Ovde si došao da sereš?

Nešto je pala temperatura ovih dana. Postalo 'ladno vani. Padala je i kiša ovih dana. Pala je i jedna gospođa dok je "silazila" iz autobusa. Jedino evro nije pao već raste kao da smo ga mesili sa kvascem. Ima da naraste toliko da će mnogi da dobiju proliv. I ako, treba. Ko ih je terao da uzimaju kredite "ujkinog malog".

Baš volim što smo svi srećni i veseli u zemlji u kojoj je Kosovo Srbija. Volim i što je Jelena Karleuša postala kolumnista. Sada sam dobio konkurenciju i to opasnu. U Srbiji svi imaju konkurenciju osim Miško. On je bez konkurencije. Volim i što je Olja Bećković najzad poradila na gledanosti svoje emisije ostavljajući snažan utisak na sve nas, verne pratioce serijala "Utisak nedelje". Volim i to što su se predstavnici gay populacije po prvi put prošetali ulicama Beograda pokazavši svetu da i kod nas može da se desi Berlin, naravno, u malo drugačijem izdanju svojstveno našem mentalitetu i našoj kulturi. Drago mi je što su posle dugo godina huligani ponovo razbucali pandure. Nije bilo kao nekad, jedan na jedan, ali dobro. Volim što nas je, posle posete Bajdena, posetila lepša polovina Bila Klintona i obezbedila nam ufur na listu kandidata za ulazak u Evropu. Jeste da smo mi oduvek bili deo Evrope, ali izgleda da ova Evropa nije ona kojoj smo nekada pripadali. Milo mi je i to što je onaj istetovirani pokazao italijanima kako se krati ograda. Baš mi je drago što italijani nisu šibali naše huligane baš kao što ih nismo ni mi u Beogradu. Drago mi je da su se udružili Mihajlović i Divac u borbi za očuvanje dostojanstva našeg sporta. Ima li još nešto značajnije u Srbiji, a da Divac nije u to gurnuo nos? Baš mnogo volim što je Aca Vučić stao u odbranu nezaposlenih mladića koji su 10. 10. 10. skupljali kamenje po beogradskim ulicama i davali ga pandurima. Drago mi je i što je MUP Srbije izbacio novu modnu liniju pod nazivom "Moj Beograd si došao da lomiš.". Ko je i odakle došao u Beograd i kada? Volim što naši glumci ponovo rade na snimanju antisrpskog filma u režiji američke glumice svetskog glasa i dobrog stasa. Kad nas kara ko stigne nek nas kara i Angelina. Volim i što će projektovana inflacija od 6% iznositi malo više od 8%. Baš mi je drago što je spoljni dug preko 24 milijarde evra jer nije red da samo moja generacija najebe. Mnogo volim što moj narod izvaljuje prave vrednosti. Volim i što je Seka napunila Arenu, a Aca Lukas rasprodao koncert. Naravno, imamo i mi naš "parni valjak". Mnogo volim kada se najedem pasulja i popijem čokoladno mleko. Tada u mojoj okolini nastaje haos. Posle kažu kako mi u Srbiji ne pravimo biogas. Extra mi je kada vidim pandura da pljuje na ulici jer znam da se ništa nije promenilo. Super se osećam i kada na putu od kuće do posla i nazad u prevozno sredstvo GSP-a na svakoj trećoj stanici uleti po jedna kontrola. Rekord mi je 6 poseta u jednom pravcu. Volim što je premijer moje zemlje izuzetno sposobna ličnost. Nije lako voditi vladu u čijem sastavu je pet predsednika relevantnih političkih organizacija u Srbiji. Volim i kada vidim mlade predstavnike nevladinog sektora kao što su Sonja Liht, Borka Pavićević i Nataša Kandić. Šta je to za zemlju u kojoj je prosečna starost od 42 godine ok stvar. Opet, dobro je da nam "deca" vode gay organizacije. Zamislite da jednu od njih vodi Ćirilov, a drugu Korać. Milina bi onda bila.
E, mnogo volim što prestajemo da ga pušimo od 11. novembra na javnim mestima. Baš mi je drago što je derbi protekao bez incidenta. Volim i što je Zukorlić istisnuo Ljajića iz domena interesovanja bošnjaka u Sandžaku. Volim i to što su Albanci na "svetoj srpskoj zemlji" izglasali nepoverenje Hašimu Tačiju. Volim i što je Imlek izbacio u prodaju jogurt sa suvim kajsijama i pšenicom i što je sve od sastojaka iz uvoza. Baš mi je drago što su Tržan i Zmijanac smršale u Survivoru. Drago mi je i to što nas je BoTa skinuo sa ona četiri oslonca i kandidovao da se navučemo na jedan, ali pravi. Drag mi je onaj Jeremić ne zato što je ministar, već što neko mora i njega da voli. Uh, mnogo mi se dopada nova stvar od Take That, "The Flood" i posebno mi je drago što su se izmirili. Volim i što se Cane Subotić ponovo povukao u ilegalu, a Goran Petrović iz iste izašao. Volim i to što je i reprizirani "Insider" ostavio utisak na naše sugrađane. Ko je video da se diže mrtvom konju?
Volim i što će uskoro biti izbora pa će "stoka" moći da izađe na poselo. Oduševljen sam što kao republika imamo sva obeležja monarhije od himne, preko grba do zastave. Tačno se vidi da smo potpuno uređena zemlja. Volim i što bivši novinar i nacionalista predvodi socijaldemokratsku opciju u Srbiji. Kad može Obama može i Ljajić. Volim što u Srbiji postoji mogućnost da pored velikih para na lotou iste dobijete i za informaciju o tome gde bi mogao da se krije veliki general i drug Dragana Dabića, Rale Mladić. Posebno volim kada vlast u susret poskupljenju gasa i mazuta plasira priču kako će predstojeća zima biti jako, jako, extra hladna. Volim i što sindikati prete štrajkovima iz opravdanih razloga. Kome odgovara reforma PIO kada je situacija savršena. Jedan zaposleni na jednog penzioneram, a penzionera više od zaposlenih. Volim i što broj zaposlenih u državnoj administraciji neprestano raste. Početkom 90-e ih je bilo 5000, a danas ih ima preko 32000. E to volim!!! Volim i kada se Josipović i Kosor, baš kao Dodik i Silajdžić, zakače međusobno zbog nas iz Srbije. Volim i kada nas kara Holandija, a Holandiju, Amerika, a onda Holandija prestane nas da kara. Volim kada Boris Tadić kaže da uskoro izlazimo iz krize jer onda znam da i njemu, kao i Dinkiću, isti autor piše govore. Uvek mi je posebno drago kada naš premijer ugosti predstavnike IMF jer tada i ove naše govnare na vlasti neko kara. Opasno volim kada se pojedinci groze na moje textove zbog preteranih vulgarnosti. Pobogu, pa gde ste čuli velikog srbina da psuje. Ajme meni.
E, mnogo toga volim u ovoj našoj zemlji, bre. Da nije tako ne bih sada bio ovde, kao što nisam. Srdačan pozdrav iz Republike, ali srpske!!!

Patriota poliglota

Dolazak supruge bivseg amerikanskog predsednika za čijeg mandata smo bili rokani, bio je u senci spektakularne gay parade u Beogradu i još spektakularnije demonstracije srpstva u Đenovi. Zaluđivanje širokih narodnih masa u Srbiji nikada nije prestajalo, ali poslednjih godina ponovo dobija na intezitetu. Sinoć gledam onog polu normalnog Cvetkovića i potpuno mi postaje jasno iz kog razloga ga svaki značajniji zvaničnik zaobilazi pri poseti naše zemlje Srbijice. Jedino mi nije potpuno jasno iz kog razloga Boris Tadić uporno krši ustav svojim simpatičnim mešanjem u ingerencije premijera. Takvim ponašanjem predsednik Tadić šalje jasanu poruku javnosti kako se treba odnositi prema zakonu i kakve se kosekvence mogu snositi za takvo ponašanje. Dakle, zajebi gde god možeš, koga god možeš, ne mogu ti ništa. Impresivno je kako se svaka veća glupost jako dobro prima u našem narodu. Moram priznati da je u poslednjih nekoliko nedelja bilo retko dobrih gluposti. Pokušaću da izdvojim po svom skromnom mišljenju najbolje.
"Najzad šetamo slobodnim Beogradom!" bila je izjava jednog od učesnika Parade ponosa održane u okupiranom Beogradu 10.10.10.. Dok je većini sugrađana ova šetnja izgledala poput šetnje u kavezu, pripadnicima gay populacije bila je jedna od najznačajnijih u životu. Velika žurka održana je u senci održavanja reda i mira na beogradskim ulicama, a umesto taxija, za povratak gajbi koristila se okićena "marica". Bilo je divno posmatrati i neke od najvećih homofoba kao npr Svetozara Čuplića kako se obraća "manjinama" u Srbiji. Mislim da je Marko Karadžić ubedljivo najbolje opisao dešavanja tog dana neskrivajući svoje ogromno razočarenje. S druge strane, veseli Čeda, vidno nabildovan, svestan da mu je svaki glas bitan, bio je tamo gde su šanse za dobijanje istih relativno velike. Čak i snimak na you tube gde se može videti kako se ne koristi govorom mržnje već civilizovanim jezikom, svojstvenim jednom modernom srbijanskom političiru kakav je na primer Velimir Ilić, ukazuje na izuzetne glasovne mogućnosti ovog liberalnog demokrate brokerskog mentaliteta.
I dok je "šačica" predstavnika gay populacije u Srbiji zajedno sa svojim simpatizerima šetala ulicama Beograda u isto vreme "neorganizovane grupice huligana" zagrevale su se za svetsku prezentaciju našeg mentaliteta u Italiji. Značajnije zagrevanje bilo je u dvorištu kancelarije Demokratske stranke u Krunskoj gde je spletom okolnosti slučajno zapaljena arhiva u garaži smeštenoj u dvorištu. Ah, sve je moguće. Tog dana bilo je tu i predstavnika srpske pravoslavne crkve koji su, glumeći Batmana, izuzetno dobro "probijali" kordone mnogobrojne policije čije su pojedine pripadnike "huligani" dobro isprebijali. Oko šest hiljada pandura branilo je održavanje Parade ponosa kako bi mi, narod Srbije, ispunili još jedan od malobrojnih uslova međunarodne zajednice i dokazali istoj da se prava manjina u Srbiji poštuju (sex sa kondomom ali ne jednim nego sa 6000) čineći to na svaki mogući način. Smešna je bila ta parada, a ponosa nije bilo nigde. Dostojanstvo svih prisutnih tog dana u koje kakvim grupicama bilo je izuzetno i svojstveno našem narodu. Nesvesni da su marionete i igračke u rukama politikanata, huligani, panduri i gayevi su uspešno okončali učešće u spektaklu priređenom od strane "svoje" udružene političke elite. Dan kasnije Beogradu je predstavljena nova modna linija MUP-a Srbije pod nazivom "Moj Beograd si došao da lomiš!!!"
Par dana nakon spektakularne i fascinantne gay parade u BG (skoro da je izgledala kao ona u Berlinu) predstavnici srbijanske patriotske elite pokazali su nam kako se na najbolji mogući način koristi bezvizni režim u odbranu nacionalnog integriteta i teritorijalnog suvereniteta Srbije. Performans u Đenovi u zajedničkoj organizaciji srbijanskih "navijača" i Italijanske policije omogućio je višednevno polemisanje građana Srbije na ovu izuzetno izazovnu i interesantnu temu. Naravno, ovaj performans je usledio pred sam dolazak Hillary Clinton, borca za evroatlanske integracije Srbije i supruge lika čija statua stoji u Prištini. Koristi od ovog događaja u Đenovi su ogromne. Jedna od najznačajnijih je veliki broj fanova "nindže-šišača" na facebooku. Ovaj izuzetan mladić i hrabri patriota svoje čojstvo i junaštvo najbolje je pokazao u povratku iz Đenove vozeći se u prtljažniku autobusa sa sve "koferčetom". Mnogobrojni ikonostasi po telu ovog mladića ukazuju da je reč o izuzetnom primerku srbijanskog nacionaliste i jednog od mnogobrojnih branitelja ideje iz 1389. čiji "obraz" nije tanji od đona Caterpillar cipele. Naravno, ni ovaj performans nije slučajan. I on je planiran u kuhinji "službe" kojoj nikako ne odgovara uvođenje reda u zemlji seljaka na brdovitom balkanu. Možete li da zamislite kako bi Mišković i ekipa poslovali u ambijentu koji karakterišu anti-monopolistička i anti-korupcijska politika odnosno "slobodna" konkurencija?
Nekome u Srbiji odgovara haos. Taj neko je izuzetno moćan i ima izuzetno jake saveznike. Taj neko unazad 7 godina od ovog polu glupog i nepismenog naroda pravi još veće bolide. Naravno, tako bolidan narod od drveta ne vidi šumu, a reaguje isključivo kada mu je dupe dovedeno u pitanje i to jedino onda kada toga postaje svestan što se izuzetno retko dešava (između 40 - 50 godina).
Ovih dana imam priliku da oslušnem komentare naše srbijanske populacije o dešavanjima u Francuskoj i verujte mi, presrećan sam što sam deo ovog naroda. Tačno se vidi da smo spremni za kandidaturu i da želimo da primimo veliku ...

U prilog celoj ovoj priči za opuštanje i borbu protiv stresa od srca vam predlažem kulturno dešavanje veka koje će se održati u Beogradu, u subotu 23. oktobra, u Areni... u tri lepe pičke materine ... veliki solistički koncert Seke Aleksić.

05.10. vs. 29.11.

Josip Broz Tito

Tito je bio kralj, majke nam ga. Pušio je tompus. Od Juge je napravio "kevu". Bili smo tampon zona, a sad smo kurac. Širio je bratstvo i jedinstvo od Vardara pa do Triglava, a one koji nisu hteli da "druguju" slao je na Goli otok da tuguju. Družio se sa crnci, ali i sa potamneli belci. Svrsto nas je među nesvrstane. Kad nismo mogli da budemo prvi, mogli smo da budemo zemlja trećeg sveta. Voleo je sve životinje, od ljudi do belih pudli. Tito je bio cool skroz i imao je bas sve. Čak i plavi voz. Putovao i lumpovao. Jebo šta je stigo i kad mu se ne bi digo. Onomad kod Jajca upalio je one silne baklje. Gorele su baklje jako dugo. Kako? To je samo on znao. Tito je umro tri dana pred rođendan i 21 pre "dana mladosti" u bolnici na Dedinje (jok more u Sloveniju je otego papke). Svi su plakali dok su sirene urlale. Sa'ranili su ga u "gajbu s cveće" gde nisu gorele sveće. Voleo je sve, ali ponajviše sebe i DB. A bio je cool tip s oni tompus.

Slobodan Milošević

Tužna je sudbina ovog čo'eka. Roditelji mu se povešali...tj. samo jedan. Oženio se s ženom s cvetom u kosi koja je onomad pisala kolumne u listu "Žena". Bio je prijatelj sa Kontićem, Božovićem, Šainovićem, Tomićem, Markovićem...uh. Voleo je da čita "Memorandum". Niko nije smeo da nas bije dok je on bio tu. Niko nije smeo da remeti naš suverenitet i teritorijalni integritet. Niko nije smeo da glasa drugačije nego kako kaže Centralna izborna komisija. Kada nije bilo rešenja on je primenjivao Lex specijalis. Iz New Yorka došao je u Bg, a posle nekog vremena zapalio u Dejton i vratio se. Tamo se zevzečio sa Franjom, Alijom i amerikanci. Celu jednu deceniju i kusur je vladao Srbijom. I on je voleo sve, ali naviše Miru i DB. Ko nije sluš'o u šumu je uš'o i iz nje nije iziš'o. Od opozicije najviše je voleo Voju na kvadrat (Koštunjavog i Šekija) jer su uvek bili kao Kina i Rusija u UN, uzdržani kad je gorelo. Uvatio ga Zoki uz pomoć Čede i Baneta Ivkovića i isporučio 'Agu (kako bi Rasim od Sandžaka rekno) gde je ova mučena duša istu ispustila kroz guzicu. Sa'ranili su ga pod lipom u Požarevac jer nije bilo mesta u Aleji velikana u Beogradu, a "gajba s cveće" prima samo jednu osobu. Kažu da su ga videli u Moskvi skoro. Piju kafu on, Karić i Jezda.

Alija Izetbegović

Najpre je bio dobar drug sa Srđanom Dabićem, a posle su se pokoškali. Bilo je tu i krvi, ali na kraju došao Dodik. Alija je bio cool lik. Imao je prijatelje po celom Sandžaku. Neki od njih su Ejup Ganić, Rasim Ljajić i dr. Voleo je zelenu boju i često putovao za Tursku. No u vreme Tita nije smeo da navija za Tursku reprezentaciju kao što to danas čini Muftija Zukorlić i ako je možda potajno u sebi to i činio. Alija je isto putovao u Dejton, ali na putu za 'Ag (kako bi rekao njegov prijatelj Ljajić) je "umreo". Ustvari nije ga dočekao. Bio je svedok mnogih zlodela koje su u ime Bosne i Hercegovine počinili njegovi nekadačnji drugari Radovan, Ratko, Ivica, Ejup, Momčilo, Haris i dr. Pio je kahvu sa Slobom i Franjom u Dejtonu. Voleo je da jede rahatluk. Umro od raka. I ako je mislio da je dobio neovisnu državu znao je da je čine dva entiteta, a dva nije jedan...mada ne mora da znaći!

Franjo Tuđman

Popio nogu iz komunističke partije, ali zato je stvorio HDZ i državu Hrvatsku. U znak zahvalnosti za tako veliki podvig, Srbi su mu nakon kratke oluje dali Knin, a Crnogorci bez mnogo ustezanja, Prevlaku. Voleo je da sluša Terezu Kesoviju, Olivera Dragojevića i Mišu Kovača. Ah, ko ih tada nije voleo. Uporno je Bosna i Hercegovina izgovarao Herceg-Bosna. Bio je drug sa Alijom, ali i sa Slobom...u Dejtonu naravno. Nosio je belu uniformu jer je bio general JNA, a i da bi se razlikovao od "zengi" koje su nosile crnu uniformu. Umesto tvrdog Ć izgovarao je meko Ć. Umro je od raka "na putu" za Ag (kako bi rekao Alijin prijatelj, Rasim).

Zoran Đinđić

Pored toga što je imao akcije Coca-Cola i Demokratsku stranku, imao je ogromno znanje i energiju. Voleo je da jede meso od bika i to na Palama. Družio se sa mnogima ali ponajviše sa Canetom, Banetom, Bebom i Milom. Imao je veći nos i formirao je DOS. Kao mlad vozio je taxi. Doktorirao je i jako mlad postao poslanik sa sve kožnom jaknom i minđušom u uvetu. Srbiji je doneo promena, a Srbija mu je donela Koštunicu. To ga je koštalo života. Nije bio revanšista, mada je trebao da se revanšira za ono što su nam radili "govnari" 90-ih godina. Doneo nam je 5. oktobar, ali zaboravio je da nam ponese i 6. oktobar. Da je živ, pojeo bi govno, a ne žabu, kada bi video šta je postao Boris Tadić.

Boris Tadić

On je sin Ljube Tadića, velikog akademika i DB-ovca, drug Šapera i Jeremića, konkurencija Đilasu i Pajtiću, kum Šutanovcu i Draginu, prijatelj patrijarhu Irineju. Preuzeo je DS, ali i stvorio stranke kao što su SNS, Tome grobara i SDPS, Rasima Ljajića. Govori tiho i polako da svako može da ga razume dok ga ne uspava. Šišao se kod Milana Sarića. Ne gotivi Pukovnika Amfilohija jer njega gotivi Voja Koštunica. Boris je bio i ostao lepša polovina Demokratske stranke. Voli da pojede i popije, ali i da zapeva. Narod ga voli, ali bilo je i onih koji su pokušali da ga smaknu (mislimna facebookovce). Voli "mlade" i to je pokazao 2004 kada je sklonio Čedu, a postavio Vidu i Mićuna. Ima bogat CV koji je bogato nabudžio. Ostaće poznat po tome što je Srbiju postavio na "četiri oslonca" i sačuvao "Kosovo je Srbija". Pomogao je da Čavić dobije "gajbu", a Mila "noge".

Vojislav Koštunica

Poreklom iz Koštunića. Uvek je bio u pozadini. Tako na primer 90-ih je bio u pozadini političkog života Srbije jer je znao za "jadac", a nakon 2000-te je bio u političkoj pozadini atentata na premijera Đinđića. Ima Žuću i Mihajlova. Omiljeni političar mu je Obren Joksimović, a političarka Ljiljana Čolić. Voja ima prijatelje svuda. Najbolji prijatelj u crkvi mu je pukovnik i episkop crnogorsko-primorski, Amfilohije Radović. Gotivi se sa Veljom seljom i Tomom grobarom. Očima ne može da gleda Žarka Koraća i Čedu. Prvog zato što je "peder", a drugog zato što je "pederčina". Za Voju je Kosovo, Srbija, a Srbija... Ostaće zapamćen po pesmama "Spasi Srbiju iz ludnice...Koštunice!" i "Spasi Srbiju i ubi se...Koštunice!"

Mlađan Dinkić

Ovaj niski čovek je sestrić Mišku Miroslavu Miškoviću. Jedan je od osnivača expertske grupe G 17 i stranke "G 17 i kusur". Kao Brut, Cezara, on je sjebao Labusa. Posle Srbije, Kipar mu je bio na prvom mestu, a onda i ispao s liste. Bio je guverner NBS, ministar finansija i ekonomije. Dobar je prijatelj sa Dr Mengele ili ti Tomicom Milosavljevićem. Kseniju, Gorana i Čedu Antića je počistio kad i Labusa, a dov'o je Suzanu Grubješić i Snežanu Samardžić Marković. Mlađa svira "đitru" i rola vutru. Cool je tip u potpunosti. Od skoro se extra gotivi sa Rasimom i Ujedinjenim regionima Srbije. Nije Rasim sisao vesla. Zna taj gde su pare.

Čedomir Jovanović Čeda

Bio je "go kurac", ali nakon studentskog protesta 96-97, protesta "Saveza za promene" i protesta DOS-a zaista i postade "neki kurac". Posle Zorana, najbolji ortak mu je postao Milan Beko. Tast mu je bio glavni lik za "nabavu" lekića, a tašta... "domaćica". Čeda i Ivan su osnovali "Centar za modernu politiku" da bi "ribali" pare. 2004. godine napušta DS jer se "Srbiji žuri" i stvara LDP (liberali koji nisu Mihajlovićevi i Jokanovićevi). Ulaskom u "koaliciju" žutaća i crvendaća svima nam je pokazao da od "njih zavisi". Trenira i bilduje što se moglo zapaziti u "Utisku nedelje" kod Olje Bećković, sinoćke. Čeda je uvek tamo gde problem treba da se reši. Bio je u anketnom odboru za Luku Beograd kada je ova otplovila. Bio je u anketnom odboru za zaštitu platana kada su ovi posečeni. Bio je Q10...ovaj u Q7 kad mu ga je Beko poklonio za uspešnu zajebanciju sa Canetom i Novostima. Ma, opasan je bre taj Čeda, a nije Antić.

Rasim Ljajić

Uuuu...njega posebno volim. Rasim je divan čovek, voli da divani. Bio je novinar više puta, Alijin i Sulejmanov prijatelj, ministar više puta (i sada je reda radi), predsednik manjinske stranke (sada je većinske koju je nazvao SDPS), bošnjak (sada ispade veći Srbin od Emira Kusturice) i gost javnog servisa Srbije. Rasim ima stranku koja je trenutno "pupoljak" i u kojij su visoki funkcioneri sve sami članovi "službe", Branko, Dušan, Aca, Ljuba i Gagi. Da su živi, sigurno bi tu bili i Leka Ranković, Krcun i Tempo. A da mogu, bili bi tu i Bracanović, Simatović i Stanišić. Naravno, nisu oni tu da bi pomagali logistiku stranke, već da brane Rasima ako ga neko napa'ne jer ipak smo mi zemlja Srbija, a neki kažu "Srbija Srbima". Rasimu je omiljena boja zelena. Rasim ne gotivi da gotivi gotivne likove from Sandžak, muftija Zukorlić i ministra bez portfelja Sulejman Ugljanin. Za Rasima je Kosovo Srbija, Hag je Ag, a Sandžak, domovina. Rasim hara Srbijom sa Ujedinjenim regionima i malim Mlađom u potrazi za "svetim srpskim gralom".

Sutra je 10 godina od petooktobarskih promena i pada režima Slobodana Miloševića. Slobe nema, al je tu Dačić. Zorana nema, ali je tu Boris. Ostali su nepromenjeni. Ako Vam je dobro, onda ništa. Meni je super,a svoje emocije ću Vam opisati "vicom" koji sledi.

Šta kaže Godzila kada izroni u Srbiji iz Moravu?
Kaže: " 'De ste seljaci? Sve će ve izedem!!!"

Zašto su smenjivani?

Još u doba Josipa Broza Tita mnogi "drugovi", čak i pri pomisli da se suprotstave mišljenju "vrhovnog komadanta", bili su sklanjani sa svojih "mesta" na različite načine. Ništa bolje nije bilo ni u Miloševićevoj eri, ali ni u dobu "demokracije" srbijanskog društva. Ima dosta primera, no pokušaću da, naravno po svom skromnom mišljenju, iznesem najinteresantnije.
Prvi na listi "smenjenih" je narodni heroj i ex predsednik Vlade Srbije (tada predsednik Izvršnog veća Socijalističke Republike Srbije), Slobodan Penezić Krcun. Ono što ga izdvajalo od drugih Titovih saradnika bila je činjenica da je svoj stav, koji je dosta puta bio oprečan, mogao iskazati Brozu. Iz tog razloga i nije bio Titov miljenik. Naravno, rezultati koji su stajali iza njega predstavljali su ga u javnosti kao Titovog lojalistu. Možda najveći uspeh u karijeri Krcun ostvaruje u periodu kada je obavljao funkciju načelnika OZNE. U tom istom periodu uhapšen je general Draža Mihajlović. Još tada je postojala priča da je Krcun "čovek monarhije" i "veliki srbin" te da je svoj ugled iskoristio kako bi došao do generala Draže. No, mnogi postupci kasnije ukazivali su na činjenicu da je Krcun zaštitnik interesa Srbije i njenog naroda u Jugoslaviji. Možda baš iz tih razloga, 5. novembra 1964 godine, Krcun gine pod sumljivim okolnostima u saobraćajnoj nesreći u selu Šopiću kod Lazarevca. Prema zvaničnoj istrazi, njegov nov automobil, koji mu je bio dodeljen neposredno pre udesa, je tokom pljuska na Ibarskoj magistrali naleteo na blato. Tom prilikom je uz proklizavanje i gubljenje kontrole nad vozilom pri brzini od 130 km/h automobil sleteo s puta i svom silinom udario u drvo. Na licu mesta pored Krcuna, poginula su još dva lica, a jedan je preživeo. I dana danas o Krcunu i njegovoj misterijoznoj smrti se gotovo ništa ne zna. O njegovom položaju, moći i stavovima ispredaju se mnoge priče koje su vremenom postale i legende. Poznat je i vic u kojem u nekom trenutku javljaju Titu da je poginuo Krcun na šta će ovaj "Šta, već je pola dva?".
Drugi na listi "smenjenih" je deklarisani srbin, narodni heroj, osnivač i prvi čovek UDBE i OZNE, ali pre svega toga, Titov kum, Aleksandar Leka Ranković. Ako se pitate zbog čega je drugi na listi, strpite se malo i samo će vam se kasti. Leka je bio pravi "čovek partije". Izuzetno lojalan i odan Titu i Partiji. No, takođe je imao svoj stav koji se kad kad razlikovao od Brozovog. Jedna od najvećih zamerki na njegov rad jeste prosrpski stav i zaštita interesa Srbije u Jugoslaviji. Bio je jedan od retkih koji se zalagao za "trajno" rešavanje problema "Kosovo". Sklonjen je nakon Četvrtog brionskog plenuma gde je razrešen svih funkcija u partiji. Ovakva, pre svega blaga odluka, usledila je nakon otkrivanja aparata za prisluškivanje u radnom kabinetu druga Tita i sobi njegove supruge Jovanke u Užičkoj ulici br. 15. Ko je i na koji način otkrio ove uređaje nikada nije saopšteno. Nakon Brionskog plenuma usledila je "čistka" u kojoj su sklonjeni, penzionisani pa i uhapšeni svi oni koji su na bilo koji način bili simpatizeri Leke Rankovića. Većina njih su bili srpske nacionalnosti. Zbog čega je Tito sklonio Rankovića i danas se nagađa. Leka se ubrzo nakon plenuma penzionisao i preselio u svoju vilu u Dubrovniku. Umro je u noći između 18. i 19. avgusta 1983. usled srčanog udara.
Treće mesto na listi "smenjenih" zauzima bivši predsednik Predsedništva Srbije, Ivan Stambolić. Ono što zna mali broj ljudi jeste da je bio dobar prijatelj sa Slobodanom Miloševićem još od studentskih dana i da ga je metodom "lanac" tokom cele svoje karijere postavljao na upražnjena mesta koja je stvarao odlaskom na bolja. Jednom rečju Milošević je uvek bio stepenik ispod Stambolića. Vrh svoje političke karijere Stambolić dostiže 1986. godine kao predsednik Predsedništva Srbije, a jakim lobiranjem i snažnom podrškom na mesto predsednika CK SK Srbije uspeva da "dovede" Slobodana Miloševića. Iste godine u novembru mesecu na scenu dolazi "buzdovan" nove Miloševićeve politike u borbi za "Veliku Srbiju", Memorandum SANU, čiji je najveći kritičar bio upravo Ivan Stambolić. Dešavanja koja su usledila nakon ovoga dovela su do smene Stambolića sa mesta predsednika Predsedništva Srbije u decembru 1987. godine. Postoji mišljenje da je smrt njegove dvadesetčetvorogodišnje ćerke na putu ka Budvi, u neobjašnjenim i sumljivim okolnostima, bila opomena tadašnjeg DB-a upućena Stamboliću od Miloševića. Stambolić je od trenutka otpočinjanja Miloševićeve ere viđen kao pretnja "režimu". 1997. godine odlukom Savezne valde SRJ po nalogu Miloševića, Stambolić je sklonjen sa mesta direktora JUBMES-a na koje je postavljen januara 1988. godine. Avgusta 2000 godine, pred savezne izbore za koje se pominjalo da bi mogao da istupi kao kandidat DOSa za predsednika SRJ, kidnapovan je u Košutnjaku i od tada mu se gubi svaki trag. Njegovi posmrtni ostaci pronađeni su na Fruškoj gori marta 2003. godine u toku operacije "Sablja". Tada je utvrđeno da je Stambolić ubijen istoga dana kada je i otet od strane pripadnika JSO MUP-a Srbije.
Četvrto mesto pripada narodnom heroju i članu Predsedništva CK SKJ, Svetozaru Vukmanoviću Tempu. Tempo je bio na raznim funkcijama i jedan od veoma bliskih saradnika druga Tita. Bio je lojalan Partiji i obavljao veoma odgovorne funkcije od pomoćnika ministra za narodnu odbranu do predsednika sindikata Jugoslavije. Ovo mu je bila i poslednja funkcija koju je obavljao. U jednom intervjuu na državnoj RTV gde se raspravljalo o lošem položaju radnika, vidno isprovociran i iznerviran je izjavio ono što ga je koštalo "sukoba" sa Titom tj. političke karijere. Tom prilikom je izjavio: "Pa ako radnicima nije dobro, neka štrajkuju!". Pominjanje štrajka u "državama radnog naroda" kakva je bila SFRJ je bilo više nego nezamislivo. Tako je nakon "malih konsultacija" sa Brozom u "četiri oka" na Brionima, Tempo bio primoran, da se te davne 1970. godine, povuče sa političke scene SFRJ. Tempo je jedan od retkih Titovih "drugara" koji je doživeo smenu socijal-komunističkog režima. Umro je u svom selu decembra 2000. godine, dva meseca nakon petooktobarskih promena.
Mesto broj pet na listi "smenjenih" zauzima bankar i predsednik Srbije, Slobodan Milošević. Verujem da dosta znate o ovom čoveku obzirom da je bio ključna ličnost u sukobima na prostorima bivše SFRJ, ali i tokom rata na KosMet-u. I ako je godinama bio u senci Ivana Stambolića iz iste izlazi nakon slavne izjave "Niko ne sme da vas bije!" izrečene u aprilu 1987. na Kosovu. Na Vidovdan 1989. godine na Gazimestanu, sa Memorandumom SANU "ispod miške", udara temelje nove srpske nacionalističke politike čiji su nam rezultati poznati. Nakon poraza na septembarskim izborima 2000. godine i petooktobarskog protesta Milošević biva smenjen sa mesta predsednika SRJ. Ubrzo nakon toga, 1. aprila 2001 godine (april li li li) biva uhapšen i izručen Haškom tribunalu po uredbi Vlade Zorana Đinđića. Umire u Sheveningenu, marta 2006 godine odakle su njegovi posmrtni ostaci prebačeni u Beograd. Sahranjen je "pod lipom" u Požarevcu.

Nastaviće se...

Od drveta ne vide šumu - ओद द्र्वेता ने विदे šउमू

Poslednjih nekoliko meseci kroz glavu mi prolazi samo jedno pitanje „Hoću li se više skloniti sa scene?“. Odgovor može biti jednostavan ali i veoma komplikovan. Ovaj komplikovan odgovor je kompilovan jer otvara niz drugih, teških pitanja.
Ukoliko bih odgovorio sa „Ne!“ to bi značilo nastaviti isto kao do sada, a to podrazumeva kritičku nastrojenost prema dešavanjima i socijalnim patologijama svakodnevnice, suprotstavljanje sistemu, stalnu borbu i pisanje za slavu, a ne za novac. Farmerke, majca i duks bi ostali moja svakodnevna uniforma, a „oštro pero“ jedino oružje. Preterano informisanje bi i dalje zauzimalo značajan deo moga vremena. Ustajao bi i legao sa idejom o izgradnji boljeg i pravičnijeg društva. Nastavio bih svakodnevno sebi postavljati jedno te isto pitanje „Vredili se boriti?“. Mislim da me u ovoj, pomalo ofucanoj borbi drži misao da će se moja borba i pisana reč uvući u nečiju svest i naterati je da mi se pridruži zarad onih koji će nas naslediti, zarad naše dece. Naravno, nisam jedini u ovoj borbi i nikako ne bih voleo da jesam, ali osećam, slušajući i vidim, gledajući, ljude oko sebe da nas je sve manje. To zna da zaboli ponekad, ali baš u tim trenucima pojavi se po neki mail podrške i pohvale za ono što radim. Nešto poput svetla na kraju tunela.

Ukoliko bi kojim slučajem odgovorio sa „Da!“ to bi značilo potpuni zaokret u mom dosadašnjem životu. Tada bih gledao kako i na koj način da napustim ovu „grupaciju ljudi“ i potražim bolji život negde izvan granica ove, sada već, polu zemlje,polu grobnice. Život zna nekada da bude „smešak“, a nekada „sranje“ i kao takav je veoma komplikovan. Ljudi se ne trude da ga pojednostave, već naprotiv, neprestano ga komplikuju. Razlika je u tome što neki ljudi komplikujući svoj, komplikuju i tuđe živote kad kad i nesvesno, a u većini slučajeva veoma svesno. Odlazak odavde možda bi promenio moj materijalni status, ali duhovno, ja bih patio za dobrim ljudima koji su ostali u polu zemlji, polu grobnici. Jednom prilikom mi je jedan taxista vozeći me do mog toplog doma rekao „Sine, idi što pre odavde. Ovde su ostali samo „ludaci“ koji rađaju i vaspitavaju svoja pokolenja od malih nogu da postanu „ludaci“. Ono malo ljudi što je ostalo normalno, veoma će brzo poludeti, a da toga neće biti svesni.“ I onda dolazi ona stara dilema „jesam li lud ili normalan?“. Duvajući u pištaljku krajem 1996. godine i šetajući ulicama beloga grada zapazio sam jedan interesantan grafit. „Ko ovde ne poludi taj nije normalan!“. Nasmejao sam se. Izgledalo je tako, ali ipak nije bilo tako. Borili smo se tih godina i pobedili 2000. Ustvari, verovali smo u to da smo pobedili. Nekoliko godina kasnije uhvatila nas je apatija. Trčanjem u mestu zaluđivali smo sebe da održavamo korak sa vremenom. Danas, nakon 10 godina, maraton i dalje traje, a cilj se ne nazire. Boriti se ili odustati? Toliko godina je utrošeno ni zašta. Toliko života je uništeno ni zbog čega. Tolike žrtve za čiju slavu? Ubice su postale heroji. Lopovi su postali biznismeni. Neznalice su postale profesori. Sve je naopako i teško. Narodu se serviraju lepša vremena davno prošla. Na TV možete gledati „Bitku na Neretvi, Kozari, Sutjesci“. Ministar Jeremić organizuje sastanak Pokreta nesvrstanih. U Beogradu možete čuti pevanje hora čije devojke nose crvene majce na kojima je oslikan srp i čekić. Bratstvo i jedinstvo. Tito. Partija. Međutim, konfuzija ne prestaje tu. Kosovo je nezavisna država ali i deo Srbije. Ratko Mladić je zločinac, ali i heroj. Delta je delom Kiparska, a delom Srpska firma. Ejup Ganić je rođen u Srbiji, ali svojom zemljom naziva Bosnu i Hercegovinu. Vojvodina je autonomna pokrajna i deo Srbije. Guča ili Exit? Koliko zapravo ima „Srbija“ u Srbiji. Odgovor „Ne!“ znači pakovanje kofera i kapitulaciju. Znači predaju. Da li je to samoživo s moje strane? Znam da tamo negde mogu imati bolji i mirniji život. Znam i da me ovde zbog „jezika“ mogu negde u mraku sačekati i nalupati kao Pančića i Anastasijevića. Mnogo toga znam, a opet stalno isto pitanje na koje ne znam odgovor. Ono što me ipak najviše pogađa jeste svest mladih i nemanje vizije. Nije mi jasno kako neko sebi može dati za pravo da priča i piše o onome što nije doživeo i nije okusio niti je izneo na svojim leđima. Kako je moguće da tako neko bude priznat i cenjen u ovom društvu?. Društvu?
Osvrneli te se nekada oko sebe? Pogledate li zgradu ispred čijeg izloga stojite? Posmatrate li prolaznike dok šetate gradskim ulicama? Možda ste vi onaj što u izlogu vidi „Sniženje 70%“ i nakon par mituta raspravlja sa kasirkom o ceni koja nije umanjena za 70% dok se ona trudi da Vam objasni kako u izlogu stoji plakat na kojem piše „Sniženje do 70%“. Eto, možda ste Vi onaj kojem samo fali „do“ da bi videli šta se zaista dešava u vašem okruženju.

by Chile

Duduci (Part One)

„Sinoć su me svi gledali na ulicu, a ja sam morao da se iserem na asvalt. Žao mi je. Evo plačem zbog to. Ali prisralo mi se i morao sam. Morao!“

Možda ovih par rečenica najbolje opisuje kako se osećam dok u glavi ključa materijal proizišao iz nekoliko situacija o kojima ću vam pisati večeras dragi moji sugrađani.

Naravno, kao i Vas i mene je iznenadila teška i ničim izazvana odluka suda pravde. Kog suda? Pobogu, kako kog suda? Pa, britanskog suda, brate! Ex član predsedništva SFRJ i jedan od „otpisanih“ na listi MUP-a Srbije, Ejup Ganić, kako je uhićen tako je i pušten iz zatvora u Londonu. Sudija je mnogobrojnim medijima objasnio kako su se "srbijanski politikanti" prepucavali sa njim i trgovali sa tam-te za kuku-riku. S druge strane, g-đa ministarka, ovde kod nas u zemlji, je pokušavala da nam svima objasni kako engleski sudac "laže i bulazni". Može da bude ali ne mora da znaći. Ispade da Ganić vredi baš koliko i prihvatanje izvinjenja Srbije od strane BiH za zločin načinjen u Srebrenici (da li je zločin ili genocid, neću u to da ulazim). Teške tvrdnje su iskazane u Londonu, ali i u Sarajevu (baš kao pre neko veče na jednom partijskom sastanku kod mene u gradu). Po „silazu“ iz aviJona Ganića je sačekao "odbor za doček" sačinjen od ratnih veterana ali i od mnogobrojnih građana, nekada konstitutivnog naroda SFRJ. Emocije se nisu skrivale. Čak šta više. Tako je u naletu emocija, očaran „spektaklom na aerodromu“ sa kojeg su onomad vojnici Vojske Republike Srpske kidnapovali Aliju Izetbegovića, Ganić izjavio kako je njegovo puštanje iz „ćelije“ i povratak u Sarajevo pobeda BiH te da se u „rodnu grudu“ vraća „sa potvrdom da je Srbija izvršila agresiju na BiH“. Mene se čini da gu je ganić poreklom iz NPC (New Pazar City), ali ne mora da znaći. No, lepo je što na ovim prostorima stalno neko nešto "tvrdi" i potvrđuje. Toliko „tvrdih“ sa svih strana da nas, sve skupa, guzica rasutra od tolikog trpanja, a mi se češemo. Primamo ga dok nam je u glavi samo jedna misao „bulja će da zaceli, ali duša nikada!“ Naravno, Ganiću se nikako ne savetuje put u Srbiju i Srpsku, ali ni u Hrvatsku obzirom da je na snazi sporazum o suradnji dva MUP-a te Ganić može biti uhićen, a tada mu neće biti prijatelj britanski sudija već Ilija Jurišić. Ipak, možda ga poseti i Toma Nikolić obzirom da je malo, malo pa u nekoj poseti. Ne mogu, a da ne iskažem svoju sreću izazvanu srećom Harisa Silajdžića i tugom La Presidente na Tadića. Jbg...život je nekome nekada majka, a nekada tašta.

Predpostavljam da ste, kada sam pomenuo sud i njegovu tešku i ničim izazvanu odluku, pomislili da mislim na odluku Međunarodnog Suda Pravde u Ha... u Ha... (je se kaže Hag ili Had?), a u vezi sa zemljom koja je Srbija, a albanci je zovu Kosovo. Vidite, neću se dugo zadržavati na problemu koji postoji još od 1974. (najkasnije) i koji svaka Vlast u Srbiji koristi kao kakvu mantru, ali ću Vam saopštiti da mi je jako milo (Đukanović) što se posle toliko vremena javnosti Srbije obratio Nebojša Čović. Čak je i izjava predsednika, jednostrano proglašene i međunarodno polovično priznate neovisne, Republike Kosovo bila simpatična. Sve ostale komentare srbijanske političke elite je glupo komentirati. Bolje bi bilo da su prdeli u mikrofon nego što su se onako israli pred građane kojima tek sada nije jasno šta se desilo u Hagu i šta smo mi to tamo i "so čime" branili. A i meni se nešto jebe da im objašnjavam.

Sve ovo što sam gore napisao nije toliko bitno (a bitno je, ali koj gu jebaja!) koliko je važno ono što se Rasimu Ljajiću u poslednjih nekoliko dana dešava iza leđa. Verujem da znate da imam izuzetno visoko mišljenje o radu ovog čoveka ali u poslednjih nekoliko dana sam shvatio da „nije zlato sve što sija“ te da „za ideale ginu budale“. Formiranje i stvaranje stranke je veliki izazov. Za idealiste to je način da se promeni društvo i svest građana usmeri ka pravim i iskonskim vrednostima, dok je za „lopurde“ to način da dođu do većeg bogatstva (npr. Čeda). Obično u svakoj stranci prevagne ova druga opcija. Kvalifikacije koje morate da posedujete da bi ste bili deo ovakve opcije su ... dovoljno je da budete „duduk“. Dakle, ukoliko ste jedva pismeni (znate da pišete i čitate onako, a računar Vam je 8 svetsko čudo i obično drugi naziv za monitor), poslušni („e, sinak, idi kupi burek i jogurat i vidi sutra na sastanku kada ja budem digo ruku digi i ti. Ok? Ajde pa sutra idemo na kafi.“), ikebana (na sastanku samo sedite ne dajući znakove života do trenutka dok ne vidite da je „šef“ dig’o ruku. Naravno veoma je bitno da bar malo oslušate šta se dešava oko vas kako ne bi došlo do situacije da je pdizanje ruku usledilo usled poziva na glasanje, a ne usled javljanja „šefa“ za reč. ), neinformisani (NDI, CEI, Nacionalni Demokratski Institut i Centar za edukaciju i izdavaštvo za nekoga su četiri, a za nekoga dve organizacije),...vi ste duduk i kao takav veoma pogodni za bavljenje politikom u Srbiji, a od skora i u SDPS-u!!! Rasim Ljajić je sebi dozvolio da mu strankom upravljaju duduci. Svi su izgledi da će stranka koja je mogla imati perspektivu i biti jedna od stubova izgradnje demokratskog društva u Srbiji, biti samo još jedna od šarenih laža na srbijanskoj političkoj sceni. Narod može da liže, a može i da ga "duva" sa ovakvim strankama. Žalosno je što se pametni ljudi ponovo povlače pred glupošću prepuštajući duducima svoju sudbinu. No, kao što kaže SDPS, jednim delom naravno, "Jedino narod" može da promeni stvar u svoju korist. A ja kažem da kritične mase nema, a na sceni je kolektivno duvanje.

Nastaviće se...

Bitka Titana (Clash Of The Titans)

Dobro veče poštovani čitaoci. Razlog zbog kojeg Vam se obraćam ovako kako Vam se obraćam jeste taj što i nakon 10 godina druge po redu tranzicije, Srbiji još uvek nije svanulo. I ako iz Vlade javljaju da smo izašli iz recesije, te da kriza jenjava, na pomolu je nova kriza izazvana potresima u imperiji Delta. Da li Srbiji predstoji privredni rast ili ekonomsko-moralni pad pokazaće vreme ispred nas. Ja sam pesimista. Zašto? Zato jer mi se može!
Kao i obično, kako to biva u doba letnjih raspusta i godišnjih odmora, koncentracija konfuzne i poluizgubljene nacije je jako slaba, tačnije nešto slabija nego obično. Iz tog razloga ovo vreme je pogodno za plasiranje „bitnih informacija“ u etar i započinjanje, ali i okončanje velikih sporova. Naravno, „spektakli“ se obično dešavaju i u vreme velikih sahrana, praznika i senzacionalnih događaja. Eto na primer, Luka Beograd je „otplovila“ u danima žalosti za nekadašnjim srbijanskim patrijarhom, gospodinom Pavlom. Tolika se prašina podigla onomad oko Đilasa i Randžića da se gora tresla i „trt“.
No, vratimo se u sadašnjost jer iz prošlosti, mi Srbi, nikada ništa nismo naučili pa je svako podsećanje na dešavanja iz perioda iza nas potpuno gubljenje vremena ali i tonera.
I dok se ministar zdravlja, zajedno sa grupom koalicionih glasila, domaćoj javnosti izvinjava zbog neurotičnih nastupa u medijima (a ne zbog sranja koja pravi u proteklih devet godina), dok Toma i Alex utabavaju put evropskih integracija Srbije u evropskom Briselu (kao što su onomad utabavali put Velike Srbije zajedno sa Vojvodom od Haga) i dok se Bota i Muta Cvetko šepure u prisustvu socijal-demokrate iz Hrvatske, dragog mi Josipovića, u „Maxiju“ je velika gužva (Deltići se bore za svoj deo). Tačnije, na pomolu je nova afera ili spektakl. Večeras nećemo pričati o malim-velikim ribama koje sam spletom okolnosti gore napomenuo, već o Titanima. Titanik je potonuo, a imperija Delta polako, kako to obično biva sa imperijama, puca po svim šavovima. (Titanik ima ili nema veze sa Titanima? Kako se kaže Hag ili Had?)
Sukob „Žene zmaja“, kako ja obično znam da nazovem g-đu Forcan, i „ribice“ iz HTL-a počeo je pre nekoliko meseci, međutim kulminaciju je doživeo pre nekoliko nedelja. Odlazak Milke Forcan iz Delta Holdinga označio je novu epohu u „razvoju“ imperije biznismena brokerskog mentaliteta poznatih po investicionoj kratkovidosti i „kulturnoj“ otimačini. Naravno, svi Vi koji pratite moje pisanje znate koliko ja „gotivim“ imperijaliste i feudalce iz vrha Delte i koliko o njima imam „visočije“ mišljenje. Međutim, isto tako znate i da nisam od onih koji od drveta ne vide šumu. Javnosti u Srbiji su, koliko god ona bila zbunjena, poznata prepucavanja vlastodržaca i bizmismena. S početka 2005. godine dok se „Srbiji žurilo“, Čedini liberali su „opleli“ po Mišku i njegovim pulenima. Sve je to trajalo do trenutka kada je Beko sa drugarima uzeo u svoje ruke „finansiranje“ ovog lika i njegove stranke. „Lajanje na zvezde“ je prestalo preko noći. Naravno, ne treba se zaboraviti ni „preterana aktivnos“ aktivista i lidera iz grupe u kojoj je svima 17+ i manje. Malo su se „kurobecali“ i oni iz Pokreta Solidarnost sa flajerom „Ko je gazda Srbije?“, a onda je na red došao i Big Cane from Geneve. Udari Cane, ali udarac na daljinu i nije neki udarac. Malo posle njega javio se brzi jebač i spori govornik, La presidente na Srbija, svojim poznatim monologom o ekonomskom patriotizmu i lokalnom monopolizmu (nešto u stilu „ako neko treba da Vas krade onda smo to mi, a ne Kiprani). Udarci nanešeni Mišku, ali i „rtaćima iz kićbloa“,nanešeni u periodu od do bili su taman toliko jaki da „žena zmaj“ digne sidro i pokaže „prstenac“. Znate, nemam ja nameru da „falim“ Milku Forcan jer ono što je ta žena uradila dovoljno govori o njoj i njenom uspehu, ali, da budem jasan, ni Milošević ne bi pao da nije bilo legionara, Baneta (ko je Bane Ivković?) i Neubojše Glavnokomandujućeg VS. Porediti Forcanovu sa ovim „polu mentolima“ je više nego neukusno, ali jbg. Dakle, iako Mileusniće vezuju čvrste veze u Delti, a pored činjenice da je „gazda Jovan“ bio jedan od ključnih igrača Srbijanske privrede u komori za vreme Slobodana pod lipom, Forcanova je rešila da napusti priču i traži svoj deo jer neće da je prevare. Pošto su joj Deltići najpre poželeli sve najlepše u daljem radu i karijeri, Milki je ubrzo stigla i „čestitka“ i to preko Ministarstva pravde, ali i Kurira. Izvinjavam se što ću malo odstupiti od problematike, ali moram da je zakačim. G-đa ministarka na vladavinu prava je kao i većina ministara u Vladi, „žena sa vizijom“ i Pink televizijom i kao takva veoma, veoma kompetentna za razne aktivnosti. Rezultati njenog rada, ali i rada njenih predhodnika su vidljivi na svakom koraku, ali i veoma „lepo“ ocenjeni od međunarodnih institucija koje se bave ovom problematikom kojom se bavi i naša ministarka.
No, ajde da se „povratimo“ na započetu temu i pojednostavimo stvari, obzirom da su veoma komplikovane, veoma zamršene i veoma konfuzne ne samo za Vas, već i za mene (eto šale niotkuda).
Mogu da postoje dva razloga odlaska Forcanove iz „gnezda“ Deltića. To su prvi i drugi razlog ili scenario. Po prvom scenariju, Milki nakon preteranog „tupljenja“ od strane biznismena brokerskog mentaliteta, ili ti Miška, puca film te ona pakuje koferče i odlazi svojim poslom. Dešavanja koja su uticala na ovakvu odluku Forcanove dotiraju još od njenog odlaska iz Saveta za promociju zemlje koja nema šta osim tenisa i silne gluposti promovisati pa do neslaganja sa budućim poslovanjem Delte. Ima tu dosta toga za napisati i reći ali to ću ostaviti Brankici i „Insajderu“ da odradi. Drugi scenario jeste „spektakl“ za široke narodne mase koje je potrebno dobro zabaviti dok se iza pozornice odvijaju krupne stvari. Nema trećeg.
Ja Vam sada ne mogu reći koji scenario je tačan, ali ukoliko Milka Forcan bude „linčovana“ od strane vlasti u Srbiji, mnogima će biti jasno šta se dešava iza pozornice. Da budem jasniji, moglo bi se zaključiti da su vlast i biznis u Srbiji veoma tesno povezani, osnosno da je „vlast“ ustvari „biznis“ u Srbiji. Mnogo zakona i procedura do danas usvojenih idu na ruku Delti i ofšor kompaniji u čijem je vlasništvu. Mnogi zakoni koji funkcionišu u razvijenim ekonomskim zajednicama širom Evrope i ostatka razvijenog sveta, a koji ograničavaju ili kontrolišu monopole i suzbijaju korupciju, u Srbiji ne postoje. Vlast u Srbiji ne želi da sprovede denacionalizaciju. Vlast u Srbiji ne želi da se suoči sa monopolima i korupcijom. Po pojedinim, nesporno bitnim parametrima definisanim u Globalnom indeksu konkurentnosti Svetskog ekonomskog foruma, Srbija se nalazi u najgorih 30 zemalja na svetu ( poput zaštite svojinskih prava, nezavisnosti sudstva, favorizovanju pri donošenju odluka, korporativnom upravljanju), a po opterećenosti državnim propisima i efikasnosti pravosuđa se čak nalazi u najgorih 10 zemalja. Monetarna politika Srbije je takva da penalizuje proizvođače i izvoznike, a favorizuje uvoznike. Deltići, kao što Vam je poznato ne proizvode ništa, a Boga mi, ni ne izvoze.
Onomad sam se pokid’o od smeja kada sam čuo kako su Miško i drugari guverneru u ostavci, Jelašiću, držali predavanje iz monetarne politike. Svakome ko se i „amaterski“ bavi ekonomijom je jasno kome pogoduje „jaka valuta u slaboj privredi“. Ako ovome dodamo i „trač“ da iza smene Jelašića stoje i nekadašnji drugari Labus i Mlađa, onda je, manje-više, sve jasno. Kažu neki moji izvori da je Labus, tamo neki, savetnik za finansije Deltićima, što i nije tako loše za njega. A afera Erikson...koj gu je baja? (ili koj gu jebaja!). Stalno se pitam „Da li je zaista toliko neprovidna ekipa koja se jednom godišnje sastaje na Kopaoniku u danima Ekonomskog foruma ili Srbijanskog Davosa?“. Kada malo bolje pogledate, tamo se menjaju samo političke garniture, a ekipa „biznismena“ i „ekonomskih experata“ ostaje nepromenjena. Uvek je ista priča i nikada nema rezultata višednevnih proseravanja. Možda se Milki kao profesionalcu sve to više i smučilo da gleda i sluša iz godine u godinu. Možda je žena shvatila da se od „govana“ pita nepravi. Možda, ali samo možda, savest ove izuzetno sposobne i pametne žene više nije mogla da podnese plaćeno omalovažavanje i nepodaštavanje. Ko nam to vređa inteligenciju?
Kako god uzmete, neko će da najebe. Mi ili oni. Ne bih voleo da se koplja u igri vlasti i biznisa slome na Milki Forcan, ali imam utisak da hoće. Nije Milka prva koja bi stradala u „igrarijama“ domaće stoke. Bili su ispred nje u istoj situaciji Karić, Radmilović, Subotić i mnogi drugi. Ljudi se menjaju, ali teret onoga što su učinili ostaje. Taj teret je težak. Oni koji odluče da ga bace s leđa moraju znati da rane na „ramenima“ ostaju, a da li će zaceliti, ovisi od njih samih, ali i od nas.

Milka, go for it!!!
Nike, just do it!!!
Chile, don’t panic!!!
People, go fuck it!!!

By Chile.

Nastaviće se...