" Posmatrajući sve te kapi kiše koje padaju s neba na zemlju pretvarajući se u reku suza pomislih kako mu je zasigurno teško dok posmatra sve patnje ovog sveta. Nemoćan da bilo šta promeni gleda kako uništavamo ono što je stvorio za nas i zbog nas. Baš ta pomisao me naterala da pogledam iza sebe i vidim šta sam uradio tražeći svoje mesto pod suncem. Najteže je vratiti se u prošlost, zamak prepun odaja gde unapred znate da nije dobro otvoriti svaka vrata. Ukoliko bih i posego za nekim vratima iz čiste radoznalosti ili želje, znam da pametno bilo ne bi u odaje te ući. Možda bih večno u njima ostao jer znam da se u njima nalazi nešto što nedostaje mome srcu.
...
Bolnički krevet mi postaje tesan. Prozor je tako blizu, a tišina tako prostrana da čujem vrisak svake kapi. Usamljen, tražim smisao svog postojanja bez njih. Zbog čega i mene uzeo nije? Pomislih kako će život bez njih trajati večno kao kakva kazna. On će me terati da je odslužim, a ja znam da neću moći.
Reci mi zašto ne mogu biti tamo gde su oni?
Želim da zaspim i nikada se ne probudim. Prošlost me zove nežnim glasom kako kakva dobra vila iz onih divnih bajki koje sam joj čitao svake večeri pred spavanje. Ušuškanu sa poljupcem u kosi ostavljao sam je svake noću u mraku ispunjenom zvezdama. Imala je samo pet godina. Hoće li ova kiša ikada prestati?
...
Tog jutra, kao i svakog drugog, jurili smo po stanu spremajući se za dešavanja koja su nas očekivala u novom danu. Odelo, kravata, tašna. Sve na meni je moralo da bude perfektno jer je ona tako želela. Izgledali smo kao par sa reklame. Mladi i lepi. Moja mala vila je nosila svoju omiljenu lutkicu Doroti u naručju nedajući joj da diše. Uvek smo nasmejani napuštali stan. Tako je bilo i ovaj put. U kolima smo pevali uz jutarnji repertoar neke od nama dragih radio stanica. Moja vila je sedela iza nas tako da može uvek da nas vidi oboje.
...
Poslednje što sam video bio je crni oblak koji nam se približavao velikom brzinom. Poslednje što sam čuo bio je vrisak vila i anđela. Poslednje što sam osetio bio je ogroman bol. Udar.
Sami, tama i ja. Bez glasa i sluha. Bez vida i osećaja. Zajedno smo kao jedno, a ne postojimo. Tu smo, a nema nas. Hodam bez i jednog napravljenog koraka. Dišem bez i jednog uzdaha.
U šta sam se ovo pretvorio?
...
A onda se pojavila nekakva svetlost. Kao da dolazi iz otvora koji je napravila čioda. Tama je tako gusta da svetlost koja ulazi ne obasjava ništa oko mene. Mračna praznina. Hoću li uspeti da se pokrenem ili ću i dalje hodati u mestu misleći da prelazim kilometre? Želim da vidim odakle dolazi to svetlo. Želim da je osetim po sebi. Želim da vidim u šta sam se pretvorio."
Нема коментара:
Постави коментар