam sudeći po platama zaposlenih u „njegovoj“ firmi) ali i kamen temeljac privrede Srbije je brat Dinkićeve keve. Samim tim je značajan za Srpsku privredu. Ne kao privrednik, već kao finansijer svake stranke koja je na vlasti ili će biti na vlasti. Nebitno je kakva je ideologija stranke, privreda i ekonomija nemaju granice. Možete li da zamisite šta bi značilo propadanje do guše zadužene kompanije DELTA za srpsku privredu? Ne možete? Eeeeee. Ja ću Vam kažem. Obzirom da od privrede u zemlji Srbiji funkcioniše samo K (i ako ovog slova nema u reši privreda, znači kurac ili ti da nam je privreda, ako i sve ostalo, u kurcu), DELTA kao temelj Srpske privrede (a i politike) dovela bi do kolapsa Srbije. Prevedeno na naški „Danas nema mleka. Danas nema leba. Zato jedi govna. Možda tako treba.“ (morao sam da iskoristim „čorbu“ jer on najbolje oslikava prošla, a Boga mi, po svemu sudeći, i buduća vremena). I baš dok ovo pišem, ulete mi kolega u kancelariju (inače radno vreme mi je isteklo ali moram da završim ovaj tekst do kraja, a inspiracija dolazi i dolazi) i saopšti fenomenalnu informaciju. Sutra, na petak 13. (nije često da 13. dan u mesecu baš bude petak), između 17 i 21 milion Amerikanaca zbog sujeverja ostaje u toplini svoga doma. Baš tog dana američka privreda izgubi između 800 do 900 miliona dolara. U Srbiji je po statistici svakom trećem građaninu svaki dan petak 13..Mi ne možemo da sjebemo privredu jer je ona već odavno sjebana.
Otišao sam malo predaleko, zar ne. Ipak je naša realnost strašna, ali ni upola strašna kakva je svetska. Oni bre imaju krizu pola godine i ne znaju šta će sami sa sobom. Ubijaju se po kućama. Mi bre u krizi već dve decenije, pa smo normalni i ako nas svi rokaju od crvendaća, Slobista, DB-ovaca pa do natovaca, učekaovaca i ostalih ovaca. Ne želim da komentarišem svoju izjavu da smo normalni. A sada se obraćam svim građanima i građankama Srbije, ali iskreno tj. ne kao ministar Jeremić. Građani Srbije, kurac će te biti na beloj šengenskoj listi. Možda budete na beloj Šanganskoj listi, a za to vas tek bole kurac. Izvinite na vulgarnosti, mada mi se nakon svega što se dešavalo u ovom mom dosadašnjem životu i jebe šta mislite o meni.

Razlog što sam ironičan,sarkastičan i bezobrazan jeste gnev i to na današnji dan. Danas je 6 godina, 6 jebenih godina, od ubistva čoveka koji je imao viziju, koji je želeo da osposobi ovu jadnu zemlju za šanse i izazove koje donosi buduće vreme, koji je imao energije za sve nas i koji je jeo velike žabe. Baš na ovaj dan pominjem sva ova govna gore i gadim se. Gadim se, ali stojim uspravno i spremam se za borbu u kojoj lako biti neće, ali znam, znam kao što znam da će i sutra svanuti, da ćemo pobediti jer „ničija nije gorela do jutra“ pa neće ni njihova. SOLIDARNOST. Vreme je!!!

Hvala Vam na razumevanju. Mislim da svako pametan može da shvati šta je pisac želeo da kaže. Ustvari ja nisam pisac, ja samo pišem i pišam, a ponekad i malo više sernjam. Možda sam i sada više srao nego pisao, ali šta da Vam radim. Nadam se da sam Vam bar na trenutak izmamio osmeh koji je u pozadini imao crna sećanja na prošla vremena. Nesmemo zaboraviti sranja koja su nam se dešavala jer će se desiti ponovo. Nasmejani, idemo napred. Zbog nas. Zbog naše dece. Zbog ideje koju nisu ubili.

Politika na Buvljaku

Tekst je od septembra, 03. 2008. godine. postavljen na facebook-u


Nekoliko dešavanja je na mene ostavilo utisak u nedelji koja polako prolazi i baš iz tog razloga sam odlučio da nedelju okončam sredom. Dakle, najpre moram da napomenem krajnje "fenomenalan", "iskren", "profesionalan" i "etičk"i nastup potpredsednice LDP, nekada predsednice GSS, Nataše Mićić. Dovela me u takvo stanje da emocije prosto nisu mogle da se obuzdaju. Nisam znao dali da plačem ili da se smejem. Iskren da budem, znao sam da može da "lupa" ali onoliko...da mi je neko pričao ne bih mu verovao. Baš ponajbolje i nisam mogao da razaznam ko je Mićićka, a ko Aligrudić. Naravno, Olja je bila i suviše blaga prema novoj vlasti u Beogradu koja na vlasti nije, ali jeste i ako misli da nije. Čak šta više, LDP pored toga što nije, odnosno jeste, na vlasti u Beogradu, on nije, a ustvari jeste, na vlasti i u Republici. Naravno, LDP jeste ili nije u koaliciji sa SPS u Beogradu i naravno podržavaju odnosno, ne daju podršku manjinskoj Vladi gosin Cvetkovića u kojoj sede interesantni ministri od kojih su pojedinci iz SPS-a kao na primer ministar Obradović čiji je zadatak reforma školstva i to s jednim jedinim ciljem, da prilagodi školstvo tako da i on sam završi neku školu. I da ironija bude još veća, LDP podržava takvu Vladu, LDP komunicira sa SPS preko DS-a i LDP ispred sebe postavlja nestranačke ličnosti tj. eksperte iz pojedinih oblasti. Ne mogu, a da ne prokomentarišem da imam osećaj da su ili bezobrazni, ili jako glupi ili misle da smo mi retardirana gomila te da ćemo progutati tako providne i jeftine argumente i nasesti na priču kako, eto zarad građana Beograda i Srbije, LDP žrtvuje svoj ugled i gazi preko predizbornog slogana "Nema kompromisa oko suštine!". Ustvari, postavlja se pitanje šta je suština. Da li je suština u tome da se uzme šta se uzeti može? Da li je suština u "lupanju prazne slame"? Da li je suština u daljem stvaranju konfuzije na političkoj sceni Srbije koja sve više podseća na Buvljak? Odista sam povređen politikom "Centra za modernu politiku". No drago mi je da je LDP otvorio prodavnicu šarenih laža na Buvljaku te da nam od srca nudi svoje proizvode za lizanje i sisanje. Ko voli nek izvoli.

Već sutradan, nakon nedeljnog "Utiska", dok sam chat-ovo sa dragim mi facebook prijateljem, Lukom i jeo grisine "Prima" sa kikirikijem desilo mi se drugo "izbacivanje iz koloseka". Luka mi je postavio kraljnje fenomenalno pitanje ... "Da li si nekada razmišljao zašto su naslovi po naslovnim stranama naših novina toliko stravični i depresivni za razliku od onih po naslovnicama inostranih časopisa?". Aaa uuu!!! Šta reći? Kroz glavu mi je prošlo toliko primera koji bi objasnili ono što sam želeo da mu kažem da sam prosto ostao bez odgovora. Napisao sam mu da ne razmišlja o tome već da gleda kako da napusti zemlju i spasi sebe. Luka ima 17 godina. Pametan je i talentovan mladić. Naravno, politika je i deo njegovog života kao i svakog građanina ove osakaćene Srbije. Hteo sam mu napisati ono što ću sada ovde učiniti. Mediji su "jedno od svetskih čuda" modernog doba. Najbolje sredstvo za preporod nacije, ali istovremeno i za destrukciju i sunovrat iste. Prisetite se kako je Miloševićev režim profesionalno koristio medije za vreme ratova na prostorima EX YU. Možda je najbolji primer i vrhunac zloupotrebe medija baš situacija iz 1999 godine kada se desilo pomračenje sunca. Sve televizije su exkluzivno emitovale dešavanja u svetu i ono što se odvijalo na ulicama svetskih metropola. Naravno nije izostao ni Beograd kao metropola (ne zbog toga što je Beograd svedski centar već zato što ima metro izgrađen do pola). Razlika je bila u tome što na beogradskim ulicama nije bilo žive duše. Tu i tamo se mogao videti po neki "ludak" koji se nije bojao mogućnosti da bi ga moglo pogledati "đavolje oko" s neba i oslepeti za ceo život. Da ne pominjem da tog jutra u 9 sati niste mogli kupiti hleb i mleko jer je u 7 već sve bilo rasprodato (čak i dugotrajno mleko što me posebno fasciniralo).

A onda dolazi zaokret. Nakon petooktobarskih promena, televizija se koristi za edukaciju stanovništva. Tadašnja Vlada pokojnog premijera Zorana Đinđića, je imala fenomenalnu ideju...mediji u svrhu edukacije. Počinju emisije "To! To je tolerancija", "Pričaj Srpski", ali i one koje su se bavile ekonomijom, izgradnjom novog sistema vrednosti i promocijom politike evropskih vrednosti. Nije dugo trajalo. Danas ponovo haraju Kurir, Press, Pravda, Gazeta, Svet...nisu novine, a kupuju se na trafici. Dakle, sistematsko uništavanje nacije se nastavlja. Jeftino obično bude mnogo skuplje nego što izgleda. Kada to pojedinci budu shvatili biće kasno. Prvi rezultat medijske propagande nakon 5. oktobra bio je atentat (Koštunica podržava protest Crvenih beretki), drugi je bio moliban i uništavanje Beograda (Koštunica poziva na odbranu Kosova odnosno suvereniteta i teritorijalnog integriteta Srbije, Jeremić povlači ambasadore), treći se desio juče u Skupštini (nakon hapšenja Karadžića dolazi do opstrukcije rada Skupštine Srbije od strane SRS i DSS).

Ukoliko nekog interesuje ova problematika (mediji i njihova (zlo)upotreba) neka pronađe kako je Japan iskoristio medije s početka 50-ih godina prošlog veka za preporod nacije i preporod potpuno uništene privrede. Napomenuću samo da su najveći doprinos razvoju Japana da li baš oni koji su ga uništili u II svetskom ratu...Amerikanci.Mogao bih još da pišem. No ipak je dosta za danas...sredu (poslednji dan u nedelji). Zatvaram tezgu.