Povratak u budućnost preko Vardara

Protiv Cece Ražnatović podignuta je optužnica, a Vojislav Koštunica i dalje slobodno šeta beogradskim ulicama i nikome ne govori ni reč o političkoj pozadini atentata na premijera Srbije Zorana Đinđića. Lažem! Pričao je Žući dok je ovaj blenuo u kuje po Tašmajdanskom parku. Ali sve to nema nikakve veze sa mojom zvanično nezvaničnom posetom Skopju.

Nije problem to što nam se motor pregrejao u kasnim noćnim satima na putu za Skopje niti to što smo se, usled prestanka rada grejanja, umalo pokočili u kolima. Problem je što smo zakasnili na rođendansku VIP žurku poznate makedonske glumice na kojoj je bio prisutan skoro ceo makedonski jet set.

Tih par dana toliko sam bio očaran onim što sam video u Skopju da me je vest o zemljotresu i cunamiju u Japanu potpuno zaobišla. Šetao sam bivšom Ulicom Maršala Tita i uživao u modernoj neusklađenosti. Toliko nesklada na tako malom mestu nisam video još od posete Tirani. Čak i ideja makedonske vlasti o izgradnji nekakvog antičkog Skopja me je fascinirala. Znate, ja sam mislio da "Skopje ima mikro klima, hladni leti, topli zima", a ne gomilu klimavih mikro mozgova na vlasti. Pazi molim te, antičko Skopje i još 2014 godine. Odiseja 2000. Skopje 2014. Stekao sam utisak da je nenormalno bacanje para na izgradnju onolikog i onakvog "hrama", kao i statue Aleksandru Makedonskom i još poneke antičke kućice i figurice, zapravo želja premijera Makedonije, tačnije premijera Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije, Nikole Gruevskog, da oživi sećanje na svoga deku koji je, kako sam saznao, bio Grk. Ova perverzija vlasti će građane Makedonije koštati više od 100 miliona evra. Kinta dolazi malo iz budžeta, a malo od MMF-a. I dok izgradnja antičkog Skopja 2014. uveliko traje autobusi koji saobraćaju Skopjem su iz doba kada sam ja išao u osnovnu školu, a to je bilo početkom osamdesetih. Skoro pa "antičko doba".

Moram priznati da Memorijalna kuća Majke Tereze u Ulici Maršala Tita deluje ultra mega moderno u odnosu na sve one stare zgrade u njenom okruženju izgrađene odmah nakon velikog zemljotresa, 1963. godine. S "uklesanim" golubovima kuća samo što ne poleti. Fascinantno je da turistička tura u privatnoj režiji može da bude i smešna. Najpre u ulici u kojoj je smeštena "gajba" Majke Tereze, Ulici Maršala Tita (više se ne zove tako, ali plave table s belim slovima i dalje stoje na više mesta duž nje) popijete jednu kaficu, "ekspreso" naravno. Dok blenete unaokolo u opseg posmatranja vam uleti ultra mega moderna kućica s "golubi i krstovi". Intrigantno i interesantno. Ispijete svoj espreso i uputite se ka njoj. Kad ono iza nje veliki tržni centar s "live music". Jebeš gajbu, ionako je ultra mega giga ružna. Idem u shoping. Skoknete do prve banke i ramzenite evroe za denere. Le le. Le le. Za novčanice “s mostovi” dobijete novčanice na kojima ima više ikona nego što ih ima u makedonskim crkvama. Bu, pu Sotono, aj u vodu!
Ono što me posebno fasciniralo u Skopju jesu konji. Zagreb ima “konja”. Beograd ima “konja”. Skopje ima “konja” i to dva. Jednog jaše Goce Delčev, a drugog Dame Gruev. Extra.

Umalo da zaboravim. Te noći kada smo ulazili u Skopje zapazio sam veliki krst negde na brdu iznad Skopja. Bio je sav osvetljen baš kao toranj na Avali. Pomislih koliko li su srećni bili, kada su ovuda prolazili, pukovnik Amfilohije Radović i major Pahomije. A onda iznenada, kraj naših kola, na starom, antičkom mostu, prođoše dva ogromna lava. I opet, s tim što sam im sada video samo zadnjice. Četiri lava. Krstovi, golubi, ikone…antika. Čista antika.
Stanovnici Skopja su me posebno oduševili. Zaista sam se osećao kao da sam u Nišu (ne zbog toga što je Skopje veličine Niša). Ljubazni neki ljudi i nasmejani. Negde sam čuo da su „antički“ Makedonci u Skopju nacionalistički nastrojeni zbog nacionalističke vlasti, ali ja nisam stekao takav utisak. I za moje sugrađane govore da su nacionalisti zato što “gotive” Tomu, Putina i Mladića. U krajnjem slučaju da li bi Makedonci podigli onako “lepu” kućicu Agnes Gondži Bojadžiji da su ultra nacionalisti? Ne veruvam.

Iako je mali grad, Skopje ima dušu. Ima i McDonald. Ako me pitate da li bih ponovo otišao u Skopje odgovor bi svakako bio pozitivan. Nekako sam se, pretpostavljam zbog nedovršenih radova, osećao polu antički, polu srbijanski. A i istina je da Skopje ima mikro klima i da ga sakam.

Na kafi kod Gaddafija

Još davne 1969. godine kada sam zajedno sa Egipatskim predsednikom Gamal Abdel Nasserom sedeo na kafi i grickao rahatluk s orasima preliven medom sećam se da nam je prišao neki špikljoguzan sa beretkom na glavi i u vojnoj uniformi sa sve kravatom okolo vrata. Bilo je to neposredno pošto je Libijski kralj Idris svrgnut s vlasti i proteran u Egipat. Na prvi pogled pomislih da je Tito doputovao u Kairo i da moramo bataliti ispijanje pete kafe tog sparnog i sunčanog septembarskog dana, ali nije bilo tako. Bio je to dvadesetsedmogodišnji lider revolucije i narodski, bratski vođa Libije, pukovnik Muammar Abu Minyar al-Gaddafi. 'Bem ti lebac, bio je baš onakav kakvim ga je Broz opisao. Savio sam se od smeha. Nasser me predstavio. Mislim da je u trenutku kada je ustao i prdnuo. Predpostavljam da mu se od tolike kafe i rahatluka prosto prisralo. Gadafi i ja smo se izgrlili i izljubili kao da se znamo jako jako dugo. Bio je to početak prijateljstva između dva čoveka i dve zemlje, Srbije i Libije. Nije prošao ni minut Nasser je otišao da sere.

Nastavak texta sledi u danima agresije na Libiju na www.tacno.net.

Posao za experte

Lepo vreme sa dosta sunčanih intervala poslednjih nekoliko dana donelo je i lepa dešavanja u skladu sa stanjem u kojem se kao građani banana republike nalazimo skoro više od...više ni sam ne znam koliko godina. Kandidat za ministra zdravlja je bivši ministar odbrane. Dobili smo i novu „Demokratsku Opoziciju Srbije“ okupljenu oko Tome grobara. Nakon velikog mitinga „naprednjaka“, pored poskupljenja brašna i ‘leba, izvesno je i poskupljenje stiropora. Podršku „znanstvenim radnicima“ u štrajku dali su i zdravstveni radnici pojačani „plavcima“. Belkina vlada se našla u “sendviču”. Pritišću je sa svih strana. Sve u svemu, lepeza divnih dešavanja u zemlji seljaka na brdovitom balkanu.

Samo nekoliko dana nakon što je konačno podneo ostavku na mesto ministra zdravlja u vladi Republike Srbije, Tomica Milosavljević je dobio jedinstvenu priliku da ekskluzivno na prvom kanalu javnog servisa Srbije objasni građanima kako je on ustvari „žrtva“ reforme zdravstva, a ne svi oni koji su stradali u danima njegovog osmogodišnjeg ministrovanja. Bilo je to pravo “raspakivanje” i prilika za okupljanje „drugara“ (poput gos'in Trebješanina koji se još samo u heklanje ne razume) čiji su hvalospevi ministra predstavili kao mesiju, nešto najbolje što nam se kao narodu desilo u skorijoj istoriji. Nakon ispovesti svog kolege, expertska grupa njih 17 i kusur (vremenom su postali experti za mnoge stvari) saopštila je građanima, sa dosta entuzijazma, da će upražnjeno mesto u vladi koje pripada njima i samo njima, zauzeti novi, penzionisani i stariji gospodin sa dosta radnog iskustva. Tako je kandidat za ministar zdravlja postao bivši ministar odbrane, Zoran Stanković.

Baš u tim retkim trenucima radosti (ne)korumpirani zdravstveni radnici, ohrabreni podvigom „prosvetara”, odlučili su da stupe u štrajk. Istovremeno u KCS “panduri” su uhapsili dvojicu njihovih kolega zbog primanja mita. Već dugo je u Srbiji Hipokratova zakletva izgubila svaki smisao. Nekako mi onda bude i žao tih „zdravstvenih radnika“ jer ako krenu da ih hapse po koje kakvim zdravstvenim ustanovama teško će ostati iko kome će moći da povećaju plate. Međutim, možda i ne bude tako jer sada kada su u štrajk ušli i „panduri“, zdravstvene radnike možda neće imati ko da hapsi. Međutim, iako su prvi otpočeli „sezonu štrajkova“, „prosvetari“ nikako da se dogovore zbog čega su ušli u štrajk. Posmatrajući lidere njihovih mnogobrojnih sindikata čovek bi pomislio da nisu normalni i da im pod hitno treba oduzeti pravo da bilo koga uče. Sve u svemu razjedinjeni sindikati Srbije nastavljaju štrajkove, tu i tamo.

I dok sva ova dešavanja predstavljaju jak spoljnji pritisak na Belkinu vladu (Cvetković koji je od dana kada je postao premijer do danas potpuno pobeleo), međusobna „pritiskanja“ unutar vlade ne jenjavaju. Dan nakon što minister je Dinkić saopštio da je “Vlada izgubila autoritet”, funkcioner Ujedinjenih regiona Srbije iz G17+, Veljko Senić (nema s kim se taj nije ujedinio) je izjavio da je “Vlada izgubila autoritet”. Interesantno. Pominje se i nekakva ostavka premijera kojem su od tolikog pritiska izašli i hemoroidi. Čak je i lider liberala, Čeda Jovanović, stao u red sa Tomom, Veljom, Vulinom i Milankom Karić u nameri da zajedno “poguraju” prevremene parlamentarne izbore, a razlog je “bezidejnost vlade”. A ja sam mislio da je to zbog prisustva poltrona u vladi. Po svemu sudeći će doći ili do „kozmetičke“ rekonstrukcije Vlade ili do novih prevremenih izbora u Srbiji. Potpuno je svejedno šta će se desiti prvo jer, kako stvari stoje, sve će manje više ostati isto.

Dok zagrevanje pred marathon traje, inflacija polako ali sigurno topi zamrznute zarade građana, a revizori šamaraju javni sector i državnu administraciju. Kako oni to dobro i temeljno rade najbolje govori izjava bivšeg direktora Kolubare, Dragana Tomića koji tvrdi da revizije poslovanja za vreme dok je on bio direktor “nisu utvrdile propuste u radu ovog rudarskog basena”. Nije mi samo jasno zbog čega se Brankica toliko trudi da preko Insajdera objasni narodu “prevaru veka” kada je sva ta krađa bila potpuno legalna.

Znate, posmatrajući šta se sve dešavalo i još uvek dešava u ovoj zemlji seljaka u poslednjih, više ni sam ne znam koliko godina, stičem utisak da je za stvaranje ovakvog stanja u zemlji zaista trebala sposobnost i umeće experata, a mi smo ih, brate, imali.

ZAKUCAVANJE

Samo nekoliko dana nakon pompeznog „zakucavanja“ pobede i trijumfa srbijanskog tenisera Novaka Đokovića na Australian Open-u u Melburnu, otpočela je velika sezona „zakucavanja“ u Srbiji. Mi srbi smo poznati po tome što znamo da ga „zakucamo“ prvenstveno sebi ali i drugima. I taman kada pomislih da smo kao narod usavršili ovaj „pokret“, iznenadi me inovativnost mojih sunarodnika, građana/ki Srbije. I uvek se ispočetka prijatno iznenadim i istovremeno prenerazim. Iskoristiću ovu jedinstvenu priliku da Vama, svojim vernim čitaocima, predstavim svoju listu 10 naj zakucavanja u „modernoj“ Srbiji, budućem kandidatu za članstvo u EU, u poslednjih nekoliko meseci.

Deseto mesto pripada ministru Škundriću. Nakon emitovanja još jedne od „priča“ u serijalu „Insajder“ B92, ministar je pokazao da ima neke zajedničke osobine, kao i većina ministara u Vladi "Belke", sa ex predsednikom SCG i ex premijerom Srbije, Vojom Koštunicom, a to je „neobaveštenost“. Još jedan primer „ministrovanja“ u Srbiji. Žalosno je što se naša vlast, baš kao i građani Srbije, informiše putem medija. No, dobro je da se Škundrić informisao na vreme tj. pre nego što je ugledao plakat kojim je oblepljena „prestonica“ Kolubare, Lazarevac. Radi se o plakatu na kojem „stoji“ rečenica „Uključi mozak, isključi B92!“. Bojim se i za zdravlje Koštunicinog kadra, Dragana Tomića. Nije mu lako bez obzira što ne znamo koliko je "težak". Uh...zakucavanje.

Deveto mesto pripada još jednom Koštunicinom drugu, DB-ovcu i „punačkom“ generalu ex VJ, a i VS, Aci Tomiću. Nakon (ne)obraćanja „Specijalnom sudu“ u procesu „Đinđić“, marta 2007. godine (nisu znali gde živi u tom trenutku), Aca Tomić je pre par dana priveden (pronašli su mu adresu stanovanja) na saslušanje i ubrzo nakon toga pušten obzirom da nije mogao da se „seti“ gde se krije najtraženiji 'aški (kako bi to rekao Rasim) optuženik za ratne zločine na ovim prostorima, đeneral Ratko Mladić. Uh, al ih je zakucao.

Mesto br. „(n)osam“ pripada borcu za "opstanak" Luke Beograd (otplovila), borcu za očuvanje platana (posečeni), bivšem saradniku Zorana Đinđića (ubijen), dramaturgu Čedomiru Jovanoviću. Dovoljno za zakucavanje.

Sedmo mesto pripada ministru Svetozaru Čipliću. Samo nekoliko meseci nakon kritike upućene na rad ministra,a zatim i ostavke državnog sekretara, Marka Karadžića, ministarstvo ovog „sjajnog ministra“ napustio je i njegov pomoćnik, Petar Antić. Antić je svojom izjavom u emisiji „Kažiprst“ B92 ponovio ono što je onomad rekao i Mare, a to je da je „ovaj“ Čiplić niko drugi do običan neradnik i neprofesionalac i optužio istog za nepotizam i nesavesno, ali svesno rukovođenje finansijama ministarstva. Pobogu, zar “otvarača” Parade ponosa u Beogradu tako nagrditi. Kakvo zakucavanje.

Šestica pripada ex grobaru i ex radikalu, demokratskom naprednjaku Tomi Nikoliću. Nastao kloniranjem od levog jajeta Vojislava Šešelja, ovaj dugogodišnji borac za Veliku Srbiju i član Vlade Srbije u vreme "onoga pod lipom" u Požarevcu gradu (ako je uopšte tamo), rešio je da uz pomoć „bageriste“ iz Čačka, magistra Velje Ilića, promeni Srbiju i istu uvede u Evropsku Uniju sa sve "govedinom". Zajedno sa svojim „saradnikom“ punijih usana (stalno vlažnih zbog čestog oblizivanja), Aleksandom Vučićem, rešio je da 5. Februara zada konačan udarac vlastodršcima u Srbiji. Nakon uspešnog „skupljanja“ kamenica po Beogradskim ulicama od strane „nezaposlene omladine“ u akciji „Parada ponosa“ prošle godine, sledi akcija „Napred sa „novom“ i „naprednom“ Srbijom“ čije trajanje nije određeno, a po svemu sudeći biće okončano smanjenjem broja poslanika u „glasačkoj mašini“. Biće to sjajno zakucavanje.

Mesto broj „pet“ pripada najboljem slušaocu, šetaču, bivšem novinaru i bivšem novopazarcu, lovcu na Hadžića i Mladića, ministru Rasimu Ljajiću. Samo nekoliko dana pošto je medijima saopštio da se „umalo“ razboleo nakon „priča“ u Leskovcu, nastavljajući dalje svoje putešestvije po Srbiji, ministar Ljajić je javnost „oduševio“ vešću da se povlači sa mesta ministra (koj put, more?), a svoju političku karijeru nastavlja stranačkim aktivizmom. Meni se nekako čini da ovaj „lik“ svoje trenutno „mesto“ ministra i tek kako koristi upravo za promociju sebe i svoje stranke. Ovako učestale posete gradovima Srbije na račun poreskih obveznika i sučeljavanje sa jadnim i gladnim poreskim obveznicima, bez adekvatne reakcije „resornog“ ministarstva na prikupljene probleme na terenu, u najmanju ruku liči na predizbornu kampanju jednog srbijanskog "socijaldemokrate". Zakucavanje.

Četvrto mesto zaslužno pripada „prosvetarima“. Ovi školovani i učeni ljudi tokom poslednjih 20 godina tranzicije ako su išta naučili decu u Srbiji to je kako se (ne)zakonito štrajkuje. Ko o čemu kurva o poštenju, vojnik o skraćenju, a „prosvetari“ o većim platama i to, ako se može, za oko 25%. Došlo je krajnje vreme za „malu“ rokadu. Obzirom da je školstvo u Srbiji katastrofalno i da deca iz škola izlaze znatno nekulturnija i gluplja no što su u iste ušla, najbolje rešenje za „novonastalu“ situaciju bi bilo: „prosvetare“ zaposliti za kasama u Delta Maxi, a istovremeno „kasirke“ i „magacionere“ postaviti na njihova mesta u školskim učionicama. Sve bi manje više ostalo nepromenjeno s tim što bi budžet bio rasterećeniji. Ministar Obradović bi lepše spavao i manje opterećivao svoj poluzakržljali mozak, ex Maxijevi radnici bi „pevali“ za plate koje bi primali od „države“, prosvetri bi nastavili da štrajkuju u „novom okruženju“ i novonastalim okolnostima, a Vlada bi „stalni“ problem „štrajkova“ prebacila Miškoviću da se on sa njim jebava. Zakucavanje.

Treće mesto pripada hirurgu za životnu sredinu, magu srbijanskog “biznisa” i ministru koji redovno posećuje koncertna dešavanja u Beogradu, Subotičaninu, Oliveru Duliću. Samo par nedelja pošto je “Pištaljka” objavila sa koliko i kojim “vladinim preduzećima” iz Subotice i okoline posluje Dulićeva “kompanija”, minister je optužen i za preterano spremanje Srbije. Pored toga što je “očistio” i dalje jako prljavu Srbiju, Dulić je “pročistio” i njen budžet za oko pola miliona evra. Sića, ali i dobro zakucavanje.

Drugo mesto pripada Zoranu Bulatoviću, predsednik Udruženja tekstilnih radnika Novog Pazara. Nakon što je sebi odsekao prst tokom štrajka u aprilu 2009. godine u Tekstilnom kombinatu Raška, ovaj smeli “borac” za prava radničke klase u “privatizovanoj” Srbiji, u znak solidarnosti sa svojim istomišljenikom Haklom Društincem, sebi je zakucao esker u ruku prekrivši ga pamučnom maramicom "paloma". Inteligentno odsecanje, a zatim i zakucavanje. Odgovor ljudi iz resornog ministarstva Rasima Ljajića (to je onaj što šeta po Srbiji i sluša tužne priče građana) poručili su štrajkačima iz Iskra metala da mogu da ga "duvaju"! Duplo zakucavanje.

I na kraju prvo mesto pripada sada već bivšem ministru zdravlja i mom omiljenom liku iz grupe onih koji nas već godinama karaju sa 17 i plus, Tomici Milosavljeviću. Nakon punih 8 (i plus) godina, ovaj „izuzetan“ stručnjak (ekspert bre!) i doktor medicine, srbijanskoj javnosti poznat kroz mnogobrojne reformske poteze, napustio je političku „scenu“ Srbije za samo 2 (i plus) minuta navodeći da to čini iz „duboko“ ličnih razloga. Da li su to možda Natalija Tešić, devojčica stara 16 meseci, stradala zbog loše dijagnoze doktorke u Domu zdravlja, četrnaestogodišnji Dalibor Havlek iz Rume umro nakon loše urađene gastroskopije, trogodišnja Anja Grahovac iz Beograda umrela nakon operacije oka, devetnaestogodišnja Jelica Radović umrla nakon operacije čukljeva, dečak koji je umro posle operacije krajnika ili beba umrla posle operacije od sepse? Odgovornost? Savest? Ma kakvi. Taj nije imao i nema savesti.
Priznanje srbijanskom zdravstvu, ovaj sada već bivši minister u Vladi Srbije, “predao” je prošle godine u Minhenu nakon uspešno obavljene operacije diskushernije. Nadam se da niste zaboravili i slavno “izvinjenje” novinarima zbog svog nedoličnog ponašanja u "odnosu" sa njima, kao ni nabavku “velikog broja” vakcina za borbu protiv "svinjećeg gripa" koje ste “zamalo” mogli da dobijete za Dž u Maxiju uz račun dobijen kupovinom artikala u iznosu preko hiljadu dinara. Svojim mnogobrojnim reformskim potezima ovaj lik je za vreme svog mandata “zakucao” zdravstvo u Srbiji. Bravo majstore.

Dakle, nadam se da će se sezona "zakucavanja" nastaviti i da će ovaj, nadasve glup i konfuzan narod, spoznati muke Isusove. Uh, popizdeće pukovnik Anfilohije bude li vid'o ovo "zakucavanje".

by John Pavich

Lakše će se diše

Prosto ne mogu opisati stanje u kojem se, kao čovek, intelektualac i građanin ove zemlje mi Srbije, nalazim. Agonija? Pokušavam poslednjih nekoliko nedelja da napišem nešto pametno, ali nikako da krenem. Počinjem da se osećam kao Mira Marković u danima kada nije mogla da piše svoj dragi dnevnik. Da stanje bude još gore, kroz glavu mi prolaze gomile glupih dešavanja i postupaka politikanata kao i reakcije javnog mnjenja na ono što mu se događa. Ah, znam. Pitaćete me : Kakve su to reakcije javnog mnjenja?. Pa, nikakve. Javno mnjenje postalo je gomila brava koja gleda samo kako nekog da ... (tit). Valjda se ugledalo na svoju vlast ili je možda obrnuto. Šta ono nastade prvo, pile or kokoshka? I kako onda napisati bilo šta pametno?

Jutros mi se desio bliski susret četvrte vrste. Dok sam se kretao vozilom GSP, u kojem je vožnja od nove mi, ove mi godine poskupela za nekih 20%, posmatrao sam narodnu masu kako se ponaša u trenucima kada autobus pristupa stanici. Trka i frka. Metež. Gledam rulju kako trči prema autobusu kao da u njemu vidi spas od nadolazeće apokalipse, a u glavi mi odzvanja onomatopeja mukanja...muuuu, muuu!!! Baš kao goveda kada ih uteruju u štalu. Kao da im je poslednja šansa, trčali su i ulazili u autobus. Oni koji su želeli da izađu iz autobusa morali su to da urade što pre kako ih rulja ne bi u isti vratila. I naravno, oni koji su ušli, a uđu obavezno svi oni koji su naumili da to učine, nisu se raspoređivali proporcionalno broju mesta u autobusu već su se gomilali na vratima u strahu da neće moći napustiti „gnojivu barku“. Haos je nastao već na sledećoj stanici i prenosio se na svakoj narednoj kada drugi „sugrađani“ nisu mogli normalno ući u prevozno sredstvo GSP-a. Ne ispušta se šipka tek tako. A, ne! Bilo je žalosno posmatrati ta lica i njihove postupke. Znate, u Zagrebu nije tako. A ni u Osjeku, ti bogca. Ulazi se isključivo na prednja vrata, a izlazi na srednja i zadnja. Čekali bi ste u redu da bi ušli u autobus, platili bi kartu ukoliko je nemate i zauzeli bi ste slobodno sedeće ili stajaće mesto, naravno vodeći računa da i drugi mogu to isto da učine posle vašeg ulaska. Dok jedni ulaze u gradsko prevozno sredstvo, drugi iz njega izlaze. Skoro kao kod nas u Srbiji samo sa mnogo više stila, etike i estetike. Skoro.
Kako moj mozak radi na neki čudan način odmah sam se prisetio i Sanaderovog odlaska u Austriju. Čuo sam negde da je čovek otišao da kupi zimske gume, a po svemu sudeći vratiće se s lancima. To je uređena država i vladavina prava. I kod nas u Srbiji je isto tako ili slično. Mi smo to pokazali kroz najbolje primenjenu praksu ili ti know-how, kako bi rekla naša braća Amerikanci. Primera radi, rasvetlili smo ubistvo srbijanskog novinara Slavka Ćuruvije. Otkrili smo političku pozadinu atentata na premijera Srbije, Dr Zorana Đinđića. Uspešno privodimo kraju rasvetljenje ubistva dvojice gardista slučajno stradalih u obostranoj vatri pri obavljanju homoseksualnih radnji u blizini tajnog skrovišta generala vojske Republike Srpske, Ratka Mladića na Topčideru. Priveli smo pravdi mnoge ratne zločince uključujući Ratka Mladića i Gorana Hadžića. Pokazali smo da možemo da surađujemo sa zemljama u regionu kroz odnos naše vlasti prema Iliji Jurišiću i Ejupu Ganiću. Naravno, svetu smo pokazali da smo mnogo efikasniji i efektivniji od vodećih svetskih sila. Za razliku od američke vlasti koja je onomad Al Kaponea uhapsila zbog utaje poreza i švedske vlasti koja je onomad Džulijen Asanđa uhapsila zbog seksualnih malverzacija, mi smo, isto onomad, uhapsili Radovana Karadžića zbog neplaćene karte u gardskom prevozu. Uspešnom akcijom “Morava” prekinuto je snabdevalje Srbije “lakim i teškim drogama” dok se na prekidu lanca trgovine ljudima i organima intezivno radi uz pomoć EU-LEXA. Ovim i sličnim postupcima, pokazali smo sebi, a i svetu, da možemo da budemo ono što jesmo i pored toga što, baš kao i ceo svet, znamo da smo niko i ništa. Ustvari, pokazali smo da je i kod nas medicinski “prava linija” vladavine prava.
Srbija i ekonomski stoji bolje od pojedinih zemalja u regionu. Primera radi, imamo najveću projektovanu inflaciju za prvi kvartal nove mi, ove mi godine, od 14,5%. Nema usluge, a ni artikla koji nisu u novoj mi, ovoj mi godini, poskupeli u proseku od 5 do 35%. Na globalnoj listi konkurentnosti sve smo bliži navećem broju. Bili smo 90 i treći, a sada smo 96-i od 139. analizirane zemlje sveta. Uspeli smo da spoljni dug zaokružimo na 25 milona evra. Dok su cene svega i svačega rasle, uspeli smo da plate tokom cele prošle godine održavamo zamrznutim bez obzira na vremenske uslove, a to planiramo da nastavimo i u ovoj godini. I dalje smo prvi u regionu po broju zaposlenih u državnoj administraciji i javnom sektoru, a i najbolji smo po broju „efikasno“ sprovedenih privatizacija.

Da smo na reformskom kursu ukazuje i reforma u PTT uslugama. Ona je otpočela zahtevom upućenom građanima, a i građankama, za pribavljanjem novih, europskih poštanskih sandučića. I reforme u „saobraćaju“ se nastavljaju. Pored novih guma i novih pakovanja prve pomoći u novoj godini morate da nabavite i nove auto-tablice, nažalost bez žutih zvezdica raspoređenih u krugu. Da smo zemlja koja poštuje evropske vrednosti, a time i liberalizaciju trgovine, ukazuje i uvođenje dvojnih akciza na benzin. U Srbiji je i benzin takođe postao odlika prestiža. Nije sve jedno da li kosristite domaće ili „svetsko, a naše“ gorivo. Čak se i Dijana Dimitrijavić morala konsultovati sa EU organizacijama u Srbiji da li je donela ispravnu odluku i u skaldu sa evropskim standardima. Znate, mi se uvek konsultujemo posle donošenja važnih odluka i to samo onda kada nas "uvate".

Nikako mi ne ide u glav kako to da ovi iz evro unije ne vide da mi, narod Srbije, skupa sa svojim predstavnicima vlasti, istinski i iskreno želimo da postanemo deo evropske unije naroda i pored činjenice da smo svesni da smo geografski, već vekovima, deo Evrope.

Eto, koliko smo efikasni i efektivni pokazali smo time što smo najveći deo posla, gore navedenog, kao narod obavili pre ulaska u Srpsku novu 2011. godinu tako da nas u Srpskoj novoj 2011. godini očekuje malo noviteta. Dakle, sve u svemu, lakše će se diše.

Parlamentarna većina

U parlamentarnom sistemu vlasti, parlament (ili skupština) je centralni organ celokupnog upravljačkog sistema. To se u slučaju Srbije ne bi moglo reći za njen Parlament, s obzirom na to da je njegova uloga u godinama tranzicije uglavnom svedena na instituciju za izglasavanje zakona koje predloži Vlada. Posledično, Parlament predstavlja više „službu Vlade“ nego njen kontrolni organ. Stanje se nije bitno popravilo ni u 2010. godini osim što su promene poslovnika Parlamenta iz prethodne godine omogućile ubrzanje procesa izglasavanja zakona i do izvesnog, ali još uvek minimalnog, napretka u pogledu njegove kontrolne funkcije.
Parlament Srbije je u poslednje dve godine pokazao znatnu zakonodavnu aktivnost donošenjem skoro duplo više zakona nego u periodu 2006-08. Stiče se utisak da je Parlament „dao gas“ regulatornoj reformi. Ovo zakonodavno ubrzanje je za posledicu imalo to da je veliki broj zakona donešen po hitnom postupu, tako da se ono što bi trebalo da bude izuzetak pretvorilo u pravilo. Pored toga, zakoni su donošeni bez odgovarajuće javne rasprave ili uz raspravu koja se uglavnom svodila na više formalno konsultovanje ciljno odabranih NVO, kroz organizovanje jednodnevnih okruglih stolova, ali uz konsultovanje međunarodnih organizacija i evropskih institucija. Ovakav tempo i način donošenja zakona značajno je uticao na obaranje njihovog kvaliteta. Izostala je i dugo najavljivana „giljotina propisa“. Ova reforma je trebalo da obuhvata jednokratno sprovođenje postojećih propisa i sveobuhvatno stavljanje van snage ili izmene neefikasnih, prevaziđenih i za privredu štetnih propisa. „Giljotina propisa“ za rezultat bi imala unapređenje pravnog ambijenta, smanjenje pravne neizvesnosti i povećanja konkurentnosti domaće privrede. Prema Strategiji regulatorne reforme za period 2008-2011 sve navedeno je trebalo da se uradi do kraja 2009. godine. Rezultat (ne)rada pojedinih institucija sistema nije izostao. Srbija se nalazi u 10 najgorih zemalja po opterećenosti državnim propisima i efikasnosti pravosuđa (GIC WEF).
Polazeći od toga ko je stvarni predlagač najvećeg broja zakona, dolazimo do zaključka da je stvarni gas u godinama nakon petooktobarskih promena davala Vlada pod pritiskom međunarodnih institucija, a Parlament je samo pratio. Samoinicijativnost Parlamenta je ostala na nivou ranijeg perioda; minimalna. S druge strane, krivci za ovakav položaj istog su i narodni poslanivci kojima su izgleda jedini zadaci ubacivanje kartica i korišćenje govornice za političku propagandu. Umesto da ostvare ulogu odgovornih javnih ličnosti čiji je zadatak da se istaknu u pogledu uticaja na sadržaj zakona svojim znanjem i kompetentnošću, njihova uloga se svodila na ulogu zabavnog karaktera. Donošenje zakona se uglavnom odvijalo tako da je vladajuća koalicija, kao i ranijih godina, obezbeđivala većinu za njihovo donošenje. Ovo već nije stvar „dečijih bolesti mlade demokratije“ nego i samog statusa Parlamenta, njegove kompozicije, partijskog i izbornog sistema, pa čak i nekih ustavnih rešenja.
U periodu tranzicije i integracija, Vlade su najagilnije, a po prirodi stvari, uvek postoji znatna dominacija izvršne nad zakonodavnom vlasti. Ovo svakako utiče na netransparentan položaj Parlamenta u sistemu vlasti. Prepreka dobrom funkcionisanju Parlamenta jeste i učešće velikog broja stranaka u istoj. Počev od 2001. godine koaliciona „širina“ je enormna i „vladina većina“ se nije bitno izmenila od tada. Tada ju je činilo 18, a danas čak 14 stranaka od kojih su pojedine u Parlamentu koji uzgred čine poslanici iz 22 stranke, čak sa jednim poslaničkim mandatom („čovek-stranka“). Ovome je svakako doprinelo održavanje zakonskih rešenja koja su davala „malim strankama“ mogućnost da utiču na sastav Vlade, njeno delovanje i održavanje. Loša ustavna rešenja, održavanje stranačkog hiperpluralizma, nestabilne koalicione vlade, loši izborni zakoni, održavanje proporcionalnog izbornog sistema i zadržana praksa nenapuštanja mesta predsednika stranke izborom za predsednika, stvara sistemski, ali i ambijentalni problem za vođenje odgovorne javne politike.
U ambijentu koji karakterišu slaba koaliciona Vlada i „glasački“ Parlament, jača autoritet i politička moć predsednika Srbije, naravno, na uštrb drugog dela izvršne vlasti. Dakle, period demokratske vladavine u poslednjih nekoliko godina karakteriše racionalni parlamentrizam uz istaknutu ulogu predsednika, koja se iskazuje njegovim neposrednim izborom. Ovo je blago napredovanje u odnosu na raniji period obeležen kohabitacijom i političkom trgovinom. Njegove nadležnosti, međutim, nisu proširene, tako da predsednik nema onu ulogu koju ima u predsedničkim i polupredsedničkim sistemima. U situaciji krhke koalicione vlade, kada premijer nema snage kao ni sredstava da kontroliše ministre od kojih su pet čak predsednici stranaka sa znatnim ucenjivačkim potencijalom, predsednik je na sebe preuzeo ulogu koja mu Ustavom nije dozvoljena. Tako se nekada opravdano (rešavanje gasne krize), a nekada neopravdano (pretnje smenama u Vladi i prezentacija Strategije razvoja Srbije do 2020. godine) mešao u ovlašćenja premijera, što je u fukcionisanju institucija značilo debalansiranje ustavno uspostavljene ravnoteže.
Poslednjih nekoliko meseci sve su učestaliji pritisci pojedinih parlamentarnih stranaka, kao što su SNS i SDP, u vezi sa brojem poslanika u Parlamentu i brojem ministara u Vladi. Zasigurno jednoj zemlji kao što je Srbija nije potreban Parlament sa 250 poslanika. Postavlja se pitanje da li „zvocanje“ navedenih poltičkih subjekata predstavlja njihov iskren stav ili praznu predizbornu propagandu?

by John Pavich

Nacionalno jedinstvo ili revolucija

Na kraju 2010. godine privredu Srbije karakterišu: nedovoljan nivo ekonomske aktivnosti, jak inflatorni pritisak izazvan neskladom između agregatne ponude i agregatne tražnje, deevroizacija nacionalne valute, kolaps tržišta kapitala, zaustavljena privatizacija malih i srednjih preduzeća (i potreba za preispitivanjem procesa privatizacije ranije privatizovanih preduzeća) i smanjena likvidnost privrede i države. Globalna ekonomska kriza, kombinovana sa lokalnom stagflacijom koja traje pune dve decenije, produbila je probleme nezavršene plitke i konfuzne tranzicije u Srbiji. Izlazak iz kriz neće biti ni malo lak zadatak. Spremnost vlade da reaguje je relativno umerena, mogu reći, i neiskrena, a mogućnosti da reaguje su male zbog poznatog problema suboptimizacije usled političkih kompromisa koji su karakteristični za koalicione vlade sa velikim brojem učesnika koji u njoj participiraju. Čak je i „srpski Davos“, održan na Kopaoniku početkom godine, pokazao nesaglasnost oko strateških pitanja kako među članovima vlade tako i među viđenijim ekonomskim ekspertima i privrednicim. Za izlazak iz dvostruke krize neophodni su optimizam i rešenost vlade da se suoši sa strukturnim poremećajima, kao i strpljenje i dostojanstvo naroda. Stičem utisak da nemamo ono što nam je potrebno.
Vlada u narednom periodu mora da vodi bitku na dva fronta: održavanje makroekonomske stabilnosti i suštinski zaokret u sprovođenju mikroekonomskih reformi. Nije logično da se, zbog izbegavanja rizika, i dalje smanjuje inače nizak nivo aktivnosti. Ovo se pre svega odnosi na javni sektor u kome, da bi se postiglo povećanje aktivnosti, treba sistem političkog upravljanja zameniti sistemom korporativnog upravljanja (privredni subjekti treba da prihvataju rizik umesto da ga izbegavaju ili neogranišeno prenose). Ovo bi predstavljao značajni korak napred u sprovođenju mikroekonomskih reformi. S druge strane, održavanje makroekonomske stabilnosti je neophodno za normalno finkcionisanje privatnog sektora kojem najveću opasnost u ovom trenutku predstavljaju valutni i regulatorni rizik. Poslednjih nekoliko meseci najveću pažnju ekonomista i privrednika zaokupljaju poremećaji na strani deviznog kursa i njihovi efekti na privredu Srbije. Sigurno je da istovremeno upravljanje deviznim kursom i deviznim rezervama nije moguće.
Postavlja se pitanje da li bi privredni rast bio održiv i da nije nastupila globalna ekonomska kriza? Lokalna ekonomska kriza već decenijama onemogućava privredni rast Srbije kroz delovanje četiri strukturna poremećaja: deindustrijalizacija privrede i rastuću dominaciju sektora proizvodnje nerazmenljivih dobara, eurizaciju finansijske imovine, postojanje resursnog jaza i zaduživanje u inostranstvu kao način finansiranja resursnog jaza.
U narednom periodu, uzimajući u obzir navedene strukturne poremećaje, privredni rast zemlje zavisiće pre svega od daljeg pravca makroekonomske politike i mikroekonomskih reformii. Ovde postoje dva scenarija. Prema prvom, privredni rast je moguće nastaviti uz vrlo niske stope rasta od oko 2% pod uslovom da se obezbede sredstva za finansiranje deficita platnog bilansa (zajmovi MMF i sredstva od privatizacije Telekoma. Ova druga opcija je potpuno degradirajuća.). Ovakav scenario bi omogućio slab rast i neodrživ u dužem roku. Drugi scenario bi predstavljao naglo izbijanje krize uz predpostavku pasivnog držanja nosilaca ekonomske politike. U takvim okolnostima pad GDP bi u prvoj godini bio dvocifren, a po nešto nižim stopama nastavio bi se i naredne godine. U njemu bi postojalo naglo prilagođavanje naniže platnog bilansa. Dakle, dolazimo do zaključka da i da nije nastala globalna kriza, privredni rast Srbije ne bi bio održiv iz razloga postojanja navedenih strukturnih poremećaja i nespremnosti države da iste otkloni ili ih bar ublaži.
Mere ekonomske politike ne bi smele biti usmerene samo na rast i zaposlenost, već na određeni način i na stimulisanje nužne promene strukturnih nedostataka naše privrede. Ova svest trenutno ne postoji kod nosilaca ekonomske politike. Njih karakteriše duboka podeljenost po pitanju mnogih mera koje je potrebno realizovati u narednom periodu. Dosadašnje makroekonomske mere nosioca ekonomske politike svodile su se na ublažavanje efekata krize, ali su neznatno uticale na prevazilaženje navedenih strukturnih problema. Posledično, još uvek ne postoje uslovi za održivo prevazilaženje krize iako „pojedinci“ ukazuju na to da smo iz krize izašli. Da bi se prevazišla kombinovana krize neophodno je, voljno ili nevoljno, suočiti se sa dugoročnim strukturnim problemima. Najbolje rešenje bi bilo sklapanje petogodišnjeg sporazuma sa MMF, ali i Svetskom bankom (makroekonomska stabilizacija, strukturne reforme i redefinisanje ekonomske funkcije države) i petogodišnjeg sporazuma političkih partija o zajedničkoj strategiji izlaska iz krize (duboke i korenite institucionalne reforme na kojima je počeo da insistira i MMF). Ovo rešenje, uzimajući dosadašnje ponašanje vlasti bilo bi manje verovatno i za istu veoma nepoželjno.
Drugo, izvesnije i manje poželjno, ali verovatnije rešenje, bi se odnosilo na krah postojećih dogovora sa MMF, produbljivanje krize i naglo uspostavljanje nove ravnoteže na mnogo nižem nivou proizvodnje, zaposlenosti i platnog deficita. Tada bi se ili formirala kritična masa radi podrške za promene ili bi smo ušli u novi ciklus političke nestabilnosti. Trenutna politička situacija oslikava nejasan odnos države prema relevantnim problemima kao i uniformnost u političkom delovanju podrmanom neiskrenim ispadima pojedinaca radi održavanja prividne tenzije.

By John Pavich