Lepo, lepše, a može i... levo!

Pojavio se pre nekoliko godina niotkuda. Pomislili smo da je Tadićev kadar i možda jeste bio, ali se pokazao kao novo lice Demokratske stranke i nismo mu zamerili ništa, čiji god da je bio, jer je dobro radio. Podržao je Dragana Đilasa u kampanji za predsednika stranke i pobedio kao kandidat za potpredsednika. Nedugo nakon toga shvatio je šta se dešava u redovima stranke kojoj pripada i okrenuo novi list. To je ta nova energija i jaka volja. To je Borko Stefanović.

Uvek je Demokratska stranka bila ispred svih stranaka opozicije. Bila je i jeste institucija. Okupljala je najbolje ljude iz javnog života Srbije. Bila je stožer demokratske opozicije. No, bila je i najveći politički rasadnik u svakom smislu te reči. Nastajale su neke nove stranke d.o.o. koje su vodila neka stara lica. Neke su opstajale, a neke nestajale sa političke scene Srbije. To je nekako bilo i potrebno. Međutim, ono što se danas dešava u Demokratskoj stranci je nešto što se do sada nije dešavalo. Prvi put, u modernoj istoriji demokrata, predsednik stranke nije iz Beograda, već iz Novog Sada. Prvi put imamo i da predsednik stranke ne sedi u parlamentu države, već u vladi autonomne pokrajine. I ono što je najinteresantnije do sada jeste to da prvi put imamo tako jasno podeljeno predsedništvo Demokratske stranke.  Nova energija i jasna ideja sučeljena je sa idejama predstavnika prošlosti kojih se svojevremeno ratosiljao i pokojni premijer. Iskustvo je neprocenjiva stvar, ali vremena se menjaju, a iskustva zastarevaju. Prosto, postoji “know-how” koji je neprimenljiv u novonastalim okolnostima. Ono što je bilo „in“ 90-ih godina prošlog milenijuma, danas je potpuno „out“.

U tom metežu kratkoročnih ideja i želja za iskazivanjem moći, ali i prevlasti u redovima demokrata pojavio se neko ko se svojom energijom izdvojio. Pored toga, on se i jasno ogradio od destruktivne politike, nekada počasnog predsednika demokrata, Borisa Tadića. Jasan otklon od politike demokrata u periodu 2004-2012. označio je početak jedne nove politike u redovima Demokratske stranke. Naravno, da ne bude zabune, ono što priča i radi ovaj mladi demokrata nije ništa novo. Nije Cipras izmislio levicu. Nije je izmislio ni Stefanović. Nisu je izmislile ni demokrate Demokratske stranke, „članovi“ Socijalističke internacionale, ali su je propagirali. Baš zato je smešno i degutantno onoga ko se u Srbiji zalaže za modernu levicu, nazivati imitatorom nekoga i nečega. No, kako god to zvučalo danas, nekih 20 godina od formiranja Jugoslovenske levice i 25 godina od raspada Saveza komunista Jugoslavije, Srbiji je potrebna nova i moderna levica. Ne zato što će ona nešto suštinski promeniti, već zato što će nešto suštinski pokrenuti.

Srbija je mlada demokratija i kao takva preživljava bolesti mladih demokratija. Ona nije nikada bila spremna za radikalne liberalne ideje. Burazerske privatizacije, investitori brokerskog mentaliteta i investicione kratkovidosti  i organizovani tajkuni su produkt režima 90-ih u senci ideje Vašingtonskog konsenzusa. Naravno, neadekvatni i ad hoc donošeni zakoni u svetlu političkih manevara nakon atentata na premijera, doprineli su da oni koji su nastajali 90-ih, svoj procvat dožive u periodu vladavine „truta“. Neravnopravno u odnosu na ostatak građanstva, „privilegovani“ su postajali bogati i još bogatiji na krilima iskrivljenog liberalizma uzimajući, legalno i legitimno, ono što je decenijama pripadalo državi, a pre toga nekom finom svetu kraljevine. No, ostalo je još toga što se može „dati na doboš“, a za to siće što bi dobili u ovakvim okolnostima, vlastodršci bi mogli da kratkoročno popune budžetske rupe u cilju održavanja socijalnog mira i delom neinteligentno investiraju u mutne projekte. U atmosferi nejasne unutrašnje politike vladajuće koalicije i nemanja vizije kapitalizma kojoj težimo, Srbija kao otvoren sistem, polako ali sigurno, ide ka tački sa koje nema povratka.

Surovo je da nas u nekakvu i sve osim bolju budućnost vode upravo oni koji su nas satanizovali poslednjih deset godina prošlog veka. Takođe, surovo je i to da jedan deo opozicije, na ovaj ili onaj način, vode lideri zaglušeni savetima istrošenih političara. Međutim, dobro je da se na političkoj sceni Srbije pojavljaju nove opcije koje, ukoliko se suprotstave i odupru onome što ih čeka u narednom periodu, mogu uraditi nešto valjano. Jedna od tih opcija je i ona koju zastupa Borko Stefanović. To je opcija moderne levice koja dobija sve veću podršku kod građana Srbije ali istovremeno sve manju kod demokrata. Neujednačena popularnost i ideološka prevaga neće dovesti do propasti „institucije“ ali mogu dovesti do pojave potpuno nove stranke i jasnog nosioca levičarske ideje na mutnoj političkoj sceni Srbije. Takva opcija je u skladu sa globalnim trendovima te nema razloga da ne budemo u trendu.

Mr Željko Pavićević,analitičar

Objavljeno u listu Danas:

http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/_lepo_lepse_a_moze_i_levo_.46.html?news_id=302749

Objavljeno na portalu Tačno:

http://tacno.net/novosti/lepo-lepse-a-moze-i-levo/

Živ je Draža, umro nije!

Maj, 14. 2015. godine bio je malo do umereno oblačan sa povremenim sunčanim intervalima, ali veoma uzbudljiv dan. Tog dana je komandant četničkog pokreta, Dragoljub Draža Mihailović, rehabilitovan nakon 69. godina od smrti. Odlukom Višeg suda u Beogradu, general Jugoslovenske vojske u otadžbini smatra se neosuđivanim. Proces rehabilitacije koji je započet još s kraja 2010. godine, pratile su burne polemike, česti prekidi i dosta kontroverzi. Nije izostao ni sukob „partizana“ i „četnika“ ispred zgrade Suda u Beogradu. No, i konačna odluka je izazvala oprečne reakcije kako u Srbiji tako i u regionu. Šta je to toliko uzbudilo pre svih domaću javnost?

Iz istorije, koju obično pišu pobednici, učili smo dosta toga o Ravnogorskom pokretu i generalu Mihailoviću. Danas je potpuno jasno da je istorija, tačnije ono što istoričari pišu u različitim zemljama pod različitim okolnostima i na osnovu dobijenih informacija, relativna stvar. No, u procesu rehabilitacije istorija jeste bila polazna osnova, ali ne i ključna za donošenje oslobađajuće presude. Ili bar tako nije trebalo da bude. Draža Mihailović je bio armijski general i načelnik Štaba Vrhovne komande Jugoslovenske vojske u otadžbini, kojeg je general Šarl de Gol odlikovao francuskim Ratnim krstom 1943. i Hari Truman američkim ordenom Legije zasluga poshumno1948., kao simbol rodoljublja i najviših vojničkih vrlina na okupiranom tlu. Takođe, prema pisanju domaćih istoričara tog doba, on je bio i ratni zločinac i saradnik okupatora.

U periodu dok je trajao proces protiv Mihailovića, u Nirnbergu se vodio sličan proces. Za razliku od Nirnberškog procesa koji je trajao skoro godinu dana i koji se vodio protiv 24 lica i šest organizacija mnogo svirepijih od generala Mihailovića, proces protiv grupe ljudi među kojima je bio i general Draža Mihailović je trajao svega 29 dana, bio je veoma ispolitizovan, montiran, bez mogućnosti ostvarivanja prava koja mu je tadašnja država garantovala i bez prava na žalbu. Uzimajući u obzir samo proceduralnu stranu procesa i okolnosti pod kojima je vođen, presuda tadašnjeg suda je bila veoma kontroverzna i kao takva s pravom poništena 69 godina kasnije.

Reakcije domaće javnosti, ali i one iz regiona, pre svega iz Hrvatske, nisu izostale. Dok pojedini ovakvu odluku posmatraju samo s pravne strane, drugi joj dodaju istorijski pečat. Veliki broj domaćih političara, ali i onih iz regiona, potekao je iz doba komunizma i, nažalost, mnogi se nisu ratosiljali gunja iz kojeg su potekli. Posledično, bivši predsednik Hrvatske, Stjepan Mesić, je izjavio kako je nakon ovakvog poteza Beograda moguće očekivati rehabilitaciju lidera ustaškog pokreta, Anta Pavelića. Posmatrajući kroz špijunku istorije, dela koja su činili Pavelić i Mihailović teško je izjednačiti. Ipak, odluka o rehabilitaciji ne znači da Mihailović nije počinio zločine za koje je okrivljen. Sada se postavlja pitanje: šta je sa krivičnim delima koja se generalu Mihailoviću kao vođi Ravnogorskog pokreta stavljaju na teret?

Ono što je zajedničko za procese iz 1946. i 2015. jeste da su bili politički procesi vođeni pod zastavom vladavine prava. Mnogim pripadnicima četničkog pokreta je tokom rata suđeno po „kratkom postupku“. Za razliku od njih, generalu Mihailoviću je kroz promociju tadašnjeg državnog pravosudnog sistema udaren „državni pečat likvidacije“. Sada, 69 godina kasnije možemo čuti da se odlukom o rehabilitaciji Mihailovića „podmeće da je vladavina prava sama po sebi cilj, a ne očuvanje vrednosti slobodnog društva“, te da će ovakva odluka izazvati kako pravne tako i istorijske probleme.

Draža Mihailović je rehabilitovan. Njemu se više ne može suditi jer nije među živima. Odluka o rehabilitaciji je pravna odluka. Doneo ju je Viši sud u Beogradu kao institucija pravnog sistema jedne države  na osnovu dugog i detaljnog pretresa, u senci pristrasnog i montiranog procesa iz 1946. godine. Pravno posmatrano, ovakva odluka je ispravna. Sa druge strane, o „zločinima“ i postupcima generala Mihailovića tokom Drugog svetskog rata konačan i najbolji sud daće istorija. Ostavimo istoričarima da se bave istorijom jer, kao što vidimo, njeno tumačenje ne mora uvek i po svaku cenu da bude tačno.Koliko god se trudili da saznamo istinu ona će uvek, hteli mi to da priznamo ili ne, ostati tamo negde. Srbija ima mnogo većih i dubljih problema od polemika o pozadini i ispravnosti donošenja odluke o rehabilitaciji generala Jugoslovenske vojske u otadžbini.

Stranka d.o.o.

Kako stvari stoje, a ne stoje baš najbolje, čini se da će naprednjaci, uz pomoć nesposobne opozicije, vladati bar još jedan mandat, najmanje. Da se Vučić plaši opozicije više nego što se u svoje vreme plašio Milošević, paušalna je  konstatacija jednog dela intelektualne elite iz kruga dvojke. Današnja opozicija, za razliku od one iz vremena prošlih, ima dva velika problema. Jedan se ogleda u nemogućnosti da se sujetni „vladajući“ subjekti dogovore ko je veća opozicija i bolji lider, a drugi u nemogućnosti da se izbore sa tajnim, ali i javnim izražavanjem saosećanja i razumevanja prema vladajućoj većini i njihovim postupcima.

            Ideja o formiranju nekakvog novog DOS-a, odnosno demokratskog fronta, pala je u vodu onog dana kada je Demokratska stranka, tj. jedan njen deo, otišao u senku. Demokratska stranka, hteli mi to da priznamo ili ne, predstavlja instituciju političkog sistema Srbije. Takođe, kod dela javnosti ona se posmatra kao zaostavština pokojnog premijera Zorana Đinđića. No, legat prošlosti nije samo politika pokojnog premijera, energija i znanje koje je uložio u reforme, već i kohabitacija sa podgrejanom destruktivnom politikom „truta“ kao i istorijsko pomirenje sa nereformisanim ostacima režima 90-ih te stvaranje uslova za okupljanje naprednjaka. Oni koji danas vladaju Demokratskom strankom ne ulivaju dovoljno poverenja građanima Srbije. Menjati Srbiju iz senke, a ne pokazati kako se menjaju stvari na primeru Vojvodine, gde jesu na vlasti,  je više nego providno. Dakle, „institucija“ bi morala napraviti najpre otklon od politike iz perioda 2004-2012. i zaokret u odnosu na svoju dosadašnju politiku. Za to su potrebni novi ljudi i nove ideje. Ne treba otkrivati rupu na saksiji. Ne treba izmišljati toplu vodu. Jednostavno, realno sagledati mogućnosti i kapacitete ove zemlje, definisati ciljeve, ali i iznaći načine za mobilisanje ljudi kako bi se postavljeni ciljevi ostvarili u relativno kratkom vremenskom periodu, jer mi vremena nemamo.

Za ovako nešto, Demokratskoj stranci nisu potrebni sateliti. Njeni koalicioni kapaciteti su jasni, ali oni ne smeju biti iskazani pre, već posle izbora. Demokratska stranka je decenijama unazad predstavljala „politički rasadnik“ u svakom smislu. Njeni najveći brendovi su stranke koje u svom uređenju nemaju trunku onoga što je imala ona, a neke čak više liče na privatna preduzeća svojih predsednika nego na organizovane političke stranke. O kredibilitetu pojedinih lidera ne treba trošiti reči. Bilo kakva predizborna koalicija „demokrata“ i njenih „brendova“ bi bila potpuni faul. Ukoliko su maloletne, i kao takve pobegle od kuće, „stranke d.o.o.“ treba da se vrate svojoj majci. No, ukoliko se smatraju punoletnim, jakim i samostalnim, neka se bore za svoj opstanak na političkoj sceni Srbije ravnopravno sa konkurencijom. Skloniti naprednjake tako što će gomila patuljaka na leđima džina doći na nihovo mesto je moguć scenario, ali ne i poželjan. Tako nešto je uradio i pokojni premijer sklanjajući Miloševića. Znamo gde su ga odveli truli kompromisi i spajanje nespojivog na putu istinske transformacije društva. Danas iz perspektive prosečnog građanina i građanke Srbije dolazimo do zaključaka da su koaliciona okupljanja možda „odradila“ postavljen cilj, ali i napravila  jednako, ako ne i veće zlo od onog u kojem smo živeli ranije. Možda baš zato jeste dobro izaći na liniju fronta, samostalno i hrabro, i pobediti ili nestati sa političke scene. Naravno, koalicije jesu oblik demokratske borbe protiv vlasti, ali onda uslove pod kojima se vodi ta borba treba menjati kroz podizanje cenzusa za koalicije. Tada bi se iskazala volja glasača za koaliciju,  a ne volja koalicije za vlašću.

Ovakva kakva je danas, opozicija može jedino da zaplaši narod koji postaje svestan da, ukoliko se ubrzo neko ne pojavi, a politička scena ne iskristališe, može doći do one tačke sa koje nema povratka. Aktuelnu vlast ne mogu da uklone lideri novo nastalih brendova Demokratske stranke. Ne mogu ni oni koji Srbijom vladaju iz senke. Vlast jedino može zaplašiti kritična masa koja je tihom evolucijom napravila pomak u odnosu na onu iz vremena petooktobarskih promena. Taj pomak je iskazan odlučnošću da se više neće glasati za manje zlo. „Zato je krajnje vreme da aktuelni lideri prestanu sa emitovanjem repriznog programa, pozdrave građanstvo i napuste političku scenu Srbije prepuštajući je nekim novim i modernim liderim. Devedesete godine prošlog milenijuma su iza nas baš kao i politika tog doba. Sklonite se i napravite prostor za neku novu opoziciju.“

Mitingovanje

Zapadno polje Kolubarskih kopova, osunčano prolećnim suncem, samo dva dana nakon spektakularnog okupljanja Srbije na Trgu slobode i dan nakon okupljanja beograđana ispred zgrade Geozavoda, ugostilo je vladajuću naprednjačku bolumentu. Sednica vlade na otvorenom, u čijoj se pozadini nalazi „ono što ima onu ruku da prebacuje“, protekla je baš kao i sve dosadašnje u prvih godinu dana rada, u „neprestanoj akciji“. Međutim, sa druge strane ni „mađioničarima“ nije baš najbolje pošlo za rukom osvetljavanje Srbije.

U pokušaju da upale svetlo, nekadašnji i sadašnji funkcioneri Demokratske stranke shvatili su da iako nisu mogli zajedno u jednoj stranci, mogu zajedno u više različitih stranaka. Sa mitinga u Beogradu poslali su demokratskoj javnosti jasnu poruku: „Mi još uvek ne znamo gde udaramo!“. U prilog ovome najpre ide iznenađujuće hrabra, ali i nepromišljena odluka dva „premijera“ da se sa liderom jedne od stranka d.o.o. pojave pred građane pristigle iz svih većih gradova Srbije. Do jučeračnji posetilac rođendanskih žurki naprednjaka ili jednostavno, Dušan Petrović, našao se rame uz rame sa pokrajinskim premijerom, Bojanom Pajtićem i bivšim srbijanskim premijerom, Zoranom Živkovićem. Kao da ga je sam Vučić poslao. Autogo.

Uspesi su počeli da se nižu sami od sebe. U jednoj od svojih prvih izjava pokrajinski premijer je kazao da je tog sunčanog 25. aprila na Trgu bilo okupljeno oko 30.000 građana i građanki Srbije. Ovakva izjava je najpre naišla na poplavu komičih komentara po društvenim mrežama od strane učesnika mitinga. Tako je jedan od interesantnijih glasio: „Ako nas je bilo oko 30.000 onda je mene bilo oko 200“. Takođe, rečeno je kako su prisutni, što na bini, što u publici, oni koji su protiv vladavine aktuelnog premijera. Nije sporno, ali koliko je poznato pokret „Dosta je bilo“ i Saša Radulović su takođe protiv onoga što radi aktuelni premijer, a nisu bili na mitingu. Moglo se i čuti kako je na mitingu okupljeno „tvrdo jezgro“ elite. Zaista, sjajno je bilo videti Radoša Bajića kako se slika sa ministrom odbrane u senci.

Miting „opozicije“ je dodatno zbunio već dovoljno konfuznu demokratsku javnost. Takođe stvorio je dodatni animozitet prema organizatorima skupa. Teško da je danas ikome jasno ko je opozicija u Srbiji i da li ona uopšte postoji. Reklo bi se da postoje nekakve stranke d.o.o. koje na ovaj ili onaj način simuliraju opoziciono delovanje, ali da postoji jasna i organizovana opozicija, teško. Slaba izlaznost i mlaka atmosfera koja je pratila miting pokazali su da je narodu dosta mitingovanja i političarenja istrošenih lica 90-ih. Takođe, organizovanje okupljanja po scenariju iz 90-ih je postalo neukusno. Politički mitinzi su istrošena priča. U modi su građanski protesti u organizaciji nekompromitovanih ličnosti i „grupa“. Možda je najbolji primer toga okupljanje beograđana u akciji „Pokažimo im patku“  organizovanu od strane inicijative "Ne da(vi)mo Beograd".

Evidentno je da postoji opravdani bunt baš kao i energija potrebna za smenu aktuelne vlasti. Neophodno je tu energiju akumulirati i usmeriti u pravom trenutku. To ne mogu da urade lideri novo nastalih brendova Demokratske stranke. Ne mogu ni oni koji Srbijom vladaju iz senke. U redovima svih stranaka postoje ljudi koji mogu zadobiti poverenje građana i građanki Srbije. Vreme je da aktuelni lideri prestanu sa emitovanjem repriznog programa, pozdrave građanstvo i napuste političku scenu Srbije prepuštajući je nekim novim i modernim liderima novog doba. Devedesete godine prošlog milenijuma su iza nas baš kao i politika tog doba. Sklonite se i napravite prostor za neku novu opoziciju.

A da krenemo iz početka ili da ipak popričekamo?

Da su stvari izmakle kontroli ne vide samo oni zaslepljeni glupošću i blještavim sjajem iskrenih laži premijera zemlje seljaka na brdovitom Balkanu. Budućnost u koju smo verovali nakon petooktobarskih promena izgubila je svaki smisao, a oni koji su nas onomad u nju vodili su danas u teškom i konfuznom stanju. Naprednjačke horde se polako dele, a opozicija, ili bar njen lepši deo, nema tim sa kojim bi se ćerao. Cenu gluposti političkih subjekata platiće jedino i samo građani Srbije.

Politička scena Srbije je postala tragikomična. Spektakularno ponašanje vladajuće koalicije polako gubi na jačini jer nedostaje aktivnost jednog od vodećih koalicionih partnera, ministra vanjskih poslova Srbije i njegovog tima. Dok se naprednjačke horde batrgaju u mulju svoje politike, socijalisti taje svoje planove i smireno posmatraju situaciju. Pad helikoptera, paljenje zastave suseda, slavljenje Beograda i svako drugo političarenje ne pada na teret crvenih, štaviše, zaobilazi ih. Zato je i opravdano smatrati da će se uskoro nešto desiti jer podrške ključnih igrača nema, a kada je nema, onda vam takvi igrači i nisu potrebni. Dugo najavljivana i sve više izvesna rekonstrukcija Vlade Srbije u prvi plan će izbaciti neke nove igrače uz moguć opstanak postojećih. To svakako mogu biti oni koji već neko vreme sede u predvorju i čekaju na snimanje nekog drugog filma. Eventualni ulazak SDS Borisa Tadića i LDP Čede Jovanovića, mogao bi da da neki novi šmek vladi premijera Vučića. Ovakva rekonstrukcija bi sigurno još više zbunila javnost, ali i dovela postojeću opoziciju u još konfuznije stanje.

No, kada smo već kod opozicije, evidentno je da ona nikada nije bila rastrojenija. Demokratska stranka se pored unutrašnjih turbulencija i vladavine u senci bavi i organizovanjem nekakvog novog fronta u kojem će zasigurno participirati Nova stranka nekadašnjeg premijera Srbije, Zorana Živkovića. Ono što Pajtić i Živković imaju zajedničko jeste želja da sa vlasti sklone Vučića. To je lepo i potrebno, međutim ne i dovoljno. Pored njihovog entuzijazma u etru je i entuzijazam „opozicione desnice“ koju pored vojvode Šešelja i ostataka nekadašnjih radikala čine još i porodični ljudi iz Dveri, kao i neobavešteni, ali voljni za ćeranje, Koštunicini saborci. Krizna vremena pogoduju desnici, ali ovakve desnice se ne moramo plašiti, ako ni zbog čega drugog onda zato što nema afiniteta prema koalicijama sa evropejcima. Ipak, ne mogu svi ni u koalicije. Neki to i ne žele, poput pokreta Saše Radulovića, Dosta je bilo. Bivši ministar u Dačićevoj vladi je, kao i do sada, spreman da sam sa svojim timom izađe na crtu režimu, a o eventualnim koalicijama razmišljaće kasnije. Kako god, ovakva opozicija ne može da zada jak udarac tihoj diktaturi aktuelnog premijera. Onaj koji može da ga nokautira, ali uz pomoć nekih opozicionih igrača, jeste drug ministar Dačić. Koliko će biti spreman na sukob sa Vučićem zavisiće od toga koliko je Vučić spreman na sukob sa njim. Koalicioni potencijal „socijalista“ se ne dovodi u pitanje još od 2008. godine. Pitanje je samo ko će da igra sa njim i za čije babe zdravlje.

Posledično, ukoliko je  jedini cilj opozicije svrgavanje Vučića sa vlasti, onda neće biti velikih problema. Postizborne koalicije nikada nisu predstavljale iznenađenje u Srbiji. One su nekako uvek bile neočekivano očekivane i neprijatne, ali ne i iznenađujuće. Ono što je sigurno jeste da su dosadašnje koalicione vlade sastavljene po principu „hajde da vladamo“ imale poražavajuće rezultate i građane vodile u sve veće siromaštvo i još dublju krizu. Njihov jedini zadatak bio je balansiranje debalansa. Možda baš iz tog razloga je sve prisutnije mišljenje da sa ovakvom opozicijom i njenim koalicionim kapacitetom nema potrebe menjati postojeću bulumentu, jer sigurno bolje biti neće. Ovo ne mora nužno da bude tačno, ali vođeni dosadašnjim iskustvom i rezultatima vlada od 2004. godine do danas, veoma izvesno. Zar vlada u Vojvodini nije mogla da pokaže na primeru Pokrajine šta znači vladati transparentno i odgovorno? No, da treba ukloniti Ove sa vlasti, treba!

Ipak, ukoliko budu imali milosti, vlastodršci neće raspisivati sveopšte izbore na jesen i neće nas terati da presipamo iz šupljeg u prazno. Zadržaće se na pokrajinskim i lokalnim izborima. Da li će pobediti? Izvesno je. Nakon toga, nastaviće sa daljim ispunjavanjem uslova međunarodne zajednice, što je korak u dobrom pravcu, uz sporadično ometanje u vođenju unutarnje politike. Za to vreme će opozicija, tj. njena lepša strana, imati dovoljno vremena da se povrati, konsoliduje, napravi plan i nastupi sa konkretnim predlogom za izlazak iz krize. Takođe, izvesno je da će doći i do deobe Demokratske stranke što i ne mora da bude loše. Ukoliko "naprednjaci" raspišu izbore na svim nivoima, biće interesantno posmatrati moralne i etičke kapacitete stranačkih lidera i njihovu koalicionu širinu. Kredibilitet neće biti problem, baš kao ni želja da nešto promene. Toga odavno nema na političkoj sceni Srbije.

Dva lica vlade i briselska šminka

Nema sumnje da je vlada Aleksandra Vučića vlada sa dva lica. Teorija zavere zamenjena je teorijom dogovora koji je napravljen između aktuelne vlasti i međunarodne zajednice. Ono što realizacija takvog dogovora izaziva u javnosti jeste stalan sukob između racionalnosti i pragmatičnosti. Potreba za priznavanjem mnoštva bitnih uzroka koji leže u osnovi jednog ovakvog dogovora izaziva potrebu za velikim brojem načina koordinacije aktivnosti u cilju njegovog ispunjenja. Ko uspe da nađe balans između razumnog i pragmatičnog delanja biće šampion tranzicije, odnosno njenog okončanja. Ova vlada to sigurno nije, bar ne za sada.

Čestitke koje je deo međunarodne zajednice prerano uputio tada još neizabranom predsedniku Srbije, Tomislavu Nikoliću, ukazale su na nestrpljenje, ali i potrebu za privođenje kraju nekih aktivnosti Brisela na ovim prostorima. Od samog početka je bilo jasno da jedino oni koji su „igranku“ organizovali i započeli, a to su ostaci Miloševićevog režima, mogu fajront i objaviti. Pitanje je bilo kako realizovati ispunjenje jednog takvog, nadasve razumnog, cilja.

Srbija je otvoren sistem, a unutar takvog sistema sprovođenje reformi je veoma otežano ili praktično nemoguće. Iz tog razloga bilo je preko potrebno jasno definisati geopolitičku poziciju Srbije, a ne aludirati na njenu neutralnost ili oslanjati je na „četiri oslonca“. Opredeljenost za rešavanje statusa Kosova i jasna politika evro-atlantskih integracija jesu racionalno delovanje vlade Srbije u poslednjih nekoliko godina. Njeno pragmatično delovanje u cilju povlačenja nepopularnih poteza uz istovremeno skretanje pažnje velikog dela javnosti, jesu koketiranje sa Rusijom i Kinom kroz manifestacije kakve su bile vojna parada i Samit 16+1. Time se stekao utisak da je otpočela realizacija preuzetih odgovornosti u senci spektakularizma i intriga.

           

Rad na realizaciji ciljeva spoljne politike, čiji god oni bili, implicirao je mutan odnos međunarodne zajednice prema rezultatima unutrašnje politike vlade Srbije. Gušenjem medija i slobode izražavanja uz stvaranje uslova za jednoumlje, otpočela je tiha diktatura aktuelnog premijera Srbije. Misteriozni ugovori sa Fiatom i Etihadom, neokončani procesi kod 24 sporne privatizacije, plivanje po mutnim beogradskim vodama i sumnjive radnje oko železare u Smederevu samo su neke od aktivnosti vladajuće koalicije koje ukazuju na plitak i šarlatanski odnos prema ekonomskim reformama i politici u Srbiji. Sa druge strane, mere kao što su smanjenje plata i penzija, ali i mogući rast PDV su mere koje su htele, ali ne i mogle, da realizuju i prethodne vlade. Ove mere jesu potrebne, ali ne i dovoljne. Ono na čemu ova vlada treba da radi, a ne radi, odnosno radi, ali naopako, jesu duboke i korenite reforme institucija, uvođenje koncepta dobre vladavine, nova monetarna politika i jasne makro i mikro ekonomske reforme. Ovakvim delanjem aktuelne vlasti stiče se utisak da je, zarad ostvarivanja svojih ciljeva, međunarodna zajednica dozvolila aktuelnom premijeru da od Srbije napravi svoju prćiju. Pragmatična ili racionalna, dugoročna ili kratkoročna odluka?

Posmatrajući odnos Brisela prema Beogradu, može se steći utisak da je donekle neiskren i kapriciozan. Izveštaji koji dolaze iz raznoraznih međunarodnih organizacija, a tiču se ekonomskog napretka i slobode medija, nisu kritički nastrojeni prema ponašanju vlasti u Srbiji. Otuda je jasno da se ono što je važno u jednom društvu, svodi na sporedno u drugom. Dok sa jedne strane odgovara političkim zahtevima međunarodne zajednice, vlada Aleksandra Vučića iskrenim lažima i malverzacijama sprovodi destruktivnu politiku unutar granica Srbije. To je ta dvoličnost vlade Srbije i tu je ta razlika između donekle racionalnog ponašanja Beograda prema Briselu i pragmatičnog odnosa Brisela prema Beogradu. 

U senci demokratije

Povratak retrogenih snaga 90-ih i njihova naprednjačka politika doveli su do tihe evolucije svesti prosečnog građanina Srbije. Ta evolucija nije dala pompezne rezultate, ali je stvorila potreban i dovoljan uslov za kreiranje nekakvog novog i drugačijeg političkog ambijenta. Današnja politička scena Srbije prepuna je izlizanih političara s kraja prošlog milenijuma. Oni, sigruran sam, pored ološokratije na vlasti, predstavljaju najveću opasnost za njenu budućnost. Srbiji je potreban društveno-politički zaokret kroz nove ljude i novu, modernu ideju.

Padom režima Slobodana Miloševića stavljena je tačka na politiku koju je vodila opozicija devedesetih godina prošlog veka. Ili je bar tako trebalo biti. Degutantno je svoje političko delovanje bazarati na metodama koje za cilj imaju jedino i samo obaranje trenutne vlasti. Nekako se podrazumeva da to jeste posao opozicije, te da sve što ona radi ustvari vodi ka tom cilju. Otuda ga nema potrebe toliko potencirati. Ono što nedostaje opozicionim liderima danas jeste jasna vizija budućnosti Srbije ali i stalno traganje za novim putevima i istinama. Tiha evolucija građanstva je dovela do toga da se ovoga puta neće, kao nekada, birati između dva zla. Zlo je zlo, bilo ono malo ili veliko. Iz tog razloga, siguran sam da, ukoliko opozicija, odnosno ono što je ostalo od nje, ne izađe pred građane sa jasnom idejom i jasnim planom, Srbija će nastaviti da živi postojeće zlo. To zlo se ne ogleda samo u vladavini aktuelne vlasti, već i u parazitskom sistemu kao obliku društvenog sistema zemlje seljaka na brdovitom Balkanu.

Političke stranke su danas prepune društvenih mediokriteta koji su zarad sitnih, ličnih interesa spremni da žrtvuju budućnost cele jedne države. Iz tog razloga je parazitski sistem postao i politički sistem Srbije. Sa jedne strane imamo političke subjekte koji svojim delovanjem i negativnom selekcijom plasiraju vrednosti parazitskog sistema unutar svojih političkih organizacija stvarajući godinama unazad „loš priraštaj“ na političkoj sceni. Na isti način to čine njima slični negativni autoriteti u svim ostalim „institucijama“ počev od obrazovanja, preko pravosuđa do zdravstva. Sa druge strane imamo onaj „merljiv“ ili „vidljiv“ deo parazitskog sistema koji se ogleda u ogromnoj glasačkoj mašineriji raspoređenoj u javnom sektoru i državnoj administraciji za kojim vape raznorazne političke opcije. Korupcija i organizovani kriminal postali su životni moto „uspešnog“ i manje uspešnog građanina Srbije, bio on i političar.

Baš zato je mogućnost buđenja Srbije primenom metoda davno prošlih vremena praktično nemoguća. Njen većinski deo stanovništva je ili konfuzan i zbunjen ili ohrabren idejom ostvarivanja plitkih ličnih interesa primenom koruptivnih metoda i aktivnosti. Govoriti o nekakvim premijerima u senci i njihovim vladama koje će nešto promeniti je više nego smešno. Tako, formiranje vlade u senci možemo posmatrati kao čin kapitulacije Demokratske stranke. Danas je svima jasno da oblik opozicije koji pamtimo iz devedesetih, više ne postoji. Živeti na slavi prošlosti i slavi onih koji više nisu sa nama je poražavajuće. Demokratskom strankom ponovo vlada politika s' početka 90-ih kojoj je mesto u političkoj penziji, a ne u političkom savetu. Zato je opravdano postaviti pitanje da li Demokratska stranka kakva je danas uopšte treba da postoji?

Zaključak je jednostavan. Vreme je za novu opoziciju i nove lidere. Oni si tu, u redovima opozicionih stranaka koje zastupaju manje više iste ili slične ideje. Da li su dovoljno hrabri da okrenu leđa parazitskom sistemu i naprave iskorak stvarajući od sebe moderne političare, pokazaće vreme. Do tada smo, baš kao i oni, prinuđeni da živimo parazitski sistem u senci demokratije.