Već nekoliko dana pokušavam da napišem nešto, a ni sam ne znam šta. Počinjem sam sebi da ličim na politikante u Srbiji koji mnogo pričaju, a ništa ne kažu, samo prevedeno na pisanje. Već nekoliko dana ništa nisam pisao. I baš kada sam odlučio da pišem, pomislih da ću to sve morati nakon pisanja i da pročitam. Poznajući sebe, svestan činjenice da će me mrzeti da čitam napisano, počeo sam da razmišljam o tome da li da uopšte počinjem da pišem jer i ako napišem bilo šta postavlja se pitanje da li će pored mene još ko pročitati moj tekst. Čak i da ga pročita, da li će ga prokomentarisati i time dati znak da je pročitao isti. A jako mrzim kada neko nešto pročita i ne prokomentariše, a svi smo u školi nakon pročitane lektire imali obavezu da prokomentarišemo temu pročitanog dela i damo svoje viđenje stvari. Naravno, te generacije su se 90-ih transformisale tako da je jedna cela generacija (ili više njih) postala degeneracija. Danas mladi ne čitaju knjige. U školu idu sa jednom sveskom koju obično urolaju i naravno ona im služi da kada prođu pored lika kojeg ne gotive istog tresnu po glavi. Nije više pitanje koliko ti ocena nedostaje da bi bio odličan već ko ima više „abera“ u dnevniku. Dobro vladanje je zamenjeno prostaklukom i iživljavanjem nad nastavnicima koji nažalost nisu ništa bolji od samih đaka. Naravno, svi su im glupi, a jedino su oni pametni i zarobljeni u prostoru i vremenu. Večernje bavljenje sportom je zamenjeno pivom ispred trafike, a odlazak u pozorište, blejom po kraju. Već kada nam je dosadno, aj da smotamo po jednu i ...i feel so high. Naravno, uzrok svega toga jeste nasleđe predhodnih vremena, tačnije 90-ih pojačano medijskom propagandom današnjih brižnika koji mi se prosto rečeno gade. Šta i očekujemo od mladih kada im javni servis Mister Tijanicha plasira predivne uzore kao što su npr. Miladin Kovačević koji eto u stranoj zemlji čoveka ubaci u komu, ode u zatvor i pobegne iz istog i to uz pomoć svoje države, Velike Srbije...Zemlje cveća. Ovde se šepuri kao igrač nekog lokalnog košarkaškog tima, šeta sa poslanikom SRS-a kao patriota, ali i običan građanin, po Skupštini Srbije, daje izjave za raznorazne TV stanice i novine (a ovi mentoli mu i daju medijski protor jer Bože moj, sve je to iz kuhinje Šapera i Đilasa), glumi mučenika jer je mala Amerika htela da mu oduzme ono što mi Srbi jedino i imamo...dušu. Što bi rekao jedan moj prijatelj u toku bombardovanja „Sve mogu da nam ubiju, ali duha ne mogu!“. I eto ti ga. Neko se našao i odrukao Borbi borbu naše države za prava građana i iznos simbolične sume (od jednog miliončeta zelembaća). Sreća da se radi o šuštećoj, a ne zvečećoj valuti. Nije ni to slučajno. Znate, svako od nas je dao prilog za to potkusurivanje, a onda je Cvetković, zajedno sa Dinkićem i Jelašićem, to ukrupnio da ne zveči već da šušće. Da blam bude još veći Ivica odustao od ganjanja novinara Borbe i usmerio se na iznalaženje onoga koji je mogao da odruka ovu veliku državnu tajnu, a da nije Šutanovac. Ah kada su se kumovi u Srbiji slagali ( Crni Đoka i Vujica, Šešelj i Vuk, Šešelj i Toma, Tito i Ranković...). Na sve ovo Hileri zamalo da crkne od smeja!!!
Naravno, onda Vam je tu i Uroš, mladi piroman iz Beograda i navijač Crvene Zvezde. Mlad dečko koji je odlučio da sprži policajca. Zbog te odluke zaglavio ćorku i šetnju po sudovima. Jedni ga osude, drugi odsude i tako u krug. Urke Boga moli da mu ova šetnja po sudovima uđe u ono vreme koje mu je, nadam se, isplanirano za kozen tregere. Za sve to vreme njegovi drugari, tatatatirci, mu daju podršku. Mlado, ludo. Pobogu, šta zna dete šta je 200 kila. Beograd je ispisan humanim parolama „Pravda za Uroša!“. Ahahah. Pravda. Pobogu, gde ste u Srbiji pa videli pravdu (pri tome nemislim na novine). Naravno, kao dokaz da postoje dve Srbije, pojavljuje se parolica „Prada za Uroša!“. I ima logike...pravosuđe u Srbiji je nešto kao modni detalj vlasti u Srbiji. A da stvar bude još gora, u Srbiji I ako zaglavite ćorku, velike šanse su Vam da ubrzo budete pušteni. Naravno, samo ukoliko imate vezu. Tako je i Bracanović, mozak raznih operacija i likvidacija po Srbiji, nekadašnji DB-ovac i funkcioner DV-a, pušten na slobodu kako bi još neko bio likvidiran, ali na finjaka, kulturiška. Prosto se divim pravosuđu u Srbiji. Smešniji su od Beni Hila. Već kada smo kod prava, da li treba da Vas podsećam na skorašnja dešavanja u Centru Sava. Ajde malo. Kao za inat baš na dan premijere filma Milk, koji između ostalog oslikava život Harvi Milka, borca za prava homoseksualaca u toj prokletoj Americi, Gay Str8 Alijansa odluči da održi konferenciju za novinare. I baš tog dana im direktor SC uskrati to zadovoljstvo. I kao za inat RTS reporter isperd SC „navata“ baš nekoliko nezadovoljnih gledalaca filma koje je prekid istog od strane ove alijanse veoma uznemirio i iziritirao. „Šta bre hoće oni i kakv je to način da se bore za svoja prava baš kada gledamo film o tome, a Šešelj truli u Hagu.“ Odakle bre njima pravo da bez prava uđu pravo u halu i prekinu emitovanje filma koji je „odneo“ dva prava Oskara. I ako je tema Gay populacija u Srbiji taboo, mediji su joj dali toliko značaja ali ne zbog gay populacije I njihove borbe već zbog odnosa direktora SC prema njima tog lepog kišnog dana kada se u SC održavala premijera filma Milk. Dan kasnije padala su tu izvinjenja od strane direktora, pa čak se I gradonačelnik „čepio“. A meni smešno, 'oću da puknem. Sadašnji direktor SC ( kadar reformisanog SPS) je bivši direktor obezbeđenja na Beogradskoj Autobuskoj Stanici. Baš njegovi ljudi svakodnevno maltretiraju homoseksualce u ovom delu grada i to im je u krvi jer ih je bas taj fini čovek, prepun razumevanja kao govno vitamina, motivisao na takvo ponašanje. Nemojte me shvatiti pogrešno, nisam ja toliko upućen u borbu za prava od strane ljubitelja istog pola, ali ne smetaju mi. Čak šta više, više mi smeta da gledam kako se Tadić i Dačić ljube ispred Zoranove slike (znate ono istorijsko pomirenje pred ulazak SPS-a u socijalističku internacionalu, a sve u sklopu cene za ulazak u Vladu Borisa Cvetkovića Tadića), nego što bi mi smetalo da vidim dva muškarca da se ljube na ulici. Već kada sam pomenuo druga ministra, Ivicu, zar Vam nije malo „neukusno“ da ministar unutarnjih poslova (što bi rekli naša braća Hrvati) bude baš onaj „mališa“ što je igrom okolnosti nosio koferče u aferi „Kofer“ (a bio je i potparol SPS-a dok su nas jebavali po Srbiji)?. Ma jok. I da se vratim na ljudska prava. Vidite, koliko je vera u Boga jaka u Srba govori i munjevita reakcija vladike Irineja (kojeg je uzgred pogurao pukovnik i kandidat za mesto patrijarha Srpske pravoslavne crkve, niko drugi do veliki Anfilohije Radović) na zakon koji usput pominje i ... zaboravih o čemu pišem. Da, da. Nema zezanja sa crkvom. Pa Vi ljudi niste ni svesni da tamo najmanje ima popova. To Vam je istureno odeljenje DB-a. A naravno, imamo istureno odeljenje part II...SANU. To su vam pukovnici u penziji i oni što samo seru i jedu govna.
„Prekidamo vožnju radnog naroda Beograda kod Autokomande i time izazivamo kolaps u celom gradu, zbog pokušaja samoubistva koje će po svemu sudeći preći u ubistvo od strane razjarene mase, upravljača automobila, koji po svemu sudeći mnogo žure da ne rade. Upravo jedna fina žena želi da se njena deca slikaju sa vozačem koji je malo pre od policajca, koji je uzgred pokušavao da spasi život mladog momka-samoubice, tražio pištolj da istog, misim momka samoubicu, likvidira na licu mesta i to iz humanih razloga kako bi mu prekinuo dvoumljenje i omogućio nesmetan prolaz vozila.“ – ovako „bik“ ja započeo direktno uključenje u javni servis servisera Srbije. A sada se na kratko selimo na Pink TV i uključujemo u kuću Velikog Blata. „Ukućani, tačnije ti Čanak, govori ti Veliki Blat. Zašto nisi u Skupštini, majke mi ga, već ladiš jaja i zaluđuješ i onako zaluđene široke pink narodne mase? A?“ Ma jok, nemam ja ništa protiv Velikog Brata, ali mi smeta što poslanik nije na radnom mestu i odsustvuje s posla u prolećnom zasedanju mesnog odbora skupštine Tadićevih stanara. E već kad pomenuh Tadića, mora da je on intervenisao da se zakon o pravima građana drugog reda vrati u skupštinu. Ako zbog ničeg drugog, onda zbog sećanja na mladost i lude dane u uskim farmericama i tesnim, vlažnim majcama nakon povratka s bazena na Tašu. Izvinite, ali moram da pomenem i Jelašića koji neprestano pokušava da nabilduje ovaj jadan dinar. Čak se bre ne libi da Svevišnjeg pozove u pomoć da da neki dinar u budžet ako već MMF neće. Pa majku mu jesmo li ili nismo li mi nebeski narod.
Mali skok sa teme, a vidite i sami da skačem kao blesav. Bio tamo neki protest za prava životinja, 5. septembra prošle godine ( mada po reakcijama resornog ministarstva i Saleta, dragog mi, Dragina, izgleda kao da je bio u prošlom veku) koji sam igrom okolnosti organizovao zajedno sa svojom prijateljicom, divnom damom bez kompromisa, Jelenom Jecom Tinskom. Ljudi, pa oni pobiše više kučića nakon protesta nego pre njega. Nekako mi se čini da je bolje bilo da nismo ni protestvovali. To mi nekako liči i na petooktobarske proteste. Ovde je manje više sve isto, samo „njega“ nema. Mislim na onog finog čoveka sa telećom glavom koji otegnu papke i leže pod lipu. Znate, neverujem u teoriju zavere, ali ipak je on kao i Jovica Stanišič, bio drug član. Ne bre Saveza komunista ili SPS-a, već CIAe. Eeeee. Pa sad se vi češite, ali ja mislim da on sunča bulju na Karibima i oporavlja se od plastenjaka (plastične operacije i liftinga face-a). Čuš, umro u Hagu. Smešno.
Gledao sam, davno to beše, neku emisiju o Crvenim beretkama na onoj izdajničkoj televiziji B92 koja mi uzgred sve više liči na javni servis ali u drugom pakovanju. Nekako me tada spiči neko svetlo. Prosvetli me, jebo te. Shvatih zašto je Voja Koštunjavi poistovetio doktore sa crvendaćima. Izlečili su mu dušu i omogućili da bude premijer Srbije kako bi on lečio nas. Ne, ne...nisam ja niti u jednoj rečenici rekao da se njemu treba suditi za političku pozadinu ubistva premijera Đinđića...mada iskreno to mislim. Nikada mi do kraja nije bilo jasno zašto se nije pojavio na suđenju za atentat na premijera i objasnio, nama neupućenima, šta je Gavrilović pre ubistva radio kod njega (pored vinjaka mora da je palo i nešto na čačkalicu) i koja je to veza koja je spajala njega, Acu Tomića i Radeta Markovića (reklo bi se neka tajna veza). A da, umalo da zaboravim, kako to da onolika „sablja“ ne nađe Legiju, a Joča ga nađe i to na gajbi u ćegama. Još ovaj odlučio sam da se preda. E sad, kad sam pomenuo Legiju nije red da ga preskočim. Lik je fascinantan. Pisac. Izdao je više knjiga nego li ih je pročitao. Velikim koracima ide da postane član SANU. Bogami, kako stvari stoje taman kad izađe iz ćorke negine mu Akademija.
Ono što me najviše potreslo u poslednje vreme jeste pojava Džejmsa Bonda na političkoj sceni Srbije. Rešili radikali da se kultivišu i po starom običaju „kume ko te jebe“, odcepiše se. Napredno vala, nema ša. Sada oni koji su nas godinama unazađivali dobili epitet naprednjaka i krupnim koracima preko Karlovca, Kalobaga, Ogulina i Virovitice vode nas u Evropsku Uniju. Aj što je pojebo pola radikalne stranke, reši i nas da kara po drugi put i to sa kondomom. Nebi samo valjalo da se ispostavi da će nakon sledećih izbora taj kondom biti Tadić, a Boga mi u uži izbor ulazi i Koštunica (samo pod uslovom da ne zaglavi ćorku, a to je u srbiji science fiction).
Ooooo...mislili ste da ću izostaviti „naslednike“ ideje Zorana Đinđića (mada više ni sam nisam siguran koliko ima naslednika) . Ne nikako. Nema kompromisa oko suštine dok dupe nije u pitanju. Ali kada je dupe u pitanju ili ti vlast, nema ni kompromisa ni suštine. Sve za vlast pa i sranje po ideji. Lepo upakovano, sa mašnom, servira se onima koji veruju u ideju. Misle ljudi da smo mi ovce. Smešno. Čeda se taman zaleteo da plete po Miškoviću, kad ono njegov glavni finansijer, Beko, zakopao ratne sekire sa Miškom Piškom i ovom maldom „lavu srpske političke scene“ ne osta ništa nego da se spakuje i ode na Pink u „Magazin In“ i ako je već odavno u out-u (naravno po nameštenim istraživanja agencija koje drže niko drugi do Šaper i Đilas. Jesu stvarno nameštene?). Miško, tvorac modernog srpskog biznisa (ali i čovek koji je vaskrso feudalizam sudeći po platama zaposlenih u „njegovoj“ firmi) ali i kamen temeljac privrede Srbije je brat Dinkićeve keve. Samim tim je značajan za Srpsku privredu. Ne kao privrednik, već kao finansijer svake stranke koja je na vlasti ili će biti na vlasti. Nebitno je kakva je ideologija stranke, privreda i ekonomija nemaju granice. Možete li da zamisite šta bi značilo propadanje do guše zadužene kompanije DELTA za srpsku privredu? Ne možete? Eeeeee. Ja ću Vam kažem. Obzirom da od privrede u zemlji Srbiji funkcioniše samo K (i ako ovog slova nema u reši privreda, znači kurac ili ti da nam je privreda, ako i sve ostalo, u kurcu), DELTA kao temelj Srpske privrede (a i politike) dovela bi do kolapsa Srbije. Prevedeno na naški „Danas nema mleka. Danas nema leba. Zato jedi govna. Možda tako treba.“ (morao sam da iskoristim „čorbu“ jer on najbolje oslikava prošla, a Boga mi, po svemu sudeći, i buduća vremena). I baš dok ovo pišem, ulete mi kolega u kancelariju (inače radno vreme mi je isteklo ali moram da završim ovaj tekst do kraja, a inspiracija dolazi i dolazi) i saopšti fenomenalnu informaciju. Sutra, na petak 13. (nije često da 13. dan u mesecu baš bude petak), između 17 i 21 milion Amerikanaca zbog sujeverja ostaje u toplini svoga doma. Baš tog dana američka privreda izgubi između 800 do 900 miliona dolara. U Srbiji je po statistici svakom trećem građaninu svaki dan petak 13..Mi ne možemo da sjebemo privredu jer je ona već odavno sjebana.
Otišao sam malo predaleko, zar ne. Ipak je naša realnost strašna, ali ni upola strašna kakva je svetska. Oni bre imaju krizu pola godine i ne znaju šta će sami sa sobom. Ubijaju se po kućama. Mi bre u krizi već dve decenije, pa smo normalni i ako nas svi rokaju od crvendaća, Slobista, DB-ovaca pa do natovaca, učekaovaca i ostalih ovaca. Ne želim da komentarišem svoju izjavu da smo normalni. A sada se obraćam svim građanima i građankama Srbije, ali iskreno tj. ne kao ministar Jeremić. Građani Srbije, kurac će te biti na beloj šengenskoj listi. Možda budete na beloj Šanganskoj listi, a za to vas tek bole kurac. Izvinite na vulgarnosti, mada mi se nakon svega što se dešavalo u ovom mom dosadašnjem životu i jebe šta mislite o meni.
Razlog što sam ironičan,sarkastičan i bezobrazan jeste gnev i to na današnji dan. Danas je 6 godina, 6 jebenih godina, od ubistva čoveka koji je imao viziju, koji je želeo da osposobi ovu jadnu zemlju za šanse i izazove koje donosi buduće vreme, koji je imao energije za sve nas i koji je jeo velike žabe. Baš na ovaj dan pominjem sva ova govna gore i gadim se. Gadim se, ali stojim uspravno i spremam se za borbu u kojoj lako biti neće, ali znam, znam kao što znam da će i sutra svanuti, da ćemo pobediti jer „ničija nije gorela do jutra“ pa neće ni njihova. SOLIDARNOST. Vreme je!!!
Hvala Vam na razumevanju. Mislim da svako pametan može da shvati šta je pisac želeo da kaže. Ustvari ja nisam pisac, ja samo pišem i pišam, a ponekad i malo više sernjam. Možda sam i sada više srao nego pisao, ali šta da Vam radim. Nadam se da sam Vam bar na trenutak izmamio osmeh koji je u pozadini imao crna sećanja na prošla vremena. Nesmemo zaboraviti sranja koja su nam se dešavala jer će se desiti ponovo. Nasmejani, idemo napred. Zbog nas. Zbog naše dece. Zbog ideje koju nisu ubili.
Нема коментара:
Постави коментар