U Turn

Posle dvadeset godina tranzicije u uslovima svetske ekonomske krize čini se da za Srbiju ne postoji optimalno rešenje kojim bi se ostvarilo geopolitičko pozicioniranje, integracija u EU i dostizanje privreda razvijenih zemalja (šampiona tranzicije).

Najveću nesreću koju je Srbija doživela u svojoj dosadašnjoj istoriji jeste raspad Jugoslavije. Zaslepljena idejom nacionalizma, plasiranom od strane Srpske akademije nauka i umetnosti još davne 1986. god. („Memorandum“), politička elita tog doba nanela je Srbiji udarac od kojeg se još nije oporavila - diskontinuitet. Diskontinuitet je pretnja svakoj državi sa brojnim odloženim i nepredvidivim polsedicama, a u slučaju Srbije, on se ispoljio u geopolitičkom, pravnom, teritorijalnom i ekonomskom smislu. Srbija je postala ekonomija moralnog hazarda sa manifestima kao što su hiperinflacija, apresiran devizni kurs, partijska svojina, burazerska privatizacija, korupcija, monopoli i sl.
Privreda je postala kontaminirana efektima sive ekonomije i burazerske privatizacije, efektima čijom se kasnijom legalizacijom stvorila suštinska patologija sistema, „brokerski mentalitet tranzicionih kapitalista“. Ova neželjena interesna grupa je u fazi hiperinflacije preuzela ulogu zgrtača rasutih vrednosti, a zatim u fazi stabilizacije ulogu zatvarača tržišta. Protagonisti burazerske privatizacije i kulture niskog nivoa ekonomskih sloboda i visokog nivoa korupcije, nisu u stanju da ispune misiju preduzetničke klase. U normalnim privredama preduzetnici pomerajući granice progresa za sebe, pomeraju ih istovremeno i za društvo u celini. U raštimovanom sistemu opisana patologija pojačana destruktivnim efektima tranzicije koji se ogledaju u porastu cena i sve većem rastu nezaposlenosti, ali i u jačanju valute u slaboj privredi, dovodi do toga da tranzicija ne bude samo usporena i plitka već i pomerena sa normalne putanje toka. Posledice ovih defekata su nizak nivo institucionalnog kapaciteta i investiciona kratkovidost.

Političke promene 2000. godine nisu suštinski promenile kontekst dotadašnjeg delovanja. Izostalo je geopolitičko pozicioniranje i ubrzavanje procesa integracije u EU. Da bi tranzicija ponovo stupila na normalnu trajektoriju neophodno je najpre okončati geopolitičku tranziciju. To podrazumeva trajno rešenje statusa Kosova i Vojvodine, jasnu opredeljenost Srbije za evro-atlanske integracije (pristup NATO alijansi) i realizaciju ideje „lidera u regionu“. Ubrzavanje procesa integracije u EU je nedvosmislen dobitak za Srbiju. Time bi tranzicionisti dobili „vetar u leđa“ za dublje i korenite reforme, a za šire slojeve stanovništva to bi predstavljao način da se letargija visoko politizovanog društva zameni privrednim aktivizmom. Ovo je potrebno, ali ne i dovoljno za završetak tranzicije i otpočinjanje dostizanja EU.

S druge strane, dosadašnju strategiju zaduživanja s kojom neminovno srljamo u dužničku krizu, potrebno je zameniti strategijom ekonomskog razvoja. Sredstva od privatizacije, ali i kredite međunarodnih institucija i drugih država, vlast u Srbiji treba da iskoristi za investiranje u strategijske sektore, pokretanje privrede i reindustrijalizaciju. Takođe, preduzeća iz strategijskog sektora (zajedno sa državnim bankama i osiguravajućim kompanijama) treba da se otvore uticajima tržišta kapitala kroz proceduru inicijalne javne ponude. Najbolje ulaganje je ulaganje u sebe. Prisustvo države u strategijskim javnom sektoru je od velikog značaja za samo društvo. Privatizacija preduzeće iz ovog sektora zarad „peglanja“ budžeta je nazadan potez i nema nikakvo opravdanje (prodaja NIS-a je potpuni promašaj).

Dostizanje istočnoevropskih privreda, šamiona tranzicije, predstavlja rast konkurentnosti. Vlasti u Srbiji trebaju nastojati da Srbija postane privreda vučena investicijama. To je moguće uz bolje upravljanje javnim i privatnim sektorom (korporativno upravljanja). Takođe neophodno je postojanje političke, institucionalne i makroekonomske stabilnosti. U vođenju stabilizacione makroekonomske politike neophodno je uvođenje konceptualno raznovrsnijih rešenja koja se više oslanjaju na fiskalnu perspektivu. Pomeranjem sa makroekonomskog na mikroekonomski menadžment moguće je ostvariti brže i dublje promene. Osnovni kriterijum svih odluka mora biti konkurentnost, odnosno ono što ona prouzrokuje; rast izvoza, jaka valuta i rast životnog standarda.

Dvodecenijskom borbom za Jugoslaviju, Srbija je izgubila sebe. U tom periodu kao narod izgubili smo tri države (SFRJ, SRJ, SGC); na pragu smo gubitka dela teritorije, a u vazduhu je problematični statut Vojvodine. Srbija se mora pronaći. Radikalni zaokret (u turn) dosadašnjeg kursa jedino može osigurati privredni i ekonomski razvoj zemlje. To pre svega podrazumeva, s jedne strane, zaokret u politici kroz ubrzano pristupanje NATO, definisanje prihvatljivog rešenja statusa Kosova i zauzimanje „snažnog“ kursa u spoljno-političkom delovanju, a s druge strane nedvosmislenu opredeljenost ekonomiji. Ekonomija mora biti iznad politike.