Zemlja paradoksa

„O, kako je lepo biti glup!“

U zemlji paradoksa, gde uz pomoć tabloida vlada sivilo „izmućkane“ koalicije okupljene oko „progresivnih“ snaga Srbije, najbolje je i najbezbolnije biti glup. Problem nastaje onda kada ste potpuno svesni situacije oko sebe, a pri tome niste moron. Možda, ali samo možda, ovom zemljom hodaju nepismeni i polupismeni ljudi. Možda „žuta štampa“ nije kriva za kreiranje neukusnog medijskog prostora s obzirom na to da „izbacuje“ upravo ono što narod ište. Tabloidizacija Srbije rezultat je našeg žutila. Nedostatak svesti pojedinca i razjedinjenost impotentne opozicije idu naruku političkoj demagogiji naprednjačkog tima. Još kada svemu tome dodamo patetično prosvetljenje pojedinaca, igri nema kraja.

Medijski prostor Srbije krase napumpane tabloidne informacije i iskrene laži vlastodržaca. Ionako sužen medijski postor opozicije, njenom greškom, ovih dana zauzeo je tajni obožavatelj režima 90-ih. Zagovornik nekakve nove političke misli u Srba, g-din Vukadinović je u jednom od medija Srbije, koji izlazi na „vreme“, objavio tekst koji je „ponosna“ opozicija brže-bolje prenosila društvenim mrežama uz providno čuđenje. Zadnje je vreme došlo kada oni kojima smeta politika AV-a mašu pisanijem somborskog filozofa. Koliko god tekst bio dobar, a lagao bih da nije, da li zaslužuje „najviše opozicione počasti“? Zar Vukadinović zavređuje da dobije i delić tako tesnog medijskog prostora razbijene srbijanske opozicije? Onaj koji je podgrevao destruktivnu politiku truta, izjednačavao Đinđića sa Miloševićem, agitovao na štetu evro-atlanskih integracija Srbije i zdušno navijao za „majku“ Rusiju (i prateće subjekte), danas otvara širom zatvorene oči kakvoj-takvoj opozicionoj eliti Srbije, političkoj i intelektualnoj. Izgleda da nismo naučili lekciju petooktobarskih promena i zaboravili koliko nas je koštalo ignorisanje „Šestog oktobra“.

Naš narod kaže da „Vuk dlaku menja, a ćud nikada!“  Teško da je Vukadinović progledao. Njegovo pisanije godinama unazad uticalo je na kreiranje mračne svesti ovog naroda. Poput mnogih nosilaca nekakve nove političke misli u senci Memoranduma iz '86., bazirane na nacionalnoj superiornosti i političkoj demagogiji, Vukadinović je udarao temelje nacionalnoj konfuziji i intelektualnom sunovratu. Tako je, zahvaljujući njemu kao predstavniku nekakve kvazielite, ali i delovanjem impotentnog (ne)vladinog sektora i bahate vlasti pojedinaca iz sadašnje opozicije, kreiran ambijent za povratak „crno-crvene“ koalicije. Zlo je uvek bilo prisutno, samo je menjalo oblik.

Baš kao što je sa jedne strane paradoks veličati „Narodnog heroja“, a sa druge linčovati „Monstruma iz Surčina“, koji se u nijansama razlikuje od generala Mladića, tako je paradoksalno i nelogično opoziciono laskanje nekakvom „prosvetljenju“ Vukadinovića, a nipodaštavanje „muljavog“ truda Vučića u senci Đinđića. Ne mogu i neću amnestirati od odgovornosti nekoga ko je utabavao put onima koji su nas decenijama moralno sakatili. Da li je moguće da tako brzo zaboravljamo i još brže praštamo? Konstantna tenzija izazvana patogenim iskustvima i negativnim emocijama pojedinaca primorava društvo na neracionalno razmišljanje i stalnu „borbenu gotovost“. Ukoliko nema mladih i pametnih ljudi u raznoraznim profesijama, koji će zameniti jalovu i moralno devastiranu elitu Srbije, onda ovaj narod ne zaslužuje priliku da živi bolje. Samim tim ostaće socijalna grupacija zarobljena u istoriji nekada hrabrog i ponosnog naroda, bez bilo kakve mogućnosti da doživi katarzu.

Ovaj tekst je reakcija autora na ponašanje opozicionih „prvaka“ na pisanije Đorđa Vukadinovića u nedeljniku Vreme [1] http://www.nspm.rs/kolumne-djordja-vukadinovica/kraj-pocetka-ili-pocetak-kraja.html