Potpuno pomračenje svesti

Savršeno mi je jasno da smo propustili prvi, a i drugi voz “globalizacije” i da smo time najveći gubitnici. Potpuno je jasno da smo geopolitički nepozicionirani, jer bi smo da nas Putin ljulja, a Merkelova nuna. Istina je i da smo neradnici, jer posla ima, ali su kompleksi i potreba za”luksuziranjem” izrazito jaki. Tačno je da kulturološki i intelektualno, kao nacija, nakon decenijskog nazadovanja, uveliko stagniramo. Jednom rečju, postali smo socijalna grupacija prepuna pojedinačnih frustracija, neetičkog ponašanja, iskrivljenog vrednosnog sistema i potpune konfuzije.To nam nije učinila EU. Nije ni Amerika. To nam je učinio naš ego i vekovna potreba za obožavanjem kulta ličnosti, a po cenu ličnog intelektualnog sakaćenja i moralnog sunovrata. Dakle, da ne uzimam u obzir sve ono što nas “krasi” kao narod poslednjih 25 godina tranzicionizma, i da ne uzimam u obzir političke perverzije u poslednjih 14 godina, nije mi jasno kako nam se ponovo desio spektakl, ovaj put pod nazivom “Belgrade Waterfront” ili popularnije na srpskom jeziku “Beograd na vodi”. Tačnije, kako nam se desilo potpuno pomračenje svesti?

Uvek sam se divio onoj prostoti srbijanske pameti. Jednostavna seljačka inteligencija je krasila ovaj narod. Nisi nikako mogao da mu uvališ “ono” za bubrege. Nisi mogao da ga žednog prevedeš preko vode. Češće su seljaci “šetali” intelektualce nego li obrnuto. Kompletna elita nakon Drugog svetskog rata bila je zamenjena polusvetom i partijskim kadrovima ispranog mozga i nekako je bilo jasno da je jednostavni seljak-čovek mogao da preveje “seljačinu” u odelu sa šeširom na glavi. No, u jednom trenutku i elita je skupila snage i uzvratila udarac. Ispisivanje Memoranduma, a onda i mahanje njime za vreme režima Miloševića, dovelo nas je do ivice mentalne egzistencije (ova druga je nadoknadiva). Narod je tumarao, lutao zbunjen i konfuzan, ali se doveo svesti. Ustao je i borio se. Petooktobarske promene su pokazale da prosta duša može da povrati svest, ali na kratko. Ubistvom premijera i dolaskom “truta”, a kasnije i imbecila, Borisa Tadića, na vlast, nova i moderna kvazi elita omogućila je ponovno sistematsko zaglupljivanje naroda (i narodnosti). U stanju potpune gluposti, slepila i starosti na tron srbijanske političke scene u najgorem mogućem trenutku po nas doveli smo klona kuma Vuka Draškovića (i mnogih na političkoj sceni Srbije), reedukovanog i restartovanog Aleksandra Vučića. Ne samo da smo njega doveli već smo istovremeno (uz pomoć imbecila) skrajnuli Dragana Đilasa i onesposobili Demokratsku stranku na duži vremenski period, potpuno smo demontirali LDP i URS, a DSS uputili na restrukturiranje. Tačno je da smo dobili novo-stare političke opcije kao što su Restart-Dosta je bilo (pokret ex-ministra privrede Dačićeve vlade, Saše Radulovića) i Nova stranka (partija bivšeg Đinđićevog saradnika i ex-premijera, Zorana Živkovića), ali one su toliko male da me podsećaju na pekinezera koji laje u nameri da rastrgne rotvajlera. U ovakvom političkom ambijentu, pod pritiskom ekonomske krize duplog dna i moralnih anomalija, Aleksandar Vučić je napravio sjajan plan da mu mnogi od nas mogu samo zavideti. Naravno, “seljačka logika” koja ga krasi, izuzetan “drama queen” nastup, preterana arogancija i kontrolisana bahatost, iskreno laganje i sjajno savetodavno telo, ovom bivšem Šešeljevom saradniku dalo je mogućnost da nas “rastura” u zdrav mozak. Ono što je meni kao građaninu i analitičaru najsimpatičnije jeste “projekat na vodi”. No, vratiću se na tu temu i posvetiti joj dobar deo pisanija.

Kao PPV u vladi malog Slobe, Aleksandar Vučić je udarao temelje svoje moderne političko-reformske misli. Moglo bi se sa sigurnošću reći da je “pekao zanat” eksperimentišući nad nama, građanima Srbije, i nad političkom elitom (politikantima i populistima, jer mi samo takve gajimo u poslednjih nekoliko decenija – čast izuzecima kojih je jako, jako malo ili ih “nema”). Alex je najpre uhapsio ekonomskog maga Miroslava Miškovića (i pustio ga na slobodu), pokrenuo je pitanje 24 sporne privatizacije (nestalo u prevodu), izboksovao je učešće u pregovorima o statusu Kosova (ovo je malo ad acta ), spasio je građane Feketića i shvatio ono što mnogi pre njega nisu. Shvatio je da mora da iskoristi prednost i zada konačan udarac. Slično se dogodilo i vladi Zorana Živkovića, ali je tadašnja Demokratska stranka bila “mnogo fina” i opterećena unutarstranačkim (ne)funkcionisanjem da im nije padalo na pamet da nekoliko nedelja nakon atentata na premijera raspišu izbore i naprave ono što je samo 10 godina kasnije napravio Aleksandar “hot lips” Vučić. Iako su me mnogi kritikovali da “pišem” gluposti i da od izbora nema ništa, oni su se desili i mnogi su se nakon njih “obesili”. Nakon što se popeo na “mečku”, Alex je stopirao svaku priču oko “kriminalca” Dragana Đilasa, “biznismena” Miškovića, “koferčeta”… i usredsredio se na dva cilja: urušavanje brenda pod nazivom “Demokratska stranka” (do konačnog rasturanja) i jačanje biračkog tela u Beogradu (na vodi). Oba cilja su mi interesantna, ali misija i strategija ostvarivanja ovog drugog su mi fascinantni kako sa aspekta političko-ekonomskih relacija, tako i sa aspekta građanske svesti i odnosa javnog mnjenja prema ovoj farsi.

Nastaviće se…

Ništa nas više ne sme iznenaditi

Potpuno je jasno da je dolaskom dr Bojana Pajtića na mesto predsednika Demokratske stranke ista stekla sve uslove da u svojim prostorijama ugasi svetlo i stavi ključ u bravu. Problem nije samo način na koji je došao, tu gde jeste, već i to što je ovaj vojvođanski demokrata neprepoznatljiv van Vojvodine. Način na koji je lider "autonomaša" došao na mesto prvog čoveka stranke predstavlja sve osim demokratski čin. Grubim kršenjem Statuta od strane „stare garde“, Gordane Čomić, te „omladinskim“ podmetačinama od strane predstavnika „nove generacije“ političara, Dragan Đilas je nedolično pomeren sa mesta na koje je doveden pre nepune dve godine. Sklonjen u najgorem mogućem trenutku za DS, Đilas je platio cenu svoje pomirljive politike i doslednosti. Ovaj čin se svakako grubo može porediti sa politikom Zorana Đinđića i njegovim beskonačnim odlaganjem scenarija za „6. Oktobar“. No,sigurno je da je samo on, Đilas, mogao u ovom trenutku da vodi „opozicionu“ Demokratsku stranku. Analizirajući politička dešavanja u poslednjih nekoliko godina jasno je da se scenario „političkog zaokreta“, dogovoren za vreme vladavine Borisa Tadića, morao ispuniti. Baš iz tog razloga mnogi su sateliti, nekada „počasnog predsednika“ i njegovog druga iz Šapca, kumovali dešavanjima pred održavanje XVIII Skupštine Demokratske stranke. Poražavajuća je činjenica da su se demokrate unutar Demokratske stranke složile da istisnu Đilasa zarad „viših“, bolje rečeno, interesnih ciljeva. Tako su se nekada i sada sukobljene strane unutar DS-a, „nova generacija“ političara i bivši „NDI-evci“, udružili kako bi „pretnja“ bila uklonjena, a „posao“ nastavio da se radi. Problem im nije predstavljao sukob interesa, dupliranje funkcja, kršenje Statuta, negativna selekcija delegata i grubo gaženje demokratskih načela u borbi protiv Đilasa. Vodeći kuolarske priče po budoarima ostvarili su svoj plan zarad lične koristi, na štetu celokupnog društva. Kako onda od ovakvih „demokrata“ očekivati da daju svoj doprinos izgradnji društvene svesti ukoliko sami nemaju svesti, a ni savesti.

Možda članstvo ima pravo da ovakva dešavanja komentariše kao unutar stranačku borbu, ali glasačko telo opravdano diže sidro nakon što mu je lavor ledene vode, od strane demokrata, pljusnut u lice. Ruka pomirenja DS-a koja se pruža „odbeglim“ demokratama, uvijena u priču o nekakvom „demokratskom bloku“, je ništa drugo do farsa, ćiji rezultat treba da bude bolje kadrovanje neke buduće rekonstruisane Vlade Aleksandra Vučića. Zadatak ovog „bloka“ nije borba protiv „tihe diktature“ premijera, već davanje legitimiteta istoj, uz neizbežno izostajanje daljeg bitisanja kadrova SPS-a u Vladi. Oni bi, u tom slučaju, bili zamenjeni „reformskim“ snagama demokratskog bloka. Stvaranje jedne slabe i široke koalicione vlade „nacionalnog spasa“ predstavljalo bi uvod u dugogodišnju degradaciju Srbije koja bi vremenom postala Vučićeva prćija.

Sa druge strane, u ovakvom scenariju ne postavlja se pitanje budućeg delovanja SPS-a, odnosno, Ivice Dačića. Dakle, ako sa jedne strane pođemo od činjenice da je samo nekoliko meseci pre rekonstrukcije Vlade Srbije premijera Ivice Dačića došlo do sukoba između njega i tadašnjeg PPV, te da su, sa druge strane, zaokret u politici Dragana Đilasa i čistke unutar DS zbunile „počasnog predsedika“, doći ćemo do zaključka da je postojao izrazito jak faktor koji je poremetio planove Vučića i Tadića. To je, složićemo se, bio međunarodni faktor. Vodeći spoljnu politiku, te dajući doprinos u rešavanju problema u južnoj srbijanskoj pokrajini, Ivica Dačić je stekao popularnost među evropskim diplomatama. Tako je plan o mogućem sprovođenju scenarija „Sanader“ pao u vodu, a svedočenja pojedinih magova podzemlja prigušena ili dovedena upitanje. Iznenadna gadljivost Borisa Tadića na mogućnost ulaska Dačića u Vučićevu Vladu izazvana je snishodljivošću prema moćnicima, sa obe strane. Zar se moglo i očekivati nešto drugo od nekadašnje „lepše polovine“ DS-a?! Ipak, priča o SPS neće imati tužan kraj jer pored ovako jadne opozicije, oličene u nekakvom demokratskom bloku, Dačić može samo da profitira. Njegov cilj, siguran sam,jeste ulazak u trku za predsednika Srbije na narednim izborima.

No, ne treba gubiti nadu, jer ona umire poslednja. Srbija ima opoziciju. Ona jeste slaba i ne profilisana, ali postoji. Ogleda se u delovanju Nove stranke bivšeg premijera Zorana Živkovića, i Pokreta „Dosta je bilo“, bivšeg Vučićevog ministra, Saše Radulovića. Blok koji bi formirale ove dve „stranke“ mogao bi zadati udarac režimu „tihe diktature“ Aleksandra Vućića. U protivnom, zasebno delovanje ovih političkih subjekata predstavljalo bi „pucanjeu prazno“.

Politička demagogija

Poslednjih nekoliko meseci u "demokratskoj" javnosti vlada strašna konfuzija koja samo dodatno produbljuje kolektivnu zbunjenost i neznanje nacije, a tiče se stubova vlasti jedne neizgrađene države, sa neizgrađenim institucijama i "slabom" demokratskom tradicijom. Naravno, u duhu naše tradicije, ne biramo koga ćemo i kako ocrniti, a siguran sam, nikoga nećemo pohvaliti jer, zaboga, ko može bilo šta pametno i valjano da uradi u zemlji Srbiji. 

Konfuzija je nastala preispitivanjem prošlosti, utvrđivanjem sadašnjosti i projekcijom budućnosti u Srbiji. Ovim složenim moždanim aktivnostima su se ponajviše bavili "likovi" u redovima nejake parlamentarne opozicije, frustrirani pojedinci nekakvog nevladinog sektora i predstavnici kvaziintelektualne elite, sada već kompromitovane i izblamirane "druge Srbije". Nastala je politička demagogija druge generacije. Pored toga što su izgubili svaki kompas, oni su izgubili i predstavu o vremenu. Kratkih deset godina "kohabitacije i pomirenja" i dugih godinu dana vojevanja novih "reformatora", takvoj nazovi "demokratskoj javnosti" daje za pravo da javno sudi samo jednom čoveku vladajuće koalicije zbog onoga što je radio u proteklih dvadeset godina. Pritom ta ista javnost zaboravlja da je, između ostalog, baš zbog tih radnji izvojevala petooktobarske promene da bi samo tri godine nakon toga ponovo uspostavila rigidan sistem vrednosti. 

Dijametralno od ove, nastala je socijalna grupacija, koja jednako plaši kao "druga Srbija", pokušavajući da implementira nekakav novi sistem gde može sve i ne može ništa. Lični marketing i hvalospevi dela vladajuće koalicije idu u prilog opet samo jednom čoveku, koji ima predispozicije da postane diktator, ako ga do tada nekako, kako i sam kaže, ne ukloni njegov dobar narod. Patetično i neukusno. Tihim i isprekidanim rečenicama, povremeno isprovociran, on mnogo kaže, a malo pokaže. Istini za volju, pomak postoji, ali on je tako mali da se od gomile problema koji nas pritiskaju, ne može uočiti valjano. Teret koji nosi ova, baš kao i svaka prethodna vlada, je teret koji su napravili drugari iz devedesetih: politikanti, biznismeni sumnjivog morala i brokerskog mentaliteta, kvaziintelektualci i (ne)vladina elita. Koga se moramo ratosiljati? 

Tu negde, između dva "ovna" nalazi se narod kojem nedostaje vere da kroz sopstveno delovanje može da utiče na nešto. Bivalentan odnos pojedinca prema politici doveo je do toga da društvo dobije nekakvu emocionalno negativnu "etiketu", gubeći kredibilitet i integritet jedne, nekada civilizovane nacije, postajući navijačka horda .

Ipak, najveći problem Srbije nije "vladavina" interesnih grupacija, već rigidan sistem vrednosti koji ista plasira. Njegov glavni manifest jeste politička demagogija politikanata i populista Srbije. Uspostavljen početkom devedesetih i sistematski gušen krajem prošlog i početkom novog veka, svoje vaskrsnuće i ekspanzivno širenje ponovo započinje u periodu nakon prve kohabitacije. Njegovo učvršćivanje i ustoličenje omogućila je druga kohabitacija, kao i pomirenje "demokratske javnosti" sa ostacima režima haškog optuženika Slobodana Miloševića.

Izborom dr Zorana Đinđića za predsednika Vlade Srbije, otpočinje prva kohabitacija DS i DSS. Koliko god se javnosti, tada probuđene Srbije, politički sukob dva lidera DOS-a u početku činio neočiglednim, on je postojao. Izručenjem Miloševića Haškom sudu, ovaj sukob postaje otvoren sukob dve političke opcije, prerastajući u nekakav oblik političkog rata, čija je jedina i najveća žrtva bio premijer Srbije, dr Zoran Đinđić. Ubistvom premijera, neraspisivanjem izbora i nesprovođenjem akcije "Sablja" u celosti, stvoren je prostor za ponovno uspostavljanje rigidnog sistema vrednosti devedesetih. 

Jednogodišnje vojevanje vlade "reformisane" i levo orijentisane Demokratske stranke i "suicidno desničarske" Demokratske stranke Srbije, čiji premijer je bio Vojislav Koštunica, zajedno sa tadašnjim predsednikom Srbije, Borisom Tadićem, predstavlja period ekspanzivnog širenja Miloševićeve zaostavštine kao i period druge kohabitacije. Rigidan sistem vrednosti teatralno je predstavljen svetskoj i domaćoj javnosti protestima nakon verskog okupljanja, isprovociranog jednostranim proglašenjem nezavisnosti Republike Kosovo, a kroz paljenje džamije i nekoliko ambasada u Beogradu. Ovako nastala situacija prekinula je drugu kohabitaciju i dovela do prevremenih izbora koje je Tadić dobio sa jako malom razlikom što je u tom trenutku, za "mladu demokratiju", bio veliki problem. 

Da bi formirala vladu, tadašnja Demokratska stranka je morala da napravi drugu istorijsku grešku. Ako kao prvu istorijsku grešku "petooktobarske" vlasti, oličene u delovanju DS-a, predstavlja nepotpuna i selektivna lustracija, onda je "istorijsko pomirenje" prve i druge Srbije zasigurno druga. Potpuno nereformisana, Socijalistička partija Srbije tadašnjem političkom magu, Tadiću, omogućava formiranje vlade čiji premijer, Cvetković, "vlada" iz njegove senke. Dnevno političarenje, demagogija, populizam i lopovluk doveli su do stvaranja nove političke opcije koja je, u novoustoličenom rigidnom sistemu vrednosti, dovela do njegovog trijumfa. Povratak crno-crvene koalicije Miloševićevog nasleđa predstavlja krunisanje jednog bolesnog i degenerativnog vrednosnog sistema u čijoj senci su organizovani kriminal, korupcija i bezakonje.

Koliko god se trudio da napravi tranzicioni zaokret, potencijalni diktator, baš kao i pojedini opozicionari, političke poene stiče blaćenjem političkih "neistomišljenika" mada je prikladnije nazvati ih protivnicima. U atmosferi stalnih pretnji, pojačanih tenzija i fiktivnih odnosa nije moguće napraviti debalans koji bi pokrenuo zamajac korenitih i dubokih promena. Pitanje je da li će planirane reforme u ovakvom ambijentu dovesti do željenih rezultata ili linča.

Dakle, politička demagogija kojoj danas pribegavaju kako parlamentarna opozicija, tako i "reformisana" vlast, nije ništa drugo nego sredstvo za opstanak rigidnog vrednosnog sistema gde su tolerancija i solidarnost mane, a licemerje i zavidnost vrline. U takvom sistemu je sasvim normalno sve ono što nam se kao društvu dešava. Takav sistem može biti iskorenjen jedino dolaskom novih generacija koje će, stvaranjem kritične mase, dovesti do novog prevrata. Za to je potrebno da svi oni koji su doveli do petooktobarskih promena budu najmanje dva metra ispod zemlje, upokojeni i mirni.

E pa neće da može

U Srbiji se najteže, skoro nikako, prašta uspeh. Sa druge strane, kontradiktorno jeste, Srbija voli pobednike. Ako si pobedio, vrediš. Nije bitno šta zastupaš, kakvi su ti ciljevi, čemu se nadaš i šta ćeš raditi koliko je važno da si pobedio, na izborima naravno. Uspeh koji je za poslednjih nekoliko meseci postigao prvi potpredsednik Vlade Srbije je više nego neočekivan. Uspeh koji se pre svega ogleda u popularnosti među građanima je najbitniji. Ostalo je farsa, populizam i političarenje i nije relevantno za komentarisati, bar ne u našem narodu.

Aleksandar Vučić je od davnih dana poznat javnosti Srbije. To je onaj gospodin što se oblizuje dok tihim tonom i isprekidanim rečenicama pokušava da nam mirne savesti objasni ono što je od značaja za nas i naš prosperitet. Da, to je onaj mladi gospodin što je onomad gostovao kod Šešelja u Hagu kao “drveni” advokat; onaj što je preimenovao bulevar Dr Zorana Đinđića u bulevar nekog, meni neznanog heroja; onaj što je po skupštini reklamirao novi modni trend Srbije, “prugaste košulje”.

I sve ovo je bilo nekada, ne tako davno, u zemlji seljaka na brdovitom Balkanu. A onda je Aleksandar Vučić otišao na zapad. Vidite, on nije imao priliku, kao pojedini lideri opozicije 90-ih, da stiče znanja o demokratiji i modelima “upravljanja” na raznoraznim kursevima NDI i sličnih nevladinih organizacija. Kao vredan i radan student prava, političko delovanje je učio od radikalnog lidera partije koju je sam izabrao. Kasnije se pokazalo da mu izbor i nije bio neki. No, “čovek uči dok je živ”, kaže naš narod. Vrativši se iz USA novog look-a i imidža, Aleksandar Vučić je “na keca” impresionirao domaću javnost sve “tri” Srbije. Teško je ko ostao ravnodušan ispred takve transformacije. Ipak mnogi su, došavši sebi, shvatili da su ugroženi i da više nisu “in”. Krenulo je saplitanje, podmetanje, prisećanje.

Novi “look” Aleksandra Vučića najviše je smetao “gubitnicima”, demokratama “ojađene i oslabljene” Demokratske stranke. Odlučili su da se “renoviraju” i krenu u ofanzivniji napad “vlasti” predstavljajući sebe kao “opoziciju”. (Is)pomoć su pronašli u predstavnicima kvazi elite i ispošćenog nevladinog sektora “druge Srbije”. Otrcane fore, politikanstvo i populizam. Najgore od svega jeste posthumno veličanje pokojnog premijera i njegovo upoređivanje sa Vučićem. I sada sam se naježio. Kuhinja mora da radi, ali nema potrebe da truje narod.

Šta god da uradi Aleksandar Vučić, “opozicija” je tu da kritikuje. Opozicija, koja je ništa manje bila destruktivna po Srbiju od sadašnje vlasti u čijim je redovima i Aleksandar Vučić.  Šta to treba da uradi prvi “trte-mrte” vlade da bi opozicija mogla da da “#applause”? Vidite, Aleksandar Vučić je postigao dogovor sa Albanicima sa Kosova u vidu Briselskog sporazuma (uz pomoć svojih koalicionih prijatelja). Radi na preispitivanju 24 sporne privatizacije (malo sporije, ali radi). Hapsi selektivno, ali hapsi. Menja “radnike vlade” boljim radnicima. Pomoć traži, bez blama, i od stranaca i od “stranaca kod stranaca”. Privatizovao je, kako tako, JAT i još neke kompanije u Srba (naravno, uz pomoć nekadašnjih koalicionih prijatelja). Planira da gradi “grad na vodi” (naravno, uz pomoć budućih koalicionih prijatelja). Uspeo je da posvađa “nezavisne” medije (e, za ovo mu skidam kapu). Ujedinio je Srbe na Kosovu, naterao ih da izađu na izbore, a neke će i da smeni.

Koliko god mi sve ono što radi prvi potpredsednik vlade Srbije delovalo čudno i kratkog daha, sviđa mi se što radi bar nešto. Sada ću da zvučim bljutavo, ali meni se posebno nije dopadao ni Đinđić 90-ih (npr. jeo je vola na Palama sa g-dinom Dabićem), ali kada je uzeo da radi, “ubio me u pojam”. Onog dana kada su ga ubili bio je najnepopularniji političar u Srbiji. Sahrana mu je bila veličanstvena, a posthumna popularnost ne jenjava. To je naš narod.

Nije Vučić kriv što želi da se promeni i bude malo bolji. Krivi smo mi što na takve promene gledamo zavidno i sa gađenjem. Zato naš narod uvek dobije ono što želi, jer da želi bolje, bolje bi i dobio. E pa neće više da može, i ako mene pitate, bolji mi je Vučić u senci Dačića nego Cvetković u senci Tadića.

Statusno neutralna srpska stvar

Danas, više nego ikad, informacija je nešto najvrednije što čoveku znatno može da olakša, ali i oteža svakodnevni život. Baš iz tog razloga pojedinci pokušavaju da neke informacije "zabašure" kako bi, stvaranjem opšte pometnje, ostvarivali plitke, rigidne i kratkoročne interese. Problem u Srbiji jeste što pored vlasti, maglovitom plasiranju informacija pribegava i njena kvaziintelektualna elita. Tipičan predstavnik takvih "intelektualaca" jeste g-din Đorđe Vukadinović, tvorac nekakve nove, moderne političke misli u Srba koja mnogo liči na podgrejanu, desničarsku demagogiju "truta". Iako bih se složio sa njegovom konstatacijom aktivnosti "crno-crvene" koalicije u proteklih nekoliko meseci vojevanja, reagovanje autora na problem zvan "južna pokrajina" je ništa više nego "copy-paste" populizam i političarenje.

Oni koji prate pisanje somborskog filozova znaju da isti ima ogroman animozitet prema svim onim aktivnostima pojedinih "političara" koje se direktno tiču Kosova i zdravorazumskog rešavanja ovog velikog problema na putu integracije Srbije u EU i njenog geopolitičkog pozicioniranja. Plasirajući demagogiju "truta", za čijeg je mandata i proglašena jedostrana nezavisnost Kosova i Metohije, g-din Vukadinović gubi iz vida realno stanje stvari na terenu. To je svojstveno kadrovima, ali i simpatizerima minorne političke organizacije koja je onomad "znala za jadac", a danas želi da bude "različak". Dakle, za Srbiju je od velikog značaja da lokalni izbori na Kosovu proteknu u najboljem redu. Važno je i da se Srbi na Kosovu organizuju i nastupe jedinstveno, bez političkih obeležja, a u skladu sa Ustavom zemlje u kojoj žive. Politika busanja i inaćenja, prepucavanja i "upucavanja", mora postati prošlost. Rezultati takve "statusno neutralne" politike bili su: bombardovanje Srbije od strane NATO alijanse, Kumanovski sporazum, a kasnije i jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova koje je, by the way, priznalo nekoliko vodećih svetskih ekonomija.

G-din Vukadinović zna da je Srbija zemlja ponosnih građana gde se mešaju značenja pojmova "patriotizam" i "nacionalizam", a ponekad i izjednačavaju. On isto tako dobro zna da je nivo pismenosti naših građana nizak, a prosečne godine visoke, najviše u EU. Otuda je diskutabilna i krajnje interesantna njegova potreba za zloupotrebljavanjem stanja nacije. Srbija je na sebe preuzela neke odgovornosti poput Dejtonskog ili Briselskog sporazuma. Kako bi izgledao svet kada bi svako pogazio ono što je preuzeo da uradi? Ona nacija koja se ponaša odgovorno i ispunjava preuzete obaveze je nacija snažnog duha i ispravnih moralnih vrednosti. Da li bi srpski narod opstao pod Turcima da je kojim slučajem Miloš Obrenović za savetnika imao nekoga poput g-dina Vukadinovića?

Status Republike Kosovo je rezultat nepromišljene politike vlasti u Srbiji koja je decenijama unazad svirala po žici patriotizma i jeftinih emocija naroda. Suočavajući se sa ovim problemom, a pod teretom rezultata politike 90-ih i "ljigave" politike Tadića i Koštunice, sadašnja vlast nema snage da prizna ono što se mora priznati, a to je da Kosovo jeste nezavisna država. Trenutna politika prema Kosovu je "mutna" i samo penalizuje Srbiju, kako ekonomski tako i moralno, zarad lažnog patriotisanja, a u cilju sticanja jeftinih političkih poena. Delovanje iz senke "Memoranduma" i mahanje Rezolucijom 1244 je degutantno, a "spinovanje" konfuzne srbijanske javnosti, patetično i žalosno. G-din Vukadinović više brine brigu o mogućim scenarijima koji idu na ruku premijeru Kosova, Hašimu Tačiju, nego o šansama i mogućnostima za naš narod na Kosovu ukoliko izađe na izbore, odnosno, onome što se može desiti Srbiji ukoliko ih isti budu bojkotovali.

Izlaskom na kosovske lokalne izbore stavlja se tačka na destruktivnu politiku 90-ih i stvara prostor za normalniju i zreliju političku i društvenu komunikaciju kosovskih Srba sa kosovskim vlastima u kojoj će, siguran sam, participirati i Srbi. Takođe, međunarodnoj zajednici se daje do znanja da Srbija, koliko god to nekome čudno zvučalo, ima odgovornu vlast sposobnu da ispuni preuzete obaveze. Emotivno-populistička politika kojoj naginje g-din Vukadinović je mnogo koštala Srbe sa Kosova, ali i građane ostatka Srbije. Svako ko ovakvom problemu pristupa frazama poput "radi za Tačija" ili "izdajnici srpske stvari" ili nije normalan ili ne želi dobro građanima Srbije. Postavlja se pitanje o čijoj "grčevitoj borbi" da ostanu u "raljama" sistema govori g-din Vukadinović? Da li su to isti oni koje je Brankica Stanković "obradila" u emisiji "Insajder - Patriotska pljačka"?

Na kraju, noj je divna ptica i lepo bi bilo kada bi naša vlast i elita rešavali probleme ovog društva brzinom kojom ona trči kada je "problemi pritisnu".

 [1] G-din Đorđe Vukadinović – “Od orla do noja” http://www.politika.rs/pogledi/DJordje-Vukadinovic/Od-orla-do-noja.sr.html?fb_action_ids=10201186472718376&fb_action_types=og.recommends&fb_source=other_multiline&action_object_map=%7B%2210201186472718376%22%3A606299256058690%7D&action_type_map=%7B%2210201186472718376%22%3A%22og.recommends%22%7D&action_ref_map

Srbija, privreda gurana investicijama

Uticaj geopolitičkog šoka, ekonomskih sankcija, bombardovanja Srbije od strane NATO alijanse i rigidnost političkog sistema Slobodana Miloševića do 2000. godine, kao i greške u sprovođenju tranzicije od strane slabih koalicionih vlada nakon petooktobarskih promena, imali su nedvosmislen uticaj na konkurentnost i privredni rast. Stvorena je impotentna privreda, a najbolji pokazatelj njene impotentnosti je trgovinski deficit koji je nemoguće savladati u dužem roku. Kako će se i ko će finansirati trgovinski deficit?

Jasno je da održavanje makroekonomske stabilnosti podrazumeva priliv kapitala (strane direktne investicije pre svega green field investicije, ali i sredstva od privatizacije). Neadekvatan interni preduzetnički kapacitet i destabilizovano poslovno okruženje, sa jedne strane, kao i efekti kombinovane ekonomske krize, sa druge strane, govore o slabim perspektivama investiranja u Srbiju. Interes stranih investitora do danas bio je nedovoljan da bi se obezbedio pogodan nivo ekonomskih aktivnosti potreban za održivost reformi i privredni razvoj. Strane direktne investicije su dolazile više radi osvajanja domaćeg tržišta, nego radi korišćenja komparativnih prednosti naše privrede. S druge strane, jasno je da domaći tranzicioni kapitalisti brokerskog mentaliteta i investicione kratkovidosti nisu imali dovoljan preduzetnički kapacitet da preuzmu ulogu ključnih investitora.

Prateći globalne trendove u stvorenom ambijentu odgovor na gore postavljeno pitanje se nameće sam po sebi: država. Kako u stručnoj javnosti, tako i u političkim krugovima, postoje podeljena mišljenja o tome na koji način i kako „vidljiva ruka“ države treba da interveniše u rešavanju strukturnih problema i savladavanju trgovinskog deficita. Činjenica je da država poseduje vredne resurse u mrežnim tehnologijama, infrastrukturi i industrijama sa visokim eksternim efektima što sve ukazuje na mogućnosti delovanja „vidljive ruke“ države. No, vođeni dosadašnjim iskustvom postavlja se pitanje:  Treba li se plašiti državnog vlasništva?, odnosno,  Treba li se plašiti načina na koji država raspolaže svojim vlasništvom? Ovo su dva slična, ali veoma različita pitanja, nametnuta dosadašnjim delovanjem slabih koalicionih vlada, naročito ako se uzme u obzir da su preduzeća u javnom sektoru predstavljala/ju feud političkih stranaka i nagradu za postignute izborne rezultate, a time posledično, leglo korupcije i organizovanog kriminala.

U javnom sektoru (energetika, poljoprivreda, saobraćaj, telekomunikacije), koji se sa jedne strane može posmatrati kao platforma za tehnološki razvoj, a sa druge kao mesto za investiranje i sidro tržišta kapitala, gde efikasnost ne zavisi prevashodno od vlasništva, država mora odlučiti da li će ovaj sektor privatizovati ili prestrukturirati. U prvom slučaju postavlja se pitanje pogodnosti trenutka u kojem se trenutno nalazimo uzimajući u obzir jake geopolitičke i makroekonomske rizike. Sigurno je da privatizacija nije konačan proces bez ostatka u kojem se sve po svaku cenu mora privatizovati. Prestrukturiranje javnog sektora odlaže razmatranje njegove privatizacije približavajući njihovu efikasnost na nivo tržišnog sektora. U tom slučaju država bi morala ostati u njemu sa značajnim prisustvom.

Prestrukturiranje može biti dakle dijametralno gledište u odnosu na privatizaciju, ali i korak u pravcu dobre privatizacije. Jedno od rešenja u pravcu prestrukturiranja javnog sektora je uvođenje korporativnog, etičkog i efikasnog, upravljanja umesto partijskog upravljanja. Samo u tom slučaju, koristeći postojeću industrijsku infrastrukturu u javnom sektoru, u dugom roku, Srbija se moža osloniti na sopstvene resurse u tehnološkom razvoju ključnih tehnologija. Opravdano je postaviti pitanje: „Da li politička elita ima želju i mehanizme za ovakav iskorak, odnosno, za stvaranje ambijenta u kojem bi se moglo sprovesti korporativno upravljanje?“. Dosadašnja iskustva, kao i predizborna propaganda o departizaciji, ne ulivaju nadu da je ovakvo rešenje moguće u srednjem roku.

Ukoliko bi se stvorio ambijent za uvođenje korporativnog upravljanja u javnom sektoru (eventualna mogućnost dolaska i stranog lica u top management), njegovo prestrukturiranje i blagi oporavak u periodu kombinovane krize uz usvajanje koncepta inteligentnog upravljanja investicijama, sigurno je da bi se budućom privatizacijom istog ostvarili efekti koji mogu biti veoma korisni i multiplikativni sa značajnim uticajem na rast privredne aktivnosti, standard građana i dinamiziranje investicija u drugim industrijskim sektorima i uslugama. Priliv kapitala stvoren SDI i/ili sredstvima od privatizacije, omogućio bi državi unapređenje koncepta inteligentnog upravljanja investicijama učvršćujući na taj način realizaciju ideje privrede gurane investicijama.

Prihodi od privatizacija ukoliko se ne koriste za inteligentno investiranje pretvoriće se u potrošnju. Država prihode od privatizacije ne treba da troši na stimulisanje tražnje ili stimulisanje izvoznih sektora, već ih treba usmeravati u investicije u strategijske sektore (energetiku, poljoprivredu, telekomunikacije), infrastrukturu i obrazovanje. To je svakako bolja alternativa od prevremene otplate duga.

Željko Pa & Leonid Albijanic

Odgovor na destilovanu propagandu "truta"

Nakon jutarnjeg tuširanja toplom vodom, dok je para ispunjavala kupatilo, nisam ni slutio da će me, samo nekoliko minuta kasnije, zapljusnuti „vedro ledene vode“ prof. Begovića.  Kao klasičan predstavnik negativnog autoriteta i kvazi intelektualne elite Srbije, prof. Begović je još jednom na perfidan i krajnje perverzan način stao rame uz rame sa politikom destruktivnih snaga „državice“ čiji je građanin. Bliskost u stavovima sa „Šešeljem u fraku“, Begoviću daje novu intergalaktičku dimenziju gurua liberalne demokratije čija je osnovna moć blokada mozga prosečnog, već dovoljno konfuznog, građanina/građanke Srbije.

Prema prof. Begoviću [1], Srbija je još 2008. godine, nakon jednostranog proglašenja neovisnosti Kosova, trebalo da redefiniše svoj odnos prema EU i zauzme drugačiji, ofanzivniji stav prema evrointegracijama. Zar delovanje slabe koalicione vlade Srbije i precenjenog predsednika nije išlo u tom pravcu? Bivši predsednik Srbije je svojom klimavom politikom zemlju želeo da postavi na „četiri oslonca“. U tom periodu imamo i najofanzivniju spoljnu politiku u poslednjih 23 godine moderne srbijanske političke misli, zaokret u politici prema nesvrstanima i jačanje bilateralnih odnosa sa Ruskom Federacijom i Kinom. Moraću da se složim sa prof. Begovićem da je u ovom periodu potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju predstavljeno sa mnogo pompe, ali ne i sa njegovom konstatcijom da je to istovremeno značilo „kako je sve u najboljem redu“. Naprotiv, vlast u Srbiji je izvodila površne radove na oslanjanju zemlje na jedan od četiri oslonca, EU oslonac. Politika oslanjanja i neiskreno otvaranje Srbije ka ostatku sveta je sigurno uticalo na  usporavanje evrointegracija, ali i na postavljanje novih uslova od strane EU koji se nisu odnosili samo na problem „Kosovo“. Jednostavno, kilava akcija Srbije izaziva već razrađenu reakciju EU.

Povratak „crveno-crne“ koalicije na vlast u Srbiji osvežila je sećanja međunarodne zajednice na ne tako davna dešavanja na ovim prostorima. Rizici su postali veći, a pritisci jači. Javnost u Srbiji bi svakako morala da se priseti, možda pomalo i neiskrenog odnosa međunarodne zajednice prema politici pokojnog premijera u vezi sa Kosovom. Iako nije bila u centru pažnje domaće javnosti, politika premijera Đinđića prema Prištini je imala za cilj normalizaciju postojećih i stvaranje novih odnosa sa vlastima na Kosovu. U svom ekspozeu Đinđić je poručio Albancima sa Kosova da „svoje ekonomske i ljudske interese danas i ubuduće mogu da ostvare samo u saradnji sa Srbijom i preko Srbije, jer ona postaje motor regionalnog razvoja“. No, kontinuitet destruktivne politike prošlih vremena je morao biti nastavljen, a smetnja je bio premijer. Period kohabitacije, a kasnije i „pomirenja“, za posledicu je imao posmatranje Kosova, od strane međunarodne zajednice, kao slučaj sui generis jer je Srbija svojim perverznim ponašanjem u vođenju unutrašnje i spoljne politike, sama po sebi, bila slučaj sui generis.

Realno, prof. Begović bi kao neko ko se bavi ozbiljnim poslovima u „državici“ morao da zna, uzimajući u obzir istorijske činjenice, da Kosovo nije oduzeto Srbiji, već da je vlast u Srbiji aktivno ušestvovala u stvaranju potrebnih i dovoljnih uslova da se Kosovo „samo-oduzme“. Čak i retorika kojoj pribegava guru liberalne demokratije o aktivnom učešću EU u projektu otimanja dela srbijanske teritorije je sama po sebi degutantna i neukusna te podseća na onu iz perioda vladavine porodice Milošević. Možda mi baš zato smeta Begovićeva skrivena paralela političkih dešavanja u Srbiji sa problemima Republike Srpske, te neizostavno kritikovanje američke spoljne politike od strane autora svojstveno Miloševićevim poltronima tokom devedesetih. Dok baca prašinu u oči konfuznom narodu Srbije plasirajući izlizane ideje Vojislava Koštunice, Begović kao reprezent rigidne politike „državice“ na Balkanu,  istovremeno gura prst u oči međunarodnoj zajednici komentarišući, javno, ponašanje pojedinih ambasadora.

Na kraju, sve što je napisao završava pozivanjem na zdrav razum. Prof. Begović predlaže ekonomske, a ne političke integracije, odnosno, pristupanje Srbije Evropskom ekonomskom prostoru bez političkih uslovljavanja, jer za tako nešto po njemu, ukoliko ima zdravog razuma, nema mesta. Klasična demagogija i populizam. I sam Begović jako dobro zna da je ovakav scenario nemoguć te da Srbija mora da ispuni nekoliko veoma bitnih uslova za kredibilitet zemlje, a time i njen razvoj. Za to nam nisu potrebni politički pritisci međunarodne zajednice, već taj „zdrav razum“ (na koji se autor poziva) i politički konsenzus. No, kako govoriti o zdravom razumu prof. Begovića kada je njemu „vidljivo i trajno poboljšanje odnosa sa Prištinom“ nebuloza koju svako može da interpretira na neki politički zgodan način. Posledično, siguran sam da su mu i reči iz ekspozea Zorana Đinđića, koje su se ticale opšte političke stabilnosti u regionu, gde Zoran poziva na istinsku saradnju sa susedima, isto tako tada bile nebulozne.

No, ne bih izmišljao rupu na saksiji, jer ona već postoji. Populizam prof. Begovića je destilovana propaganda „truta“ i kao takva nema uporište u „zdravom razumu“. Srbija treba i mora da ispuni uslove koji se tiču opšte političke stabilnosti u regionu, izgradnje i reforme institucija, stvaranja ambijenta za privlačenje investicija (zakonodavstvo pre svega u oblasti poslovanja), infrastrukture (konceptualne i fizičke), obrazovanja i stvaranja kvalifikovane i pouzdane radne snage. Isprepletanost ekonomskih i političkih uslova je neminovnost svakodnevnice i rezultat dinamičnog okruženja u kojem živimo i stvaramo. Plasiranje populističkih teorija o nekakvim alternativnim pravcima (bez političkih uslovljavanja) je jednako plasiranju laži zarad manipulacije širokim narodnim masama i rušenja onog što smo uspostavili kao temelj modernog razvoja Srbije nakon petooktobarskih promena.

[1] "Preokret" by prof. Boris Begović (u listu Politika)
http://www.politika.rs/pogledi/Boris-Begovic/Preokret-Boris-Begovic.sr.html

Željko Pa