Šamar sa stilom

U popularnost aktuelnog premijera ne treba sumnjati. Iskrene laži, medijski mrak, partijsko zapošljavanje, populizam i senzacionalizam u atmosferi opozicionog javašluka i vladavine u senci, čini se da građanima nekako više prijaju nego što štete. To pokazuju raznorazna istraživanja javnog mnjenja. Ah, šta zna običan svet osim da veže konja tamo gde gazda kaže. No, da li je premijer zaista siguran u svoju istorijsku popularnost? Odgovor na ovo pitanje mogu dati jedino izbori. Ali koji? Poslednjim izjavama stiče se utisak da je premijer, zarad rešavanja koalicionih problema i ispunjavanja želja opozicionih lidera, spreman da vrati mandat narodu. To bi zaista bio istorijski poduhvat.

Sasvim je sigurno da će izbora biti. Ukoliko ide u pravcu učvršćivanja svoje vlasti, Aleksandru Vučiću bi odgovaralo da pokrajinski i lokalni izbori budu što pre, neposredno nakon obećanog povećanja plata i penzija. Izbori bi najranije mogli biti raspisani za kraj decembra tekuće godine. Eventualnom pobedom na ovim izborima, a ona bi bila više „izvesna“ nego eventualna, Vučić bi ušao u period neometanog vladanja Srbijom na svim nivoima. Naravno, uvek postoji mogućnost raspisivanja izbora na svim nivoima. Za takav scenario ne postoji niti jedan objektivan razlog s obzirom na snagu „naprednjaka“ u parlamentu. Ipak, mnogo štošta nije logično u delanju vlastodržaca, te tako i nije nemoguće da premijer u zanosu donese odluku da  nas „išamara“ o istom trošku.  

Ono što se može očekivati od premijera do kraja godine jeste da se plate i penzije smanjene za nekih 22 do 25 odsto zahvaljujući „suficitu u budžetu“ povećaju za nekih jedan do dva odsto, kako to premijer najavljuje. Takođe, veoma je verovatno da će dijalozi u Briselu i Beču dati rezultate, a time i stvoriti uslove za otvaranje nekih od poglavlja „pravnih tekovina“ EU. U prilog tome svakako ide i prijatan razvoj i negovanje dobrosusedskih odnosa sa državama u regionu. Uzdržanost prema dešavanjima u vezi sa ćiriličnim pismom u Hrvatskoj, oduševljenost idejama koje dolaze iz Sarajeva o izgradnji pruga, pozitivna ravnodušnost u odnosima prema Republici Srpskoj i optimizam pred dijalog sa kosovskim vlastima samo su deo onoga što premijer veoma dobro radi kada je u pitanju politika Srbije u regionu. Dovoljno je samo setiti se kako je posetom u Srebrenici „zasenčio“ dešavanja oko sporne rezolucije Saveta bezbednosti UN, i donekle biti zadovoljan njegovim, a ne Ivicinim vođenjem spoljne politike.

Ovakvom ponašanju premijera svakako u prilog ide njegov odnos prema opoziciji. Tačnije, delovanje pojedinih opozicionih partija ide u prilog vladavini premijera Srbije.  Vučić je u cilju ispunjavanja želja opozicionih lidera, ali i zarad sređivanja situacije unutar vladajuće  koalicije, spreman i za raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora. U atmosferi stvorenoj zadovoljavajućom spoljnom politikom, zadržavanjem nekakvog reformskog kursa, ekonomske kontrole medija i medijskim mrakom, a usled nepostojanja dovoljno jasne alternative, „naprednjaci“ će veoma lako dobiti predstojeće izbore i iz njih izaći kao apsolutni pobednici. Istorija se ponavlja, a mi teško da smo išta naučili iz grešaka prošlosti.

Ono što je sigurno, raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora bi posebno štetilo „demokratskoj“ opoziciji okupljenoj oko „vladara iz senke“. Tražiti vanredne parlamentarne izbore u trenutku kada premijer uživa najveću popularnost u javnosti je, najblaže rečeno, potpuni idiotluk. Još kada to zahteva Demokratska stranka, opterećena unutarstranačkim podelama i teškim finansijskim stanjem, onda se možemo pitati ko u čiju tikvu duva i zašto. Nekadašnji stožer opozicije i „vladar“ nakon petooktobarskih promena u najboljem slučaju bi ostvario rezultat sličan onom na prošlim izborima, što je nešto manje od 6%. Naravno, pod uslovom da Borko Stefanović, kao neko ko nudi promenu kursa u delovanju „demokratske“, ostane u stranci do okončanja izbora, što bi verujem, bila prava šteta. Svakako, najveće iznenađenje izbora bi mogao da bude pokret Dosta je bilo Saše Radulovića. Kampanja ovog pokreta se za razliku od ostatka „opozicije“ bazira na rešenjima za strukturne probleme privrede, a ne na „klevetanju“ aktuelnog premijera. Ipak, sve ovo ne bi bilo toliko zabrinjavajuće da broj onih koji apstiniraju ne raste od izbora do izbora. Nepoverenje u alternative koje se nude kao zamena Vučiću je ogromno. Apstinenti smatraju da je asortiman proizvoda koji im se nudi bajat, dok je nekima i rok istekao odavno. Tu i tamo se nađe nešto novo što obećava.

Dakle, raspisivanje pokrajinskih i lokalnih izbora bi najviše pogodovalo Vučiću kao „vladaru“, ali i Borku Stefanoviću, Saši Raduloviću, pa i Bojanu Pajtiću. Ukoliko se premijer odluči da mandat vrati narodu i spoji parlamentarne sa lokalnim i pokrajinskim izborima, Vučić će komotno moći sam da vodi celu kampanju, i da na njegovim krilima neki opskurni likovi iz pojedinih opština dobiju više nego što bi sami mogli. Pored toga što će da „oduva“ na izborima, on će trajno da osakati postojeću opoziciju Srbije. To i ne bi bilo toliko loše jer bi se ubrzo stvorila nova opozicija. Najveći gubitnici takvog scenarija bi bile Pajtićeve „demokrate“ i ekipa stranaka d.o.o. okupljena oko njih. Moralni pobednik, pod uslovom da samostalno izađu na crtu režimu Aleksandra Vučića, bio bi pokret Dosta je bilo. Naravno, raspisivanje vanrednih izbora bi možda ubrzalo stvaranje moderne levice u Srbiji, a time i mogućnost stvaranja koalicija koje bi zasigurno prešle cenzus i to sa dvocifrenim rezultatom.

Stranke Borisa Tadića, Nenada Čanka i Čedomira Jovanovića, koje već neko vreme čekaju u „predsoblju“ aktuelnog premijera, mogu biti „pozitivno“ iskorišćene od strane istog u vremenu ispred nas. Stranke „desnice“ u okolnostima kakve vladaju, nemaju baš nikakve šanse.

Kako god bude bilo, ne može biti gore nego što jeste. Vanredni parlamentarni izbori neće ništa posebno novo doneti na političkoj sceni Srbije osim što će nakratko odložiti sprovođenje tzv. ekonomskih reformi i integracije Srbije u EU. Eventualno možda nakon izbora dobijemo jasniju sliku opozicije u Srbiji što svakako implicira na stvaranje i jačanje novih igrača, nekompromitovanih, časnih i poštenih ljudi.  

Alternativno ponašanje

Srbija je uvek imala problem u prepoznavanju, ali i praćenju globalnih trendova. Nekako je ili bila u raskoraku sa njima ili su je potpuno zaobilazili. To joj nije smetalo da razvija i gaji pomeren sistem vrednosti u čiji su prvi plan uvek izbijali kompromitovani i nekredibilni likovi u raznoraznim profesijama. Retko se u kukolju nađe zdravo zrno, a i ako ga je bilo, nije dugo opstajalo. Rezultat takvog stila ponašanja stvorio je humus lošeg i daleko lošijeg kadra iz kojeg su negativnom selekcijom od strane negativnih autoriteta birani najbolji, a istovremeno najgori za decenijama napaćeno društvo. Da li su „oni“ plod službe, mašte, vanzemaljaca ili duboko podeljenog polupismenog i etički osakaćenog društva, izgleda nikada nije bilo bitno. Bitno je da decenijama unazad apsolutno niko ništa ne radi da jedan rigidan sistem vrednosti koji vlada Srbijom, promeni.

Energija koja je tog 5. oktobra 2001. godine vladala u velikoj dvorani Sava Centra na 10. Skupštini Demokratske stranke mogla bi se uporediti sa onom koju smo doživeli 5. oktobra, godinu dana ranije. Nadali smo se da ćemo našoj zemlji i našem narodu doneti više sreće nego što smo imali u prethodnom veku. Bili smo svesni da Srbiji možemo pomoći samo izuzetnim rezultatima, nadprosečnim, a nikako ne običnim. Usvajajući strategiju koja je za cilj imala osposobljavanje Srbije za šanse i izazove 21. veka nismo ni slutili da ćemo samo nekoliko godina kasnije uleteti u vrzino kolo politikanata, biznismena i kvazi intelektualaca. Ideja da će nekih deset godina od tada Srbijom vladati ostaci crno-crvene koalicije u najboljem slučaju bi se posmatrala kao frustracija pojedinca izrečena u stanju pomućene svesti ili ludila. Na krilima entuzijazma i sa osećajem pobede nismo slutili šta će nas zadesiti samo nekoliko godina kasnije.
Teško je bilo pomiriti se sa prošlošću i zaboraviti sve ono kroz šta smo prošli tokom njihove vladavine 90-ih godina prošlog milenijuma. Ostaviti prošlost iza sebe i gledati u budućnost bez dostizanja pravde bilo je jednako koračanju prema svetlosti sa bukagijama na nogama. Istini za volju, bilo je onih koji su se zalagali za „revanšizam“ i „lustraciju“ kao rešenja za ponižavanje i sistematsko uništavanje koja smo trpeli tokom vladavine režima Slobodana Miloševića, ali politika stranke nije bila za to. Verovali smo da rezultat jedino i samo može da zavisi od naše odlučnosti, od naše sposobnosti, od našeg samopožrtvovanja u donošenju i sprovođenju važnih odluka kao i od izbegavanja rizika koje u prošlosti nismo uspeli da izbegnemo. Pokazalo se da građenje budućnosti sa „onima“ iz prošlosti nije moguće. Atentat na premijera Srbije bio je početak kraja moderne Srbije i svega onoga što smo zamislili da sprovedemo u delo tog 5. oktobra 2001. godine.

Politiku nade i vere u budućnost zamenila je destruktivna politika truta bazirana na slabljenju institucija sistema, kočenju evro-atlanskih integracija i jačanju nekakvog novog, a opet bajatog nacionalizma. Kohabitacija „demokrata“ sa jednom ovakvom politikom rezultirala je „pomirenjem“. Možda tada nismo bili dovoljno spremni da se pomirimo kao četnici i partizani, ali smo zarad vlasti i vladanja bili dovoljno spremni i pripremljeni da se pomirimo kao „petokolonaši“ i „banda crvena“. Oktobra 2008, samo nekoliko meseci od formiranja jedne slabe koalicione vlade na čijem se čelu našao Mirko Cvetković, Boris Tadić i Ivica Dačić potpisali su Deklaraciju o političkom pomirenju „njihovih“ stranaka, koje je tobože „ujedinila vizija Srbije, kao demokratske, slobodne, celovite, ekonomski i kulturno razvijene i socijalno pravedne zemlje“. Koliko su iskreno verovali u pomirenje postalo je jasno četiri godine kasnije kada je predsednik „socijalista“ izašao pred novinare i rekao: „Možda se u Srbiji ne zna ko će biti predsednik, ali se dobro zna ko će biti premijer“.
I baš u tim danima pomirenja, dok smo se trudili da zaboravimo sve ono što nam je nanela politika 90-ih oličena u liku i delu nekadašnjeg predsednika SPS, Slobodana Miloševića, na političkoj sceni Srbije pojavila se još jedna stranka. Dok je SPS pokušavao da se reformiše, SRS se delila i podelila. Srbija je dobila Srpsku naprednu stranku, a zatim i „budućnost u koju veruje“. Danas nas je prosto sramota koliko nam dobro ide.

I da ne bude zabune, jedini krivac za teško stanje u kojem se nalazimo jeste politika lidera i liderčića Demokratske stranke od 2004. godine pa do danas. Pored „demokrata“ odgovornost za „tranzicionizam“ i „siromaštvo“ u kojem živimo snose i „stranke d.o.o.“ nastale deobom Demokratske stranke. Potreba za njihovim postojanjem i političkim delovanjem apsolutno više ne  postoji. Nova stranka Zorana Živkovića i Liberalno demokratska stranka Čedomira Jovanovića zastupaju potpuno istu ekonomsku politiku kao i „naprednjaci“ (nijanse ih razlikuju, a suština je ista). Socijaldemokratska stranka Borisa Tadića, Zajedno za Srbiju Dušana Petrovića i Zajedno za Šumadiju Veroljuba Stevanovića, su stranke poput onih kojima „rukovode“ Rasim Ljajić i Aleksandar Vulin. Praktično jedini zadatak „stranaka d.o.o.“ jeste da u nekom trenutku budu tas na vagi i deo neke buduće vlasti. Dakle, da vladaju Srbijom na isti, nepromenjen način na koji to danas čine Rasim Ljajić ili Aleksandar Vulin. To je i veoma žalosno i istovremeno mnogo smešno.
Teško da se u ovakvom haosu kakav vlada Srbijom išta može kratkoročno, a kamoli dugoročno promeniti. Zemlja je u veoma teškom stanju. Čak i težem nego u kojem smo je zatekli nakon petooktobarskih promena. No, šansa uvek postoji. Socijalistička partija Srbije prolazi kroz period unutrašnjih previranja. Reformisanje ove stranke jeste sporo, ali je moguće. Od brzine njenog restrukturiranja zavisiće i tempo promena na ovim prostorima. Za razliku od SPS, u Demokratskoj stranci ne postoji volja za promenom sistema koji decenijama unazad vlada ovom strankom. Iz tog razloga će veoma brzo doći do još jedne u nizu njenih deoba i njenog eventualnog nestajanja sa političke scene. Srbija će veoma brzo dobiti jaku i modernu levicu. Nova energija i novi ljudi okupljeni oko modernih ideja daće zamajac novoj transformaciji društva. Takođe, pored „levice“ Srbiji je potrebna i jaka stranka centra. To bi mogao postati Pokret „Dosta je bilo“ Saše Radulovića. Ovaj pokret u svom programu ima iskrenu želju i preciznu strategiju promene trenutnog sistema vrednosti, ali i jasnu viziju ekonomskog oporavka zemlje. To je ono što ih izdvaja od svih ostalih stranaka na političkoj sceni Srbije.

Dakle, u periodu ispred nas Srbija će pod pritiskom političkog kapitalizma i tranzicionog siromaštva sigurno skrenuti ulevo. Politika, ideje i ljudi stranaka (u nastajanju) Borka Stefanovića i Saše Radulovića, uz podršku kadrova reformisanog SPS, postaviće nove standarde „vladanja“ Srbijom. To će ujedno biti poslednji vagon poslednjeg voza. Srbija više nema vremena da bira manje između dva zla. Srbija više nema vremena da čeka da nepoznati postanu poznati kako bi za njih glasali. Novi ljudi, nova energija i nova moderna politika moraju postati budućnost Srbije. Ispušene lule 90-ih, nekredibilni i kompromitovani političari, politička demagogija i usavršeno politikanstvo, iskrene laži i lažna obećanja tzv. lidera političkih partija potkrepljena podrškom kvazielite i intelektualnog mulja Srbije moraju jednom zauvek postati ružna prošlost Srbije. Imaćemo vremena da odvojimo žito od kukolja i na sledećim izborima izaberemo one koji mogu nešto da urade. Birati ponovo one koji su imali šansu da nešto urade, a nisu uradili ništa, te davati im nekakvu drugu šansu, ravno je ogromnoj gluposti, a u slučaju Srbije i samoubistvu. Novi ljudi moraju da obećaju i ispune dva preduslova za izgradnju modernog društva: lustraciju i transparentnost. Jedino ispunjavanjem ovih uslova možemo krenuti u duboke i korenite reforme na svim nivoima i prevazilaženje ključnih strukturnih problema privrede Srbije.

Mr Željko Pavićević
analitičar