Metamorfoza (Vol 2)

Tolike suze proli jadan mitropolit crnogorsko-primorski pukovnik Amfilohije Radović dok je javnosti saopštavao vest da je ovozemaljski život napustio Paja (možete li da verujete da je jedan veliki Srbin, Emir Kusturica, koji je po svemu što izjavljuje veći Srbin od mnogih velikih Srba dao sebi za pravo da patrijarha Pavla naziva Pajom. Emire stoko seljačka, postoji Paja Patak i Vojin (autor misli na onog govnara iz Koštunića, Truta i DB-ovca koji nikada nije bio član partije ali jeste izbegao da se suoči sa specijalnim sudom i jeste uspeo da ubedi maloumne Srbe da nije predstavljao političku pozadinu atentata na premijera Zorana Đinđića) paja koj ti ga sihgurno zavlači do jaja) da mi je prosto došlo da srknem (da S) od smeja.
Za toliko suzenje odgovorna je ili informacija da nema baš velike šanse da postane novoizabrani patrijar jer BoTa sve nade ulaže u episkopa niškog Irineja (to je ono govedo u mantiji što vozi Audi i duva Laudi) ili je stavio veću količinu tigrove masti da jedva može da gleda.
Patrijar Pavle (laka mu crna zemlja) je na mesto patrijarha došao iz Patrijaršije kao episkop-raško prizrenski u vreme vladavine onog sa telećom glavom (ili se samo tako češljao) baš kad se rasturala ona lepa zemlja Jugoslavija SFR, a stvarala gomila malih preduzeća koja danas haraju Srbijom (Miškova firma, Drakulina Firma, Pecina MPC Firma, Bogoljubova firma ...) Kada kažem "onog sa telećom glavom" mislim na velikog predsednika i vizionara što iz Haga pobeže ili zaista otegnu papke i leže pod lipom u gradu gde je bila Madonna.
Bilo je teško našem patrijarhu za života jer raditi s tolikim budalama u okruženju sigurno nije bilo lako...verujte bilo je sigurno jako teško. Mogu da pomislim kroz šta je sve prolazio taj skromni čovek i kako se osećao. Nije sigurno bilo prijatno čuti kako Pahomije seksualno zlostavlja klince po crkvama, ili kako se protojerej Peranović iživljava nad zavisnicima od narkotika u manastiru Crna reka, kako se pukovnik Radović meša u sva politička zbivanja i liže sa nacionalistima u Srbiji i Crnoj Gori, te kako se episkop zahumsko-hercegovački Grigorije odeva u Boss-u ili kako se episkop niški Irinek voza skupim kolima kuda mu se prohte na račun crkve.
Nije sigurno bilo jednostavno posmatrati svoj narod u najgoroj deceniji (tačnije dve) njegove istorije kako strada podjednako od svog režima i pesnice sveta. Nije bilo jednostavno mnogo toga. Nemojte me shvatiti pogrešno. Nisam ja veliki obožavalac ex patrijarha, daleko od toga, ali mu skidam kapu. Naš patrijarh umro je u trenutku kada su Srbi razjedinjeno nastupili na Kosovske lokalne izbore i u trenutku dok je naša visoka delegacije (pola vlade) ladila jaja po Italiji (Krkobabić je ostao jer je postojala mogućnost da ga onako krhkog zakači A H1N1 sa kojim se ne bi izvukao, a time ni trenutni penzioni sistem). Žalosno je, dragi moji, što je vest o smrti patrijarha objavljena par dana kasnije jer se očekivao povratak Ocean 10 naravno s Kluni Borisom.
"Budimo ljudi i ako smo Srbi!" reče jednom prilikom naš patrijarh ali ga slabo ko ču onda. Reče i Tomica da je epidemija pa se ljudi danima okupljaše i prikupljaše oko Saborne crkve sa željom da se oproste od patrijarha. I ako je 90% okupljenih i prikupljenih za Pavla saznalo u trenutku kada je saopšteno da je umro, nije ih ni epidemija sprečila da se pokažu pred svetom kako su cenili ovog rastom malog, a dušom velikog čoveka. Voli naš narod da se okuplja kad neko umre. Setimo se samo francuza Totema. Tri dana okupljanja po trgovima i parkovima. Tri dana kao tri prsta. SRBIJA!!!. Tri dana je bila i žalost za patrijarhom. No, nisu isto mladi francuz, navijač i stari patrijarh. Ne nikako. Zato Đilas, gradonačelnik na Singidunum reče "Dan sahrane, dan žalosti. To je ondak četr dana. Jel tako Kleopatra?". Kleopatra reče "Takovo je Žuti. Misim kod nas u Bosnu tj. Banja Luci.", a Mrka (Mr. Konjić) dodade "Rokaj!!!".
Sahraniše patrijarha naši mitropoliti i episkopi i munjevito krenuše u izbornu trku sličnu onoj koju vode naši politikanti. I eto ti ga na. Na scenu prvi stupa miljenik našeg predsednika Klunija, episkop iz Niš, vladika Irinej sa idejom koja u startu krši ustav SPC. Nije on slučajno miljenik predsednika Srbije kojem je uža specijalnost kršenje ustava ali u ovom slučaju Srbije. Oma se tu umešao i pukovnik Radović i njegov drug i šura Voja iz sela Koštunići. Neda se ni premijer na Republiku Srpsku, punoletni M.D. i njegov kandidat Gligorije. Trka pacova je počela.
Znate, pomislio sam u jednom trenutku da bi bilo lepo da se i ja kandidujem za patrijarha kao necrkvena ličnost. Jebi ga, ako može da se u političkom "životu" kandiduje nestranačka ličnost, onda bi u ovom crkveno-verskom "životu" i ja mogao ,kao ne-episkom ili ne-mitropolit, da se kandidujem ispred grupe popova (će im dam neke šuške da mi ga pridrže) za mesto patrijarha. Ozbiljno. No, brzo sam odustao jer sam pomislio kako ću morati da se, ukoliko me izaberu, cmakati malo, malo sa BoTom skotom i još koje kakvim dupeliscima (pomislih, Bože a šta ako se Šeki, veliki Srpski heroj, vrne iz Haga pa i sa njim budem morao da se "ližem"...ku ku majko, jebe mene Rajko. Ja na vodu, a Rajko za nogu).

I eto, dok trka za mesto patrijarha traje, traje i trka za lokalne izbore na Voždovcu. Meni se najviše dopada reklama LDP-a "Čeda i repa" kao i pomisao da i mene malo povuče. Rastrčali se naši politikanti i daju takve izjave da mi se prosto prisere od istih (i politikanata i izjava), ali se suzdržavam jer sam na javnom mestu.
Naravno, trka je i za ufur u EU. Malo smeta Holandija, ali će je pomerimo. Ako treba, ima i da ih pohapsimo. Naš Ivica se tako razleteo, da hapsi koga stigne. Bojim se da samo sebe ne uhapsi zbog afere "Kofer", pa šta ćemo onda. Ko će onda da ne hapsi? Čovek povato tolike trgovce i biznismene da su oni iz Crne reke morali da prave spisak za tehnološki višak. Toliki narod ostao bez poso, a poslanici bez "robu". Ali, školska dvorišta više ne okupljaju dilere i deca su sada ponovo u mogućnosti da nesmetano šetaju dvorištima, a da im neko ne dobacuje "Vutra, gudra, ajmo ovde. Sveže. Vize, vize.".

Šta da kažem, a da ne slažem. Sve što sam napisao je izmišljeno i ne postoji. Ličnosti su zamišljene i umišljene. Biznismeni ne postoje jer postoje monopolisti. Državnici su kvarljiva roba. Političari su tu da nam od njih bude bolje. Jugohemija preko Hrvata nabavlja vakcinu iz Švicarske jer su Hrvati generalni zastupnici Švicarske za zemlje bivše Jugohemije, Jugolsavije i Sovjetskog Saveza. Kandidujemo se za EU ne da bi postali članovi već da bi ispunili izborno obećanje. Tomica u "Kaži prstu" (voditeljka mu nakon svih gluposti koje je izrekao pokazala prstenac) vakcinisao bebe i trudnice. Dinkić okončao svoju ekonomsku krizu. Toma i Velja u koaliciji. Voja ga izduvao kao i uvek (voli da duva pa to ti je). Vojvođani oće da postanu vanzemljaci tj da napuste zemlju. Ne žele pasoš. Oće ljudi Statut pa to ti je.

Eto, nabaca ja sve i svašta jer mi je bujna mašta i sad idem, a vi se jebite.

Metamorfoza (Vol 1)

Ah. Ima mnogo glupih ljudi na ovom svetu, ali nekako mi se čini da se mnogo veliki broj istih grupisao baš u ovoj maloj zemlji na brdovitom balkanu. I ako je ova mala zemlja iz godine u godinu sve manja i manja ( koji li je % skupljanja pri svakom "pranju") koncentracija gluposti u njoj niti opada niti ostaje ista već jednostavno raste. Pored sve bede izazvane dugogodišnjom lokalnom ekonomskom krizom i ratovima u okruđenju u kojima nismo učestvovali, Srbiju je pogodila globalna ekonomska kriza i epidemija svinjskog gripa koji smo uvezli iz Meksika. Ja sam se nekako uvek pazio svinja, ali i gripa. Ovu malu zemlju nikada nisu zaobilazila sranja. Po nama je udarao i spoljnji ali i unutarnji faktor. Mislio sam da je najveće zlo koje nas je zadesilo bilo oličeno u liku i delu Slobodana Miloševića. Mnogo sam se drugarice i drugovi, zajebo. BoTa lepota je mnogo gori.
Sećam se tih dana davne predtranzicione '89-e godine. Niko ne sme da ni bije narod osim nas samih i mi smemo da bijemo druge i drugojačije kao na primer pripadnike i obožavatelje manifestacije "Gay Pride" ili u prevodu na srpski "Dupe na vašar". Sloba. Bože, kako ga je ovaj narod volo.Mlogo ga volo. Kao Tita, jebo te. Čuvar srpstva nosio je pod miškom ukoričeno delo velikih mozgova srpske akademije nauka i umetnosti pod nazivom "Memorandum" i njime ubijao muve. Kravata i teleće glava fino počešljana oterala je preko 350 tisuća, majku ti Božiju, mladih intelektualaca. Godinama je ovaj čovek čuvao suverenitet i teritorijalni integritet Srbije. I sačuvao ga...do jaja. A volo ga naš narod. I branio sa njim suverenitet ove, sada male, zemlje. I ode Sloba uz pomoć Baneta Ivkovića, Čede i Zorana u Hag, a iz Haga u večna lovišta. Ode Sloba ali ne i njegov sistem.
Čuvao je Voja from Koshtunichi sistem "teleće lubanje" do poslednjeg daha. Upotrebio je sva sredstva. Čak je dao i političku podršku atentatu na premijera. Ubistvom premijera uklonjena je poslednja prepreka sistemskom uništavanju Srbije od strane domaćih politikanata i tajkuna. Ortaci iz bloka polako počinju da kupuju Srbiju. I ako je većina njih firme oformila s kraja 90-tih, intezivno se bogate tek u fazi hiper inflacije. Burazerska privatizacija po sistemu tamte za kukuriku. Danas ovi "bizmismeni" drže kompletnu privredu Srbije i bole ih uvce. A kako i ne bi kad ovoliko nepismenog življa ima oko njih koji bi dupe dali da popiju kavicu u Delta Cityju. Hoće ljudi na Ušće. Đela otvara tržne centre kao da su nam oni stubovi ekonomije i privrednog rasta. Osim duga u Srbiji ništa drugo ne raste. I jabuke uvozimo kao i vakcine preko Jugohemije. Boris s druge strane skuplja "oslonce" po svetu kao značke. Srbija ćopa kratkim koracima putevima kojima je išla komunistička Jugoslavija, a za njom Fruška Gora kojoj malo malo pa ispadne Statut i Sandžak iz kojeg potiče novi lider socijalne demokratije i socijalnog mira, ministar za Hag i za zaposlene veliki mag, dobri moj Rasim (Se sećate braćo Srbi Bore i Ramiza). Kosovo je malo mentalno zaostalo pa luta u suprotnom pravcu. Kad kad se sudari sa zbunjenom Srbiju uz pesmu "Go West!!!" na putu za Obamaland. Hašim Tači podigao spomenik Klintonu koji je u Srbiju proglašen prvakom u šuntavilu, a Albanci polako dižu Bušu...mislim spomenik kao izvinjenje za onomad ukraden sat. A ko će Borisu našem da digne...mislim spomenik. Kako zašta?
Pa vidi ovako. Boris je lep, a nije gay (Šta? Jeste! Ma daj, molim te.). Ondak, zovu ga Kluni i voli da se slika. Postavio je Srbiju na sedam oslonaca. Cmako se sa Papom Benedikom dok je patrijarh umirao. Reko je Šaperu da povede računa da slučajno nisu javnosti rekli naši mediji da je patrijarh umreo dok ne dođe on i njegova skromna delegacija ( 10 ministara i oko 50 savetnika tih ministara) sa svadbe u Italiji. Svečano je bio dočekao Medveda uz bilborde i priredbu u Strava Centru. Pomogao je Ivici da uđe u Vladu kod Mirka i Tomi da se klonira od Đeđeljevo levo jaje i tako postane levak. Omogućio je RTS da dobije donacije i pored toga što konstantno preko struje krade narod ove male nepismene i ničim osakaćene zemlje. Omogućio je da Miško uveze vakcije i podeli kintu sa Tomicom i sestrićem Mlađom. Rekao je kumu, Draganu Đilasu, da iskroji taj jebeni urbanistički plan Beograda tako da Miško dobije dozvolu da gradi hotele na vodu u Luci Beograd. Koj će nama kurac luke i koridor 7 kad narod iz tolikih sela nema de da živi u Beogradu. BoTa je posavetovao svog pulena Pajtića i kuma Dragina da malo poguraju taj Statut Fruške Gore ali ne tako jako kako ne bi uleteli Čanku u bulju. BoTa je i human čovek jer mesecima odbija da pritisne Fijat da ni plati kiriju. ta humanost je dovela do proizvodnje novega Fijata koj je spas za nas jer je na gas. BoTa je reko celokupnoj javnosti da će se Srbija do kraja godine kandiduje za Evropsku Uniju i ubedio Holandiju da vatamo, ali nikako da uvatimo Mladića i otpisane. BoTa je dočekao Biljanu Plavšić i redovno se susreće sa Dodikom. BoTa ne kleveće nikoga osim ... nikoga. BoTa nikada nije u zemlji kad treba da bude. BoTa voli dan žalosti jer tada je narod ošamućen. BoTa je legenda jer se spasio u filmu "2012" zajedno sa Dačićem i Palmom (Odakle im milijarda evra za kartu to se sigurno pitate. Eeeeeee...Ova trojica služe za oplodnju. Mnogo su dobri pa su ih uzeli da ih jebu kako bi mogli da se razmnožavaju.)

Znate, neću više da vas deganžiram. Kasno je i mlogo mi se spava tako da ću ovaj text za svoju dušu da završim sutra ili malo sutra, a do tada vi uživajte u spektaklu koji vam svakodnevno priredi po jedna ličnost s političke scene ove male zemlje seljaka na brdovitom balkanu obuhvaćenu svinjećim gripom. (cena belog lukca skočila juče na 500 dindži. Zna seljak za caku.)

Objektivno neobjektivan

Ne bi me iznenadilo da su kojim slučajem naši nezavisni mediji javili da je njegova svetost patrijarh Pavle ovozemaljski život napustio pod pritiskom opakog H1N1 tiranina koji već nedeljama hara skrhanom Srbijom. I da su kojim slučajem objavili da će svaki građanin na pet hiljada potrošenih dinara u Maxi samoposlugama dobiti gratis vakcinu, ja bih ostao ravnodušan. Nije me čak začudila i informacija da je urbanistički plan grada promenjen u korist jedne kipaske ofšor kompanije, a u vezi sa sporom oko Luke Beograd. Međutim izjava da Srbija izlazi iz ekonomske krize, te da su se stekli uslovi za „povratak“ plata u administraciji na staro, prosto me izbacila iz ravnoteže. Očekivao sam svašta da čujem od politikanata u Srbiji, ali ovo već prevazilazi sve granice.

Onaj koji kaže da Srbija izlazi iz ekonomske krize ili nije normalan ili pokušava da nam skrene pažnju sa nekih veoma bitnih stvari.
Već se zna će impotentna privreda Srbije na kraju 2009. godine doći na 68% bruto društvenog proizvoda iz predtranzicione 1989. godine što je znatno manje od prošlogodišnjih 74% BDP- tkz. tranzicioni maksimum. Tranzicija u Srbiji izgleda menja smer i ide u nazad. Srbija izvozi svega 20% svog bruto društvenog proizvoda za razliku od post-tranzicionih privreda kod kojih je odgovarajuće učešće 50-80%. Indeks nekomformnosti privrede od 0,32 (tolerantna granica je 0,10) kazuje da inflacija i nezaposlenost potvrđuju postojanje tranzicione recesije. Prema indeksu globalne konkurentnosti, na listi od 135 zemalja Srbija se nalazi iza post-tranzicionih privreda ali i iza suseda zauzimajući 85. mesto što ukazuje na nisku konkurentnost naše privrede. Demografski rizik je izuzetno visok. Radna snaga u Srbiji je inflatorni, a ne deflaktorni faktor. U prilog ovome govori podatak da u poslednjih 11 godina imamo izrazito negativnu stopu prirodnog priraštaja i najveću prosečnu starost stanovništva u Evropi od skoro 43 godine. Ovaj podatak alarmira i na potrebu za reformom penzionog sistema koji bi mogao, ukoliko ostane ovakav, trajno da se uruši (danas na jednog penzionera dolazi manje do 2 zaposlena). Javni dug Srbije preti da pređe nivo od 0,80 BDP čime bi se svrtstali među visoko zadužene privrede. Trenutni dug od 0,64 BDP nije moguće smanjiti u srednjem roku zbog netolerantnog nivoa dug/izvoz od 3,18 prema kojem se već svrstavamo u visoko zadužene privrede. Javna potrošnja je i dalje veoma velika.

Tranzicioni model „jaka valuta u slaboj privredi“ primenjen nakon petooktobarskih promena postaće neodrživ u narednom periodu obzirom da se sredstva od kredita međunarodnih institucija i pojedinih država, ali i od „burazerske privatizacije“ preduzeća iz strategijskog sektora, koriste isključivo za „kupovinu“ socijalnog mira i „peglanje“ budžetskog deficita, a ne za rast proizvodnje i konkurentnosti. Precenjeni kurs penalizuje izvoznike, a privileguje uvoznike. Ovakvi uslovi najviše odgovaraju produktu 90-ih – grupi tranzicionih kapitalista i njihovom brokerskom mentalitetu. Ova (ne)željena interesna grupa je u prvoj fazi hiperinflacije preuzela ulogu zgrtača rasutih vrednosti, a u drugoj fazi stabilizacije ulogu zatvarača tržišta. Interesi preduzetničke klase se satanizuju zahvaljujući protagonistima kulture niskog nivoa ekonomskih sloboda, a visokog nivoa korupcije. Žalosno je što se protagonisti baš ovakve kulture nalaze u samom vrhu vlasti.

Svetska ekonomska kriza samo pojačava efekte lokalne ekonomske krize koja u Srbiji traje koliko i njena dosadašnja tranzicija, punih dvadeset godina. Negativni efekti svetske ekonomske krize na ranjivu i impotentnu privredu Srbije u uslovima spore i plitke tranzicije se ogledaju u smanjenju obima direktnih stranih investicija i padu tražnje, kako izvozne tako i domaće, usled recesije. Napomenuću da je u prvoj polovini 2008. godine industrijska proizvodnja pala za 18% u odnosu na isti period prošle godine. U uslovima kada pada likvidnost realnog sektora raste nemogućnost servisiranja uzetih kredita. Dakle nastavili se ovakvim tempom sledi nam i dužnička kriza.

Svesni su naši političari da je pamet ovog naroda ograničena za razliku od njegove gluposti, budući da se pokazalo da je količina onoga što ovaj narod zna neuporedivo manja od onoga što ne zna. Baš ova činjenica im omogućava da manipulišu širokim narodnim masama na način na koji to čine. Iz tog razloga se jednom ministru i potpredsedniku Vlade može da da izjavu kakvu je dao, a da pri tome nesnosi nikakvu odgovornost.

Svinjski grip - državni (ne)prijatelj broj jedan (BORBA)

Borba, Novembar 11. 2009. godine

Davno je neko rekao kako je Srbija zemlja mogućnosti jer je u njoj sve moguće. Ne prođe dan, a da se u ovoj zemlji na brdovitom Balkanu ne dogodi nešto spektakularno i senzacionalno.

Dok su se kosovski Albanci radovali poseti bivšeg američkog predsednika, Bila Klintona, koji je južnu srpsku pokrajnu, odnosno nezavisnu državu Kosovo, posetio kako bi otkrio svoj spomenik, građani preostalog dela Srbije i Fruške Gore su se radovali uspešno obavljenoj akciji „Morava bez filtera".

Nekoliko stotina dilera droge „pohvatano" je u „blizini" školskih dvorišta širom Srbije u munjevitoj akciji sprovedenoj u svim većim gradovima, ne uključujući gradove na Kosovu.

Rezultati ovakve akcije nisu izostali - blagi rast inflacije (izazvan naglim rastom cena narkotika), porast nezaposlenosti (usled hapšenja narko dilera zbog kojeg su isti, ali i najbliži saradnici i dobavljači ostali bez posla), smanjenje budžetskog deficita (prikupljena droga nije uništena već preusmerena u trezor odakle će dalje biti distribuirana), povećani politički rizik (funkcioneri pojedinih političkih organizacija mogli bi svojim ponašanjem, usled nedostatka „belog", ugroziti političku nestabilnost i integracije). Ova akcija je pokazala da ne mora uvek i svaka informacija da procuri u javnost. Zato je masovno i dobila na značaju jer je bila iznanađenje kako za građane Srbije bez Kosova, tako i za dilere droge, takođe građane Srbije.

I dok smo se mi, nenormalni oporavljali od „priredbe" u znak dolaska ruskog predsednika, zadesio nas je novi šok - svinjski grip, državni (ne)prijatelj broj jedan. Haos koji su mediji napravili u javnosti rezultovao je punjenjem kasa u apotekama širom Srbije, ali i podelama u zdravstvu. Pojedinci ovu „opaku" bolest smatraju običnom sprdnjom dok ima i onih koji smatraju da onaj koji bude zaražen njome može polako da posećuje banje i maže se blatom kako bi se postepeno navikavao na zemlju.

Nije izostala ni reakcija „vladara". Razmatra se mera zabrane okupljanja, đacima raspust traje duže od četiri planirana dana, a „na vratima" je i epidemija ili možda pandemija. Sve je ovo izuzetan scenario ex sistema, onoga pod lipom, koji je oproban još davne 1999. god. u doba pomračenja sunca kada se osetila istinska moć medija.

U našem narodu sve što ne valja prima se samo tako. Da su apelovali s TV da rad produžava život, utiče na blagostanje, ekonomsku stabilnost građana, preko 90% stanovnika Srbije bez Kosova bi reklo „Brate, kako mogu ovako gnusno da lažu.". Ali kada je u pitanju zdravlje i „igijena" nema zezanja. 'Leba nemali da jedemo, ali maske, vitamine i vakcine ima da kupimo. Roba mora da se valja, a sada je izuzetno vreme za to. Mogu i bez posla da ostanu naši građani, bez grejanja i struje ali zdravlje - "zdravlje nema cenu" (naravno ne mislim na mentalno).

Zna naša vlast gde da udara. Udara tamo gde smo najranjiviji i najtanji - znanje. Mi mentalno nezdrava nacija, duhovno osakaćena, bez morala, bez stava, fizički moramo biti jaki jer neprijatelj vreba, a saveznika je sve manje i manje u okruženju. Prema tome, dabome. Putem za slobodu uz vitaminom C obogaćenu vodu.

I dok posmatram lica u transu, uplašena dešavanjima oko svinjskog gripa, a u isto vreme radosna zbog posete Medvedeva i uspešno sprovedene akcije „Morava bez filtera", pitam se gde je kraj gluposti ovog naroda. Svesni su naši političari da je pamet ovog naroda ograničena za razliku od njegove gluposti, budući da se pokazalo da je količina onoga što ovaj narod zna neuporedivo manja od onoga što ne zna. U takvoj situaciji manipulisanje građanima zemlje seljaka na brdovitom Balkanu dođe kao izazov i zanimacija. Ukoliko onaj odozgo sve ovo posmatra, Srbija mu zasigurno dođe kao emisija „Survivor". Siguran sam da umire od smeja. Je li vama smešno?

Ko zna kakav bi haos nastao da na scenu nije stupio veliki mag srbijanskog biznisa, svemoćni i svemogući Miško Deltoni i njegov gigant sa Kipra. Ovaj veliki dobrotvor biće ujedno i onaj koji će nas spasiti ove opake bolesti i podariti nam vakcinu po izuzetno povoljnoj ceni, više nego duplo većoj od one koju su ponudili naša braća Kinezi. Nezadovoljni ovakvim ishodom pobunila se farmaceutska mafija u zemlji tražeći svoj deo jer ovaj put neće dozvoliti da je prevare. Drma Torlak, ali drma i Miško. "Male" pare su u pitanju, a kao što rekoh, zdravlje nema cenu.

Dragi moji nenormalni prijatelji, dok je budala biće i senzacija.

Srbija je naša zemlja.

Srbijom vladaju „pametni ljudi" koje mi biramo.

Nisu oni krivi što su izabrani već mi što ih biramo, a onda ne sklanjamo povijenih glava kad počnu da nas prave budalama.

Ne preostaje nam ništa drugo nego da stavimo maske na lice, izbegavamo okupljanja i čekamo vakcine, a kad ih primimo da molimo Boga da se ne paralizujemo.

Jedan moj prijatelj reče kako mu sve ovo liči na senzacionalnu borbu protiv ekonomske krize u farmaciji i zdravstvu.

Meni sve ovo jednostavno liči - na Srbiju.

U Turn

Posle dvadeset godina tranzicije u uslovima svetske ekonomske krize čini se da za Srbiju ne postoji optimalno rešenje kojim bi se ostvarilo geopolitičko pozicioniranje, integracija u EU i dostizanje privreda razvijenih zemalja (šampiona tranzicije).

Najveću nesreću koju je Srbija doživela u svojoj dosadašnjoj istoriji jeste raspad Jugoslavije. Zaslepljena idejom nacionalizma, plasiranom od strane Srpske akademije nauka i umetnosti još davne 1986. god. („Memorandum“), politička elita tog doba nanela je Srbiji udarac od kojeg se još nije oporavila - diskontinuitet. Diskontinuitet je pretnja svakoj državi sa brojnim odloženim i nepredvidivim polsedicama, a u slučaju Srbije, on se ispoljio u geopolitičkom, pravnom, teritorijalnom i ekonomskom smislu. Srbija je postala ekonomija moralnog hazarda sa manifestima kao što su hiperinflacija, apresiran devizni kurs, partijska svojina, burazerska privatizacija, korupcija, monopoli i sl.
Privreda je postala kontaminirana efektima sive ekonomije i burazerske privatizacije, efektima čijom se kasnijom legalizacijom stvorila suštinska patologija sistema, „brokerski mentalitet tranzicionih kapitalista“. Ova neželjena interesna grupa je u fazi hiperinflacije preuzela ulogu zgrtača rasutih vrednosti, a zatim u fazi stabilizacije ulogu zatvarača tržišta. Protagonisti burazerske privatizacije i kulture niskog nivoa ekonomskih sloboda i visokog nivoa korupcije, nisu u stanju da ispune misiju preduzetničke klase. U normalnim privredama preduzetnici pomerajući granice progresa za sebe, pomeraju ih istovremeno i za društvo u celini. U raštimovanom sistemu opisana patologija pojačana destruktivnim efektima tranzicije koji se ogledaju u porastu cena i sve većem rastu nezaposlenosti, ali i u jačanju valute u slaboj privredi, dovodi do toga da tranzicija ne bude samo usporena i plitka već i pomerena sa normalne putanje toka. Posledice ovih defekata su nizak nivo institucionalnog kapaciteta i investiciona kratkovidost.

Političke promene 2000. godine nisu suštinski promenile kontekst dotadašnjeg delovanja. Izostalo je geopolitičko pozicioniranje i ubrzavanje procesa integracije u EU. Da bi tranzicija ponovo stupila na normalnu trajektoriju neophodno je najpre okončati geopolitičku tranziciju. To podrazumeva trajno rešenje statusa Kosova i Vojvodine, jasnu opredeljenost Srbije za evro-atlanske integracije (pristup NATO alijansi) i realizaciju ideje „lidera u regionu“. Ubrzavanje procesa integracije u EU je nedvosmislen dobitak za Srbiju. Time bi tranzicionisti dobili „vetar u leđa“ za dublje i korenite reforme, a za šire slojeve stanovništva to bi predstavljao način da se letargija visoko politizovanog društva zameni privrednim aktivizmom. Ovo je potrebno, ali ne i dovoljno za završetak tranzicije i otpočinjanje dostizanja EU.

S druge strane, dosadašnju strategiju zaduživanja s kojom neminovno srljamo u dužničku krizu, potrebno je zameniti strategijom ekonomskog razvoja. Sredstva od privatizacije, ali i kredite međunarodnih institucija i drugih država, vlast u Srbiji treba da iskoristi za investiranje u strategijske sektore, pokretanje privrede i reindustrijalizaciju. Takođe, preduzeća iz strategijskog sektora (zajedno sa državnim bankama i osiguravajućim kompanijama) treba da se otvore uticajima tržišta kapitala kroz proceduru inicijalne javne ponude. Najbolje ulaganje je ulaganje u sebe. Prisustvo države u strategijskim javnom sektoru je od velikog značaja za samo društvo. Privatizacija preduzeće iz ovog sektora zarad „peglanja“ budžeta je nazadan potez i nema nikakvo opravdanje (prodaja NIS-a je potpuni promašaj).

Dostizanje istočnoevropskih privreda, šamiona tranzicije, predstavlja rast konkurentnosti. Vlasti u Srbiji trebaju nastojati da Srbija postane privreda vučena investicijama. To je moguće uz bolje upravljanje javnim i privatnim sektorom (korporativno upravljanja). Takođe neophodno je postojanje političke, institucionalne i makroekonomske stabilnosti. U vođenju stabilizacione makroekonomske politike neophodno je uvođenje konceptualno raznovrsnijih rešenja koja se više oslanjaju na fiskalnu perspektivu. Pomeranjem sa makroekonomskog na mikroekonomski menadžment moguće je ostvariti brže i dublje promene. Osnovni kriterijum svih odluka mora biti konkurentnost, odnosno ono što ona prouzrokuje; rast izvoza, jaka valuta i rast životnog standarda.

Dvodecenijskom borbom za Jugoslaviju, Srbija je izgubila sebe. U tom periodu kao narod izgubili smo tri države (SFRJ, SRJ, SGC); na pragu smo gubitka dela teritorije, a u vazduhu je problematični statut Vojvodine. Srbija se mora pronaći. Radikalni zaokret (u turn) dosadašnjeg kursa jedino može osigurati privredni i ekonomski razvoj zemlje. To pre svega podrazumeva, s jedne strane, zaokret u politici kroz ubrzano pristupanje NATO, definisanje prihvatljivog rešenja statusa Kosova i zauzimanje „snažnog“ kursa u spoljno-političkom delovanju, a s druge strane nedvosmislenu opredeljenost ekonomiji. Ekonomija mora biti iznad politike.