Svi smo mi...HEROJI

Svako jutro ja odlazim na posao i šljakam kako bih na kraju meseca primio neku platu. Odem do banke i podignem gotovinu. Platim račune, odem do nekog mega marketa i potrgujem namirnice, platim deci "sport" i "jezik" i ostane mi kurac. Dakle kompletna gotovina ode na račune i "guzicu".

Jedno jutro sam ustao grogi drogi. Mališani su imali čudnu noć. Jelo im se, piškilo, blejalo i koga će da cimaju nego dežurnog dispečara. Baš tog jutra greškom sam umesto VH1, koji je by the way postao srpski i to mi opasno ide na k....., pustio HTV1. I gle čuda. Ono tamo Gotovina. Uh jebo te, pomislih i brzinski prebacih na domaći kanal koji je ovom prilikom želeo da ostane anoniman. Kad ono haos. Javlja se i kurta i murta. Svi oni bejahu iznenađeni i uvređeni. Svima puna usta Gotovine za gotovinu. Znao sam da će mi se od muke opasno prisrati i da ću morati nakon toliko vremena ponovo saviti tabak  iako nisam bio voljan da to uradim. I nisam odmah. Tek sada nakon sto je to uradila većina stada, ovaca na političkoj i društvenoj mreži Srbije.
"Dragi moj dnevniče, mesecima te nisam pisao i taman sam hteo da te pišem, a onda shvatih da će me to posle mrzeti da čitam i rekoh koj i da te pišem, a opet te napisah eto, pisanja radi."

Hag i suradnja Rasima Ljajića sa istim te njegov monolog o uvrtanju slavina su me posebno izbacili iz takta.  JA se sećam koliko su ga molili onomad da odvrne slavinu, što on jedva učini, pro forme radi. Mlada se razljutila jer je drugostepeni sud doneo jednoglasnu odluku o oslobađanju hrvatskih generala. Jao. Jao. Jadan moj narod i nekadašnji njihov narod.
Kako smo brzo zaboravili kako je došlo do Oluje i kako je Milošević naredio povlačenje preko tadašnjeg predsednika Hadžića. Knin je praktično predat bez borbe. Ma ne može mi niko reći da borba nije mogla da traje duže od četiri dana. Ne, nije bilo interesa. Milošević nije vodio rat već je vojevao. Srbima iz Hrvatske je ostavljeno da se sklone i uđu u Srbiju kako bi je još više oslabili u cilju dugoročne Miloševićeve vladavine. Nemojte me shvatiti pogrešno, ali izbeglice su bile Miloševićev plan za satanizaciju Srbije i on je to jako dobro činio i u narednim godinama vojevanja u BiH i na Kosmetu.
Oluja nikada nije bila shvaćena kao genocidno-vojna akcija hrvatske vojske, bar ne za Hrvate. Ona je za njih bila nešto kao narodno oslobodilačka borba. Prosto branili su svoj suverenitet i teritorijalni integritet od agresije JNA koja je u tom trenutku bila okupaciona sila, što i jeste prema svim standardima svetskog ratovanja i vojevanja tačno,jer su bili strana vojska na stranoj teritoriji. Sama JNA je bila enigma jer Jugoslavija nije postojala tih dana i pored toga što i danas ona za mnoge postoji. Vukovar nećemo da pominjemo kao ni Šljivančanina jer on zasigurno neće biti oslobođen, bar ne u dugom, htedoh reći, drugom krugu.. To je posebna priča koja ima pozadinu.

I baš kao i Nürnberg nekada, Hag je postao mesto gde će se manje više suditi svima, ali prvenstveno gubitnicima jer tako biva. Ne može mi niko reći da saveznici nisu činili zločine (Staljin je pobio više Rusa od Hitlera, a atomnjake na Japan su bacali Ameri, a ne Nemci). Uh kako je to nepravedno. Nekako danas kada čitam istoriju, samo nekoliko dana nakon puštanja Gotovine, bude mi žao nacista. Koga bre mi zajebavamo. Hans Fritzsche i još par njih su oslobođeni spletom okolnosti. Što ne bi bio i Gotovina. Ah da. I onaj Markač kojeg uvek zaboravim jer ga nešto ne pominju posebno ovih dana. Nego, jeli Milošević potpisao u Dejtonu pristanak za osnivanje Haškog suda ili se meni to zeva pa buncam?
Posebno mi je muka od naše vlasti. Pobogu, nije se vodio rat u Srbiji već u Hrvatskoj. Splet okolnosti je što su izbeglice iz Hrvatske došle ovde, a ne na Kosmet ili Crnu Goru koje su inače tih dana bile u sastavu SRJ. Puna su im usta Gotovine i onog drugog. A Pupovca bole uši. Zahvaljujući njemu i Srbima u Hrvatskome Saboru vlada Vlada Hrvatske. Onomad Sanader i Kosor, a danas Milanović. Jeli taj Milanović ima malo srbijanske krvi ili ne? Koga bole uši. Ja ga gotivim jer se nije cmakao sa Gotovinom na izlazu iz zrakoplova. I dok Pupavac bleji, Dačić i Toma izblejaše. Čak se oglasio i predsednik skupštine UN i član DS-a u ostavci, Vuk Jeremić. Uh. Uh. Kakva koalicija. Ne bi me čudilo da počnemo sa skupljanjem potpisa za oslobađanje Miloševića iako sam generalno bio za to da mu sudimo ovde i da kazna bude "vješanje za jaja na Terazijama".

Za kaj je nama toliko bitno što se događa u susjednoj Hrvatskoj? Kaj mi nemamo naših problema? Imamo. Ko će da šutne nogometnu loptu na meću CRO i SRB. Ajme meni. Ili, ne. Hoće li Đilas vladati DS-om i gradom i ko stoji iza Miškovića i Beka?? Dva upitnika za dva pitanja.

Malo mi je muka od lažnog patriotizma i ostvarivanja kvazi srbijanskih interesa. Mi smo izgubili rat u Hrvatskoj i to je fakat. Republika Srpska Krajina ne postoji i neće postojati u bliskoj budućnosti. Pitanje je da li će se Srbija oporaviti kao Nemaćka i Japan nakon drugog svetskog rata ili će da plače za Jasenovcem i Kninom, te glumi ludilo na ovim prostorima, dok se sve više i više skuplja po svim šavovima, a stanovništvo joj matori i sve više zaglupljuje. Ej, Ivica Dačić nam je premijer, a Toma Nikolić predsednik. Koj smo, bre, mi kurac od zemlje? Pa, mi jesmo kurac od zemlje. Što pre shvatimo manje ćemo da ga pušimu u narednih 50 godina. Ne mogu više. Ko želi shvatiće, a ko ne želi...nemora. Svakako ako ovako nastavimo, najebali smo. Ipak Hrvati i Srbi imaju nešto zajedničko, a to je iskrivljen pogled na zhačenje reči HEROJ. Nama je heroj Ratko Mladić, a njima Ante Gotovina. Iiiii, ko je sada lud?

Aj živi bili i nastavite da radite za gotovinu.

Polarizacija Srbije: 2012 - Intervju Željka Pavićevića

Kako komentarišete rezultate izbora održanih 6. maja?

Poslednji izbori na svim nivoima pokazali su ono što se uveliko znalo u malom krugu ljudi, a to je da je ovaj narod potpuno dezorijentisan i da ne razlikuje komarca od magarca. Glasačko telo koje je odlučilo da se degradira i izađe na izbore glasalo je po principu "ključ u ruke". Sigurica. S obzirom na to da veliki deo glasačkog tela izašlog na izbore radi u javnom sektoru, državnoj administraciji, nevladinom sektoru i figurira u vlasti, rezultati su bili manje više poznati pre raspisivanja izbora. Glasači su odlučili da vladajuća koalicija SPS i DS uz podršku "manjina", ma ko god one bile, vlada i u narednom periodu. Ne obazirući se na turbulentnu sredinu koja nas okružuje, kao ni na svetska ekonomsko-politička dešavanja, glasači su ili ostali lojalni ili su glasali u inat onoj drugoj strani, vladajućoj. Niko se u Srbiji ne bori za promene jer se u Srbiji ne zna za promene. Jednostavno, građani Srbije ne znaju šta bi menjali, šta je dobro, a šta loše i nemaju blage veze ko bi i kako mogao to što ne znaju da ih nauči. S druge strane, političari, odnosno, politikanti ispunjavaju svoje bolesne ambicije duvajući u istu tikvu sa tajkunima, biznismenima brokerskog mentaliteta i investicione kratkovidosti u nadi da će možda, radeći nepravilno, uraditi greškom nešto ispravno.

Vi ste javno pozivali na bojkot izbora. Zašto mislite da bi bojkot bio rešenje?
Bojkot nije rešenje, već sredstvo. Naš slogan je bio "Biram da ne biram! Glasam da talasam!". Mi smo pozvali građane da izađu na izbore i da glasački listić naprave nevažećim listićem. Rezultat ovakvog delovanja, ukoliko bi se pokazalo da je većina glasačkih listića nevažeća, bio bi stvaranje kritiče mase i "talasanje" građana širom Srbije sa jednim jedinim zahtevom; konsenzus političkih aktera oko minimuma nacionalnih interesa.

Ko je po Vama glavni krivac za stanje u Srbiji?
Osnovna uloga političara u Srbiji jeste balansiranje između zahteva koje postavljaju ambasadori stranih država, tajkuni i "biznismeni" i domaće službe. Početak kraja nasleđa Josipa Broza unapređenog u periodu vladavine Slobodana Miloševića otpočeo je na neki čudan način nakon petooktobarskih promena. Dolaskom DOS-a 2000-te godine stekli su se uslovi za demontiranje svih sistemskih strojeva. Ponešena entuzijazmom i novom energijom, Vlada premijera Đinđića je ušla u borbu koja je svakako morala da ima žrtve, ali i niz pogrešnih procena (Dinkić i Koštunica) i poteza. Dešavaju se afere "Gavrilović", "duvanska afera", pobuna JSO, napadi u medijima ali to ne sprečava premijera da uđe u sukob sa organizovanim kriminalom. Kada je ubijen general Boško Buha, Zoran Đinđić pravi Zakon o borbi protiv organizovanog kriminala i osniva Specijalni sud. Bira se specijalni tužilac i stiču uslovi za obračun sa kriminalcima, ali kriminalci to znaju. Jačanje ekonomije, restrukturiranje DB i reforme u svim sektorima bile su u senci političkih prepucavanja i afera izazvanih borbom za "organe" vlasti. Pogrešna procena premijera je bila odustajanje od revanšizma. Srbiji je bio potreban "Nirnberg" kako bi raskrstila sa zlodelima Miloševićevog doba. Pomirenje, kao ideja, nije bilo rešenje i to se pokazalo nizom događaja od 12. marta 2003. god. (ubistvo premijera Srbije, dr Zorana Đinđića) do 20. maja 2012. god. (pobeda Tomislava Nikolića ili Borisa Tadića). Jasno je bilo da odsecanjem glave režim sam pada. Glava režima nije bio Milošević već služba, modernizovana OZNA i UDBA, javnosti poznata kao DB. Pomirljiva nota koja se vodila izrekom "tiha voda bregove roni" slomljena je smenom Gorana Petrovića sa funkcije načelnika DB. Sklanjanjem Petrovića sistem nastavlja da funkcioniše bez pretnji. To se daleko bolje videlo u slučajevima Bracanović, Tomić, Gavrilović (i mnogim drugim), ali pre svega u slučaju ubistva premijera, gde su tužilac, branitelj i sudija upravo oni iz redova ubica premijera. Kohabitacija DSS i DS u periodu nakon izbora 2004, kao i pomirenje SPS i DS i formiranje koalicione Vlade nakon izbora 2008. pokazali su svu moć i širinu "službe". Srbija nije demontirala pređašnji sistem čiji koreni datiraju još iz 50-ih godina prošlog veka.

Šta se desilo?
Danas, nekoliko dana nakon okončanja izbora na svim nivoima, stanje u Srbiji je nepromenjeno. Politika Borisa Tadića i njegovih koalicionih partnera koja se ogleda u plitkoj i konfuznoj tranziciji, geopolitičkoj nepozicioniranosti, sporim integracijama, rastom nezaposlenosti, povećanju siromaštva, velikoj zaduženosti kod međunarodnih institucija i jačanju političkih rizika, nije kažnjena, već nagrađena. Srbijanski narod je ponovo izabrao plitke interese, a cena ovakve odluke će biti plaćena kasnije. Ne možemo očekivati boljitak u zemlji gde je prosečna starost 46 godina, gde na jednog zaposlenog dolazi 8 penzionera, gde je stopa nezaposlenosti preko 25%... da ne nabrajam više jer su i ovi podaci dovoljno traumatični. Takođe moramo uzeti u obzir da je ova zemlja geopolitički nepozicionirana i opterećena teretom dugogodišnjeg ratovanja na ovim prostorima. Ukoliko se samo osvrnete oko sebe videćete kako ostatak sveta razmišlja. Ne ulazim u opravdanost postupaka i razloge izbora ali građani Francuske su kaznili Sarkozija između ostalog i zbog rasta nezapolsenosti, a građani Grčke su glasali protiv mera štednje i međunarodnog pritiska. Naši rezultati izbora ukazuju na to da građanima Srbije odgovara sve što je činila prethodna koaliciona vlada, Vlada Mirka Cvetkovića.

Šta nam je činiti?
Srbiji su potrebni državnici, a ne političari, odnosno, politikanti. Ukoliko Srbija želi da prevaziđe teret nasleđa Miloševićevog doba, okonča tranziciju, otpočne reindustrijalizaciju i ubrza integracije, neophodan je konsenzus najjačih političkih faktora, a to su DS i SNS, oko minimuma nacionalnih interesa. Srbiji je neophodna politička polarizacija. Od otpočinjanja tranzicije do danas Srbiju su vodile slabe koalicione vlade sastavljene od velikog broja političkih partija različitih političkih programa i interesa. Reforme je nemoguće sprovoditi u atmosferi ucena i prepucavanja. Manje partije bi morale ili da se utope u velike, programski slične stranke, ili da nestanu iz političkog života Srbije.

Da li to znači da bi sada najbolje za Srbiju bila koalicija DS-SNS?
Apsolutno. Jedina smetnja ovoj koaliciji je inat i predrasude "velikih" političara. Ove dve stranke imaju dosta toga zajedničkog i, što je najbitnije, slažu se oko minimuma nacionalnog interesa, a on je borba protiv organizovanog kriminala i korupcije, reindustrijalizacija i evropske integracije.

Čučavac i maslačak

Dakako sam i sam razočaran u sebe. Proći će cela kampanja, političko propagandni program, a ja reč jednu nisam ispljunuo na papirče kako bih iskazao svoj polu destruktivan i polu prostački stav o narodskim dupeliscima. Nego pusti sad to.

Pre neko veče uhvatih sebe kako kao BoTa čučim u njivi. Za razliku od njega, meni nije imao ko da pravi društvo dok čučim i napinjem se. I nisu me svi gledali na televizor kao njega kako mrvim oranicu i “kenjam” tamo nešto. A prisralo se i meni i morao sam, morao. Rekoh sebi, kada može BoTa da ga đubri, more, moš i ti destruktivni. I nije to sve. Prisetih se Radovana Trećeg i onoga kako je onomad deda kenjao ispred šolje. Morao je čovek, dok se napinje, da se u'vati za nešto čvrsto. Kod mene, u njivu, nije bilo ničeg’ čvrsto. Videh u daljini na jednom bilbordu, dok sam se svojski napinjao, da Ivica na ovim izborima narodu nudi nešto čvrsto... i jako. Promrmljah “Jadan ovaj narod. Pa zar opet da bude karan?” Crne misli mi okupiraše polu praznu glavu. Ružne neke misli. Opet pamprčenje, guzičenje... Le le.

I sve bi bilo ok da, nedaleko od svoje guzice s desne strane, nisam ugledao ljubičasti (a vuče , Boga mi, i na roze) cvet. Pomislih, nije valjda da je to onaj različak. Kako bre nemam žuticu pa da sa slast izedem jedno kilo, dve ove travuljine i Bog da me vidi. 'Leb ti jebem. Kakvo oduševljenje sam doživeo. Različak, tu kraj mene. A opet, pomislih, možda je bolje da je ‘mesto različka bio maslačak i to onaj u procvetaloj, kasnoj fazi. Mogao bih da se zanimam dok kenjam. Sigurno bi i Koštunici bilo bolje da je narodu umesto različka ponudio maslačak. Ovog proleća bi i moj narod imao čime da se zanima. Moj dobar narod. Na primer mogao bi da ga duva. Mislim maslačak. Svakako i hoće, ali nakon izbora.
Moje intelektualno-destruktivno razmišljanje, obloženo velom prostakluka, prekinuo je užasan smrad. Bog te vido, ako ovako smrdi centar, kako li se oseća u regionu...par metara od mene. Sreća da sam se pozicionirao nedaleko od autobuske stanice jer da nije bilo tako video bih padanje slučajnih prolaznika baš kao što su popadali Gruja i Čeda Velja kada je Bole huknuo. Ma nije bre lud onaj Dinkić. Pomeriš se malo iz centra i kreneš da jebavaš i regione, a sve pod parolom da svi treba da budemo jaki i jednaki. Ako ovome dodamo i Ivicinu ponudu, dolazimo do zaključka da moramo biti jaki kako bi primili čvrsti i kako bi mogli jako da duvamo...maslačak.

Maslačak. ISTINA. Ima smisla misao da svi moramo da budemo jednaki. I mi van partija i oni u partijama. Dakle, dolazim do zaključka da moramo da se preokrenemo. Nasmejah se. Glasno se nasmejah. Ku ku, pomislih, videće me neko kako razmišljam uz istovremeno napinjanje, smejuljenje i olakšavanje. Uvek su mi govorili kako mogu da radim više radnji odjednom. Bilo mi je glupo da im kažem da i oni rade više radnji odjednom ali da toga nisu svesni. Nego, što ja da ispravljam krivog stojka. Neka ga ispravlja neko drugi. Nego, gde stadoh? Jeste, kako sam se nasmejao kada pomislih na preokretanje. Setih se starog, dobrog Slobe i koalicione Vlade spasa, ili ti Vlade nacionalnog jedinstva, tih davnih dana kada su nas bombardovali oni zli amerikaci, a sve zbog jedinstvene i nadasve narodske politike Ivicinih drugara. I baš u tim danima bombardovanja i homofobije čuh jedan gay vic kojeg se tada, dok sam čučao u njivi, prisetih. Moram da Vam ga ispričam i ako znam da ću zbog njega zasigurno završiti na sajtu Lepotana gde obično i završim.

Dakle, našli se Sloba, Šeki i Vuk. Malo pričali o suverenitetu i teritorijalnom integritetu kao i o načinima odbrane onoga što se odbraniti “neće da može” …i ono kao, malo se smorili. Sloba predloži da ubiju monotoniju i da se malo pojebu, ono drugarski. I šta, kako, da ne vulgarišem sada, a i vi imate maštu, ispade da Vuk bude u sendviču. Opa cupa, srce lupa, krene akcija (i posle samo ja imam ružne misli). Nakon nekog vremena, a prošlo je bilo dosta vremena, Vuk, znojav i napet, podiže svoj izmoreni pogled sa Slobinog međunožja i ucviljeno reče "Šefe, a da se malo zamenimo?". Šešelj uspori guzni rad u iščekivanju odgovora. Sloba pogleda Vuka, pa pogleda Šešelja i odgovori "Pa,zamenite se." Joj, ‘bem ti lebac. Živa istina. PREOKRET. E tako će se izgleda i mi preokrenemo. Eto, zbog ovoga vica sam se iskezio to veče dok sam, kao BoTa, čučao na pola njive i mrvio zemlju rukama.
Zaboravih. Dok sam se kerebečio sebi u bradu nešto šušnu iz obližnjeg žbuna. Uuuu, duhovi u njivu. Uplaših se. Prestrašen krenuh u čučećem položaju. ZLO. Okliznuh se i sedoh u svoje rođeno govno. Htedoh da obrišem guzicu, kad se setih da su mi ruke prljave jer sve vreme sam mrvio ovu jebenu zemlju. Nerazmišljajući, a obično bude tako, uzviknuh “Upomoć”. Kad eto ti ga na. Iz žbuna izlete Toma. Izustih “Da li je moguće?”. Kad će Toma na to “Da-moguće je!” i pruži mi ruku spasa. Ustadoh iz onih govana i navukoh pantalone na usranu guzicu. “Kako tako čoveče?” – reče drug Toma. “Ma, tu sam ja blizu. Hvala Vam druže Tomo. Vi ste moj kandidat, narodski. Znate ja sam s Voždovac.” – rekoh. Zahvali mi se čovek. Rukovasmo se i on nestade u onom mraku negde oko žbunja. Ja polako usrane guzice krenuh prema domu svome. Osećao se smrad u etru. Krenuh da zapušim nos kad poče da zaudara s moje ruke. Jebote, nisam valjda prljavom rukom obrisao guzicu. Zastadoh. “U mamicu ti jebem” – šapnuh sebi u bradu – “TOOOOMOOOOO!!!”

Izbori se i izađi na izbore. Najbolji listić je onaj nevažeći. VAŽI DA NE VAŽI!!!

By John Pavich

Kukuriku, kokoda!!!

Nije sve tako crno. Da je malo i svetlosti u balkanskom tunelu pokazuju rezultati izbora u susednoj nam Hrvatskoj i bliskoj nam Sloveniji. Ubedljiva pobeda Kukuriku koalicije u Hrvatskoj zasigurno ukazuje na pozitivniju energiju Hrvatske u sumornim danima globalne ekonomske krize. Hrvatska je pokazala da vredi ulaska u EU, bar dok se ista ne raspadne, te da politika pogrešnih poteza mora biti sankcionisana u civiliziranim društvima. Svakako se ovim izborima pokazalo da je EU u Hrvatskoj, bez obzira što ona možda neće stići do nje, te da se grupica drugara može, uz piće i po nešto na čačkalici, dogovoriti o daljem delovanju u korist svoga naroda ali i svoju ličnu, svakako. Čak su toliko bili genijalni da im nije padalo na pamet da osmišljaju ime koaliciji kako ne bi gubili vreme već su istu nazvali po kafanici u kojoj su mezili. Iako mogu konstatovati da je Jadranka Kosor imala niz dobrih poteza u svojoj političkoj karijeri ipak nijanse su uticale da politika HDZ, na upravo okončanim izborima, bude ocenjena kao nedovoljno jaka i veoma mutna. Možda je uhićenje Sanadera velika stvar za HDZ, ali ispostavilo se da je mala za građanstvo. No, bar je u Hrvatskoj neko od ex vlastodržaca uhićen za razliku od onih koji nemilosrdno ubiraju harač po Srbiji. Hrvatska je dobila Kukuriku, a Srbiji ostaje Ko Ko(liko)Da.
Veliko iznenađenje predstavljaju i rezultati izbora jedne od članica EU, Slovenije. Tamo je na izborima pobedila stranka formirana neposredno pred izbore. Janša je izgubio ovaj put bitku za Sloveniju. U narednom periodu Sloveniju će voditi Zoran Janković, srbijanski biznismen poreklom iz nekog sela kraj Smedereva. Ovim je Slovenija pokazala da je „pozitivna“ i opravdala svoje evropske vrednosti baš kao i USA izborom Obame za predsednika. Sada, kako zbore moji sugrađani, ostaje da se u Sloveniji vode „srpska posla“. Čudno je kako su komentari običnog sveta ovde u Beogradu bili izuzetno pozitivni ali nekako naopako. Mogli su se čuti razni komentari ali najčešći su bili oni u kojima se promene kod suseda gledaju kao promene koje će najviše koristiti Srbiji u daljim integracijama i jačanju regionalne saradnje. Stekao sam utisak kako promene kod nas nisu neophodne jer će naše poslove tamo negde završavati naši sugrađani i prijatelji. Da li su Srbiji zaista potrebne promene i hoće li biti preokreta u njenoj unutrašnjoj i spoljnoj politici?
Na kraju 2011. godine privredu i društvo Srbije karakterišu: nedovoljan nivo ekonomske aktivnosti, jak inflatorni pritisak izazvan neskladom između agregatne ponude i agregatne tražnje, deevroizacija nacionalne valute, kolaps tržišta kapitala, zaustavljena privatizacija malih i srednjih preduzeća, potreba za preispitivanjem procesa privatizacije ranije privatizovanih preduzeća i smanjena likvidnost privrede i države, potreba za korenitim institucionalnim reformama, izuzetno velika korupcija, postojanje organizovanog kriminala, geopolitička nepozicioniranost i nemanje minimuma nacionalnog interesa. Globalna ekonomska kriza, kombinovana sa lokalnom stagflacijom koja traje pune dve decenije, produbljuje probleme nezavršene konfuzne tranzicije čije prevazilaženje nije vidljivo u dužem roku. Neorganizovano društvo, konfuzno i polupismeno, izloženo je torturi korumpirane vlasti uz prećutno posmatranje kvazi inteligencije i kvazi elite. Tajkunizacija Srbije ulazi u završnu fazu. Da li Srbiji predstoji „vakuum stanje“? Sigurno je da je to sledeće stanje u kojem će se građani Srbije naći. Takvo stanje će imati katastrofalne posledice ali istovremeno kreirati ambijent za eventualno stvaranje kritične mase koja ovaj put ne bi smela da izbegne „6. Oktobar“.
Moram prokomentarisati komentar mog dobrog prijatelja Hrvoja iz Zagreba koji mi je na moj pozitivan koment o rezultatima izbora u dve ex članice SFRJ rekao kako nije bitno kome pripadaš i za šta se zalažeš koliko je bitno da se zoveš Zoran. Srbija je imala Zorana i ubila je Zorana. Proći će dosta vremena (nekada su u pitanju vekovi, a nekada decenije) kada će se u Srbiji pojaviti novi reformator. Ukoliko bude učio na greškama svojih prethodnika iz novije istorije u Srba, a mislim na greške Markovića i Đinđića, postoji šansa da okonča ono što su davnih dana započeli nosioci ideja moderne Srbije, Srbije osposobljene za šanse i izazove koje nameće turbulentno globalno okruženje. Do tada nama „destruktivnim misliocima“ ostaje da ukazujemo na slabosti i mane postojećeg sistema, da isti kritikujemo i da posmatramo kako se narod menja, da li na bolje ili na gore, nije bitno koliko je bitno da se menja. Ja navijam za progres. Navijam za preokret...ali ne Čedin.

Tolumba i baklava

Posmatrajući ljude na ulicama i prateći situaciju na terenu stičem utisak da se politička elita po ko zna koji put nalazi u raskoraku sa realnošću, a narod ne odustaje od tumačenja uloge koja mu najbolje leži...budale. Jadan narod, zbunjen i konfuzan, blentavo, blago telećim pogledom, posmatra ono što se dešava oko njega upijajući bez mnogo razmišljanja sve ono što mu se svakodnevno servira. Naravno, kada uzmemo u obzir da smo matora nacija, polupismena i nepismena, bez ideje i etike, sasvim je jasno da ne postoji baš nikakva šansa od promene dosadašnjeg kursa. Kakav "preokret!!!". Mi ne odustajemo od pravca kojeg se držimo kao pijan plota decenijama unazad...suverenitet i teritorijalni integritet. Suvereni smo opasno, a integritet smo odavno izgubili. No,leba i igara, Kosovo je Srbija, a vutra je zelena. Poznate činjenice od kojih su neke postale i aksiome modernog srpstva. Ipak to nema nikakve veze sa onim što Mrkonja ovih dana laprda po medijima. Nema veze ni sa Borisovim stavom o deklaraciji i onome što se dešava na teritoriji Republike Kosovo. Nikakve, ali baš nikakve veze nema sa željama pojedinih političkih aktera da se vrati redovno služenje vojnog roka u nameri da osposobimo i ono malo mladih što imamo da izginu ko ljudi za odavno izgubljene ciljeve. Nema veze ni sa plakatima haškog optuženika na ulicama glavnog grada Srbije bez Kosova. Nipošto sve ovo nije u vezi sa kandidaturom za članstvo u EU koja se raspada. Pitam se samo šta je poenta ovako nakaradne politike pozicije i dokle će ovaj narod da glumi budalu???

A šta je "pozicija" u Srbiji. Pozicija u Srbiji je grupacija ljudi ili socijalna zajednica koja sedi u parlamentu, vladi i drzavnim institucijama. To su oni koje smo birali na neposrednim izborima nakon što smo mesecima unazad bili izloženi njihovim mahinacijama i manipulacijama, slušali njihove veličanstvene laži, bajke i propovedi i naravno, pali na to. Obično, izabrani mentoli nemaju većinu za formiranje vlade te stupaju u nelogične koalicije stvarajući koalicione vlade ili vladajuću većinu. To nikako ne znači da su oni ljudi od "širokog" shvatanja. Naprotiv. Počev od 2001. godine koaliciona „širina“ je enormna i vladina većina se nije bitno izmenila od tada. Tada ju je činilo 18, a danas čak 14 stranaka od kojih su pojedine u parlamentu, (a parlament čine poslanici iz 22 stranke) sa jednim poslaničkim mandatom („čovek stranka“). Pozicija svoju poziciju ušvršćuje velikim brojem zaposlenih u državnoj administraciji, lokalnoj upravi i samoupravi, javnom sektoru i još po negde. Pozicija ima i izuzetnu zakonodavnu širinu. Ona ima moć da donosi zakone koji su u koliziji jedni s drugima, krši Ustav, pretvara parlamentarni u presednički ili polu-predsednički sistem, organizuje parade i molebane, donosi deklaracije i organizuje putovanja za mnogobrojne delegacije i ... ma može šta joj se hoće. Pozicija može od vladine da napravi nevladine organizacije koje rade za vladu. Ona je u tesnoj vezi sa državnom bezbednošću kako bi bila bezbedna. Pozicija povezuje domaće tajkune sa dobrostojećim lošim preduzećima u periodu privatizacije kako bi ih ovi "oporavili". Ona zajedno sa njima radi na sprečavanju velikih katastrofa poput one koja nas je mogla zadesiti u danima "pandemije" svinjećeg gripa. Pozicija od "dobitnika" (NIS, TELEKOM, EPS, Železnice Srbije, JAT i dr.) pravi gubitnike. Na kraju, pozicija sve čini da nikada više ne postane opozicija. S druge strane, opozicija u Srbiji ne radi ono što radi pozicija u Srbiji jer ne može. Obično u Srbiji ona predstavlja grupaciju koja se suprotstavlja poziciji kako bi i sama postala pozicija i radila drugačije isto ono što radi trenutna pozicija. No, opozicija u Srbiji ne postoji tako da nema potrebe za zamaranjem prstiju lupkanjem po tastaturi.
"I Srbija! I Svet!!!" Ovako je nekako zvučao slogan SPS u Miloševićevoj Srbiji. Narod je verovao da Srbija može i mora da održi suverenitet i teritorijalni integritet te opstane kao vlastodržac na celoj svojoj teritoriji. Probleme su tada, kao i danas, zadavale nekadašnje autonomne pokrajne Kosmet i Vojvodina ali i Srbijanska Palestina, Sandžak (to je ono mesto od kude je došao Rasim). Geopolitički nepozicionirana Srbija je redovno dobijala po "guzi". Međutim, izgleda da međunarodna zajednica ništa nije naučila za svo ovo vreme. "Tvrd je orah voćka čudnovata. Ne slomi ga, a zube polomi." Nisu nas Turci slomili za 500 godina. Neće, Boga mi i ovoga mi krsta, ni "razjedinjena" EU. Nas niko i ništa ne može da razjebe koliko to sami sebi možemo da učinimo. Mi smo sami sebi dovoljni za "svakodnevno razjebavanje". Nema šta mi ne možemo da rasturimo, pokvarimo ili ...ispoštujemo. Kakve rezolucije, dogovore, zakone ili propise...to za nas ne postoji. Mi gledamo samo svoju guzicu, svoje sitne interese, svoja prava i sve to kršeći interese i prava drugih. Mi želimo da budemo kandidati, ali slabo nam ide da čak i to postanemo. Nama nije namera ulazak u EU. Mi želimo samo kandidaturu jer ako može Turska da bude večiti kandidat, onda možemo i mi. Mi nećemo u EU zbog sebe nego zbog njih. Mi bi da uđemo samo s jednom namerom...da ih dokusurimo. I gde je bre više taj Šešelj?

Naravno, mi nikada nismo vodili bitku na jednom frontu. Nikada. Najmanje na dva. Tako je i sada. Pored uništavanja stranog okupatora mi moramo da uništimo i domaće izdajnike, petokolonaše, (šta ono beše još). Tako, dok je god živ Vuk Drašković će biti meta onih koji se nisu pomirili sa Borisom Tadićem i koji su ostali dosledni politici pokojnog predsednika i bankara, Slobodana Miloševića. Takođe, Otporaši nikada neće biti obeštećeni za ono što su doživeli u vreme vladavine Markovog tate. Čeda Jovanović će umreti sa idejom da u Srbiji napravi Preokret sa Rasimom. Toma će uskoro ponovo doživeti prosvetljenje ali unazad. Ivica će možda, ali samo možda, uhapsiti sebe za aferu "kofer", a Tomicu za aferu "cepilo". Sigurno je da će doći vreme kada će se u Srbiju vratiti Mrkonjini drugari, Mare i Mira, a sve je izvesnije da će se vreme kandidature pomeriti na vreme "kad nam ga ture".

Nikako, ali nikako za to nije kriva politička elita, DB i SANU. Nikako. Za to smo krivi mi i samo mi jer mi smo govna i samo treba neko sa strane da dođe i "povuče vodu" kako bi govna mogla da odu. Do tada nam ne preostaje ništa drugo no da gledamo šou Ivana Ivanovića i smejemo se svakog petka uveče dok nam saopštava kako nas "ovi gore" zajebavaju. Tu je i uživanje uz fenomenalne glasovne mogućnosti pojedinaca koji nastoje da postanu "Prvi glas Srbije". Pomno pratimo nastajanje planinskog venca na granici sa Kosovom i nikako ne bi smeli da propustimo "vesti u 7pm" na B-92.

Tko nam jebe majku?

Odista nisam želio objaviti ovaj tekst, ali ponešen osjećajem gađenja i gnušanja izazvanim sjećanjem na peti kolovoz dvetisućite i pogledom na ono što se danas, nakon 11 godina od takozvanih promjena, zbiva u zemlji seljaka na brdovitom balkanu, bio sam prisiljen odreagirati. A za kaj pa ne bi. Vi, da li reagirate uopće?

Moram priznati da mi pomalo smeta, ali i imponira, kada mi pojedinci kažu kako sam ogorčen, gnjevan, neostvaren i sl.. Zašto? Paaaa, 'vako. Ja dosta "pljujem" po sistemu u Srbiji unazad 22. godine (bilo je pauze između 2000-2003). Toliko sam se ispljuvao da sam mogao da napravim još jedno Beogradsko more. Ta pljuvačina je bila kritički nastrojena i veoma argumentirana, ali nije to mnogima dopiralo do mozga. Zašto? Paaaa, 'vako. Prvo zato što im se može, a drugo...

Znate, dugo mi je trebalo da shvatim koja mi od dve "Srbije", koliko ih navode u domaćoj javnosti, neopisivo mnogo smeta i nakon mnogo zapažanja, analitike, politike i proseravanja, shvatio sam. Bio sam prosvjetljen. Prosvijetlio sam sebe. Odvratne su mi obe. I bla, bla, bla... pitate se "a kak'e su to "Srbije" koje ja pokušajem da shvatim tj. shvaćam?". Eeee, ukoliko do sada niste pronašli odgovor na ovo pitanje vjerujte da ga nećete dobiti ni sada od mene. A možda su u šumi, u šumi, u šumi... Budem vam ispričao jer vi to budete zaboravili do ujutra. Ju hu...

Devedesetih godina borio sam se protiv Srbije Slobodana Miloševića sa nekolicinom normalnih ljudi. Bila je to rigidna, lopovska, šovinistička, izopačena, kriminalna, huškačka i prvenstveno svega konfuzna Srbija. Deset jebenih godina borio sam se da bi danas živio u bolesnoj, lopovskoj, korumpiranoj, rođačkoj, osobnoj, iskompleksiranoj i prije svega konfuznoj Tadićevoj Srbiji. Odahnuo sam u periodu vladavine pokojnog premijera, ali i on se pokazao dovoljno glupim i na kraju je i tako završio. Ajde što se on pokazao glupim nego što smo i nas nekolicina normalnih ljudi progutali žvaku kako revanšizam nije rješenje problema i kako do 6. kolovoza nije smjelo doći. Osposobiti Srbiju za šanse i izazove 21. vijeka. Kakav sam magarac ispao. Još tog davnog 6. kolovoza sam trebao otići iz ove zemlje i reći sebi "ne okreći se sine". Nažalost, ostao sam promatrati propadanje svojega naroda. Na početku, to propadanje bilo mi je žalosno, a zatim sam mu se počeo radovati. Tek što smo se, prije jebenog 5. kolozova, donekle podigli na koljena, uslijedio je pad toliko niski da smo se slizali sa podom. Kakva smo stoka postali i ostali.

I kada pomislim da sam sa širokim neartikulisanim narodnim masama uzvikivao "Spasi Srbiju iz ludnice...Koštunice!!!" dođe mi da pojedem ´ladno govno, i to ne jedno. Prvi "srčani udar" dobio sam u vremenu kohabitacije DS i DSS, a "moždani udar" onog dana kada su se Ivica i Borko zažvalili ispred slike pokojnog mi premijera, Zorana. Ma, lakše bi mi bilo gledati dvoje lijepih muškaraca kako se strastveno ljube na sred Knez Mihajlove ulice nego vidjeti bivšeg potparola SPS kako se cmače sa sinom srbijanskog udbaša. Samo u jebenoj Srbiji ova dva morona mogu biti predsjednici koje kakvih stranaka. Još je onaj uštirkani hvalisavac, nagruvan lekcijama NLP-a, zamjenio jednog Zorana Đinđića. Zemljo, otvori se! Ne bih mu dao ni da mi pričuva dve nacrtane ovce, a kamo li da vodi zemlju. No, ne pitam se samo ja već i polupismena i nepismena raja. A kako uštirkani vodi zemlju pokazala nam je njemačka kancelarka. Jebala mu je majku u četiri oka.

Zbilja je nevjerovatno koliko ovaj narod ima visok prag tolerancije. To je nečuveno. Možeš ga jebati 5 vjekova i tek mu onda sine da mu je guzica puna sranja i da se mora podići ustanak. Ali 5 jebenih vjekova nije malo. To su shvatili još davnih dana Tito, Sloba, Boris... Jedino ova bagra od naroda to nije shvatila već prima li prima. A vrhunac svega je projekat nazvan "dve Srbije". Dobra i loša. Od ove dobre mi je muka, a na ovu lošu sam oguglao. Dobra "Srbija" su E-novine, Peščanik, Biserko, Kandić i da ih ne nabrajam jer kada završim popis ni rola papira "Perfex" neće mi pomoći. Toliko je ova druga Srbija licemjerna da to nije normalno. Zaluđivanje širokih narodnih masa polovičnim sistematskim filtriranim i iz konteksta izvučenim informacijama je postala njihova uža specijalnost. Dakle, krajnost one prve Srbije nastale u doba Tita, a utemeljene u doba Miloševića jest ova druga, kvazi-intelektualna Srbija, "pravična" i prije svega "tolerantna". Kao i ona prva Srbija koja je samo na trenutak ostala bez zraka 5. kolovoza, ova druga ima istog poslodavca; DB infiltriran u svim porama sustava. Paranoja? Ha ha ha. Paranoja???? Mili moji, paranoja Vam je na ulicama, u novčanicima, na računima, u prodavnicama...to je paranoja. Paranoja je radnica u Belgijskom Maxiju sa plaćom od 17 tisuća dinara (feudalizam). Paranoja je doktor nauka na znanstvenom institutu sa plaćom od 40 tisuća dinara (romantizam). Paranoja je nepostojanje industrije, rudnika, proizvodnje, infrastrukture, obrazovanja. Paranoja je nezaposlenost od preko 25% kolika je u Srbiji. Paranoja je Europska Srbija, Borisa Tadića i KOSOVO, Vuka Jeremića. To je paranoja dragi moji paranoični sugrađani ili bolje rečeno stoko nepismena. To je jebena paranoja.

Radite (kao nešto radite) i gledate kako da zajebete onog pored sebe, preko puta sebe, iza sebe...one oko sebe. Korupcija na najvišem mogućem nivou baš kao i u bratskoj Rusiji. Zaposleni u EPS-u, Telekomu, Željeznicama Srbije i ostalim javnim poduzećima kao i njihovi direktori postavljeni ispred svojih političkih organizacija, ´lade jaja ili ribu. Dignu noge na stol i jebe im se za posao. Njima je misaona imenica vizija, misija, strategija, profit. Njihova moto je "kradi na svim nivoima". Njihova realnost je korupcija i negativna selekcija. Oni su predstavnici poslovnih ljudi godine. Branko Radujko. Jebem ti majku.

Vas iritira ono što i sami radite kada vas nitko ne vidi. Vi ste fini pred drugima, ali zato stoka seljačka kada vam se okrenu leđa. Pljujete po ulicama, pišate po haustorima, serete po parkovima, bacate smeće kroz prozor, djeca vam se igraju u parkovima punih igala i kondoma, pijete ispred dučana, vozite kao luđaci (ubojice na kotačima), ubijate se po štalama, hranite se po kontejnerima... Građani jedne demokratske Srbije, prve i druge. I samo žurite. Gdje? Gdje koji kurac žurite?

A oni koje ste izabrali da vas predstavljaju u parlamentu, u Vladi, u zemlji i svijetu, oni su samo malo drugačiji od vas. Nose lijepa i skupa odijela, kravate, lakirane cipelice, šišaju se kod istog frizera (da izgledaju jednako), imaju najmanje dva stana, tri automobila, nekoliko plaća, privatne firme. Oni su članovi upravnih odbora, bordova direktora, honorarni predavači na fakultetima (privatnim), anketnih odbora, bla bla odbora i koje čega. Oni su ista govna kao i vi samo što imaju znatno više para, a i mogućnosti. Malo su više educiraniji i emancipiraniji za "velike pothvate" tj. lopovluk na višim i nižim nivoima. Za to vrijeme vi ste kmetovi, fizikalci, radnici (lopovi koji gledaju kako da zajebu poslodavca) i još po nešto. Vi ne kradete kao što to radi država kroz organizirani kriminal. Vi kraduckate, kradete na sitno. Ukradete pokoji tolet papir po wc-ima u firmi, beštek iz menze, uzimate sve što se može uzeti, a da ne bude primjećeno. Koristite iskorištene karte po vozilima GSP-a (Dragan Dabić je zbog toga najebao i sada je u Hagu). Prepravljate što se prepraviti može kako bi ste na najbolji i najlakši mogući način zajebali ovu državu koja vas zaista jako dobro krade gdje stigne i kako stigne. Jebete vi nju, ali ona vam razvali guzicu jer na kraju koliko god mijenjali, prilagođavali, lagali i krivotvorili vi ipak dajete koji dinar državnoj administraciji, javnom sektoru, vlasti, a ona vama da kitu. I na kraju se osjećate sretnikom (Đogani), a ustvari ste obični, jebeni luzeri.

I neka, vjerojatno Vam je taj kratkoročni osjećaj ugodan u samom početku (onaj osjećaj kada nekoga zajebete), ali vi niste ni svijesni da ste ustvari trajno zajebali sebe i svoje potomstvo. Potomstvo! Ahahahah. Potomstvo u Srbiji. "Bijela kuga" je bolest koja je još krajem osamdesetih (danima kada se unutar zidina SANU pisalo djelo nad djelima, Srbijanska Biblija nazvana "Memorandum") zadesila Srbiju. Danas se vlast u Srbiji protiv "bijele kuge" bori tako što godinama unazad ima prijedlog za smanjenje PDV-a na proizvode namjenjene dijeci. U tome joj pomaže "moja Prva" kroz rijalati šou "Gazda, oženi se!", Palma i to tako što šalje neženje i mlade parove na račun poreznih obveznika na more u Grčku (a toliko beogradsko more mu leži na par kilometara od Jagodine) kako bi se mogli opušteno "kidati" nakon brčkanja, a "druga Srbija" poziva na feminizam i paradiranje gay udruga. Po autobusima zaljepljene su naljepnice bebac, ali vama, govnarima, ne pada na pamet da ustanete trudnici ili malom dijetetu. I ako je rijetkost tako nešto vidjeti, mislim trudnicu i dijete, Vama čak ni ta pojava ne znači ništa. A hoćete penzije. Hoćete, hoćete, ali dobit ćete kurac. Danas u Srbiji na jednog "fosila" dolazi 0,68 zaposlenih. Dakle...kita u usta.

Spomenuo sam gay udrugu. Ah, nemojte me shvatiti pogrešno (shvatite me kako god hoćete), nemam ništa protiv ovakvih metoda iskazivanja seksualnosti (mnogi se danas javno krešu po parkovima, liftovima, garažama i sl. bez obzira na seksualnu orijentaciju) jer svako ima pravo na svoju sreću i svoju slobodu, ali ljudi... gdje vi jebeno živite!? Na Marsu? Pojedini kažu kako se mora voditi borba na svim frontovima. Helloooo!!!! Vidjeli smo mi borbu srba na svim frontovima kroz vjekove. Ekonomska stabilnost je jedini front koji rješava probleme na ostalim frontovima. Jebe se meni ko se s kim i gdje kreše ako imam novac da sebi priuštim dva odmora godišnje, pristojan namještaj, normalnu prehranu, povremene izlaske, obuću, odjeću, školovanje svojoj dijeci. Jebalo bi mi se i ko vodi ovo govno od države da nije govno kakvo je.

Davno su pametni ljudi (kojih je u Srbiji uvijek bilo jako malo, a sada su potpuno deficitarna roba) rekli kako se od govana pita ne pravi. Svi smo mi gola govna kada dozvoljavamo da nam se sve ovo događa. Gledamo "Insajder" B92, čudimo se nekoliko minuta kao ostali smo bez teksta, a onda nastavljamo gurati glavu u pijesak. Jebeš Kolubaru, EPS, JAT, Telekom (i pokradene milijune i milijune), Beka ( i Luku Beograd), Miškovića ( i njegovu imperiju Delta i ofšor kompaniju na Cipru), Budalu, Kuma, Pacova ( i članove mnogih srbijanskih klanova), Šarića ( i mnoge druge kriminalce koji su radili pod pokroviteljstvom sistema svih ovih godina), Šutanovca, Cvetkovića, Petrovića (i ostale korumpirane političare), Forcan, Pecu (i ostale biznismene brokerskog mentaliteta i investicijske kratkovidosti), Radulovića, Bojića, Karića ( i ostale suradnike Miloševićevog sistema koji su se dobro uhljebili i zapalili/ostali da krckaju svoje bogatstvo) Milosavljevića, Veselinova (ministre koji ubiju i za to ne odgovaraju), Koštunicu, Tomića ( i sve one koji su u pozadini atentata na premijera Đinđića, a slobodno hodaju Srbijom tj. Srbijama), Biserko, Kandić, Pavićević ( i sve one iz NGO koji rade kako "mama" kaže), B92, RTS, Pink ( trovače uma, ubojice kreativnosti, gušače ideja...), Irineja, Anfilohija, Pahomija ( i ostalim predstavnicima vjere u srba, vjerne članove službe-kako se god ona nazivala), Mladića, Hadžića ( i druge moderne srbijanske heroje koji su ponos i dika srpskog lika), Krkobabića, Mićunovića ( i ostale budale koji negativnim autoritetom pomoću negativne selekcije grade europsku Srbiju) i...

Ne mogu više jer mi postaje zlo.

Da bude da nema

Ne postoji ništa lepše nego posmatrati dete kako se igra sa svojom omiljenom igračkom. Kada je dete pronađe od tog trenutka ona je njemu sve. Ono se toliko veže za nju da je sa njom kada jede, spava, šeta i kada se igra sa ostalim, manje interesantnim igračkama. Ta omiljena, jedinstvena i najlepša igračka među svim ostalim igračkama, pamti se za ceo život. Ona se nalazi na vašim slikama, video snimcima, wallpaperu, svuda gde je vaše dete. Roditelji kupovinom igračaka nemaju predstavu koja će od istih njihovom detetu postati No.1. Ipak, kada je dete nađe i idealizuje, zadovoljstvo kao i muke koje tada nastaju znaju samo roditelji. O njima nekada pričaju, a nekada ne. Majci Srbiji je dugo trebalo da nađe omiljenu igračku svojoj deci, građanima i građankama Srbije, ali kada ju je našla uz pomoć svojih međunarodnih prijatelja, igri nije bilo kraja. Nazvala ju je Kosovo.

Nekada davno, još pre rođenja Isusa Hrista, grupa Ilira šetajući se prostorom današnjeg Balkanskog poluostrva zastala je da se odmori i olakša na mestu gde je mnogo vekova kasnije došlo do oružanog sukoba Lazarove i Muratove vojske. Šest vekova nakon Isusovog rođenja na tom istom prostoru, slučajno ili namerno, zatekli su se i Slaveni. Vekovi su prolazili i tokom mnogih ratova (krstaških, Otomanskih, Balkanskih, svetskih i građanskih) i nakon evolucije, a evolucija je čudo, vremenom Iliri su postali Albanci, a deo Slavena postadoše Srbi, nebeski narod. Kasnije su od Srba nastali Crnogorci, munje nebeske, ali to sada nije bitno.

Iako mnogi u Srbiji misle da problem sa njihovom omiljenom igračkom, oko koje su se još davnih dana zavadili Iliri i Slaveni, traje od proglašenja Autonomne Kosovsko-Metohijske oblasti iz 1945., situacija na terenu se komplikovala još davnih dana, nekoliko vekova nakon Isusovog rođanja. Ne smen ni da pomislim kako bi danas, da su kojim slučajem živi, reagirali Boro i Ramiz. O Brozu da ne govorim. No, jedinstveno je da jedan narod kakav je Srbijanski, nije uspeo kroz vekove da reši problem na delu svoje teritorije već je od njega napravio omiljenu igračku.

Milošević je iskusno, onako kako je samo on umeo, igračkicom lupao kao zvečkom. Lupao i lupao i na kraju je olupao. Ne bih ja sada pisao o svemu onome što se dešavalo unazad 50 i više godina, iako bi možda trebao jer svest i pamćenje ovog mog, srbijanskog, naroda nadasve je jako kratka. To bih ipak ostavio istoričarima jedne i druge strane. Oni će to najbolje da udese.

Ja bih opisao osećaj koji sam imao dok sam te letnje večeri do kasno u noć gledao i slušao predstavnike naroda i La presidente BoTu kako se jebeno dobro zajebavaju u Parlamentu Srbije. Ne mogu vam opisati gađenje koje sam kao građanin Srbije imao dok sam posmatrao La presidente Srbije koji je, obraćajući se onim dupeglavcima u Parlamentu, počeo da nabraja stranke iz kojih su isti. Nisam mogao da verujem da se jedan tako lepo podčešljani i uštirkani lepotan nije pre nego se usudio da ih nabraja, podsetio da u parlamentu ima 22. stranke od kojih je 14 u Vladi njegove tvorevine, Belke Cvetkovića. Još se gosin BoTa naljutio što su mu pojedini nabacili da ih nije pomenuo. Diskriminacija? Neee. Glupost. A onda je usledila prazna priča umiljatim i isprekidanim tonom kako to smao on ume. Mnogo je pričao, a ništa nije rekao. A da! Pomenuo je da sve što se dešava "dole" mora da se dešava mirno jer njemu više ne pada na pamet da se izvinjava za tuđa sranja.

Mučnina je počela da mi se javlja još dok su pojedini "narodni poslanici" ispljuvavali hvalospeve o sebi i svom mukotrpnom zalaganju za dobrobit srbijanskog življa na Kosovu. Posmatrajući Tomu i njegovu poluzbunjenu i tužnu facu stekao sam utisak da je čovek u gadnom problemu jer je tokom svog izlaganja izgleda vlažno prdno i sada ne zna šta mu valja dalje činiti. Velja Selja je znao i bolje da priča kada je nacirkan. A govorancija Belke, Jeremića i Šutanovca je više nego zevzečenje likova poput Gazmena Džoganija na "večeri" kod Ivana Ivanovića. Sve ono što su rekli te večeri pas s maslom ne bi progutao, ali mi jesmo. Tako ispade da i mi u Srbiji možemo s ponosom da kažemo "Yes We Can!".

Za sve to vreme u isčekivanju deklaracije br. (nepoznat) o Kosovu (i Metohiji), sluđene i zbunjene narodne mase na graničnim prelazima kojih nema, a ima ih, pravile su žive zidove i barikade oblika krsta, pravoslavnog valjda. Deklaracijom, kakvu samo dupeglavci znaju da sastave i usvoje, "blokatori" su dobili podršku, samo što se ne zna za šta. Sada još više zbunjeni i još konfuzniji, građani između Srbije i Kosova, negde na granici, brane uz pomoć krstača i koje čega, ono što su još davnih dana izgubili njihovi vladari i prodali njihovi sunarodnici.

I za čije babe zdravlje se sve ovo već vekovima dešava napaćenom Ilirskom i Slavenskom narodu, pitam ja vas. Doći će dan, ili možda neće, kada će ove dve zemlje sedeti za ovalnim stolom Evropske Unije i pitati se "Koj nam je sve ono trebalo?". Do tada nam preostaje da uživamo u igrariji i da se, naravno, igramo.