Heroji i monstrumi

"Zbog ovakvog monstruma, žao mi je što smo ukinuli smrtnu kaznu".

Emotivna izjava doktora i ministra, člana vladajuće bulumente „obožavane“ u narodu, a u vezi sa ubistvom devojčice iz Bajmoka, dala je vetar u leđa sveopštem narodnom ludilu. Davno sam konstatovao da smo kao nacija vremenom postali socijalna grupacija prepuna socijalnih patologija i pojedinačnh frustracija. No, čitajući raznorazne komentare običnog sveta, danas sam sasvim siguran da smo teško bolesni. Geopolitički šok, ratovi koje nismo vojevali, sankcije koje nismo zaslužili, bombardovanje koje nismo izazvali i tranziciono siromaštvo doveli su do toga da svet koji nas okružuje, postaje opasan po život. Društvo je postalo opasno po život. Pitam se samo, da li je većina opasnih sa ove ili sa one strane rešetaka?

Čitam u novinama kako je, na nekoj Facebook stranici, prikupljeno preko 150 hiljada potpisa za uvođenje smrtne kazne i setih se 90-ih kada je prikupljeno jako mnogo potpisa za puštanje Kasandre iz zatvora jer, Boga ti, u seriji koju su tada pratile široke narodne mase, dotična bejaše uhapšena. Međutim, ne mogu da se setim da li je ovolika pomama i želja za osvetom vladala nakon pokolja u Srebrenici ili ubistva dvojice mladih gardista na Topčideru. Narodna histerija i opšte ludilo okupirale su etar Srbije. Niko da objasni kakva je razlika između " monstruma iz Surčina " i " narodnog heroja ", Ratka Mladića?

Pekić davno napisa: „Smrtna kazna je moralno protivurečna, jer mi najpre kažemo da je život najdragoceniji čovekov posed, a zatim da smo kadri i to da mu oduzmemo.“ No, Pekić je bio pisac. To nama važno nije. Mi smo Božiji narod. U Boga verujemo. U njega se kunemo. Himnom se na njega pozivamo. Moleban organizujemo i masovno mu se odazivamo. A Bibliju...nju ne čitamo, jer da je čitamo, jednu od deset Božijih zapovesti bismo znali. Ne ubij!

Politikanstvo i političarenje politikanata Srbije odavno je osakatilo institucije mlade demokratije kakva je naša. U nas se Ustav ne prenosi „s kolena na koleno“, već „lomi preko kolena“. Ovde ne važi ona: „ Nije kriv dok se ne dokaže suprotno. “ Strana nam je i ona: „ Ko se mača lati, od mača i strada.“ Kult ličnosti vlada Srbijom. On stvara obožavatelje ispranih mozgova. Snaga jedne nepromišljene izjave običnog čoveka u fotelji ministra, u uslovima siromaštva i sveopšte konfuzije, jača je od svega što smo naučili.  „ Civilizacija koja može programski da se liši nečega na čemu počiva – civilizacija je smrti.“

Ipak, ne može se krivica za „ narodnu histeriju “ svaliti samo na „ empatiju ministra “. Novinari su još jednom pokazali da novinarstvo kao profesija, baš kao i svaka druga u Srbiji, ne postoji. Oni su postali cirkuski zabavljači, kreatori ludila i prenosioci loših poruka. Porodica Jurić prolazi kroz sve ono kroz šta je prošla porodica Ognjenović; medijsko zlo. Iako su sudbine dve Tijane tužne i bolne, ipak im je zajedničko ono što im je porodicama učinio medijski prostor Srbije.

Vlast nam je ponovo pokazala kako je prosto i jednostavno vladati širokim narodnim masama. Neko jednom reče: „ Ovo neće izaći na dobro.“