Kako komentarišete rezultate izbora održanih 6. maja?
Poslednji izbori na svim nivoima pokazali su ono što se uveliko znalo u malom krugu ljudi, a to je da je ovaj narod potpuno dezorijentisan i da ne razlikuje komarca od magarca. Glasačko telo koje je odlučilo da se degradira i izađe na izbore glasalo je po principu "ključ u ruke". Sigurica. S obzirom na to da veliki deo glasačkog tela izašlog na izbore radi u javnom sektoru, državnoj administraciji, nevladinom sektoru i figurira u vlasti, rezultati su bili manje više poznati pre raspisivanja izbora. Glasači su odlučili da vladajuća koalicija SPS i DS uz podršku "manjina", ma ko god one bile, vlada i u narednom periodu. Ne obazirući se na turbulentnu sredinu koja nas okružuje, kao ni na svetska ekonomsko-politička dešavanja, glasači su ili ostali lojalni ili su glasali u inat onoj drugoj strani, vladajućoj. Niko se u Srbiji ne bori za promene jer se u Srbiji ne zna za promene. Jednostavno, građani Srbije ne znaju šta bi menjali, šta je dobro, a šta loše i nemaju blage veze ko bi i kako mogao to što ne znaju da ih nauči. S druge strane, političari, odnosno, politikanti ispunjavaju svoje bolesne ambicije duvajući u istu tikvu sa tajkunima, biznismenima brokerskog mentaliteta i investicione kratkovidosti u nadi da će možda, radeći nepravilno, uraditi greškom nešto ispravno.
Vi ste javno pozivali na bojkot izbora. Zašto mislite da bi bojkot bio rešenje?
Bojkot nije rešenje, već sredstvo. Naš slogan je bio "Biram da ne biram! Glasam da talasam!". Mi smo pozvali građane da izađu na izbore i da glasački listić naprave nevažećim listićem. Rezultat ovakvog delovanja, ukoliko bi se pokazalo da je većina glasačkih listića nevažeća, bio bi stvaranje kritiče mase i "talasanje" građana širom Srbije sa jednim jedinim zahtevom; konsenzus političkih aktera oko minimuma nacionalnih interesa.
Ko je po Vama glavni krivac za stanje u Srbiji?
Osnovna uloga političara u Srbiji jeste balansiranje između zahteva koje postavljaju ambasadori stranih država, tajkuni i "biznismeni" i domaće službe. Početak kraja nasleđa Josipa Broza unapređenog u periodu vladavine Slobodana Miloševića otpočeo je na neki čudan način nakon petooktobarskih promena. Dolaskom DOS-a 2000-te godine stekli su se uslovi za demontiranje svih sistemskih strojeva. Ponešena entuzijazmom i novom energijom, Vlada premijera Đinđića je ušla u borbu koja je svakako morala da ima žrtve, ali i niz pogrešnih procena (Dinkić i Koštunica) i poteza. Dešavaju se afere "Gavrilović", "duvanska afera", pobuna JSO, napadi u medijima ali to ne sprečava premijera da uđe u sukob sa organizovanim kriminalom. Kada je ubijen general Boško Buha, Zoran Đinđić pravi Zakon o borbi protiv organizovanog kriminala i osniva Specijalni sud. Bira se specijalni tužilac i stiču uslovi za obračun sa kriminalcima, ali kriminalci to znaju. Jačanje ekonomije, restrukturiranje DB i reforme u svim sektorima bile su u senci političkih prepucavanja i afera izazvanih borbom za "organe" vlasti. Pogrešna procena premijera je bila odustajanje od revanšizma. Srbiji je bio potreban "Nirnberg" kako bi raskrstila sa zlodelima Miloševićevog doba. Pomirenje, kao ideja, nije bilo rešenje i to se pokazalo nizom događaja od 12. marta 2003. god. (ubistvo premijera Srbije, dr Zorana Đinđića) do 20. maja 2012. god. (pobeda Tomislava Nikolića ili Borisa Tadića). Jasno je bilo da odsecanjem glave režim sam pada. Glava režima nije bio Milošević već služba, modernizovana OZNA i UDBA, javnosti poznata kao DB. Pomirljiva nota koja se vodila izrekom "tiha voda bregove roni" slomljena je smenom Gorana Petrovića sa funkcije načelnika DB. Sklanjanjem Petrovića sistem nastavlja da funkcioniše bez pretnji. To se daleko bolje videlo u slučajevima Bracanović, Tomić, Gavrilović (i mnogim drugim), ali pre svega u slučaju ubistva premijera, gde su tužilac, branitelj i sudija upravo oni iz redova ubica premijera. Kohabitacija DSS i DS u periodu nakon izbora 2004, kao i pomirenje SPS i DS i formiranje koalicione Vlade nakon izbora 2008. pokazali su svu moć i širinu "službe". Srbija nije demontirala pređašnji sistem čiji koreni datiraju još iz 50-ih godina prošlog veka.
Šta se desilo?
Danas, nekoliko dana nakon okončanja izbora na svim nivoima, stanje u Srbiji je nepromenjeno. Politika Borisa Tadića i njegovih koalicionih partnera koja se ogleda u plitkoj i konfuznoj tranziciji, geopolitičkoj nepozicioniranosti, sporim integracijama, rastom nezaposlenosti, povećanju siromaštva, velikoj zaduženosti kod međunarodnih institucija i jačanju političkih rizika, nije kažnjena, već nagrađena. Srbijanski narod je ponovo izabrao plitke interese, a cena ovakve odluke će biti plaćena kasnije. Ne možemo očekivati boljitak u zemlji gde je prosečna starost 46 godina, gde na jednog zaposlenog dolazi 8 penzionera, gde je stopa nezaposlenosti preko 25%... da ne nabrajam više jer su i ovi podaci dovoljno traumatični. Takođe moramo uzeti u obzir da je ova zemlja geopolitički nepozicionirana i opterećena teretom dugogodišnjeg ratovanja na ovim prostorima. Ukoliko se samo osvrnete oko sebe videćete kako ostatak sveta razmišlja. Ne ulazim u opravdanost postupaka i razloge izbora ali građani Francuske su kaznili Sarkozija između ostalog i zbog rasta nezapolsenosti, a građani Grčke su glasali protiv mera štednje i međunarodnog pritiska. Naši rezultati izbora ukazuju na to da građanima Srbije odgovara sve što je činila prethodna koaliciona vlada, Vlada Mirka Cvetkovića.
Šta nam je činiti?
Srbiji su potrebni državnici, a ne političari, odnosno, politikanti. Ukoliko Srbija želi da prevaziđe teret nasleđa Miloševićevog doba, okonča tranziciju, otpočne reindustrijalizaciju i ubrza integracije, neophodan je konsenzus najjačih političkih faktora, a to su DS i SNS, oko minimuma nacionalnih interesa. Srbiji je neophodna politička polarizacija. Od otpočinjanja tranzicije do danas Srbiju su vodile slabe koalicione vlade sastavljene od velikog broja političkih partija različitih političkih programa i interesa. Reforme je nemoguće sprovoditi u atmosferi ucena i prepucavanja. Manje partije bi morale ili da se utope u velike, programski slične stranke, ili da nestanu iz političkog života Srbije.
Da li to znači da bi sada najbolje za Srbiju bila koalicija DS-SNS?
Apsolutno. Jedina smetnja ovoj koaliciji je inat i predrasude "velikih" političara. Ove dve stranke imaju dosta toga zajedničkog i, što je najbitnije, slažu se oko minimuma nacionalnog interesa, a on je borba protiv organizovanog kriminala i korupcije, reindustrijalizacija i evropske integracije.
Vi ste javno pozivali na bojkot izbora. Zašto mislite da bi bojkot bio rešenje?
Bojkot nije rešenje, već sredstvo. Naš slogan je bio "Biram da ne biram! Glasam da talasam!". Mi smo pozvali građane da izađu na izbore i da glasački listić naprave nevažećim listićem. Rezultat ovakvog delovanja, ukoliko bi se pokazalo da je većina glasačkih listića nevažeća, bio bi stvaranje kritiče mase i "talasanje" građana širom Srbije sa jednim jedinim zahtevom; konsenzus političkih aktera oko minimuma nacionalnih interesa.
Ko je po Vama glavni krivac za stanje u Srbiji?
Osnovna uloga političara u Srbiji jeste balansiranje između zahteva koje postavljaju ambasadori stranih država, tajkuni i "biznismeni" i domaće službe. Početak kraja nasleđa Josipa Broza unapređenog u periodu vladavine Slobodana Miloševića otpočeo je na neki čudan način nakon petooktobarskih promena. Dolaskom DOS-a 2000-te godine stekli su se uslovi za demontiranje svih sistemskih strojeva. Ponešena entuzijazmom i novom energijom, Vlada premijera Đinđića je ušla u borbu koja je svakako morala da ima žrtve, ali i niz pogrešnih procena (Dinkić i Koštunica) i poteza. Dešavaju se afere "Gavrilović", "duvanska afera", pobuna JSO, napadi u medijima ali to ne sprečava premijera da uđe u sukob sa organizovanim kriminalom. Kada je ubijen general Boško Buha, Zoran Đinđić pravi Zakon o borbi protiv organizovanog kriminala i osniva Specijalni sud. Bira se specijalni tužilac i stiču uslovi za obračun sa kriminalcima, ali kriminalci to znaju. Jačanje ekonomije, restrukturiranje DB i reforme u svim sektorima bile su u senci političkih prepucavanja i afera izazvanih borbom za "organe" vlasti. Pogrešna procena premijera je bila odustajanje od revanšizma. Srbiji je bio potreban "Nirnberg" kako bi raskrstila sa zlodelima Miloševićevog doba. Pomirenje, kao ideja, nije bilo rešenje i to se pokazalo nizom događaja od 12. marta 2003. god. (ubistvo premijera Srbije, dr Zorana Đinđića) do 20. maja 2012. god. (pobeda Tomislava Nikolića ili Borisa Tadića). Jasno je bilo da odsecanjem glave režim sam pada. Glava režima nije bio Milošević već služba, modernizovana OZNA i UDBA, javnosti poznata kao DB. Pomirljiva nota koja se vodila izrekom "tiha voda bregove roni" slomljena je smenom Gorana Petrovića sa funkcije načelnika DB. Sklanjanjem Petrovića sistem nastavlja da funkcioniše bez pretnji. To se daleko bolje videlo u slučajevima Bracanović, Tomić, Gavrilović (i mnogim drugim), ali pre svega u slučaju ubistva premijera, gde su tužilac, branitelj i sudija upravo oni iz redova ubica premijera. Kohabitacija DSS i DS u periodu nakon izbora 2004, kao i pomirenje SPS i DS i formiranje koalicione Vlade nakon izbora 2008. pokazali su svu moć i širinu "službe". Srbija nije demontirala pređašnji sistem čiji koreni datiraju još iz 50-ih godina prošlog veka.
Šta se desilo?
Danas, nekoliko dana nakon okončanja izbora na svim nivoima, stanje u Srbiji je nepromenjeno. Politika Borisa Tadića i njegovih koalicionih partnera koja se ogleda u plitkoj i konfuznoj tranziciji, geopolitičkoj nepozicioniranosti, sporim integracijama, rastom nezaposlenosti, povećanju siromaštva, velikoj zaduženosti kod međunarodnih institucija i jačanju političkih rizika, nije kažnjena, već nagrađena. Srbijanski narod je ponovo izabrao plitke interese, a cena ovakve odluke će biti plaćena kasnije. Ne možemo očekivati boljitak u zemlji gde je prosečna starost 46 godina, gde na jednog zaposlenog dolazi 8 penzionera, gde je stopa nezaposlenosti preko 25%... da ne nabrajam više jer su i ovi podaci dovoljno traumatični. Takođe moramo uzeti u obzir da je ova zemlja geopolitički nepozicionirana i opterećena teretom dugogodišnjeg ratovanja na ovim prostorima. Ukoliko se samo osvrnete oko sebe videćete kako ostatak sveta razmišlja. Ne ulazim u opravdanost postupaka i razloge izbora ali građani Francuske su kaznili Sarkozija između ostalog i zbog rasta nezapolsenosti, a građani Grčke su glasali protiv mera štednje i međunarodnog pritiska. Naši rezultati izbora ukazuju na to da građanima Srbije odgovara sve što je činila prethodna koaliciona vlada, Vlada Mirka Cvetkovića.
Šta nam je činiti?
Srbiji su potrebni državnici, a ne političari, odnosno, politikanti. Ukoliko Srbija želi da prevaziđe teret nasleđa Miloševićevog doba, okonča tranziciju, otpočne reindustrijalizaciju i ubrza integracije, neophodan je konsenzus najjačih političkih faktora, a to su DS i SNS, oko minimuma nacionalnih interesa. Srbiji je neophodna politička polarizacija. Od otpočinjanja tranzicije do danas Srbiju su vodile slabe koalicione vlade sastavljene od velikog broja političkih partija različitih političkih programa i interesa. Reforme je nemoguće sprovoditi u atmosferi ucena i prepucavanja. Manje partije bi morale ili da se utope u velike, programski slične stranke, ili da nestanu iz političkog života Srbije.
Da li to znači da bi sada najbolje za Srbiju bila koalicija DS-SNS?
Apsolutno. Jedina smetnja ovoj koaliciji je inat i predrasude "velikih" političara. Ove dve stranke imaju dosta toga zajedničkog i, što je najbitnije, slažu se oko minimuma nacionalnog interesa, a on je borba protiv organizovanog kriminala i korupcije, reindustrijalizacija i evropske integracije.
dosta jasne informacije i u sustini ovaj blog mi se svidja
ОдговориИзбришиPridruzi se na mymoonlog
V.POZZ