Pomislim da će možda nekada biti bolje

Toliko reči je napisano i mnogo više izrečeno, a svest ovog naroda ostala je nepromenjena. Najžalosnije od svega jeste što mnogi pametni ljudi odustaju. Vele da se s budalama ne može pametan čovek raspravljati te da priča postaje uzaludna, a pisanje, gubljenje vremena. Tolike godine proćardasmo, a ništa ne naučismo. Bojim se da pomislim da je sve ovo do sada urađeno uzaludno. Dvadeset godina tapkanja u mestu. Dvadeset godina sebe u oči gledamo i lažemo se. Strah me obuzme kada oko sebe vidim i spoznam tvrdnje pojedinaca, dobronamernih ljudi. Zaluđena masa bez morala i etike, polupismena i nepismena, gladna i zavidna, hoda ulicama gradova Srbije. Jesu li upravu oni što posrnuše? Jesmo li izgubili kompas? Hodamo li kao što muve lete bez glava?

Možda smo se na tom putu prosvetljenja mi, dobronamerni ljudi i sami iskvarili. Ko nama pojedincima daje za pravo da ukazujemo dezorjentisanoj i konfuznoj masi koj pravac kretanja je ispravan i šta je dobro, a šta ne? Poraženi ne mogu biti pobednici. Manjina ne može biti iznad većine. U ovom žitu mi smo kukolj. Stvari se menjaju i moramo se na to naviknuti. Evolucija i glad za "većim" učinili su svoje. Ako je nekada bilo etički ustati starijoj osobi u prevoznom sredstvu, danas to nije. Pogledajte oko sebe. Mnogi osuđuju ono što i sami čine.

Vrelo leto. Juli 11. 1995. godine. Mnogo ljudi je pogubljeno u Srebrenici. Deca, žene, starci. Bošnjaci. Sama pomisao na žrtve genocida, masakra, zločina, nazovite kako god želite ovaj čin, kod normalnog čoveka bi izazvala tugu, ali i gnev. Ali ne! Ovde, u mojoj zemlji, nalogodavac ovog čina je "heroj. Ovde, u mojoj zemlji, mesecima se usvajaju "kompovane" rezolucije koje predstavljaju šminku, a ne istinsku želju za pomirenjem. Ovde, u mojoj zemlji Srbiji, normalno je polepiti jeftine i jadne plakate na kojima se sugrađanima čestita dan oslobođenja Srebrenice. Ovde, u mojoj zemlji, sugrađani ne opominju one koji lepe takve plakate. Ne cepaju plakate. Ne negoduju. Ovde, u mojoj zemlji, sugrađani prolaze pokraj njih bez stida i pomisli da je možda, ali samo možda, tako nešto moglo da se desi njihovoj deci, majci, ocu. Žalostan smo mi narod. Žalostan i tužan. Da Boga ima i on bi od nas digo ruke kao što smo ih sami od sebe digli. Tako mnogo neznanja i nemorala da mržnaj dobija primat nad ljubavlju.

Lepo je bilo pisati za Vas, dragi sugrađani. Lepo je bilo čitati Vaše komentare, pohvale i prozivke. Lepo je bilo verovati da "kraj" nije tu pored nas, u našem dvorištu. Ali s druge strane, nije bilo lepo bacati bisere i pred svinje. Nije lepo bilo videti kako mnogi od Vas ćute kada su morali nešto reći. Nije lepo bilo gledati zločin, a ne reagovati. Koga lažemo?

Pomislim da će možda nekada biti bolje... ali za nas ne.