Dva lica vlade i briselska šminka

Nema sumnje da je vlada Aleksandra Vučića vlada sa dva lica. Teorija zavere zamenjena je teorijom dogovora koji je napravljen između aktuelne vlasti i međunarodne zajednice. Ono što realizacija takvog dogovora izaziva u javnosti jeste stalan sukob između racionalnosti i pragmatičnosti. Potreba za priznavanjem mnoštva bitnih uzroka koji leže u osnovi jednog ovakvog dogovora izaziva potrebu za velikim brojem načina koordinacije aktivnosti u cilju njegovog ispunjenja. Ko uspe da nađe balans između razumnog i pragmatičnog delanja biće šampion tranzicije, odnosno njenog okončanja. Ova vlada to sigurno nije, bar ne za sada.

Čestitke koje je deo međunarodne zajednice prerano uputio tada još neizabranom predsedniku Srbije, Tomislavu Nikoliću, ukazale su na nestrpljenje, ali i potrebu za privođenje kraju nekih aktivnosti Brisela na ovim prostorima. Od samog početka je bilo jasno da jedino oni koji su „igranku“ organizovali i započeli, a to su ostaci Miloševićevog režima, mogu fajront i objaviti. Pitanje je bilo kako realizovati ispunjenje jednog takvog, nadasve razumnog, cilja.

Srbija je otvoren sistem, a unutar takvog sistema sprovođenje reformi je veoma otežano ili praktično nemoguće. Iz tog razloga bilo je preko potrebno jasno definisati geopolitičku poziciju Srbije, a ne aludirati na njenu neutralnost ili oslanjati je na „četiri oslonca“. Opredeljenost za rešavanje statusa Kosova i jasna politika evro-atlantskih integracija jesu racionalno delovanje vlade Srbije u poslednjih nekoliko godina. Njeno pragmatično delovanje u cilju povlačenja nepopularnih poteza uz istovremeno skretanje pažnje velikog dela javnosti, jesu koketiranje sa Rusijom i Kinom kroz manifestacije kakve su bile vojna parada i Samit 16+1. Time se stekao utisak da je otpočela realizacija preuzetih odgovornosti u senci spektakularizma i intriga.

           

Rad na realizaciji ciljeva spoljne politike, čiji god oni bili, implicirao je mutan odnos međunarodne zajednice prema rezultatima unutrašnje politike vlade Srbije. Gušenjem medija i slobode izražavanja uz stvaranje uslova za jednoumlje, otpočela je tiha diktatura aktuelnog premijera Srbije. Misteriozni ugovori sa Fiatom i Etihadom, neokončani procesi kod 24 sporne privatizacije, plivanje po mutnim beogradskim vodama i sumnjive radnje oko železare u Smederevu samo su neke od aktivnosti vladajuće koalicije koje ukazuju na plitak i šarlatanski odnos prema ekonomskim reformama i politici u Srbiji. Sa druge strane, mere kao što su smanjenje plata i penzija, ali i mogući rast PDV su mere koje su htele, ali ne i mogle, da realizuju i prethodne vlade. Ove mere jesu potrebne, ali ne i dovoljne. Ono na čemu ova vlada treba da radi, a ne radi, odnosno radi, ali naopako, jesu duboke i korenite reforme institucija, uvođenje koncepta dobre vladavine, nova monetarna politika i jasne makro i mikro ekonomske reforme. Ovakvim delanjem aktuelne vlasti stiče se utisak da je, zarad ostvarivanja svojih ciljeva, međunarodna zajednica dozvolila aktuelnom premijeru da od Srbije napravi svoju prćiju. Pragmatična ili racionalna, dugoročna ili kratkoročna odluka?

Posmatrajući odnos Brisela prema Beogradu, može se steći utisak da je donekle neiskren i kapriciozan. Izveštaji koji dolaze iz raznoraznih međunarodnih organizacija, a tiču se ekonomskog napretka i slobode medija, nisu kritički nastrojeni prema ponašanju vlasti u Srbiji. Otuda je jasno da se ono što je važno u jednom društvu, svodi na sporedno u drugom. Dok sa jedne strane odgovara političkim zahtevima međunarodne zajednice, vlada Aleksandra Vučića iskrenim lažima i malverzacijama sprovodi destruktivnu politiku unutar granica Srbije. To je ta dvoličnost vlade Srbije i tu je ta razlika između donekle racionalnog ponašanja Beograda prema Briselu i pragmatičnog odnosa Brisela prema Beogradu. 

U senci demokratije

Povratak retrogenih snaga 90-ih i njihova naprednjačka politika doveli su do tihe evolucije svesti prosečnog građanina Srbije. Ta evolucija nije dala pompezne rezultate, ali je stvorila potreban i dovoljan uslov za kreiranje nekakvog novog i drugačijeg političkog ambijenta. Današnja politička scena Srbije prepuna je izlizanih političara s kraja prošlog milenijuma. Oni, sigruran sam, pored ološokratije na vlasti, predstavljaju najveću opasnost za njenu budućnost. Srbiji je potreban društveno-politički zaokret kroz nove ljude i novu, modernu ideju.

Padom režima Slobodana Miloševića stavljena je tačka na politiku koju je vodila opozicija devedesetih godina prošlog veka. Ili je bar tako trebalo biti. Degutantno je svoje političko delovanje bazarati na metodama koje za cilj imaju jedino i samo obaranje trenutne vlasti. Nekako se podrazumeva da to jeste posao opozicije, te da sve što ona radi ustvari vodi ka tom cilju. Otuda ga nema potrebe toliko potencirati. Ono što nedostaje opozicionim liderima danas jeste jasna vizija budućnosti Srbije ali i stalno traganje za novim putevima i istinama. Tiha evolucija građanstva je dovela do toga da se ovoga puta neće, kao nekada, birati između dva zla. Zlo je zlo, bilo ono malo ili veliko. Iz tog razloga, siguran sam da, ukoliko opozicija, odnosno ono što je ostalo od nje, ne izađe pred građane sa jasnom idejom i jasnim planom, Srbija će nastaviti da živi postojeće zlo. To zlo se ne ogleda samo u vladavini aktuelne vlasti, već i u parazitskom sistemu kao obliku društvenog sistema zemlje seljaka na brdovitom Balkanu.

Političke stranke su danas prepune društvenih mediokriteta koji su zarad sitnih, ličnih interesa spremni da žrtvuju budućnost cele jedne države. Iz tog razloga je parazitski sistem postao i politički sistem Srbije. Sa jedne strane imamo političke subjekte koji svojim delovanjem i negativnom selekcijom plasiraju vrednosti parazitskog sistema unutar svojih političkih organizacija stvarajući godinama unazad „loš priraštaj“ na političkoj sceni. Na isti način to čine njima slični negativni autoriteti u svim ostalim „institucijama“ počev od obrazovanja, preko pravosuđa do zdravstva. Sa druge strane imamo onaj „merljiv“ ili „vidljiv“ deo parazitskog sistema koji se ogleda u ogromnoj glasačkoj mašineriji raspoređenoj u javnom sektoru i državnoj administraciji za kojim vape raznorazne političke opcije. Korupcija i organizovani kriminal postali su životni moto „uspešnog“ i manje uspešnog građanina Srbije, bio on i političar.

Baš zato je mogućnost buđenja Srbije primenom metoda davno prošlih vremena praktično nemoguća. Njen većinski deo stanovništva je ili konfuzan i zbunjen ili ohrabren idejom ostvarivanja plitkih ličnih interesa primenom koruptivnih metoda i aktivnosti. Govoriti o nekakvim premijerima u senci i njihovim vladama koje će nešto promeniti je više nego smešno. Tako, formiranje vlade u senci možemo posmatrati kao čin kapitulacije Demokratske stranke. Danas je svima jasno da oblik opozicije koji pamtimo iz devedesetih, više ne postoji. Živeti na slavi prošlosti i slavi onih koji više nisu sa nama je poražavajuće. Demokratskom strankom ponovo vlada politika s' početka 90-ih kojoj je mesto u političkoj penziji, a ne u političkom savetu. Zato je opravdano postaviti pitanje da li Demokratska stranka kakva je danas uopšte treba da postoji?

Zaključak je jednostavan. Vreme je za novu opoziciju i nove lidere. Oni si tu, u redovima opozicionih stranaka koje zastupaju manje više iste ili slične ideje. Da li su dovoljno hrabri da okrenu leđa parazitskom sistemu i naprave iskorak stvarajući od sebe moderne političare, pokazaće vreme. Do tada smo, baš kao i oni, prinuđeni da živimo parazitski sistem u senci demokratije.

Eto Vam je Brankica po drugi put

Pet godina prođe kao dlanom o dlan. Ili je bolje započeti sa: “Pet godina prođe, a glupost nikada!” I dalje nisam jedan od novokompovanih patriota, nacionalista, Srbendi. Nisam naprednjak, a ni reformator. Ne obmotavam brojanicu oko ruke. Nisam okitio kola badnjakom za Božić. Nisu mi smešne serije Radoša Bajića. Ne slušam “Zvezde Granda”. Ne gledam “Pink”. Kada pomislim kakav sam ja to čovek, prosto me sramota što, ovakav kakav sam, nisam deo nekakvog “nebeskog naroda”. Kada se ja ovako bedno i ništavno osećam, šta da mislim kako će me moj narod posmatrati. Moj dobri narod.

Moj narod je dobar. Moj narod je narod sa Balkana, ali kao da je sa ulice. Moj narod nije svet. On je polusvet. I kao da je ova Srbija, mučenica, stvorena baš da u njoj živi polupismen i nepismen živalj. Moj narod ponovo vode oni koji su ga poslednjih deset godina prošlog veka, a i milenijuma, satanizovali. I moj narod se ne žali. Moj narod nije dočekao svog heroja, vojvodu Šešelja, kao hrvatski narod svoje generale. U celoj Srbiji moj narod slavi Beograd jer je na vodi, ali i lebu. Mom narodu i nakon smanjenja plata i penzija iste nikada nisu bile veće. I sa tako velikim platama i penzijama moj dobri narod u stopu prati rast cena struje, gasa i hrane. SVE! Dok cela Evropa ide uzvodno, moj narod ide uz Južni tok. Moj narod letuje u Bajčetini, a zimuje u Feketiću. Mom narodu Kosovo je Srbija, a skoro je shvatio da postoji i Trepča. Moj narod je željno iščekivao prodaju železare u Smederevu nekom obliku, kako bih se odrazio, Amerikanaca. Ipak uspelo je spašavanje #železare od Amera koji nam je na tenderu htedoše uzeti. Moj narod nije znao da čobanin iz rukava vadi plan Beeee! Moj narod možda nije bio tolerantan, ali se pokazalo da jeste. Sramota ga da priča koliko su nam dobri rezultati.

Mom narodu je stran pojam “cenzura”. Moj narod više nema #utisak. Mom narodu nije dozvoljeno da, barem jednom nedeljno, misli #24minuta. Moj narod je, nakon što su mu ukinuli “Mentalno razgibavanje”, postao trom i kilav. Moj narod više nema #Problem. Ipak moj narod nije toliko glup. On je mnogo gluplji od “toliko”. Moj narod ima glavni grad koji podseća na geto i na svaku fasadu u njemu neko je nešto meto. Sloboda iživljavanja je nešto što nije strano mom narodu.

Moj narod ima “majku” i ona se zove Rusija. Moj narod ne pravi razliku između evro-atlanskih i evro-azijskih integracija. Moj narod je organizovao paradu u čast predsednika “majke naše” nekoliko dana pre osobođenja Beograda. Moj narod peva i dok kisne. Zbog posledica korozije nastale nakon parade, vojska mog naroda je nekoliko meseci kasnije organizovala rasprodaju vojnog otpada.

U mom narodu vera je jaka. Moj narod umesto patrijarha, ima kompletnu budalu. On veruje da je neometana borba za ljudska prava izazvala poplave u Srbiji. Kačavenda i Pahomije su deo SPC i kao takvi korisni “kompletnoj budali” u širenju vere i ljubavi prema svemogućem i nemogućem.

Moj narod nema opoziciju. Lideri opozicionih političkih stranaka u zemlji mog naroda više liče na rtaće iz kićbloa okupljene u nameri da “divane”. Dok se jedna polovina okuplja kako bi snimila neki drugi film, druga živi u prvom filmu. Moj narod gleda Skupštinu jer malo ko u Srbiji ima “Animal Planet”. Otuda opravdano beše ono #stokojedna u Skupštini onomad. Kada posmatrate političare u zemlji mog naroda teško da možete da napravite razliku između pozicije i opozicije. Toliko su različiti da je neverovatno koliko su isti. Pametan i inteligentan čovek je ugrožena vrsta mog naroda. Ipak, teško da iko gleda #opstanak.

Moj narod ne zna šta znači imati svoje mišljenje. Sa druge strane, moj narod o svemu ima mišljenje. Nema u šta se ne razume moj narod jer njemu je mišljenje kao dupe; svako ga ima. Moj narod nije sujeveran, on je samo veran. On ne veruje u partijska zapošljavanja, korupciju i institucionalni haos. Mom narodu ništa nije sporno osim 24 sporne privatizacije.

Moj narod jede čips od srpskog krompira upakovan u Hrvatskoj. Moj narod za Kraš  kaže Bambi. Većina mog naroda je nepismena, ali redovno i masovno posećuje Sajam knjiga.

Dobar je moj narod. On ne može da pomogne sebi, ali zato može da pomogne narodu Ukrajine da reši probleme sa Rusijom, jer ipak, Rusija je naša majka. U mom narodu orden je nešto kao bedž, može svako da ga dobije i nosi. Deljenje “bedževa” je decenijama unazad popularno u mom narodu. Funkcioneri koji vode moj narod su diplomirali na prestižnim privatnim fakultetima u zemlji mog naroda. Plagijat u mom narodu je drugačiji naziv za naučni rad.

Tako je to u mom narodu. Dok svom snagom ide u reforme kad kad se i saplete. Ipak to ga ne sprečava da i dalje udara glavom o zid.

Mogao bih danima da pišem o svom narodu, njegovim običajima, njegovoj istoriji, njegovim vladarima, biznismenima, političarima, državnicima… Državnicima?

Ovo je bio nastavak najčitanijeg teksta autora iz 2010. godine.

Demokratski front i mnogo razbojnika

Sunovrat trenutne opozicije u Srbiji datira još od atentata na premijera Srbije Zorana Đinđića. Atentat je bio prva pukotina u opozicionom delovanju, a njeno decenijsko širenje pomogli su oni koji danas sede u predvorju Vučićeve vlade, kao i oni koji raspredaju priče o nekakvom „demokratskom frontu“. Da li Srbija ima opoziciju i kapacitet da savlada pogubnu politiku naprednjaka - više nije pitanje. Pitanje je da li u Srbiji postoji „kritična masa“ koja shvata neophodnost promena.

Nedugo nakon atentata započinje propadanje jedne od vodećih opozicionih stranaka, Demokratske stranke. Dolazak Borisa Tadića na mesto predsednika demokrata označio je početak kraja svega onoga za šta se zalagao Zoran Đinđić. Politika kohabitacije sa licima iz pozadine atentata na premijera, pomirenje sa ostacima Miloševićevog režima i apstraktna unutarnja i spoljna politika srbijanskih vlada rezultirala je stvaranjem siromašne i isfrustrirane Srbije, neosposobljene da odgovori šansama i izazovima 21. veka. Period kohabitacije „demokrata“ sa vladom Vojislava Koštunice za rezultat je imao ekspanziju rezultata burazerskih privatizacija iz 90-ih, ali i udaljavanje od politike evroatlantskih integracija. Biznismeni brokerskog mentaliteta i investicione kratkovidosti, koristeći nedostatke monetarne politike, dobijaju na značaju postajući nosioci nekakvog mutnog privrednog razvoja Srbije. Od tada pa do današnjih dana oni samo ubiraju plodove tuđeg rada, u čemu im država svesrdno pomaže svojom pogubnom politikom.

Period kohabitacije sa „destruktivnom politikom truta“ biva zamenjen „pomirenjem“ sa ostacima rigidnog sistema 90-ih, nereformisanom Socijalističkom partijom Srbije. Rezultati ovakvog ponašanja demokrata su nastavak nejasne politike integracija, tada predstavljene kroz oslanjanje zemlje na „četiri oslonca“ i stvaranje uslova za afirmaciju novih političkih ideja te pojavu Srpske napredne stranke. Za sve ovo vreme u Demokratskoj stranci na snazi je negativna selekcija negativnog autoriteta. Na vodeće funkcije izbijaju oni koji su nekada bili oponenti Đinđićeve politike kao i „nova generacija“ tatinih i maminih sinova. Stranku napuštaju Čedomir Jovanović i Zoran Živković, nekadašnji nosioci promena, stvarajući svoje stranke. Nekada ukrupljena opozicija počinje da se sitni, ali i ideološki razilazi. Nekadašnji „levičari“ postaju preko noći „liberali“, zbunjujući demokratsku javnost na više frontova. Konačan udarac demokratama zadaje upravo Boris Tadić, napuštajući stranku i dovodeći je u stanje da ono što je ostalo od nje bude podeljeno napola.

Ovakav ambijent najviše je pogodovao novonastalim „naprednjacima“, jer im omogućava da stvore ono što nikada kao radikali nisu imali - koalicionu širinu. Lepeza mogućnosti i prilika za SNS postaje preširoka, a za Srbiju sve uža i uža. Rigidan sistem 90-ih, modernizovan i suroviji, stupa na snagu ponovnim dolaskom crveno-crne koalicije, a svoju ekspanziju i vrhunac dostiže malom rokadom. Crveno-crna koalicija postaje crno-crvena, a u Srbiji otpočinje period ološokratije oličen vladavinom nekada najbližih Šešeljevih saradnika. Ovaj period ostaće zapamćen po neviđenom gušenju medija, gušenju ljudskih prava i sloboda i uvođenju tihe diktature. Otpočinje snimanje nekog drugog filma u kojem preovladavaju scene prepune iskrenih laži premijera, upucavanja i demagogije političara vladajuće koalicije, promenljivog ponašanja predsednika, ali i politikanstva i populizma dela opozicije.

Pad Dragana Đilasa sa mesta predsednika Demokratske stranke, izazvan prljavom medijskom hajkom naprednjaka i unutarstranačkim smicalicama, ozbiljno je ugrozio neko buduće delovanje onoga što se u Srbiji može nazvati opozicijom. Nikada do sada DS nije bila podeljena tako jasno i tako očigledno kao što je danas. Nikada do sada demokratska javnost nije imala nepoverenje u politiku i pojedine lidere unutar DS kao što ima danas. Baš iz tih razloga, nikada kao danas Srbija nije bila bez jake i organizovane opozicije. Nova stranka Zorana Živkovića i Pokret „Dosta je bilo“ nekadašnjeg ministra Vučićeve vlade Saše Radulovića svojim političkim delovanjem više podsećaju na patuljke koji se sukobljavaju sa razjarenim džinom. S druge strane, LDP Čedomira Jovanovića i SDS Borisa Tadića liče na „udavače“ koje bezrezervno, ali prikriveno, veruju da će ih „mladoženja“ iz Vlade Srbije privesti k sebi iako na lokalu neometano deluju zajedno. Ni sukobi u redovima naprednjaka nisu tajna. Oni postoje i to je potpuno očekivano. Plena je malo, a hijena je mnogo među lavovima. „Tikva“ počinje da puca. No, da li će pući i kako, zavisi pre svega od Demokratske stranke i SPS-a.

Slom režima koji je ukinuo „Utisak nedelje“, „Mentalno razgibavanje“, „24 minuta sa Zoranom Kesićem“ i „Veče sa Ivanom Ivanovićem“, te od nekadašnjeg „B92“ napravio modernu „Palmu plus“, moguć je jedino ukoliko „demokrate“ u redovima DS-a prevaziđu lične interese zarad višeg dobra. Reformisana Demokratska stranka sa pravim liderom na čelu stranke mogla bi postati stožer demokratske opozicije i pokretač promena. Opozicioni lideri bi lične sujete i ideološke razlike morali prevazići konsenzusom oko minimuma nacionalnog interesa i otpočeti progresivno delovanje u cilju stvaranja kritične mase unutar građanstva. Jasnom politikom i merama, „demokratski blok“ bi zadao prvi u nizu udaraca SNS-u i vladajućoj koaliciji. S druge strane, konačan udarac, a time i slom SNS-a, zadao bi upravo lider reformisanog SPS-a. Tada bi mogli da razgovaramo o participaciji SPS u „konsenzusu“ i stvaranju neke buduće postizborne koalicije.

Penzioneri: zadovoljni glasači ili siromašna raja?

„ Penzije su već niske i više nikada ne mogu biti dovedene u pitanje.“

Još početkom 2011. godine, na prvim borbenim linijama u pregovorima sa MMF - om, nekadašnji potpredsednik Vlade Srbije, Jovan Krkobabić je konstatovao da penzioni sistem u Srbiji nema potrebe menjati, da je jako dobar i da ga je potrebno samo unaprediti. Danas, jedna nova, reformska Vlada, razmatra uvođenje totalno nepopularne mere kojom bi penzije bile smanjene između 10% i 25%. Šta je zajedničko za obe Vlade, Dačićevu i Vučićevu? Plitko, mogao bih reći imbecilno, pristupanje teškim problemima duboko komirane srbijanske privrede.

Sasvim je sigurno da postojeći penzioni sistem, koji funkcioniše po modelu „pay-as-you-go“, ne može opstati  u dužem roku. Ogromna stopa nezaposlenosti, pojačani demografski rizici, zabrinjavajući demografski racio i impotentna privreda nikako ne idu naruku jako velikom broju penzionera. Stalno „ dopunjavanje “ budžeta i neinteligentno korišćenje raznoraznih „ aranžmana “, a u cilju održavanja socijalnog mira, nanose ogromnu štetu „ budućnosti “ Srbije uz trajne posledice po istu. Penzioni sistem, kakav je na snazi, mogao je nesmetano funkcionisati 60 - ih i 70 - ih godina prošlog veka. Tada je na jednog penzionera dolazilo oko šest zaposlenih. Danas, kada na jednog penzionera dolazi nešto više od jednog zaposlenog potrebno je pristupiti racionalim i hrabrim odlukama. To svakako nije „ udarac “ na penzije.

Smanjenje penzija možda jeste potrebna, ali nije dovoljna mera. Čak i kao takva ona ne sme podrazumevati linearno smanjenje penzija. Potrebno je, i dovoljno, pristupiti ozbiljnoj reformi penzionog sistema. Trenutni penzioni model, neophodno je zameniti sa " fully-funden " modelom (individualno finansiranje upravljano od stane relevantne privatne kompanije ostvarene u ovoj oblasti uz davanje garancija države i stvaranje odgovarajućih polaznih olakšica za građane). Takođe, Srbiji je neophodan potpuni zaokret u sprovođenju tranzicije. To podrazumeva duboke i korenite reforme: mikroekonomske reforme, institucionalne reforme, giljotinu propisa i regulatornu reformu, reformu zakonodavstva, sprovođenje koncepta „ dobre vladavine “, reformu obrazovnog i zdravstvenog sistema, promenu monetarnog modela i privatizaciju javnih preduzeća.

Milošević je godinama vladao zahvaljujući penzionerima. Beskonačni redovi ispred prodavnica i „ iskopavanja “ po kontejnerima nisu sprečavala najstarije sugrađanje da uvek među prvima budu na glasačkim mestima i glasaju za režim koji nas je sistematski uništavao čitavu jednu deceniju. Danas, sasvim sam siguran, Vučić najjače uporište ima baš među penzionerima (i onima sa „ jednom nogom “ u penziji). To mu daje za pravao da sa njima eksperimentiše na moderniji način od Miloševića. Ono što nedostaje jesu radost i „ sabor “ na Kalemegdanu.

I pored činjenice da se u „ reformskoj “ vladi Aleksandra Vućića nalaze istaknuti ekonomisti poput Kori Udovički i Dušana Vujovića, tranzicioni zaokret nije na pomolu. Štaviše se stiče  utisak da se premijer sve više udaljava od svog ekspozea (dugo sastavljanog uz pomoć nekadašnjih ministara Radulovića i Krstića). Predložene mere za ekonomski oporavak („ bolesna “ štednja, stalna smanjenja primanja, stalna poskupljenja robe i usluga uz mogući rast PDV - a) su kratkog daha. One ne pogađaju suštinu problema, već postojeći sistem održavaju u životu. Smanjenje penzija uz „ rast “ godina staža ( i života ) jednako pogađaju kako mlade tako i stare. Među penzionerima preovladava mišljenje da su oni izgradili ovu zemlju, zaradili svoje penzije i zaslužili da ono što se danas „ rasprodaje “ delom završi u njihovom džepu preko PIO fonda. Sa druge strane, zakonska rešenja Vlade omogućavaju „ starom “ kadru da radi, dok mlade „ penalizuju “ gomilajući ih na biroima. U zemlji „ starih “, u kojoj hara „ bela kuga “ uz neprekidni „ odliv mozgova “, konfuzno stanje stvari odgovara jedino i samo intelektualno osakaćenoj, investiciono kratkovidoj i koruptivno organizovanoj vlasti. 

Zemlja paradoksa

„O, kako je lepo biti glup!“

U zemlji paradoksa, gde uz pomoć tabloida vlada sivilo „izmućkane“ koalicije okupljene oko „progresivnih“ snaga Srbije, najbolje je i najbezbolnije biti glup. Problem nastaje onda kada ste potpuno svesni situacije oko sebe, a pri tome niste moron. Možda, ali samo možda, ovom zemljom hodaju nepismeni i polupismeni ljudi. Možda „žuta štampa“ nije kriva za kreiranje neukusnog medijskog prostora s obzirom na to da „izbacuje“ upravo ono što narod ište. Tabloidizacija Srbije rezultat je našeg žutila. Nedostatak svesti pojedinca i razjedinjenost impotentne opozicije idu naruku političkoj demagogiji naprednjačkog tima. Još kada svemu tome dodamo patetično prosvetljenje pojedinaca, igri nema kraja.

Medijski prostor Srbije krase napumpane tabloidne informacije i iskrene laži vlastodržaca. Ionako sužen medijski postor opozicije, njenom greškom, ovih dana zauzeo je tajni obožavatelj režima 90-ih. Zagovornik nekakve nove političke misli u Srba, g-din Vukadinović je u jednom od medija Srbije, koji izlazi na „vreme“, objavio tekst koji je „ponosna“ opozicija brže-bolje prenosila društvenim mrežama uz providno čuđenje. Zadnje je vreme došlo kada oni kojima smeta politika AV-a mašu pisanijem somborskog filozofa. Koliko god tekst bio dobar, a lagao bih da nije, da li zaslužuje „najviše opozicione počasti“? Zar Vukadinović zavređuje da dobije i delić tako tesnog medijskog prostora razbijene srbijanske opozicije? Onaj koji je podgrevao destruktivnu politiku truta, izjednačavao Đinđića sa Miloševićem, agitovao na štetu evro-atlanskih integracija Srbije i zdušno navijao za „majku“ Rusiju (i prateće subjekte), danas otvara širom zatvorene oči kakvoj-takvoj opozicionoj eliti Srbije, političkoj i intelektualnoj. Izgleda da nismo naučili lekciju petooktobarskih promena i zaboravili koliko nas je koštalo ignorisanje „Šestog oktobra“.

Naš narod kaže da „Vuk dlaku menja, a ćud nikada!“  Teško da je Vukadinović progledao. Njegovo pisanije godinama unazad uticalo je na kreiranje mračne svesti ovog naroda. Poput mnogih nosilaca nekakve nove političke misli u senci Memoranduma iz '86., bazirane na nacionalnoj superiornosti i političkoj demagogiji, Vukadinović je udarao temelje nacionalnoj konfuziji i intelektualnom sunovratu. Tako je, zahvaljujući njemu kao predstavniku nekakve kvazielite, ali i delovanjem impotentnog (ne)vladinog sektora i bahate vlasti pojedinaca iz sadašnje opozicije, kreiran ambijent za povratak „crno-crvene“ koalicije. Zlo je uvek bilo prisutno, samo je menjalo oblik.

Baš kao što je sa jedne strane paradoks veličati „Narodnog heroja“, a sa druge linčovati „Monstruma iz Surčina“, koji se u nijansama razlikuje od generala Mladića, tako je paradoksalno i nelogično opoziciono laskanje nekakvom „prosvetljenju“ Vukadinovića, a nipodaštavanje „muljavog“ truda Vučića u senci Đinđića. Ne mogu i neću amnestirati od odgovornosti nekoga ko je utabavao put onima koji su nas decenijama moralno sakatili. Da li je moguće da tako brzo zaboravljamo i još brže praštamo? Konstantna tenzija izazvana patogenim iskustvima i negativnim emocijama pojedinaca primorava društvo na neracionalno razmišljanje i stalnu „borbenu gotovost“. Ukoliko nema mladih i pametnih ljudi u raznoraznim profesijama, koji će zameniti jalovu i moralno devastiranu elitu Srbije, onda ovaj narod ne zaslužuje priliku da živi bolje. Samim tim ostaće socijalna grupacija zarobljena u istoriji nekada hrabrog i ponosnog naroda, bez bilo kakve mogućnosti da doživi katarzu.

Ovaj tekst je reakcija autora na ponašanje opozicionih „prvaka“ na pisanije Đorđa Vukadinovića u nedeljniku Vreme [1] http://www.nspm.rs/kolumne-djordja-vukadinovica/kraj-pocetka-ili-pocetak-kraja.html

Heroji i monstrumi

"Zbog ovakvog monstruma, žao mi je što smo ukinuli smrtnu kaznu".

Emotivna izjava doktora i ministra, člana vladajuće bulumente „obožavane“ u narodu, a u vezi sa ubistvom devojčice iz Bajmoka, dala je vetar u leđa sveopštem narodnom ludilu. Davno sam konstatovao da smo kao nacija vremenom postali socijalna grupacija prepuna socijalnih patologija i pojedinačnh frustracija. No, čitajući raznorazne komentare običnog sveta, danas sam sasvim siguran da smo teško bolesni. Geopolitički šok, ratovi koje nismo vojevali, sankcije koje nismo zaslužili, bombardovanje koje nismo izazvali i tranziciono siromaštvo doveli su do toga da svet koji nas okružuje, postaje opasan po život. Društvo je postalo opasno po život. Pitam se samo, da li je većina opasnih sa ove ili sa one strane rešetaka?

Čitam u novinama kako je, na nekoj Facebook stranici, prikupljeno preko 150 hiljada potpisa za uvođenje smrtne kazne i setih se 90-ih kada je prikupljeno jako mnogo potpisa za puštanje Kasandre iz zatvora jer, Boga ti, u seriji koju su tada pratile široke narodne mase, dotična bejaše uhapšena. Međutim, ne mogu da se setim da li je ovolika pomama i želja za osvetom vladala nakon pokolja u Srebrenici ili ubistva dvojice mladih gardista na Topčideru. Narodna histerija i opšte ludilo okupirale su etar Srbije. Niko da objasni kakva je razlika između " monstruma iz Surčina " i " narodnog heroja ", Ratka Mladića?

Pekić davno napisa: „Smrtna kazna je moralno protivurečna, jer mi najpre kažemo da je život najdragoceniji čovekov posed, a zatim da smo kadri i to da mu oduzmemo.“ No, Pekić je bio pisac. To nama važno nije. Mi smo Božiji narod. U Boga verujemo. U njega se kunemo. Himnom se na njega pozivamo. Moleban organizujemo i masovno mu se odazivamo. A Bibliju...nju ne čitamo, jer da je čitamo, jednu od deset Božijih zapovesti bismo znali. Ne ubij!

Politikanstvo i političarenje politikanata Srbije odavno je osakatilo institucije mlade demokratije kakva je naša. U nas se Ustav ne prenosi „s kolena na koleno“, već „lomi preko kolena“. Ovde ne važi ona: „ Nije kriv dok se ne dokaže suprotno. “ Strana nam je i ona: „ Ko se mača lati, od mača i strada.“ Kult ličnosti vlada Srbijom. On stvara obožavatelje ispranih mozgova. Snaga jedne nepromišljene izjave običnog čoveka u fotelji ministra, u uslovima siromaštva i sveopšte konfuzije, jača je od svega što smo naučili.  „ Civilizacija koja može programski da se liši nečega na čemu počiva – civilizacija je smrti.“

Ipak, ne može se krivica za „ narodnu histeriju “ svaliti samo na „ empatiju ministra “. Novinari su još jednom pokazali da novinarstvo kao profesija, baš kao i svaka druga u Srbiji, ne postoji. Oni su postali cirkuski zabavljači, kreatori ludila i prenosioci loših poruka. Porodica Jurić prolazi kroz sve ono kroz šta je prošla porodica Ognjenović; medijsko zlo. Iako su sudbine dve Tijane tužne i bolne, ipak im je zajedničko ono što im je porodicama učinio medijski prostor Srbije.

Vlast nam je ponovo pokazala kako je prosto i jednostavno vladati širokim narodnim masama. Neko jednom reče: „ Ovo neće izaći na dobro.“