Dva lica vlade i briselska šminka

Nema sumnje da je vlada Aleksandra Vučića vlada sa dva lica. Teorija zavere zamenjena je teorijom dogovora koji je napravljen između aktuelne vlasti i međunarodne zajednice. Ono što realizacija takvog dogovora izaziva u javnosti jeste stalan sukob između racionalnosti i pragmatičnosti. Potreba za priznavanjem mnoštva bitnih uzroka koji leže u osnovi jednog ovakvog dogovora izaziva potrebu za velikim brojem načina koordinacije aktivnosti u cilju njegovog ispunjenja. Ko uspe da nađe balans između razumnog i pragmatičnog delanja biće šampion tranzicije, odnosno njenog okončanja. Ova vlada to sigurno nije, bar ne za sada.

Čestitke koje je deo međunarodne zajednice prerano uputio tada još neizabranom predsedniku Srbije, Tomislavu Nikoliću, ukazale su na nestrpljenje, ali i potrebu za privođenje kraju nekih aktivnosti Brisela na ovim prostorima. Od samog početka je bilo jasno da jedino oni koji su „igranku“ organizovali i započeli, a to su ostaci Miloševićevog režima, mogu fajront i objaviti. Pitanje je bilo kako realizovati ispunjenje jednog takvog, nadasve razumnog, cilja.

Srbija je otvoren sistem, a unutar takvog sistema sprovođenje reformi je veoma otežano ili praktično nemoguće. Iz tog razloga bilo je preko potrebno jasno definisati geopolitičku poziciju Srbije, a ne aludirati na njenu neutralnost ili oslanjati je na „četiri oslonca“. Opredeljenost za rešavanje statusa Kosova i jasna politika evro-atlantskih integracija jesu racionalno delovanje vlade Srbije u poslednjih nekoliko godina. Njeno pragmatično delovanje u cilju povlačenja nepopularnih poteza uz istovremeno skretanje pažnje velikog dela javnosti, jesu koketiranje sa Rusijom i Kinom kroz manifestacije kakve su bile vojna parada i Samit 16+1. Time se stekao utisak da je otpočela realizacija preuzetih odgovornosti u senci spektakularizma i intriga.

           

Rad na realizaciji ciljeva spoljne politike, čiji god oni bili, implicirao je mutan odnos međunarodne zajednice prema rezultatima unutrašnje politike vlade Srbije. Gušenjem medija i slobode izražavanja uz stvaranje uslova za jednoumlje, otpočela je tiha diktatura aktuelnog premijera Srbije. Misteriozni ugovori sa Fiatom i Etihadom, neokončani procesi kod 24 sporne privatizacije, plivanje po mutnim beogradskim vodama i sumnjive radnje oko železare u Smederevu samo su neke od aktivnosti vladajuće koalicije koje ukazuju na plitak i šarlatanski odnos prema ekonomskim reformama i politici u Srbiji. Sa druge strane, mere kao što su smanjenje plata i penzija, ali i mogući rast PDV su mere koje su htele, ali ne i mogle, da realizuju i prethodne vlade. Ove mere jesu potrebne, ali ne i dovoljne. Ono na čemu ova vlada treba da radi, a ne radi, odnosno radi, ali naopako, jesu duboke i korenite reforme institucija, uvođenje koncepta dobre vladavine, nova monetarna politika i jasne makro i mikro ekonomske reforme. Ovakvim delanjem aktuelne vlasti stiče se utisak da je, zarad ostvarivanja svojih ciljeva, međunarodna zajednica dozvolila aktuelnom premijeru da od Srbije napravi svoju prćiju. Pragmatična ili racionalna, dugoročna ili kratkoročna odluka?

Posmatrajući odnos Brisela prema Beogradu, može se steći utisak da je donekle neiskren i kapriciozan. Izveštaji koji dolaze iz raznoraznih međunarodnih organizacija, a tiču se ekonomskog napretka i slobode medija, nisu kritički nastrojeni prema ponašanju vlasti u Srbiji. Otuda je jasno da se ono što je važno u jednom društvu, svodi na sporedno u drugom. Dok sa jedne strane odgovara političkim zahtevima međunarodne zajednice, vlada Aleksandra Vučića iskrenim lažima i malverzacijama sprovodi destruktivnu politiku unutar granica Srbije. To je ta dvoličnost vlade Srbije i tu je ta razlika između donekle racionalnog ponašanja Beograda prema Briselu i pragmatičnog odnosa Brisela prema Beogradu.