Nije Vam to deda ostavio!!!

Borba, Sreda, Septembar,23. 2009. godine (a može i leta gospodnjeg).

Poznato nam je da vlast u Srbiji boluje od investicione kratkovidosti. Potezi koje demokratska vlast povlači u poslednjih nekoliko godina isključivo su usmereni na održavanju socijalnog mira i ublažavanju pojedinačnih frustracija, a sve u cilju opstanka na vlasti. Etičko delovanje, koje se za nijansu razlikuje od onog iz doba masovne socijalne patologije (Miloševićeve decenije i kusur) smanjilo je efekte mnogih reformi, obzirom da političke promene nisu dovele do bitnijih institucionalnih reformi.


Bez institucionalnih reformi nemoguće je sprovesti mikro i makro ekonomske reforme, a time i proces reindustrijalizacije. Umesto da povlači konkretne poteze u cilju sprovođenja navedenih reformi i procesa reindustrijalizacije, vlast u Srbiji povlači pogubne poteze po privredu i društvo. Zasigurno mogu reći da je, po mom skromnom mišljenju, prodaja Naftne industrije Srbije (NIS) jedan od najlošijih poteza Vlade Srbije u poslednje dve decenije tranzicije ( a bilo je dosta loših poteza). Intuicija mi kazuje da ista sudbina može da zadesi i Elektroprivredu Srbije (EPS) obzirom da se poseta predsednika „majke Rusije" bliži, a Srbija grca u dugovima. Prodaja preduzeća iz strategijskog sektora u izuzetno lošim okolnostima i pod pritiskom svetske ekonomske krize, a zarad popunjavanja budžetskih rupa i kupovine socijalnog mira, nije rešenje. Rešenje je u reformama.


Mikroekonomske reforme u Srbiji treba da obuhvate javni i privatni sektor. U pitanju su dva prioriteta i to prestrukturiranje strategijskog javnog sektora i unapređenje korporativnog upravljanja.


Strategijski javni sektor je sektor koji presudno utiče na prestiž jedne države i obuhvata prirodne monopole i mrežne tehnologije u vrasništvu države. To su železnice i avioindustrija u Francuskoj, putevi u Hrvatskoj, energetika na Islandu. Prestrukturiranje strategijskog javnog sektora odlaže privatizaciju istog sa ciljem da njegovu efikasnost približi nivou tržišnog sektora. Država mora da ostane većinski vlasnik (ili zadrži blokirajući paket) u ovom sektoru obzirom na strategijski značaj istog. Razlog? Ovaj sektor predstavlja mesto za investiranje (finansiranje investicija prihodima od privatizacije, zajedničkim ulaganima sa strategijskim partnerima, prodajom hartija od vrednosti), sidro tržišta kapitala i poligon za tehnološki razvoj.


Tipičan predstavnik strategijskog javnog sektora je i EPS jer predstavlja najveći industrijski sektor sa ogromnim direktnim i indirektnim efektima. Proizvod je deficitaran, perspektivan, mobilan i njegova prodaja ne zavisi od brendinga. Dakle, možemo reći da se radi o strategijskom proizvodu. Posle NIS (koji nažalost više nije u rukama države) i Delta Holdinga ( firme u vlasništvu Kiparske ofšor kompanije Hemslade Trading Limited čiji vlasnik nije država i nije poznat domaćoj javnosti), EPS je po veličini treće preduzeće u Srbiji i na 107. mestu 500 najvećih preduzeća u regionu Istočne i Centralne Evrope. Veličinom, ali i razvojnom perspektivom, EPS pruža najveće mogućnosti za investiranje, a time i otklanjanje tranzicionog deficita karakterističnog za Srbiju. Ideja o privatizaciji ovakvog sektora u kojoj država ne bi bila većinski vlasnik je više nego idijotska.


Šta je potrebno uraditi da ovo preduzeće ostane u rukama države i kao takvo ostvaruje izvanredne rezultate?


Potrebno ga je prestrukturirati i strategijski voditi. Prestrukturiranje obuhvata određivanje njegove „prave veličine", repozicioniranje i dokapitalizaciju. Pod određivanjem „prave veličine" mislim na kapital, aktivu i broj zaposlenih. Optimizacija postojećih kapaciteta, investiranje u nove kapacitete i izgradnja i distribucija energije iz obnovljivih izvora predstavljala bi repozicioniranje, dok bi dokapitalizacija mogla da se ostvari mehanizmom prve javne ponude uz unapred određeni procenat flotacije akcija.


Postavljanje partijskih kolega i nestručnog kadra na vodeće funkcije u preduzećima od državnog interesa kakvo je EPS, ali i Telekom, vodi ka slabljenju ovih preduzeća, obaranju njihove stvarne cene i lošoj privatizaciji. Iz tog razloga „političke ikebane" na rukovodećim mestima potrebno je zameniti stručnim i ambicioznim liderima koji će omogućiti strategijsko upravljanje ovim preduzećima.


Javna preduzeća nisu feud političkih partija. Biznis javnih preduzeća treba da bude posao profesionalnog menadžerskog tima čiji rad će kontrolisati Upravni odbor na bazi strategije razvoja, biznis plana i plana investicija. Danas, Upravni odbor jednog javnog preduzeća predstavlja grupu „ortaka" iz koalicionih stranaka čiji je jedini zadatak populističko polemisanje o postojećim problemima preduzeća bez ideje za rešavanjem istih. Upravni odbor moraju činiti nezavisni neizvršni direktori sa nedvosmislenom ekspertizom i iskustvom u datoj oblasti, ali i po koji „nekorumpirani" političar obzirom da se radi o telu koje predstavlja organ vlasničkog upravljanja, a u slučaju javnog preduzeća to je država. Prisustvo i po kojeg stranog eksperta je dobro došlo u svakom organu upravljanja i odlučivanja.


Dakle, očuvanje strategijskog javnog sektora je od velike važnosti za opstanak i razvoj jedne privrede. S tim u vezi, borba za suverenitet i teritorijalni integritet Srbije koja se ogleda u aktivnostima i spoljnjoj politici vlasti po pitanju Kosmeta, s jedne strane i slabljenje i privatizacija (odnosno likvidacija) državnih preduzeća od strategijskog značaja, s druge strane, predstavljaju „kontroverzne pojave". Ekonomska zavisnost je daleko gora od gubitka dela teritorije.


Prodajom svega vrednog na teritoriji Srbije postavlja se pitanje značenja teritorije. Prodajom Naftne industrije Srbije, i sve više izvesnom prodajom EPS (Telekoma i PKB-a u nekom budućem vremenu), Srbija prodaje svoj identitet postajući ekonomski zavisna. Da li je potrebno da Vas podsećam na probleme koji su pogodili EU, a i Srbiju, izazvane sporom između Ukrajine i Rusije, a u vezi sa isporukom gasa? Gospodo političari, ko Vam daje za pravo da prodajete ono što je narod stvarao decenijama, ono što je strategijski interes države, ono što je „naše"? Pobogu, pa nije vam to deda ostavio.

Geopolitički šok i kontroverzne pojave

Borba, Sreda 16. 2009.

Srbija se i nakon dvadeset godina tranzicije nije geopolitički pozicionirala. „Vrckajuća spoljnja politika“ naše vlasti pored građana Srbije, zbunjuje i međunarodnu zajednicu. Srbija sa „četiri oslonca“ pre izgleda kao baba sa polomljenim kukom koju nose četiti starija gospodina negoli kao mlada dama oko koje se vrte četiri mladića. Međutim, i da je moguć drugi scenario, postavlja se pitanje kakve su namere ta četiri mladića.
Rušenjem Berlinskog zida otpočeo je proces globalizacije. Globalizacija dovodi do globalizma, novog političko-ekonomskog sistema u svetu. U globalizmu sve veći značaj pored tržišnih sila dobijaju geopolitika i međunarodna regulacija za koje je karakteristična dominacija ciljeva nad principima. S tim u vezi, globalizam se može posmatrati i kao širenje „kretaivne destrukcije“. Uvek je postojala potreba dominirajućih država da prodru u određene regione i zemlje. Kombinacija geopolitike sa principima liberalne ekonomije može da dovede do različitih vrsta brutalnosti i agresije naročito u slučajevima nedovršenog geopolitičkog pozicioniranja i jakih ekonomskih interesa. Tako nekome je od interesa da Kosovo bude republika, a nekome Osetija nezavisna država.
Stiče se utisak da je geopolitika, bar što se Srbije tiče, dovela do pojave šoka, a zatim straha i odsustva ekonomskih motiva u trenucima nastanka vakuma između nestanka stare i nastanka nove države. U polsednjih 20 godina građani Srbije su izgubili tri države (SFRJ, SRJ i SCG), na pragu su gubitka jednog dela svoje teritorije (Kosmet) i još nisu ni blizu integraciji sa EU.
Ukoliko svemu ovome dodamo činjenicu da su pre samo 20 godina građani Srbije živeli u uniji balkanskih naroda (SFR Jugoslavija), bizernost ove situacije je samo veća. Nekadašnja Jugoslavija predstavljala je preteču nadnacionalne države kakva je danas EU i geopolitički veoma dobro pozicioniranu zemlju. Na geopolitičku poziciju SFRJ posle Drugog svetskog rata presudno je uticao projekat „tampon zone“ u širenju komunizma pre svega na Grčku i Italiju. Ova pozicija kasnije je dodatno pojačana kada je projekat regionalne tampon zone globalizovan formiranjem Pokreta nesvrstanih zemalja u kome je SFRJ imala vodeću ulogu. U tom periodu geopolitički značaj SFRJ bio je iznad ekonomskog značaja. Tačnije, uticao je na povećanje ekonomske moći SFRJ kroz ekonomske odnose sa zemljama nesvrstanih ali i na blagonaklonost zapadnih zemalja koja se ogledala kako kroz tolerisanje aktivizma ekonomski irelevantne države u globalnim geopolitičkim pitanjima tako i kroz razne povoljne kredite, transfer tehnologije i znanja i zajednička ulaganja.
I ako posoje nastojanja da se raspad Jugoslavije objasni kao neminovna polsedica razlika u kulturi, ekonomskom i socijalnom razvoju, ali i demografskim trendovima nacija koje su u njoj živele, evidentno je da je Jugoslavija bila prva žrtva globalizma, odnosno stvaranja novog svetskog poretka. Ista sudbina je zadesila i predhodnu Jugoslaviju (kraljevinu) čiji je raspad predhodio jačanju nacističke Nemačke i Drugom svetskom ratu. Međutim, Jugoslavija kao monarhija i Jugoslavija kao ideologija komunizma za Srbiju su predstavljale predah u dugoj istoriji nesporazume i stradanja. Raspadom SFRJ, Srbija je ponovo uplovila u nemirne vode. Kontraproduktivni napori Srbije za očuvanjem SFRJ rezultovali su geopolitičkim kolapsom, devastaciom privrede i tranzicionizmom. Suprotstavljajući se globalnim trendovima, Srbija je bila kažnjena višegodišnjim sankcijama i bombardovanjem od strane NATO alijanse. Diskontinuitet, kao najteža posledica koju jedna država može da doživi, se pojavio u emotivnom, ustrojstvenom, ekonomskom i prostornom smislu, postavši koren pojedinačnih frustracija i uzrok niza socijalnih patologija (balkanizacija ili sindrom neograničenih podela je jedna od najvećih socijalnih patologija). Priznavanjem Kosova, ukidanjem trgovinskog sporazuma i konstantnim uslovljavanjima od strane međunarodne zajednice, diskontinuitet se samo pojačava. Populizam i politikanstvo s jedne strane i neadekvatna i neemocionalna podrška međunarodne zajednice s druge, Srbiju više vodi prema afrikanizaciji nego integraciji i dostizanju EU. Da li su vlasti u Srbiji i međunarodna zajednica „Za Evropsku Srbiju“ ili se samo prave?
Ono što je zajedničko za političare na ovim prostorima je njihova kratkovidost. Što više menjaju to je više isto. Vođenje naroda ka neostvarenim ciljevima i trošenje vremena u borbi za vlast skrenulo ih je sa puta koji bi morao biti baziran na razvoju izvodljive političke vizije i regrutovanju ljudi od kredibiliteta. U Srpskoj politici, nažalost, dominiraju gladijatorski duh i eksperimentalno ponašanje, senzacionalizam i nedokazane vrednosti, negativna selekcija i negativni autoriteti. „Politikanti“ u Srbiji su jedna kontroverzna pojava koji svojim postupcima prouzrokuju niz drugih kontroverznih pojava (Kako planirate da iskoristite pogodnosti bele šengen liste kada znate da vlast u januaru 2010 planira povećenje PDV-a, povećanje poreza na zarade i nova otpuštanja u javnom sektoru i državnoj administraciji?).
„Političke elite“ koje su sprovodile tranziciju pre i posle petooktobarskih promena, uprkos bitnim ideološkim razlikama ( mada kada malo bolje razmislim i ne vidim neku veliku razliku), imaju sličnu etičku osnovu delovanja. Ta činjenica je smanjila efekte mnogih reformi, pošto političke promene nisu dovele do bitnijih i radikalnijih institucionalnih reformi. Političari u Srbiji nemaju više pravo na eksperimente. U novom kontekstu mora da dominira ekonomija. Novi kontekst mora biti baziran na iskustvima relevantnih država – šampiona tranzicije. Politika u Srbiji je prepuna emocija. Emocije dovode do jačanja nacionalizma i rasta mržnje prema drugačijem. Politikanstvo je potrebno zameniti konstruktivizmom. Nedokazane vrednosti je potrebno zameniti proverenim vrednostima. Pesimizam zameniti optimizmom. Ekonomija nema emocije. Imaju li naši političari mozga?

Narod bez mladosti

List "Borba", Sreda, 09.09.09. (kakva slučajnost)

„Na mladima svet ostaje.“. Kako patetično i ofucano zvuči ova rečenica iz mog ugla posmatranja. Možda, kada budete pročitali ovaj tekst, proverili podatke na nekom od internet sajtova i stavili prst na čelo, shvatite da nije sve tako sjajno i bajno kako nam plasiraju „politikanti“ na vlasti u zemlji seljka na brdovitom Balkanu i zašto, u krajnjem slučaju, meni ova rečenica na početku ovog teksta zvuči krajnje patetično.

Demografski rizik u Srbiji je izrazito visok. Prosto rečeno, postaje zastrašujuć. On se ogleda u smanjenju broja stanovnika, neadekvatnoj strukturi stanovništva i „odlivu mozgova“.O smanjenju broja stanovnika govori negativna stopa prirodnog priraštaja koja svoj pad otpočinje od 1992 godine. Tada je iznosila -0,08%. U godini bombardovanja Srbije, tačnije 1999., stopa prirodnog priraštaja je bila -0,39%. Optimizam i nadu koje su donele petooktobarske promene uticala je na blago smanjenje ove stope te je ona u 2000 iznosila oko -0,27%. Međutim, nejasna vizija, politikanstvo i populizam kasnijih Vlada koji se ogleda u vođenju unutrašnje i spoljnje politike, ali i reakcijama međunarodne zajednice prema istoj, doveli su do potpune nezainteresovanosti mladih u svim segmentima. Sve manje se mladih odlučuje za život u bračnoj zajednici. Ukoliko se i odluče to bude, u najvećem broju slučajeve, zajednica sa jednim detetom. Stopa prirodnog priraštaja u Srbiji je danas alarmantnih -0,50%. Srbija godišnje izgubi jedan grad veličine Gornjeg Milanovca. Smrtnost odojčadi (na hiljadu novorođenih) u 2009. godini od 12,68% je veoma visoka i praktično dvostruko veća od one u Evropskoj Uniji (5,82%). Očekivano trajanje života u Srbiji u odnosu na EU kod žena je smanjeno za 6,5 godina (74), a kod muškaraca za 5,8 godina (70). Srbija se nalazi u stanju duboke demografske starosti. Žene u Srbiji rađaju 1,67 dece tako da prosečna starost od skoro 42 godine predstavlja najveću u Evropi i jednu od najvećih u svetu. Na promenu strukture stanovništva pored rezultata politike domaćih politikanata, uticali su i ratovi na ovim prostorima (jedan od „rezultata“ politike 90-ih). Srbiju je nasesilo oko 620 hiljada izbeglica i privremeno raseljenih lica sa prostora bivše Jugoslavije, uglavnom stanovništva iz ruralnih krajeva obično u poznoj životnoj dobi. Takođe, Srbiju je u periodu od 1992 godine do danas napustilo preko 350 hiljada mladih, uglavnom visoko obrazovanih ljudi, što čini više od 18% radno sposobnog stanovništva. A samo pre 150 godina bili smo zemlja u geopolitičkom usponu. U periodu od 1837 -74 Srbija je imala najviši prirodni priraštaj u Evropi (0,14%). Naravno mnogo toga se promenilo od tada do danas, a najviše „pogled politikanata“ u Srbiji na goruću problematiku. Njihova kratkovidost, ili bolje rečeno slepilo, ovu zemlju vodi u ambis iz kojeg će teško izaći.

Ako mlade i radno sposobne posmatramo kao „humani kapital“ onda humani kapital u Srbiji definitivno gubi na volumenu. Međutim, kako na volumenu, on tako gubi i u kvalitetu. Rezultat politike 90-ih ogleda se i u velikom broju nestručnih kadrova sa kupljenim diplomama i plaćenim ispitima. Naravno, to je deo piramide. Ne treba iz vida izgubiti i nezainteresovanost obrazovnog kadra, njihove stalne štrajkove i loš pristup đacima i studentima, skraćenu nastavu zbog restrikcija struje i nedostatka grejanja, loš naučno-nastavni program neusklađen sa konkurentskim prednostima Srbije, negativnu selekciju i ulogu negativnih autoriteta. Tako se postavlja pitanje da li je Srbiji potreban Mašinski fakultet u svakom većem gradu kada se zna da mašinska industrija u Srbiji ne postoji. Kome će trebati hiljade mašinskih inženjera i gde će oni raditi? U Srbiji svakako neće jer ih Srbija nema gde zaposliti. Stopa nezaposlenosti preti da pređe 20%. Naše „obrazovanje“ praktično radi na povećanju ove stope i povećanju broja mladih koji će napustiti zemlju „trbuhom za kruhom“.Negativna stopa prirodnog priraštaja, odliv mozgova i nestručnost s jedne strane i loša privatizacija, smanjen dotok direktnih stranih investicija i „kratkovide“ makroekonomske reforme s druge strane dovode do pitanja za ovako „matoru“ Srbiju. Ko će zaraditi penzije tako velikom broju penzionera?

Naš penzioni sistem koji se nije reformisao još od svog nastanka, a koji funkcioniše po principu „pay as you go“ i za čije funkcionisanje je neophodan rast populacije, preti da bude trajno urušen. Jednostavno rečeno, u uslovima kada je stopa rađanja manja od stope smrtnosti stanovništva, radna snaga opada i učešće izdržavanih lica raste (danas /1,6 zaposlenih prema 1 penzioneru. 60-ih/ 6 zaposlenih prema 1 penzioneru). Čak i mere Vlade Srbije koje se ogledaju u konceptu „radi dok neumreš“ , koliko god bile morbidne, neće dati dugoročan efekat.

Sve gore navedeno ukazuje na činjenicu da umesto da bude deflatorni faktor i tako pozitivno deluje na smanjenje investicione kratkovidosti, stanovništvo u Srbiji je, po svemu sudeći, inflatorni faktor. Onda mi nekako još populističnije zvući izjava predsednika „zemlje seljaka na brdovitom Balkanu“, kako velika i moćna Kina ima interes da ulaže u proizvodnju u Srbiji obzirom na „kvalitete“ radne snage. Da li predsednik i ja živimo u istoj Srbiji?

Daleko je Slovenija

Petak, Septembar 04. 2009. List "Borba", Beograd

O dešavanjima nakon raspada Jugoslavije pisalo je dosta autora. Srbija je svakako bila jedina članica bivše Jugoslavije čija je vlast, u to vreme, pod rukom nosila „memorandum“. Onako, urolan kako danas možete videti svesku u džepu srednjoškolca. No, čak i tada, dok je padao i poslednji kamen sa Berlinskog zida, naša vlast nije imala pojma kojim putem želi ići i gde želi stići. Već dve decenije, sada znatno starija, Srbija tumara prašnjavim putevima noseći oko vrata oronulu tablu na kojoj piše „Kosovo je Srbija“ pozdravljajući po nekog prolaznika sa podignuta tri prsta.

20 godina tranzicije uvelo nas je u stanje da jednostavno živimo tranziciju. Takvo stanje ili bolje rečeno fenomen nazivamo tranzicionizmom. Postoje četiri procesa koja su inače karakteristična za tranziciju: privatizacija, makro-ekonomska stabilnost, institucionalne reforme i reindustrijalizacija. Ne završavanje pomenutih procesa (reindustrijalizacija nije ni otpočela) sa „vrckajućim“ kretanjem performansi, tranziciju pretvaraju u tranzicionizam. Kao narodu, uvek nam je neko drugi kriv za nered stvoren oko nas. Verovatno su glavni razlozi kašnjenja u traziciji Srbije geopolitička konfuzija izazvana raspadom Jugoslavije i nemogućnost (ili bilje rečeno nesposobnost) Srbije da se uključi u proces integracije sa EU. Čak ni danas, 20 godina kasnije, Srbija je u stanju geopolitičkog šoka (jednostrano priznavanje Kosova, „apetiti“ prema Republici Srpskoj) i spoljno-političke konfuzije (Srbija kao Titova Jugoslavija, Srbija kao članica EU, Srbija kao Ruska kolonija, Srbija kao Kineska ekspozitura).

Kako da znamo kada smo izašli iz tranzicije?

Onog trenutka kada Srbija dostigne predtranzicioni nivo BDP ( nivo iz 1989. god.) možemo reći da je prešla crtu koja označava završetka tranzicije i otpočela dostizanje. Takođe, kao dopunski indikatori okončanja tranzicije mogu se uzeti makro-ekonomska stabilnost ( ogleda se u stabilnosti cena i jednocifrenoj inflaciji), kao i pozitivna stopa rasta.

Kratku uporednu analizu tranzicije možemo sprovesti na primeru Slovenije i Srbije (tipična i netipična tranzicija nekadašnjih članica Jugoslavije). Slovenija je predtranzicioni nivo BDP dostigla 1998. godine sa stopom inflacije od 8% i stopom rasta od 3,9%, tako da danas ima primetan tarnzicioni suficit od preko 0,60 BDP u odnosu na 1989. god..

Za razliku od Slovenije, Srbija i posle 20 godina od otpočinjanja tranzicije je, uprkos visokim stopama rasta u poslednjih pet godina, na 0,66 BDP iz 1989. god. odnosno sa tranzicionim deficitom od 0,34 BDP, stopom inflacije od 9,8% i stopom rasta od 2,5% ( izvor „Dan & Bredstrit“). Značajne stope rasta u periodu od 2004-2008, u uslovima nedovoljnog nivoa privredne aktivnosti i relativne makro-ekonomske stabilnosti, nemaju pravi doprinos zbog dominacije investicija u uslužnom sektoru i arčenja deviza zarad odbrane kursa umesto za rast realnog sektora.

Tranzicionizam je bitno uticao na privredne performanse Srbije. Prema Svetskom ekonomskom forumu, Srbija se nalazi na 84. mestu na rang listi konkurentnosti prema indeksu globalne konkurentnosti (Slovenija je na 42. mestu). Kreditni rejting od BB-stable je na granici odobravanja kredita i ispod glavnih konkurenata (Češka, Poljska, Slovačka, Mađarska, Rumunija, Hrvatska). Posebno je ogroman demografski rizik koga opisuju negativna stopa prirodnog priraštaja u poslednjih 12 godina i najveća prosečna starost u Evropi od skoro 42 godine. Pri svemu tome, javni dug raste i ima tendenciju da pređe tolerantni nivo od 0,80 BDP bez mogućnosti smanjenja u srednjem roku zbog netolerantnog nivoa duga u odnosu na izvoz koji prelazi 3,20. Stopa nezaposlenosti preti da pređe 20%. Volumen stranih direktnih investicija po glavi stanovnika kao i procenta od BDP je veoma nizak. Posebno je nepovoljno učešće green field investicija. Ljudski rad je, zbog visokog demografskog rizika, inflatorni (trebao bi biti deflatorni) faktor. Sistem finansiranja socijalnog i zdravstvenog osiguranja polako se dovodi u pitanje zbog suviše visokog demografskog racia (1,6 zaposlenih prema 1 penzioneru). Javna potrošnja je izuzetno visoka, čemu doprinosi „krupan“ javni sektor i veličina državne administracije koja je nažalost u ekspanziji nakon svakih izbora (recept namirivanja stranaka koje prave većinu Za Evropsku Srbiju) ali i rast plata u javnom sektoru koji prevazilazi rast produktivnosti rada.Sve predhodno upućije na mogućnost uvođenja zemlje u spoljnu nelikvidnost, prezaduženost i afrikanizaciju.

Za početak , rešenje je u radikalnim i korenitim reformama javnog sektora i državnog aparata kao i otpočinjanju reindustrijalizacije, prilagođavanju valute slaboj privredi kakva je trenutno privreda u Srbiji, institucionalne reforme i zauzimanje „snažnog“ kursa u spoljno-političkom delovanju. Naravno, veoma je neodgovorno, nemoralno i populistički očekivati da će ova vlast pristupiti korenitim reformama i učiniti zaokret u svojoj dosadašnjoj politici. Ekonomska kriza koja decenijama pogađa Srbiju, pojačana svetskom ekonomskom krizom, načiniće veliki talas koji nažalost u plitkoj vodi ima razarajuće dejstvo. Udarni, ali i povratni talas ove ekonomske krize za sobom će povući i „političare“ (populiste i politikante), stvriti prostor za rađanje nove snage ali i uslove da tržište ponovo pošalje jasan signal ekonomskim agentima.

Ne preostaje nam ništa drugo nego da se naoružamo strpljenjem, pogledamo istini u oči i pristupimo odgovornije, sa jasnom vizijom i jasnim ciljevima, korenitim reformama ne ponavljajući greške tranzicionizma kada novi, nadolazeći poredak, stupi na scenu.

Srbija je daleko od Slovenije, ali ne mora i neće uvek biti tako.

Pat pozicija

S kraja 90-ih Srbija je otpočela sa tranzicijom koja, i nakon 20 godina, još uvek traje, a po svemu sudeći, preti da postane i novi vid političko-ekonomskog sistema. Ova, ali i predhodna Vlada Srbije stvorile su sve uslove za uvođenje tranzicionizma kao novog oblika političko-ekonomskog sistema u Srbiji. Da li narodu Srbije odgovara da večno bude u tranziciji? Tranzicija treba biti prečica na putu prelaska iz socijalizma u kapitalizam. Mnogi analitičari smatraju da je ovaj prelazak neevolutivan te da predstavlja recept kojeg se „telo“ mora pridržavati kako bi postalo „otpornije“ na pretnje i opasnosti, ali i „sposobnije“ da prihvati šanse i izazove koje donosi globalizacija. Tempo tranzicije, s jedne strane, zavisi od vizije kapitalizma kome se teži. Spektar mogućnosti je širok, a na njegovim krajnjim tačkama je država blagostanja (Švedska) i tržišni kapitalizam (USA). U Srbiji svaka nova Vlast sebi daje za pravo da „ima“ viziju i tako već 20 godina. Mnogo „vizionara“, malo rezultata. S druge strane, tempo tranzicije zavisi i od nacionalne (ne)kulture. Tačnije, ovde se radi o odnosu čoveka prema fenomenima kao što su uvećanje bogatstva, stres izazvan gubitkom posla i naravno, korupcija. Imam utisak da nam i ovaj drugi faktor nekako nedostaje odnosno da nije adekvatno postavljen.
Ne treba gubiti iz vida da Vlast u Srbiji nikada nije imala sposobnost da prepozna šta donose turbulencije na globalnoj političkoj sceni. Čak i onda kada bi se promene desile, Vlast je „terala“ svoju politiku koja se obično pokazala potpuno pogrešnom. Tako, na primer, Miloševićeva administracija nije „provalila“ da se Berlinski zid ruši stvarajući prolaz za globalizaciju i liberalizaciju, već je uporno mahala tamo nekim „memorandumom“ iz 1986 godine, uputstvom za spasenje Srpskog naroda, koji su sastavili „veliki mozgovi“ male Srbije. Godine tranzicije (ako se to tranzicijom nazvati može) iz komunizma, preko socijal-komunizma u neki vid kapitalizma ostale su iza nas kao veoma (ne)uspešne. U prvom delu tranzicije (1989 - 2000), globalizacija kao svetski fenomen nekako je zaobišla Srbiju, a organizovanu i metodičnu ekonomsku tranziciju nije bilo moguće realizovati u uslovima ekonomskih sankcija, ratova u „komšiluku“ koje nismo vodili i vojne intervancije zapadne alijanse. O geopolitičkoj tranziciji u tom periodu nema govora jer smo bili država članica „tamo neke zemlje, Jugoslavije“ koja se van svojih granica borila za suverenitet i teritorijalni integritet. Drugi deo tranzicije (2000-ubuduće), započet petooktobarskim promenama, odvija se u uslovima nametnutog geopolitičkog rešenja u ambijentu nejasne orjentacije ni prema EU ni prema Rusiji.
Ovakva tranzicija, bez institucionalnih reformi i reindustrijalizacije, postaje „igranka bez prestanka“ i opravdanje za politikanstvo, populizam i pilićarenje. Sad se već može reći da je Srbija jedna od najvećih gubitnika globalizacije. Sa sigurnošću mogu reći da je najveći krivac za to svakako sama Srbija, tačnije njenaVlast u predhodnih nekoliko godina, da ne kažem decenija. Drugi deo krivice leži na međunarodnoj zajednici. Njenim odlaganjem političke integracije u EU kao i priznavanjem Kosova, međunarodna zajednica je marginalizovala Srbiju uvodeći je u afrikanizaciju umesto evropeizaciju. Kosovo, ali i Aphazija i Južna Osetija, su primeri „igrarija“ velikih sila sa malim narodima. Iz tog razloga je geopolitičko pozicioniranje od velikog značaja za Srbiju. Da bi preživela u kratkom i prosperirala u dugom roku, Srbiji je potreban politički konsenzus oko strateških pitanja, ali i iskrena politička i dobro strukturirana ekonomska podrška EU (ili možda Rusije, Kine i Nesvrstanih). Sa trenutnim stanjem u društvu i ekonomiji, pod pritiskom ekonomske krize i bez iskrene podrške EU, Srbija se nalazi u pat poziciji, na korak od večite tranzicije ili možda bankrota i afrikanizacije.

Da li Srbiji predstoji "vakuum" stanje?

Nastavak teksta "javni dug, krediti i vanzemaljci", List Borba, Avgust 19.2009.


Drugi deo ove priče jeste smanjenje zarada zaposlenima kroz povećanje poreza na zarade sa sadašnjih 12 na 20 odsto, čime bi se smanjile nominalne plate većini zaposlenih u Srbiji. Ovaj porez bi mogao dati rezultate jedino ukoliko bi se odnosio na zarade lica koja ostvaruju ekstra profit (tačnije na profitere, njihove firme i profite).


Ako ovim idejama Vlade dodamo i postojeće poreze na mobilni telefon, oružje, kola i šta sve ne, stičemo utisak da se politika vlasti u Srbiji svodi na oporezivanje svega i svačega što se oporezivati može (a oporezivati se može štošta).


Otpuštanja i smanjivanja zarada s jedne strane i nemanje adekvatne radne snage, pad demografskog aktivizma i mali natalitet s druge otvaraju još jedan veliki problem zvan penzioni sistem. Moramo biti svesni da smo za nama imali bitne političke izborne (a manje više svi do sada izbori bili su bitni i presudni za građane Srbije) i da je „nestanak" turbulencija te vrste morao da se plati povećanjem i do tada neodrživih plata i penzija. Ovo nas dovodi u vrlo neprijatan položaj, jer je to upravo i glavna stavka naših rashoda koji nas vuku na dno (veoma visoka javna potrošnja).


Naime, naš penzioni sistem je zasnovan na sistemu transfera novca od zaposlenih ka našim starijim sugrađanima koji su ispunili uslov za odlazak u penziju, ili su u procesu privatizacije u nju "oterani". Ovaj sistem je odlično funkcionisao 60-ih kada je na jednog penzionera dolazilo šest zaposlenih, a sada kada je taj odnos smanjen na nešto ispod dvoje zaposlenih, stvari se drastično menjaju. Zar Vam sada, znajući ovaj podatak, predlog da penzije treba da iznose 70% plate ne zvuči i suviše bizarno?


Naravno, rešenje za ovaj problem postoji, ali su opet potrebna značajna sredstva i tu su se problemi ponovo uhvatili u krug koje je jedino, kao Gordijev čvor, mačem moguće preseći, birajući manje zlo. To manje zlo je upravo sveobuhvatna reforma penzionog sistema koja će u budućnosti sprečiti ovakve probleme u kojima se sada nalazimo.


Rešenje zvuči jednostavno. Hajde umesto da dajemo drugima, štedimo sami za svoju budućnost. To su upravo drugi i treći stub koji su odavno prestali da se pominju u političkim forumima. Iako sve zvuči vrlo logično i jednostavno, problem leži u tom prelaznom periodu (da ne kažem, u tranziciji), jer bi jedna generacija morala da ima dvostruke izdatke. Eto, upravo tu trebaju da idu privatizacioni prihodi, a ne na prazna obećanja, seoske puteve, fasade zgrada, a sve zarad dobijanja bar još nekog političkog poena. Ne! Treba pomoći generaciji koja treba da izdvaja i za svoju starost i za penzionere, da se koliko toliko rasterete. Ne treba ni podsećati kroz šta je sve ta generacija prolazila i mislim da ovo društvo može da se odrekne tih fasada, seoskih puteva, nameštenih tendera i punjenja džepova političarima, bar na neko vreme, ili ne može?


Da li Srbiji predstoji „vakuum" stanje?


Bez adekvatne strukture fizičkih faktora proizvodnje, sa kapitalnom insuficijencom u potpuno raštimovanom i neefikasnom institucionalnom ambijentu rezultati dosadašnje politike nisu izostali, a ogledaju se u oblasti ekonomije:


- Javni dug Srbije iznosi 70% BDP ( ne računaju se najavljeni krediti u vrednosti od 6 milijardi evra);


- Nivo privredne aktivnosti je na 66% BDP iz pretranzicione 1989. god.;


- Indeks nekomfornosti privrede je 0,31 pri čemu je tolerantni nivo ovog indeksa 0,10 (prema A. Okuna);


- Stopa inflacije 9,45% (povećanje PDV-a kao mere Vlade u rešavanju budžetskog deficita dovelo bi do rasta inflacije);


- Stopa nezaposlenosti preti da pređe 20% ( smanjivanje broja zaposlenih u javnom sektoru kao i recesija izazvana ekonomskom krizom imale bi za posledicu preko 100 000 nezaposlenih u Srbiji);


- Stopa štednje je 12,8 % što je dvostruko manje od razvijenih privreda i skoro trostruko manje od najdinamičnijih privreda u razvoju (Indija i Kina);


- Kreditni rejting BB je opao i na granici je preporuke za investiranje;


- Tržište kapitala je u padu, a akumulativnost privrede je ispod akumulativnosti privreda u tranziciji;


u pogledu društva:


- Povećani politički rizici;


- Pad demografskog aktivizma;


- Rast demografskog rizika i niza socijalnih patologija;


- Neadekvatna ponuda radne snage i kadrova;


- Negativna stopa prirodnog priraštaja;


- Neefikasne institucionalne reforme;


- Nesređeno geopolitičko pozicioniranje zemlje;


- Nejasna orijentacija ni prema Rusiji ni prema EU;


- Populistički pristup reformama javnog sektora (zdravstva, obrazovanja);


- Jaka negativna selekcija i negativni autoriteti.


Dakle, u privredi sa ovakvim karakteristikama teško se mogu praviti bilo kakve projekcije, pa prema tome i voditi i smislene politike i kreirati valjane strategije. Postojeća politička elita nema snage, volje, a ni želje za bilo kakvim pomakom. Njoj odgovara trenutno stanje koje vodi ka uvođenju novog političko-ekonomskog poretka, tranzicionizma odnosno večite tranzicije, koji neminovno vodi do „vakuum" stanja. Srbiji su potrebne nove snage, one koje su najviše propatile u proteklih 20 godina i čija agonija ne prestaje, a to je generacija 70-ih.


Novi pristup, novi koncept, novi optimizam.

Autor se zahvaljuje kolegi i saradniku, a pre svega prijatelju, Damiru Hamziću na pomoći u izradi ovog teksta.

Javni dug, krediti i vanzemaljci

Tekst autora iz lista "Borba", Avgust 18. 2009.

Poslednjih nekoliko dana intenzivno se misli, priča i piše o nekim novim kreditima koje Vlada Srbije planira da uzme od kojekakvih sila. Običnom građaninu sva ta priča ne znači ništa dok je jednog dana, u skorijoj budućnosti, ne oseti na svojoj grbači. Tada, će nažalost, kao i obično biti kasno. Zato sam sebi postavio pitanje kako običnom čoveku, prosto i jasno, objasniti šta mu se dešava u dvorištu, a da ne pomisli da su mu u isto sleteli vanzemaljci.

Pitanje je, dakle, šta su „povoljni" aranžmani, gde idu i šta prouzrokuju?

Država Srbija, kako ne bi proglasila bankrot, mora od pojedinih svetskih institucija, ali i država, uzeti neki novac. U poslednjih nekoliko dana pominju se cifre od oko 6 milijardi evra. Mnogi ekonomisti smatraju da je ovaj kredit neophodno uzeti radi očuvanja stabilnosti dinara, „peglanja" budžeta i još koje čega dok drugi smatraju da uzimanje tog novog kredita može uzrokovati turbulencije koje će za rezultat imati usporavanje i onako usporene privredne aktivnosti, rast inflacije, ishitrene reforme javnog sektora, jačanje političkih rizika i pad kreditnog rejtinga Srbije.

Dakle, čemu su namenjeni ti novi krediti?

Krediti ili popularnije aranžmani koje odobrava MMF (u vrednosti od tri milijarde evra) namenjeni su deviznim rezervama, a ne „peglanju" budžeta odnosno smanjenju budžetskog deficita. Kredit Rusije od milijardu evra namenjen je izgradnji metroa, dok je kredit Kine namenjen izgradnji mosta Zemun-Borča. Krediti raznih međunarodnih institucija i komercijalnih banaka namenjeni su „peglanju" budžeta, ali i raznim projektima od kojih je najvredniji Koridor 10 od skoro tri milijarde evra.

Dakle, kao ni dosadašnje „pozajmice", ni ove nisu namenjene povećanju proizvodnje. Ako nemate šta da proizvedete nema ni šta da izvezete. U poslednjih nekoliko meseci izvoz konstantno opada. Postavlja se pitanje: Kako država bez proizvodnje i izvoza, planira da vrati napravljeni dug? Koliki je uopšte taj dug i iz čega se sastoji?

Javni dug Srbije već sada iznosi preko 70% BDP i ako vlast uporno pokušava da izgura informaciju kako se on kreće između 30 i 40 % BDP. Ova informacija, koju plasiraju vladini „eksperti" je polovična. Dug od 30% -40 % BDP se odnosi samo na obaveze prema inostranstvu pri čemu ne smemo izgubiti iz vida činjenicu da postoji i unutrašnji dug. To praktično znači da u javni dug moraju da se uključe sva dugovanja države i njenih preduzeća na unutrašnjem planu, a to podrazumeva i obaveze po osnovu stare devizne štednje. Ovaj dug je sada na nivou trenutnog spoljnjeg duga čime se ukupan dug podiže na od oko 70% BDP. Ukoliko bi, a u najavi je, Vlada uzela dodatne kredite u vrednosti od 6 milijardi evra, javni dug bi se popeo na 90% BDP.

Razlog zbog kojeg vlast „snažno" plasira informaciju o javnom dugu od 30% BDP može se tražiti u ideji likvidacije ili stečaja društvenih preduzeća. U svakom slučaju, i da vlast upotrebi recept otpisivanja unutrašnjeg duga tako što će uvesti stečaj u državnim preduzećima ili likvidaciju istih, nama ostaje izuzetno visok spoljnji dug od 50% BDP koji ima tendenciju daljeg rasta jer sumnjam da Vlast u narednom periodu planira da učini zaokret koje bi se ogledao u pokretanju proizvodnje i rastu izvoza.

Ovoj vlasti više odgovara večita tranzicija odnosno tranzicionizam nego pristup konceptu reindustrijalizacije u cilju savladavanja prepreka u periodu tranzicije. Naravno, stečajevi i likvidacije javnih preduzeća za sobom povlače „palete boja"

.Kako „ispeglati" budžet?

Smanjenje budžetskog deficita vlast vidi u uvođenju radikalnih mera koje se ogledaju u smanjivanju plata, odnosno broja zaposlenih u javnom sektoru ili povećanju PDV-a na nekih 20%. Vlada Srbije po svemu sudeći nema adekvatan pristup rešavanju ovog problema, a kamo li dugoročnu strategiju.

S druge strane, građanima Srbije apsolutno nije jasno stanje u kojem se nalaze, a da ne govorimo o tome kako im ni na kraj malog mozga nije šta bi moglo da ih zadesi u budućnosti.

Dakle, šta je ono što je moguće u ovoj situaciji?

Ukoliko bi se povećao PDV došlo bi do inflatornog pritiska i obaranja ekonomskog rasta zarad namirivanja nagomilanih obaveza. Inflacija bi dovela do obaranja zarada odnosno smanjenja kupovne moći građana. Više cene, manje plate prouzrokovale bi blagi šok. Izostao bi dugoročni efekat.

Na drugoj strani su reforme javnog sektora. Vlast reformu javnog sektora vidi u otpuštanju zaposlenih i smanjivanju zarada. U ovom trenutku smanjenje broja zaposlenih u javnom sektoru opteretilo bi dodatno budžet obzirom da je država po zakonu dužna isplatiti otpremnine onima koji će ostati bez posla. Pristup reformama javnog sektora od strane vlasti je i više nego populistički pristup. No, „reforma" je jedna ozbiljna i složena tema koja zahteva poseban „naslov". Rešenje jeste u reformi javnog sektora, ali kakvoj reformi, o tome drugi put.

Nastavlja se.