Dno dna

Juče sam se, baš kao i svakoga dana vozeći se autobusom, zagledao kroz prozor posmatrajući prizere koji su brzo kraj mene prolazili. Međutim juče se desilo nešto sasvim drugačije. Nešto što mi se jako dugo desilo nije. Prolazeći pored jedne osnovne škole zagledao sam se u decu koja su igrala lopte na betonskom terenu. Žagor i smeh. Nasmešio sam se, ali osmeh je u trenutku nestao. Stresao sam se. Misao je brža od svetlosti. Pored te osnovne škole sam prolazio kada sam i sam išao u osnovnu školu. I tada su deca u tom istom dvorištu igrala lopte. Od tada do danas je prošlo više od dvadeset pet godina. Međutim nije me potresla činjenica da sam ostario, već pomisao na nešto što se u tom istom dvorištu desilo pre više od 65 godina. Nama su o tome pričali. Pomislio sam, na trenutak, da li ta deca, što veselo trče i uzvikuju po koju psovku, znaju šta se tu desilo davne 1942. godine. Te godine, u tom dvorištu, „nemci“ su, između ostalih, streljali i nekoliko njihovih vršnjaka. Tim kamenim pločama, po kojima sada veselo trčkaraju mališani, razlivala se krv nedužnog naroda koji nije hteo da poklekne pod okupacijom znatno jačeg protivnika. Mogao sam da vidim tu scenu. Njih nekoliko, jedan do drugog poređani bez ikakvog reda i naslonjeni na zid škole, gledali su hrabro smrti u oči. Pogledima preko nišana prkosili su pogledi nedužne dece koja su samo nekoliko dana ranije, u tom dvorištu kraj šloke koju su pohađala, razdragana šutirala staru krpenjaču. Rafal.

Trgnuo sam se. Pomislio sam gde su nestale stare vrednosti ovog naroda. Kako možemo sebi da dozvolim ono što nam se dešava? Postali smo nemi posmatrači. Prestali smo da verujemo u sve one lepe stvari koje život znače. Više nam ništa nije važno. Istina je, postali smo stoka.

Poslednjih dvadeset godina gazio nas je ko je stigao. Postali smo najveći gubitnici. Luzeri. Satanizovala nas je sopstvena vlast uz pomoć međunarodne zajednice u kojoj je poznata dominacija ciljeva nad principima. Sistemski, suštinski i kapriciozno smo satanizovani. Diskontinuitet je učinio svoje. Pojedinačne frustracije i socijalne patologije postale su naša realnost.
Svetlost je zamenilo sivilo. Osvrnite se oko sebe. Pogledajte fasade zgrada u ulici kojom prolazite. Nema svetlih boja. Pogledajte odeću slučajnih prolaznika. Pogledajte ta nesrećna i zbunjena lica. Nema osmeha. Sivilo i tuga. Krasi nas osakaćeni sistem vrednosti i na njega smo ponosni. Kosovo je Srbija. Ratko Mladić je narodni heroj!!!
Degradirali smo svaki osećaj za lepim. Postali smo gušači ideja i ubice kreativnosti. Upravo nam se dešava ono što želimo da nam se dešava. Mi smo deo onoga što oko sebe stvaramo, a stvaramo jad i bedu.

Prebijena majka, plavog lica prekrivenog suzama na putu do „sigurne kuće“. Gladno dete, sklupčano u parku kraj polomljene klupe. Starac, smežuranog lica, naslonjen na šipku u gardskom prevozu. Telo dečaka u obližnjoj šumi. Odsečena glava mladića ostavljena na parkingu kraj automobila u prometnoj ulici. Beba bačena u kontejner. To je naša realnost. Populizam, politikanstvo, manipulacije i malverzacije. Predsednik zemlje u društvu italijanskih kurvi. Ministar zdravlja u vladi leži na operacionom stolu Minhenske bolnice. Narodna poslanica u bundi od nerca. Predstavnik opozicije u stanu od 250 kvadrata. I to je naša realnost. Neznanje, konfuzija, glupost i nadobudnost. Jelena Karleuša piše kolumne i gostuje kod Olje Bećković. Svetlana Ražnatović vodi fudbalski tim. Branko Radujko, pravnik iz Beograda, prodaje Telekom Srbije. Srđan Radovanović, pravnik iz Beograda, prodaje Jat. Rasim Ljajić od stranke etničkih manjina napravio stranku DB-ovske većine. Naša realnost. Zatupljenost i zaglupljenost su postale naša realnost. Posmatramo svet oko sebe širom zatvorenih očiju moleći se da nas ne snađe ono što je snašlo veliki broj naših sugrađana.

"Danas svraka na mom, a sutra na tvom krovu, dragi komšija."

by Chile

Stado ovaca i kokoška

Naravno da nisam normalan. Pobogu, a ko je još pa normalan ostao da živi u ovoj pustari prodanih duša, moralnog bluda i iskrivljene inteligencije. Mislim da je onog dana kada sam ugledao Karleušu u "Otisku nedelje" stavljena tačka na paranormalnu Srbiju. Iz normalne, preko paranormalne došli smo do potpuno nenormalne zemljice u kojoj je i Kosovo Srbija. Mozak mi se ukočio nekoliko dana kasnije kada sam gledao vesti meni omiljene izdajničke televizije B92 (a godinama pokušavam da skapiram ko je koga tu izdao i zašto) na kojoj smo najpre mogli da čujemo utiske zvaničnika međunarodne zajednice o vladavini prava u Srbiji, a nekoliko minuta kasnije i komentare naših zvaničnika na istu temu. Naravno bili su potpuno dijametralni. Oni nas grde, a naši "prde" i pričaju kako nam je sudstvo "do jaja" dobro. Dakle, Sloba nije umro, a kada će, to ne znamo. Nemojte da mislite da ću sada pisati o vladavini prava u Srbiji. Ne nikako. Brankica je dosta toga rekla u svojim emisijama na onoj izdajničkoj TV da meni ne pada na pamet da ponovo pišem iste stvari kako bi narod obdaren izuzetnim moždanim sposobnostima, npr. amnezijom, imao šta da pročita u pauzi za cigaru. Uh...zajeb. Nema više cigara. Sada može narod da puši...ali na, za to, označenim mestima. Baš juče sretnem lika koji je na jakni zalepio nalepnicu "Dozvoljeno pušenje". Jesam vrisnuo od smeha. Nije da u Beogradu na svakom uglu možete da vidite predstavnika "normalne civilizacije" ali, ruku na srce, nađe se po koji dekontaminirani. Ipak smo mi društvo prepuno pojedinačnih frustracija i okarakterisano kao "socijalno patološka sredina". Pazi kada je i "zaštićeni svedok" u slučaju Toten totalno promenio iskaz. Ma, kod nas jednostavno nema sredine. Ili je crno ili je belo i ako je sivilo svuda oko nas. I koga boli paja za to. Narod grca. Narodu se prca. Ovi narod prcaju i misle u sebi "Ko ih jebe, neka grcaju! I ne zaslužuju bolje!". Istina. Ljudi se u svetu bore za bolje. Nama od tolikih borbi, u poslednjih dvadeset godina, na čelu se pojavile bore. Ljudi se bore, pa se smore.
Čitam pre nekoliko dana kako naši tinejdžeri ne žele da rade. Svašta! I ovi što "rade" ne rade, a ne tinejdžeri. Mi smo neradnička masa i osrednje kvalifikovana klasa. Ideja nemamo. Inicijative nemamo. Investiciona kratkovidost domaćih preduzetnika brokerskog mentaliteta spremnih da samo apaju, dovela nas je do ivice. Još malo pa patos. A onda i lizanje istog. Tog trenutka, ukoliko se ne pojavi neka budala da nas iz govana izvuče, teško da ćemo se oporaviti u narednih 20 godina. Koliko god ovo delovalo nekome sablasno, verujte da nas jako malo vremena de li od "vakum stanja", a onda kuku nama. Voleo bih da nam međunarodna zajednica što pre ukine vizni režim i uvede političke azile kako bi se pojedini umovi sklonili iz haosa koji će uskoro uslediti. Ustavri, kada malo bolje razmislim, nema ovaj narod više muda da bilo šta pokrene. Prosečna starost od 42 godine govori dovoljno o kapacitetu ove nacije i njenim mogućnostima. Polako, ali sigurno, ovom narodu kita počinje da služi samo za pišanje i ništa drugo. U takvom stanju, ovaj narod može samo da očekuje nogu u guzicu pri ulazu u Euro-uniju. Na primer, pogledajte ko je kadar političkih stranaka u Srbiji. Rasim Ljajić da bi sklonio "duduke" iz stranke, postavlja ih na važne funkcije u okviru svog ministarstva. (primera radi Perunićić na Radovanovo mesto direktora Inspektorata za rad). Dakle ima li taj čovek i malo mozga u svojoj glavi ili se pravi glup. Dovesti onoliko DB-ovaca u svoje redove na očigled naroda i upravljati njima, na način na koji to čini preko uticajnih DB likčina, je krajnje odličan dokaz koliko ovaj narod apsolutno ništa ne primećuje i ne kapira. Ajde što narod ne kapira nego i ono malo normalnih što je ostalo u političkim strukturama živi u uverenju da će sečući granu na kojoj sede, dočekati da drvo najzad padne.
Javna preduzeća su decenijama feud političkih stranaka. Zaposleni u njima samo time što odu u WC, seru, obrišu guzicu, puste vodu i operu ruke nakon cele radnje, načine štetu preduzeću i za to dobiju platu jer im je ceo rad na dnevnom nivou upravo taj minuli. Otuda zarada zaposlenog nikako ne prevazilazi produktivnost njegovog rada, već upravo obrnuto, zaposleni je nagražen jer sere na poslu. Jebeni Branko Radujko sa svojim pravnim fakultetom i stažiranjem u kancelariji premijera i predsednika danas vodi Telekom Srbija 064, 065, 066 i ... NULA. Kojoj normalnoj vlasti u svetu (osim Engleske) može da padne na pamet da privatizuje ono što je ne košta, a novac donosi? Onaj mentol od Cvetkovića najavljuje kako će novac od privatizacije Telekoma ići u izgradnju infrastrukture, a vrapci na grani znaju da se najviše krade na izgradnji infrastrukture i da je korupcija u njoj maximalna. Poražavajuće je da ovaj narod, njegovu intelektualnu elitu i prosvetljene pojedince baš boli paja za sve ono što nam se dešava. Eto, ja koji serem po ovom sistemu godinama postajem neozbiljan i veoma nepogodan za društvo koje se može nazvati svakakvim imenom samo ne "društvo". Rulja. Masa. Gomila. Marva. Bravi. Stoka. Molim??? Jesam! I ja sam brav i marva i stoka baš kao i moj, jebeno dobar, narod.
Idem da čitam pilot verziju nove Karleušine kolumne. Ne mogu više da se smaram sa debilima. Čitanje jednog ovako uzvišenog komada Vas "podiže" i kada ste u daunu. Nisam želeo da Vam ukažem na nedostatke sveta koji Vas okružuje, već na Vaše patetično posmatranje života i katastrofalan odnos prema sebi samima. U krajnjem slučaju, ko sam ja da Vam ukazujem na to da ste ovce kada jedna kokoška piše kolumnu na koju svi mi otkidamo.