Veliki post za mačku u džaku

Nakon višemesečne restauracije nekadašnje ruinirane zgrade “Geozavoda” (“rebuilding” je radilo 300 radnika iz 12 kompanija, a sve je koštalo nešto više od 2,5 miliona dolara), Grad je ponovo dobio impresivnu zgradu izgrađenu davne 1907. godine. U njoj je “naprednjačka garda” smestila veoma skupu maketu na uvid polupismenom svetu kao i radoznalom stanovništvu Srbije, a sa ciljem da u narednom periodu “slave Beograd”.

U međuvremenu usvojen je i “kompromitujući” budžet Grada od oko 78,1 milijardi dinara sa planiranih 8 milijardi deficita (uz nasleđen suficit od oko 4 milijarde dinara i “represivne” mere štednje). Smanjena je socijalna pomoć, mesečne markice će imati ograničen broj “vožnji”, broj vozila na ulicama Grada biće smanjen za 27%, “Infostan” će da “naraste”… Ogroman deo novca iz budžeta ide na finansiranje svega onoga što treba da obezbedi otpočinjanje radova na projektu “Belgrade Waterfront”, a to su: pribavljanje urbanističkih planova, studija, analiza, geodetske podloge, infrastrukturnih planova i pripremanje zemljišta za dodelu. Planirano je da se novac uzet iz džepova poreskih obveznika (cirka nekih 200 miliona evra) u naturi vrati kroz izdavanje poslovnog i prodaju stambenog prostora. Od svega ovoga, prema mom skromnom mišljenju, neće biti ništa. No, bez obzira na to, ostaje da znate “ko nosi zvonce, a ko mrči ovce”.

Dakle, iza projekta vrednog, sada već blizu 4 milijarde evra, stoji Muhamed el Abar i “EagleHills”. Ova “kompanija” iz Abu Dabija osnovana je početkom 2014. godine sa svega negde oko 30.000 dolara početnog kapitala. Ima sajt na dve stranice od kojih prva sadrži logo i opciju “klikni ovde!”, a druga neki simpatičan tekst. Prva jača investicija ove kompanije je restauracija zgrade “Geozavoda”, a sledeća je projekat “Beograd na vodi”. Ne treba gubiti iz vida da nam je premijer, u svom prepoznatljivom stilu, odao tajnu da je el Abar humanitarno pomagao i projekat “Obrenovac na vodi”.

Da stavimo na stranu ko i kojim parama gradi “Grad na vodi” i da pogledamo šta se krije iza ove sjajne ideje, jer za sada to je sve što nam se nudi, sjajna ideja. Sakrivena od javnosti jeste činjenica da ne postoje nikakvi planovi, analize i studije izvodljivosti. Ne postavlja se pitanje kapaciteta i načina izgradnje vodovoda, gasovoda, kanalizacije, prečišćavanja voda, saobraćajne infrastrukture i slično. Kada posmatrate maketu, ali i prateće 3D video materijale, stičete utisak da je Beograd grad pored mora, a ne pored reka kojima svakih pet godina (manje – više) nivo vode poraste i do 5 metara. Čak i postojanje marine je više nego smešno. Takođe, zanemareno je pitanje parking prostora. Za planirani poslovni i stambeni prostor neophodno je, prema zakonskim odredbama, obezbediti preko 30.000 parking mesta. Njih na maketi nema! Ako pretpostavimo da su planirani garažni prostori ispod zemlje, gde je onda studija izvodljivosti koja u obzir uzima podzemne vode i stanje zemljišta pored reka? Kako se dolazi i odlazi sa ovog “sjajnog” mesta u Beogradu? Na maketi nema: tramvaja, autobuskih stanica, trolejbusa, niti metroa. 

Ipak, da pretpostavimo, i da se izrade planovi, projekti, analize, studije i slično i da se naprave uslovi za izgradnju “Beograda na vodi”, postavlja se pitanje: “Ko će tu da živi?”. Pre nego sebi date neki odgovor uzmite u obzir da je veliki broj postojećeg poslovnog i stambenog prostora u Beogradu prazan i da je, takođe, veliki broj istog u izgradnji. Za koga je onda namenjeno 1,8 i dva miliona kvadratnih metara prostora na oko 100 hektara zemljišta u Savskom amfiteatru. Planirana prodajna cena stambenog prostora u “Gradu na vodi” je nešto između 2000 i 2500 evra/m2 (istovremeno se od strane druge arapske firme na Novom Beogradu grade stanovi za 400 evra/m2). Čak i da se nekako stvore novi stanovnici grada Beograda (poslednjih nekoliko godina imamo stagnaciju stanovništva glavnog grada), pitanje je: “Gde će ti novi sugrađani da rade i od čega će da žive?”. Uzimajući u obzir: demografske rizike, demografski racio, stopu nataliteta, stopu nezaposlenosti, kreditni rejting zemlje, priliv stranih direktnih investicija, stopu privrednog rasta, izvoz roba i usluga, postojanje političkih rizika i javni dug, opravdano je pitati: “Da li je urađena bilo kakva ozbiljna analiza i studija izvodljivosti za ulazak u jedan ovako obećavajući i spektakularni projekat ?”. Naravno da nije! Potpuno je jasno da se radi o “mački u džaku”, odnosno, obmanjivanju građanstva, a sve u cilju sticanja novih glasova kako bi se uporište demokratske javnosti potpuno rasturilo.

Nastaviće se...

Potpuno pomračenje svesti

Savršeno mi je jasno da smo propustili prvi, a i drugi voz “globalizacije” i da smo time najveći gubitnici. Potpuno je jasno da smo geopolitički nepozicionirani, jer bi smo da nas Putin ljulja, a Merkelova nuna. Istina je i da smo neradnici, jer posla ima, ali su kompleksi i potreba za”luksuziranjem” izrazito jaki. Tačno je da kulturološki i intelektualno, kao nacija, nakon decenijskog nazadovanja, uveliko stagniramo. Jednom rečju, postali smo socijalna grupacija prepuna pojedinačnih frustracija, neetičkog ponašanja, iskrivljenog vrednosnog sistema i potpune konfuzije.To nam nije učinila EU. Nije ni Amerika. To nam je učinio naš ego i vekovna potreba za obožavanjem kulta ličnosti, a po cenu ličnog intelektualnog sakaćenja i moralnog sunovrata. Dakle, da ne uzimam u obzir sve ono što nas “krasi” kao narod poslednjih 25 godina tranzicionizma, i da ne uzimam u obzir političke perverzije u poslednjih 14 godina, nije mi jasno kako nam se ponovo desio spektakl, ovaj put pod nazivom “Belgrade Waterfront” ili popularnije na srpskom jeziku “Beograd na vodi”. Tačnije, kako nam se desilo potpuno pomračenje svesti?

Uvek sam se divio onoj prostoti srbijanske pameti. Jednostavna seljačka inteligencija je krasila ovaj narod. Nisi nikako mogao da mu uvališ “ono” za bubrege. Nisi mogao da ga žednog prevedeš preko vode. Češće su seljaci “šetali” intelektualce nego li obrnuto. Kompletna elita nakon Drugog svetskog rata bila je zamenjena polusvetom i partijskim kadrovima ispranog mozga i nekako je bilo jasno da je jednostavni seljak-čovek mogao da preveje “seljačinu” u odelu sa šeširom na glavi. No, u jednom trenutku i elita je skupila snage i uzvratila udarac. Ispisivanje Memoranduma, a onda i mahanje njime za vreme režima Miloševića, dovelo nas je do ivice mentalne egzistencije (ova druga je nadoknadiva). Narod je tumarao, lutao zbunjen i konfuzan, ali se doveo svesti. Ustao je i borio se. Petooktobarske promene su pokazale da prosta duša može da povrati svest, ali na kratko. Ubistvom premijera i dolaskom “truta”, a kasnije i imbecila, Borisa Tadića, na vlast, nova i moderna kvazi elita omogućila je ponovno sistematsko zaglupljivanje naroda (i narodnosti). U stanju potpune gluposti, slepila i starosti na tron srbijanske političke scene u najgorem mogućem trenutku po nas doveli smo klona kuma Vuka Draškovića (i mnogih na političkoj sceni Srbije), reedukovanog i restartovanog Aleksandra Vučića. Ne samo da smo njega doveli već smo istovremeno (uz pomoć imbecila) skrajnuli Dragana Đilasa i onesposobili Demokratsku stranku na duži vremenski period, potpuno smo demontirali LDP i URS, a DSS uputili na restrukturiranje. Tačno je da smo dobili novo-stare političke opcije kao što su Restart-Dosta je bilo (pokret ex-ministra privrede Dačićeve vlade, Saše Radulovića) i Nova stranka (partija bivšeg Đinđićevog saradnika i ex-premijera, Zorana Živkovića), ali one su toliko male da me podsećaju na pekinezera koji laje u nameri da rastrgne rotvajlera. U ovakvom političkom ambijentu, pod pritiskom ekonomske krize duplog dna i moralnih anomalija, Aleksandar Vučić je napravio sjajan plan da mu mnogi od nas mogu samo zavideti. Naravno, “seljačka logika” koja ga krasi, izuzetan “drama queen” nastup, preterana arogancija i kontrolisana bahatost, iskreno laganje i sjajno savetodavno telo, ovom bivšem Šešeljevom saradniku dalo je mogućnost da nas “rastura” u zdrav mozak. Ono što je meni kao građaninu i analitičaru najsimpatičnije jeste “projekat na vodi”. No, vratiću se na tu temu i posvetiti joj dobar deo pisanija.

Kao PPV u vladi malog Slobe, Aleksandar Vučić je udarao temelje svoje moderne političko-reformske misli. Moglo bi se sa sigurnošću reći da je “pekao zanat” eksperimentišući nad nama, građanima Srbije, i nad političkom elitom (politikantima i populistima, jer mi samo takve gajimo u poslednjih nekoliko decenija – čast izuzecima kojih je jako, jako malo ili ih “nema”). Alex je najpre uhapsio ekonomskog maga Miroslava Miškovića (i pustio ga na slobodu), pokrenuo je pitanje 24 sporne privatizacije (nestalo u prevodu), izboksovao je učešće u pregovorima o statusu Kosova (ovo je malo ad acta ), spasio je građane Feketića i shvatio ono što mnogi pre njega nisu. Shvatio je da mora da iskoristi prednost i zada konačan udarac. Slično se dogodilo i vladi Zorana Živkovića, ali je tadašnja Demokratska stranka bila “mnogo fina” i opterećena unutarstranačkim (ne)funkcionisanjem da im nije padalo na pamet da nekoliko nedelja nakon atentata na premijera raspišu izbore i naprave ono što je samo 10 godina kasnije napravio Aleksandar “hot lips” Vučić. Iako su me mnogi kritikovali da “pišem” gluposti i da od izbora nema ništa, oni su se desili i mnogi su se nakon njih “obesili”. Nakon što se popeo na “mečku”, Alex je stopirao svaku priču oko “kriminalca” Dragana Đilasa, “biznismena” Miškovića, “koferčeta”… i usredsredio se na dva cilja: urušavanje brenda pod nazivom “Demokratska stranka” (do konačnog rasturanja) i jačanje biračkog tela u Beogradu (na vodi). Oba cilja su mi interesantna, ali misija i strategija ostvarivanja ovog drugog su mi fascinantni kako sa aspekta političko-ekonomskih relacija, tako i sa aspekta građanske svesti i odnosa javnog mnjenja prema ovoj farsi.

Nastaviće se…