Penzioneri: zadovoljni glasači ili siromašna raja?

„ Penzije su već niske i više nikada ne mogu biti dovedene u pitanje.“

Još početkom 2011. godine, na prvim borbenim linijama u pregovorima sa MMF - om, nekadašnji potpredsednik Vlade Srbije, Jovan Krkobabić je konstatovao da penzioni sistem u Srbiji nema potrebe menjati, da je jako dobar i da ga je potrebno samo unaprediti. Danas, jedna nova, reformska Vlada, razmatra uvođenje totalno nepopularne mere kojom bi penzije bile smanjene između 10% i 25%. Šta je zajedničko za obe Vlade, Dačićevu i Vučićevu? Plitko, mogao bih reći imbecilno, pristupanje teškim problemima duboko komirane srbijanske privrede.

Sasvim je sigurno da postojeći penzioni sistem, koji funkcioniše po modelu „pay-as-you-go“, ne može opstati  u dužem roku. Ogromna stopa nezaposlenosti, pojačani demografski rizici, zabrinjavajući demografski racio i impotentna privreda nikako ne idu naruku jako velikom broju penzionera. Stalno „ dopunjavanje “ budžeta i neinteligentno korišćenje raznoraznih „ aranžmana “, a u cilju održavanja socijalnog mira, nanose ogromnu štetu „ budućnosti “ Srbije uz trajne posledice po istu. Penzioni sistem, kakav je na snazi, mogao je nesmetano funkcionisati 60 - ih i 70 - ih godina prošlog veka. Tada je na jednog penzionera dolazilo oko šest zaposlenih. Danas, kada na jednog penzionera dolazi nešto više od jednog zaposlenog potrebno je pristupiti racionalim i hrabrim odlukama. To svakako nije „ udarac “ na penzije.

Smanjenje penzija možda jeste potrebna, ali nije dovoljna mera. Čak i kao takva ona ne sme podrazumevati linearno smanjenje penzija. Potrebno je, i dovoljno, pristupiti ozbiljnoj reformi penzionog sistema. Trenutni penzioni model, neophodno je zameniti sa " fully-funden " modelom (individualno finansiranje upravljano od stane relevantne privatne kompanije ostvarene u ovoj oblasti uz davanje garancija države i stvaranje odgovarajućih polaznih olakšica za građane). Takođe, Srbiji je neophodan potpuni zaokret u sprovođenju tranzicije. To podrazumeva duboke i korenite reforme: mikroekonomske reforme, institucionalne reforme, giljotinu propisa i regulatornu reformu, reformu zakonodavstva, sprovođenje koncepta „ dobre vladavine “, reformu obrazovnog i zdravstvenog sistema, promenu monetarnog modela i privatizaciju javnih preduzeća.

Milošević je godinama vladao zahvaljujući penzionerima. Beskonačni redovi ispred prodavnica i „ iskopavanja “ po kontejnerima nisu sprečavala najstarije sugrađanje da uvek među prvima budu na glasačkim mestima i glasaju za režim koji nas je sistematski uništavao čitavu jednu deceniju. Danas, sasvim sam siguran, Vučić najjače uporište ima baš među penzionerima (i onima sa „ jednom nogom “ u penziji). To mu daje za pravao da sa njima eksperimentiše na moderniji način od Miloševića. Ono što nedostaje jesu radost i „ sabor “ na Kalemegdanu.

I pored činjenice da se u „ reformskoj “ vladi Aleksandra Vućića nalaze istaknuti ekonomisti poput Kori Udovički i Dušana Vujovića, tranzicioni zaokret nije na pomolu. Štaviše se stiče  utisak da se premijer sve više udaljava od svog ekspozea (dugo sastavljanog uz pomoć nekadašnjih ministara Radulovića i Krstića). Predložene mere za ekonomski oporavak („ bolesna “ štednja, stalna smanjenja primanja, stalna poskupljenja robe i usluga uz mogući rast PDV - a) su kratkog daha. One ne pogađaju suštinu problema, već postojeći sistem održavaju u životu. Smanjenje penzija uz „ rast “ godina staža ( i života ) jednako pogađaju kako mlade tako i stare. Među penzionerima preovladava mišljenje da su oni izgradili ovu zemlju, zaradili svoje penzije i zaslužili da ono što se danas „ rasprodaje “ delom završi u njihovom džepu preko PIO fonda. Sa druge strane, zakonska rešenja Vlade omogućavaju „ starom “ kadru da radi, dok mlade „ penalizuju “ gomilajući ih na biroima. U zemlji „ starih “, u kojoj hara „ bela kuga “ uz neprekidni „ odliv mozgova “, konfuzno stanje stvari odgovara jedino i samo intelektualno osakaćenoj, investiciono kratkovidoj i koruptivno organizovanoj vlasti.