U Srbiji se najteže, skoro nikako, prašta uspeh. Sa druge strane, kontradiktorno jeste, Srbija voli pobednike. Ako si pobedio, vrediš. Nije bitno šta zastupaš, kakvi su ti ciljevi, čemu se nadaš i šta ćeš raditi koliko je važno da si pobedio, na izborima naravno. Uspeh koji je za poslednjih nekoliko meseci postigao prvi potpredsednik Vlade Srbije je više nego neočekivan. Uspeh koji se pre svega ogleda u popularnosti među građanima je najbitniji. Ostalo je farsa, populizam i političarenje i nije relevantno za komentarisati, bar ne u našem narodu.
Aleksandar Vučić je od davnih dana poznat javnosti Srbije. To je onaj gospodin što se oblizuje dok tihim tonom i isprekidanim rečenicama pokušava da nam mirne savesti objasni ono što je od značaja za nas i naš prosperitet. Da, to je onaj mladi gospodin što je onomad gostovao kod Šešelja u Hagu kao “drveni” advokat; onaj što je preimenovao bulevar Dr Zorana Đinđića u bulevar nekog, meni neznanog heroja; onaj što je po skupštini reklamirao novi modni trend Srbije, “prugaste košulje”.
I sve ovo je bilo nekada, ne tako davno, u zemlji seljaka na brdovitom Balkanu. A onda je Aleksandar Vučić otišao na zapad. Vidite, on nije imao priliku, kao pojedini lideri opozicije 90-ih, da stiče znanja o demokratiji i modelima “upravljanja” na raznoraznim kursevima NDI i sličnih nevladinih organizacija. Kao vredan i radan student prava, političko delovanje je učio od radikalnog lidera partije koju je sam izabrao. Kasnije se pokazalo da mu izbor i nije bio neki. No, “čovek uči dok je živ”, kaže naš narod. Vrativši se iz USA novog look-a i imidža, Aleksandar Vučić je “na keca” impresionirao domaću javnost sve “tri” Srbije. Teško je ko ostao ravnodušan ispred takve transformacije. Ipak mnogi su, došavši sebi, shvatili da su ugroženi i da više nisu “in”. Krenulo je saplitanje, podmetanje, prisećanje.
Novi “look” Aleksandra Vučića najviše je smetao “gubitnicima”, demokratama “ojađene i oslabljene” Demokratske stranke. Odlučili su da se “renoviraju” i krenu u ofanzivniji napad “vlasti” predstavljajući sebe kao “opoziciju”. (Is)pomoć su pronašli u predstavnicima kvazi elite i ispošćenog nevladinog sektora “druge Srbije”. Otrcane fore, politikanstvo i populizam. Najgore od svega jeste posthumno veličanje pokojnog premijera i njegovo upoređivanje sa Vučićem. I sada sam se naježio. Kuhinja mora da radi, ali nema potrebe da truje narod.
Šta god da uradi Aleksandar Vučić, “opozicija” je tu da kritikuje. Opozicija, koja je ništa manje bila destruktivna po Srbiju od sadašnje vlasti u čijim je redovima i Aleksandar Vučić. Šta to treba da uradi prvi “trte-mrte” vlade da bi opozicija mogla da da “#applause”? Vidite, Aleksandar Vučić je postigao dogovor sa Albanicima sa Kosova u vidu Briselskog sporazuma (uz pomoć svojih koalicionih prijatelja). Radi na preispitivanju 24 sporne privatizacije (malo sporije, ali radi). Hapsi selektivno, ali hapsi. Menja “radnike vlade” boljim radnicima. Pomoć traži, bez blama, i od stranaca i od “stranaca kod stranaca”. Privatizovao je, kako tako, JAT i još neke kompanije u Srba (naravno, uz pomoć nekadašnjih koalicionih prijatelja). Planira da gradi “grad na vodi” (naravno, uz pomoć budućih koalicionih prijatelja). Uspeo je da posvađa “nezavisne” medije (e, za ovo mu skidam kapu). Ujedinio je Srbe na Kosovu, naterao ih da izađu na izbore, a neke će i da smeni.
Koliko god mi sve ono što radi prvi potpredsednik vlade Srbije delovalo čudno i kratkog daha, sviđa mi se što radi bar nešto. Sada ću da zvučim bljutavo, ali meni se posebno nije dopadao ni Đinđić 90-ih (npr. jeo je vola na Palama sa g-dinom Dabićem), ali kada je uzeo da radi, “ubio me u pojam”. Onog dana kada su ga ubili bio je najnepopularniji političar u Srbiji. Sahrana mu je bila veličanstvena, a posthumna popularnost ne jenjava. To je naš narod.
Nije Vučić kriv što želi da se promeni i bude malo bolji. Krivi smo mi što na takve promene gledamo zavidno i sa gađenjem. Zato naš narod uvek dobije ono što želi, jer da želi bolje, bolje bi i dobio. E pa neće više da može, i ako mene pitate, bolji mi je Vučić u senci Dačića nego Cvetković u senci Tadića.
