Dva lica vlade i briselska šminka

Nema sumnje da je vlada Aleksandra Vučića vlada sa dva lica. Teorija zavere zamenjena je teorijom dogovora koji je napravljen između aktuelne vlasti i međunarodne zajednice. Ono što realizacija takvog dogovora izaziva u javnosti jeste stalan sukob između racionalnosti i pragmatičnosti. Potreba za priznavanjem mnoštva bitnih uzroka koji leže u osnovi jednog ovakvog dogovora izaziva potrebu za velikim brojem načina koordinacije aktivnosti u cilju njegovog ispunjenja. Ko uspe da nađe balans između razumnog i pragmatičnog delanja biće šampion tranzicije, odnosno njenog okončanja. Ova vlada to sigurno nije, bar ne za sada.

Čestitke koje je deo međunarodne zajednice prerano uputio tada još neizabranom predsedniku Srbije, Tomislavu Nikoliću, ukazale su na nestrpljenje, ali i potrebu za privođenje kraju nekih aktivnosti Brisela na ovim prostorima. Od samog početka je bilo jasno da jedino oni koji su „igranku“ organizovali i započeli, a to su ostaci Miloševićevog režima, mogu fajront i objaviti. Pitanje je bilo kako realizovati ispunjenje jednog takvog, nadasve razumnog, cilja.

Srbija je otvoren sistem, a unutar takvog sistema sprovođenje reformi je veoma otežano ili praktično nemoguće. Iz tog razloga bilo je preko potrebno jasno definisati geopolitičku poziciju Srbije, a ne aludirati na njenu neutralnost ili oslanjati je na „četiri oslonca“. Opredeljenost za rešavanje statusa Kosova i jasna politika evro-atlantskih integracija jesu racionalno delovanje vlade Srbije u poslednjih nekoliko godina. Njeno pragmatično delovanje u cilju povlačenja nepopularnih poteza uz istovremeno skretanje pažnje velikog dela javnosti, jesu koketiranje sa Rusijom i Kinom kroz manifestacije kakve su bile vojna parada i Samit 16+1. Time se stekao utisak da je otpočela realizacija preuzetih odgovornosti u senci spektakularizma i intriga.

           

Rad na realizaciji ciljeva spoljne politike, čiji god oni bili, implicirao je mutan odnos međunarodne zajednice prema rezultatima unutrašnje politike vlade Srbije. Gušenjem medija i slobode izražavanja uz stvaranje uslova za jednoumlje, otpočela je tiha diktatura aktuelnog premijera Srbije. Misteriozni ugovori sa Fiatom i Etihadom, neokončani procesi kod 24 sporne privatizacije, plivanje po mutnim beogradskim vodama i sumnjive radnje oko železare u Smederevu samo su neke od aktivnosti vladajuće koalicije koje ukazuju na plitak i šarlatanski odnos prema ekonomskim reformama i politici u Srbiji. Sa druge strane, mere kao što su smanjenje plata i penzija, ali i mogući rast PDV su mere koje su htele, ali ne i mogle, da realizuju i prethodne vlade. Ove mere jesu potrebne, ali ne i dovoljne. Ono na čemu ova vlada treba da radi, a ne radi, odnosno radi, ali naopako, jesu duboke i korenite reforme institucija, uvođenje koncepta dobre vladavine, nova monetarna politika i jasne makro i mikro ekonomske reforme. Ovakvim delanjem aktuelne vlasti stiče se utisak da je, zarad ostvarivanja svojih ciljeva, međunarodna zajednica dozvolila aktuelnom premijeru da od Srbije napravi svoju prćiju. Pragmatična ili racionalna, dugoročna ili kratkoročna odluka?

Posmatrajući odnos Brisela prema Beogradu, može se steći utisak da je donekle neiskren i kapriciozan. Izveštaji koji dolaze iz raznoraznih međunarodnih organizacija, a tiču se ekonomskog napretka i slobode medija, nisu kritički nastrojeni prema ponašanju vlasti u Srbiji. Otuda je jasno da se ono što je važno u jednom društvu, svodi na sporedno u drugom. Dok sa jedne strane odgovara političkim zahtevima međunarodne zajednice, vlada Aleksandra Vučića iskrenim lažima i malverzacijama sprovodi destruktivnu politiku unutar granica Srbije. To je ta dvoličnost vlade Srbije i tu je ta razlika između donekle racionalnog ponašanja Beograda prema Briselu i pragmatičnog odnosa Brisela prema Beogradu. 

U senci demokratije

Povratak retrogenih snaga 90-ih i njihova naprednjačka politika doveli su do tihe evolucije svesti prosečnog građanina Srbije. Ta evolucija nije dala pompezne rezultate, ali je stvorila potreban i dovoljan uslov za kreiranje nekakvog novog i drugačijeg političkog ambijenta. Današnja politička scena Srbije prepuna je izlizanih političara s kraja prošlog milenijuma. Oni, sigruran sam, pored ološokratije na vlasti, predstavljaju najveću opasnost za njenu budućnost. Srbiji je potreban društveno-politički zaokret kroz nove ljude i novu, modernu ideju.

Padom režima Slobodana Miloševića stavljena je tačka na politiku koju je vodila opozicija devedesetih godina prošlog veka. Ili je bar tako trebalo biti. Degutantno je svoje političko delovanje bazarati na metodama koje za cilj imaju jedino i samo obaranje trenutne vlasti. Nekako se podrazumeva da to jeste posao opozicije, te da sve što ona radi ustvari vodi ka tom cilju. Otuda ga nema potrebe toliko potencirati. Ono što nedostaje opozicionim liderima danas jeste jasna vizija budućnosti Srbije ali i stalno traganje za novim putevima i istinama. Tiha evolucija građanstva je dovela do toga da se ovoga puta neće, kao nekada, birati između dva zla. Zlo je zlo, bilo ono malo ili veliko. Iz tog razloga, siguran sam da, ukoliko opozicija, odnosno ono što je ostalo od nje, ne izađe pred građane sa jasnom idejom i jasnim planom, Srbija će nastaviti da živi postojeće zlo. To zlo se ne ogleda samo u vladavini aktuelne vlasti, već i u parazitskom sistemu kao obliku društvenog sistema zemlje seljaka na brdovitom Balkanu.

Političke stranke su danas prepune društvenih mediokriteta koji su zarad sitnih, ličnih interesa spremni da žrtvuju budućnost cele jedne države. Iz tog razloga je parazitski sistem postao i politički sistem Srbije. Sa jedne strane imamo političke subjekte koji svojim delovanjem i negativnom selekcijom plasiraju vrednosti parazitskog sistema unutar svojih političkih organizacija stvarajući godinama unazad „loš priraštaj“ na političkoj sceni. Na isti način to čine njima slični negativni autoriteti u svim ostalim „institucijama“ počev od obrazovanja, preko pravosuđa do zdravstva. Sa druge strane imamo onaj „merljiv“ ili „vidljiv“ deo parazitskog sistema koji se ogleda u ogromnoj glasačkoj mašineriji raspoređenoj u javnom sektoru i državnoj administraciji za kojim vape raznorazne političke opcije. Korupcija i organizovani kriminal postali su životni moto „uspešnog“ i manje uspešnog građanina Srbije, bio on i političar.

Baš zato je mogućnost buđenja Srbije primenom metoda davno prošlih vremena praktično nemoguća. Njen većinski deo stanovništva je ili konfuzan i zbunjen ili ohrabren idejom ostvarivanja plitkih ličnih interesa primenom koruptivnih metoda i aktivnosti. Govoriti o nekakvim premijerima u senci i njihovim vladama koje će nešto promeniti je više nego smešno. Tako, formiranje vlade u senci možemo posmatrati kao čin kapitulacije Demokratske stranke. Danas je svima jasno da oblik opozicije koji pamtimo iz devedesetih, više ne postoji. Živeti na slavi prošlosti i slavi onih koji više nisu sa nama je poražavajuće. Demokratskom strankom ponovo vlada politika s' početka 90-ih kojoj je mesto u političkoj penziji, a ne u političkom savetu. Zato je opravdano postaviti pitanje da li Demokratska stranka kakva je danas uopšte treba da postoji?

Zaključak je jednostavan. Vreme je za novu opoziciju i nove lidere. Oni si tu, u redovima opozicionih stranaka koje zastupaju manje više iste ili slične ideje. Da li su dovoljno hrabri da okrenu leđa parazitskom sistemu i naprave iskorak stvarajući od sebe moderne političare, pokazaće vreme. Do tada smo, baš kao i oni, prinuđeni da živimo parazitski sistem u senci demokratije.